Aleksandar Dobromirov, vlasnik restorana "Veliki": Ja sam kao buldožer, stalno guram napred i nema predaje

Vojvodina kao raznoliko bogat organizam ima svoj DNK. To su perkelt, lekvar taške, sirec, šufnudle, šnenokle, pihtije, ali i geni Mihajla Pupina, Josipa Jelačića, Ivana Sarića, vojvode Salana.

U Novom Sadu postoji gnezdo gde komšije dolaze na jutarnju kafu, gde se sastaju prijatelji, održavaju poslovni sastanci, a upravo tu ćete doživeti miroljubivi duh Vojvodine, probati jestive mirise, dobiti dozu istorije šarolikog podneblja i uveriti se zašto "Veliki is not big but great: Great service and great food".

Razgovaramo sa Limancem, zamalo arhitektom, uspešnim biznismenom, velikim domaćinom ovog utočišta, ušuškanog u starom delu grada, gradskom facom, Aleksandrom Dobromirovim.

− Odrastao sam na Limanu, završio OŠ “Jovan Popović”, a sad živim u Petrovaradinu kod zakletih neprijatelja (smeh). Dugo sam preko Dunava i jako volim taj deo grada, a kad sam se selio drugari s Limana su se pitali kako ću na rivalsku teritoriju. Vreme odrastanja su bili “Đava” i “Točak”, tako da smo stalno prelazili Varadinski most. Na Limanu sam odrastao uz pank, ali nisam bio panker. Više sam slušao AC/DC, Iron Maiden, Princa i sad će mi se kum Ilija Vlaisavljević Bebec razočarati kad pročita (smeh) – rekao je na početku razgovora vlasnik restorana "Veliki".

Dalje školovanje vas je odvelo u inostranstvo?

− Nakon završene Srednje građevinske škole, upisao sam arhitekturu. Ona jeste bila ljubav od malena jer mi je ćale bio arhitekta i celo detinjstvo to je bio čika koji sedi u ćošku i crta. Međutim, brzo mi je nešto kliknulo da odustanem, pa sam u Beču završio Marketing menadžment. Tadašnja devojka, sadašnja supruga me je ubedila da odem u Beč, izbegnem rat i studiram, a posle smo živeli i u Atini, Izraelu, Budimpešti, da bi se polovinom devedesetih godina prošlog veka vratili u Novi Sad.

Ni rad tokom tinejdžerskih dana vam nije bio stran?

− Moji roditelji su bili pioniri privatnog biznisa u Novom Sadu. U Petrovaradini su 1988. godine otvorili mini market, pa ubrzo veleprodaju i zatim još nekoliko prodavnica. Ako se sećate “Dad” se zvao i upravo u Pašićevoj ulici, gde je sad restoran, se nalazila jedna radnja pre čuvenog “Denija”, a preko puta se sedelo i pilo pivo. Nervirali su moju kevu (smeh). Veleprodaja široke potrošnje je bila prva u Vojvodini, a druga u Srbiji. Tad je tržište bilo otvoreno, vreme Ante Markovića, pa smo dosta toga uvozili, od italijanskih praškova do razne kozmetike. Majka nije bila politički podobna u Slobino vreme jer je bila autonomaš, a i hiperinflacija je krenula, pa se i obim posla nekako smanjio. Firma “Dad” i dalje postoji, pa restoran i hotel “Veliki” rade pod tim imenom.

Čime ste se bavili nakon povratka u Novi Sad?

− Završio sam studije i 1996. smo se vratili u zemlju. Otišao sam u ZIG i zakupio 10 lokacija za bilborde jer sam to video kao biznis model. Bio sam pionir digitalne štampe velikog formata, što je u to vreme bilo čudo tehnike. Štampali smo i flajere za Otpor, Obojenom programu uradili omot i dizajn za album koji je tad izašao. Brzo se ispostavilo da nisam ničiji politički, pa je naravno bilo velikih padova i uspona. Od početka naš biznis nije oslonjen na politiku, pa gledamo da to zadržimo i danas.

Da li ste još nešto radili dok nije došla ideja za restoran?

− Mene drugari i dalje zezaju da nisam odlučio šta ću biti kad porastem (smeh). Jedna od glavnih odlika da li će biznis biti uspešan ili ne je vreme njegovog pokretanja. Ja sam, nažalost, u dosta slučajeva promašio tajming, pa bi pet do deset godina ranije krenuo s pričom, izmorio se i odustao. Tokom godina neke sam puštao niz vodu, neki su bili preskupi ili nisu donosili novac, a od nekih nisam odustao. Stalno imam tri ili četiri posla kojima se bavim. Pored ugostiