Agota Vitkai Kučera, operska umetnica: Ne moramo otići daleko da bismo videli da je Novom Sadu potreban muzički teatar

Agota Vitkai Kučera, operska umetnica: Ne moramo otići daleko da bismo videli da je Novom Sadu potreban muzički teatar

Odrastajući u muzičkoj porodici, naučila je da se kroz život vodi emocijama i instinktom. Okružena ljubavlju i pesmom, nije mogla drugačije nego da i sama, sa ljubavlju, zapeva. Iza nje su brojne pozorišne predstave, arije, nastupi na kulturnim događajima, ali i saradnje sa najeminentnijm muzičarima sa naših prostora, poput Đorđa Balaševića. Ipak, najdraži su joj dueti sa majkom, primadonom opere Srpskog narodnog pozorišta Verom Kovač Vitkai.

Agota Vitkai Kučera rođena je i odrasla u Novom Sadu i upravo je u njega utkala svoje najlepše umetničke izraze. Pored opere, uživa i u izvođenju druge vrste muzike, kao što su mađarske i starogradske pesme. Doktor je nauka i doktor umetnosti, a kroz posao profesora na Akademiji umetnosti svoja znanja prenosi mlađim generacijama. Kao stručnjak glasovnog obrazovanja glumaca, muzički saradnik, vokalni pedagog i korepetitor, radila je sa profesionalnim glumcima u nekoliko pozorišta. Iako je rado viđen gost i u drugim zemljama, uvek se vraća u svoj Novi Sad.

Razgovarali smo o muzici, porodici, Novom Sadu nekada i sad, kulturnim zbivanjima u našem gradu, a vedra i harizmatična sagovornica portala Moj Novi Sad podelila je sa nama i svoje sjajne zamisli o načinima na koje bi se kulturni sadržaji mogli približiti mlađoj populaciji.



Rođena si Novosađanka. U kojem delu grada si odrastala i po čemu ga pamtiš iz tog vremena?

– Rasla sam na Rotkvariji, u blizini Železničke stanice. Moja ulica Save Kovačevića, takozvana "ulica lipa", i dan danas je prelepa, jer nismo dozvolili da poseku drveće. Izgledala je kao zemlja čuda, kad prolazite kroz tunel od zelenila, a sve miriše na lipu... Divno je i zimi, kada padne sneg. Sada je tu "Kraljev park" pa je stari izgled pomalo narušen, jer ranije su tu bile samo kuće. Obožavala sam tuda da šetam, pogotovo sa svojim psom. Bilo je puno igrališta u tom kraju, a mi deca smo imali svoje timove prema ulicama u kojima smo živeli, pa smo ratovali gađajući se belim bobicama, igrali se, penjali se na drveće...

Imala sam divno detinjstvo – odrastala sam okružena ljubavlju i pesmom


– U delu iza Zmaj Ognjena Vuka bilo je divnih vila i puno ljubičica. Takođe pamtim Masarikovu ulicu, kroz koju sam prolazila na putu u Muzičku školu, u kojoj su sijali lampioni, i kuće u Kraljevića Marka koje su sada srušene. Imala sam divno detinjstvo, odrastala sam sa roditeljima i bratom, uz bake i deke, okružena ljubavlju i pesmom. Posebno su mi u sećanju Božići, kad smo se svi okupljali. Dugo sam ostala u tom svetu mašte. Prvo sam naučila mađarski, ali vrlo brzo i srpski, uz drugaricu iz zgrade. Vezana sam i za Štrand, jer smo imali čamac i često se vozali tuda, od Dunavca do Mačkovog spruda. Tada u tom delu nije bilo kuća, sve je bila priroda, još se sećam onog mirisa Dunava i peska. Čak sam i svoje prve korake napravila na Štrandu.



Potičeš iz muzičke porodice. Ne samo da je tvoja majka znamenita primadona našeg pozorišta, već je i tvoja baka bila pijanistkinja, a pradeda kompozitor. Koliko je to sve, direktno ili indirektno, uticalo na tvoj izbor zanimanja?

– Kada odrastaš u porodici u kojoj je umetnost prisutna, teško da ćeš se odvojiti od toga. Pogotovo ako si osoba koja se ne drži striktno onog što vidi, što je opipljivo, već ideš prema emocijama, instinktu i kreacijama. U detinjstvu mi je pozorište bila druga kuća i, umesto obdaništa, provodila sam vreme na predstavama. Obožavala sam balet, čak sam se jedno vreme i bavile njime, bilo mi je fascinantno šta sve može da izvede ljudsko telo. Opera mi je, naravno, ostavila velikog uticaja. Već u predškolskom uzrastu sam primetila koliko je moja mašta razvijenija u odnosu na ostalu decu, i to zahvaljujući pozorištu. Meni je sve to bilo kao da ulazim u film – izmeštenost iz vremena i prostora, scena, kostimi, priče... Moj pradeda, Đula Vitkai, osnivač je većine pevačkih društava i horova u Novom Sadu, a pritom je zapisivao i narodne pesme. Moja baka Ilona je jako lepo pevala, komponovala, predavala je klavir i harmoniku, a kada je moj pradeda umro, od tuge i šoka je ostala bez glasa, nije mogla više da peva. Još jedan dokaz koliko je ova profesija duboko vezana za unutrašnji svet i emocije.

Već u predškolskom uzrastu sam primetila koliko je moja mašta razvijenija u odnosu na maštu ostale dece


Postoji li u Novom Sadu nešto čega više nema, a što ti nedostaje?

– Mi smo biciklima odlazili na Štrand, nije bila takva gužva u saobraćaju, a čini mi se da ni alkohol nije bio toliko prisutan. Svi smo se jednostavno oblačili, niko se nije preterano šminkao. Fali mi to druženje, koje je bilo često. Išli smo jedni kod drugih, nije bilo kompjutera i mobilnih telefona. Organizovali smo razne kviz igre iz poznavanja umetnosti, a često smo svirali i pevali.



Koji tvoj nastup ti je ostao u posebnom sećanju?

– Oni na kojima sam nastupala sa svojom majkom. To je nezamenjivo, jer su drugačije emocije. To je neopisivo, vanprostorno i vanvremenski, potpuno druga dimenzija. Bilo je više takvih nastupa, ali u Parizu mi je bilo najlepše.


Tvoja majka, gospođa Vera Kovač Vitkai, jednom je prilikom izjavila da će pevati dok god je živa, pa makar i ukućanima. Da li je ostala pri toj odluci?

– Jeste, peva i dalje. Dokazano je da kad čovek peva biva raspoloženiji i zdraviji. Svi treba da pevaju, kako god da znaju i umeju.


Sa Đorđem Balaševićem si snimila numeru "Tvoj neko", a potom s njim išla i na gostovanja. Kakve uspomene nosiš na tu saradnju?

– To je bilo jedno divno iskustvo i to baš u periodu kad sam se priupitala da li sam na dobrom putu. Snimili smo tu pesmu, a posle, kako smo putovali, divne ljude sam upoznala. Divno je videti sa kojom lakoćom i životnom jednostavnošću jedan vrhunski umetnik vlada scenom. Kasnije sam puno sarađivala i sa Aleksandrom Dujinom.


Pored toga što se baviš pevanjem, ti si i pedagog – predaješ tehniku glasa na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na dramskom odseku, kao i na jednom privatnom fakultetu u Beogradu. Kako je raditi sa mladima?

– To je jedan divan poziv. Radim sa glumcima, a kako oni uče od mene, tako i ja učim od njih. Dramski tekst i muzika se prožimaju, za obe je važan ritam, te se puno muzičkih izraza implementira u dramski teatar. Pokušavam da ih osvestim da sve to povežu i primene. Higijena glasa je uvek malo problematična, dešava se da ne spavaju dovoljno ili koriste duvan. Sa njima prolazim širok repertoar. Svaka generacija donosi neki svoj pečat, bez obzira na to što je neko ubrzano vreme. Na neki način, uz njih ostajem večito mlada i osvežena.

Kako glumci uče od mene, tako učim i ja od njih


Tvoj život je umetnost. Koliko je umetnost bitna i za one koji se ne bave profesionalno njome? Odnosno, za publiku koja nije iz tog miljea.

– Platon je rekao: "Kakva je muzika u državi, takva će biti i država". Danas znamo i za muzikoterapiju, kao novu tendenciju nekog vida lečenja, a oduvek se zna da muzika ima dejstvo na ljudsku psihu. Još u staroj Grčkoj je bilo važno muzičko obrazovanje. Muzika oplemenjuje i angažuje obe polovine mozga. Zato smatram da je veoma važno da ljudi prepoznaju vid umetnosti, da li koncert ili pozorišnu predstavu, posle koje će se osećati bolje i koja će pomeriti njihovu psihu u smislu da se lepše osećaju. Upravo je to ono što oplemenjuje dušu. Odličan primer je činjenica da jako puno lekara svira neki instrument, verovatno tu pronalaze način za održavanje životnog balansa, a u odnosu na rad sa bolesnima.



Puno si putovala. Kakav je Novi Sad u odnosu na neke druge gradove, što se tiče kulturnih dešavanja?

– Najpre da napomenem da bi bilo dobro da za Novi Sad postoji jedna "oglasna tabla" zbivanja, gde bi ljudi mogli da se informišu na jednom mestu. Primetila sam, takođe, da postoje periodi u godini kada se sve dešava, a onda nastupaju oni kad nema ničega. Ne možemo da se merimo sa mnogo većim gradovima, u kojima boravi više stranaca i postoji bogatiji kulturni život, sa više ponuda. Ipak, mislim da postoje kvalitetni ljudi i ansambli, izvođači, pesnici, dramski umetnici, igrači. Nekada i nemaju dovoljno prostora da se iskažu. Još uvek fale jedna koncertna dvorana u centru grada i teatar za savremenije plesove, u tom bi se pravcu možda trebalo razmišljati. Smatram da je potreban jedan muzički teatar gde se izvode samo operete, mjuzikli i plesna dešavanja. Imamo sjajne muzičare koji zaista nemaju dovoljno prostora da se prezentuju.


Šta privatno voliš da slušaš?

– Volim evergrin, omiljeni su mi Natali Kol, Geršvin, Barbra Strejsend. Slušam i zabavnu, i klasiku, a posle silnih časova prija mi da slušam – tišinu.


Učestvovala si i na predstavama i sarađivala i sa pozorišnim glumcima?

– Tako je, prvo su to bili "Ljubavni napitak" i "Seviljski berberin", "Rigoleto", a potom me je pozvao pokojni Ratko Radivojević, koji je tada vodio "Teatar pokreta" i tu sam shvatila da mene zanima i pokret i gluma i pevanje. Posle sam sarađivala još sa nekima, a božanstveno iskustvo mi je bila saradnja sa Aleksandrom Sanjom Kedig.



Aktivno učestvuješ na raznim manifestacijama, izložbama, književnim večerima... Kakvi ljudi tamo dolaze? Koliko su Novosađani zainteresovani za takve događaje?

– Na žalost, malo je mladih na takvim događajima. Njima je sve ponuđeno na mas medijima, tehnologija je toliko napredovala da vi ne morate da odete od kuće da biste pogledali najbolja izvođenja, da pročitate najbolje knjige... Nove generacije manje izlaze, već brzo preslušaju ili pročitaju to što ih zanima. Ipak, to ne može da se meri sa svim tim doživljajima uživo, jer to što se dešava sada i ovde je neprocenjivo.

Nekada su odlazili u fabrike i pred radnicima izvodili delove "Travijate", kako bi i tim ljudima približili pozorište


Imaš li možda ideju kako bi se mogla animirati ta mlađa populacija?

– Trebalo bi prići sa njihove strane, da se i ta digitalizacija uvede na scenu, da to bude propraćeno nekim drugačijim vizuelnim efektima, multimedijalno. Recimo, tako je bilo na otvaranju Galerije Matice srpske. Takve stvari bi mogle privući i mlađu publiku. Ili, recimo, da se naprave ture po pozorištu, gde bi publika mogla da vidi kako je iza scene, da vide i probaju kostime i perike. Ili da izvođači povremeno izađu iz pozorišta i približe se ljudima, kao što sam ja svojevremeno radila sa studentima, gde smo kostimirani izašli po klubovima. Mama mi je pričala da su oni nekada odlazili u fabrike i pred radnicima izvodili delove "Travijate", kako bi i tim ljudima približili pozorište. Recimo, drug mi je pričao da kad je bio u Teksasu, pre predstave skupinu ljudi su vodili kroz pozorište i našli zanimljiv način da ih uvedu u vreme i tematiku predstave.



Da li bi pomenula neke posebno zanimljive projekte u kojima si učestvovala? Znam da si bila u Moskvi...

– Da, to je bilo jako lepo iskustvo. Tamo svakog dana ima ili koncert ili predstava, vikendom i pre i poslepodne, za sve generacije, raznorazni programi... I ulaznice su skupe, ali ljudi opet dolaze. Treba podići nivo svesti da bi kultura bila razumljiva i prijemčiva.


Možeš li da se prisetiš neke anegdote sa nastupa?

– Ja lako učim melodiju, ali tekst je taj koji ume da bude problematičan, a svakom umetniku ume da se desi da u nekom momentu zaboravi tekst. Tako mi se desilo da, kada pevam na stranom jeziku, u nekom momentu moram da izmislim deo teksta. Kad sam pevala "Ljubavni napitak", u jednoj sceni sam trebala da ošamarim kolegu. Želela sam da probamo pre predstave kako da to izvedem, a da ga ne boli, međutim on je rekao da nema potrebe. Kad sam ga udarila, posle dugo nije hteo da razgovara sa mnom (smeh).


Da li je posvećenost klasičnoj muzici na neki način zaštita od loših uticaja okoline, pogotovo u periodu odrastanja?

– U Sloveniji svako dete ide i u muzičku školu i na neku vrstu plesa ili sporta. U Mađarskoj, pak, u nastavku osnovne škole nalazi se i muzička. Drugačija je psihologija one dece koja su se bavila nekim sportom ili išla u muzičku školu. I ako nije darovito dete, ja bih preporučila bavljenje muzikom, čisto zbog odrastanja u različitom krugu, jer je tu ipak manje kontakta sa agresijom, maloletničkom delikvencijom ili narkoticima. Tu se nauči disciplina, poštovanje starijih i jedna kultura življenja.



Imaš li još nekih interesovanja, a da nisu u striktnoj vezi sa muzikom?

– Putovanja su mi prva opsesija, jer tako širimo svoje vidike, a druga je sport. Davno sam se bavila atletikom, a dok sam bila u srednjoj školi, mislila sam da ću možda da odem na DIF. Obožavam da šetam, jako volim prirodu, ranije sam išla na planinarenje.


Tvoj komentar na današnja dešavanja u popularnoj muzici?

– Brzo se postaje popularan, ali se brzo i prestaje. Nekada je to išlo postepeno, a taj ko bi došao do nekog vrha, ostajao bi tu bar neko vreme. Sad se zvezde pojave i nestanu.


Kakve imaš planove? Postoji li, možda, neka tvoja misija koju si zamislila, a možda još nisi ostvarila?

– Ja to već dugo godina želim, a nadam se da će se ta ideja nekad i prepoznati, upravo to muzičko pozorište. To je veliko ulaganje, koje iziskuje prostor i opremu, a bilo bi lepo da "gradski oci" to prepoznaju. Ne moramo da odemo daleko da bismo videli koliko je to popularno: već u Beogradu planu karte za mjuzikle, ma po kojim cenama se prodavale. Između dva rata smo imali takvo pozorište, gde su se izvodile operete i mjuzikli i mislim da bismo se trebali vratiti na to. Gde imate orkestar, plesne trupe, pevače... Verujem da ima skupina ljudi koja bi se rado time bavila na jednom profesionalnom nivou.



Mnogi umetnici su otišli iz Novog Sada. Zašto si ti ostala?

– Novi Sad je moj grad, kažu: "Svuda pođi, svojoj kući dođi". Ja moj Novi Sad volim iz duše i to je moja kuća. Gde god da odem, lepo mi je svuda, obožavam da putujem, ali mi je najlepše kad se vratim kući. Imala sam prilike da ostanem van zemlje, ali mislim da bi me mučila nostalgija. Pomislila sam na Novi Sad, na te ulice, na ljude koje prepoznajem. Grad je koji ima drugačiji duh. Nekom to ne prija, ali meni prija.

Razgovarala: Svetlana Bogićević
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Agote Vitkai Kučera

Oceni vest:
25
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • mi

    pre 22 dana i 10 sati

    divna Agota!

    Oceni komentar:
    1
    4
novosadsko porodilište Isključenje struje novorođenčad MUP klinika za ginekologiju i akušerstvo bebe mup novi sad RHMZ vremenska prognoza novi sad horoskopski znaci servisne informacije novi sad isključenja struje horoskop Dom zdravlja isključenje vode bez vode raspored sahrana novi sad betanija policija bez struje jkp lisje Dom zdravlja Novi Sad jkp novosadska toplana sahrane novi sad dnevni horoskop JKP Vodovod i kanalizacija raspored sahrana i ispraćaja Republički hidrometeorološki zavod novosađani astrologija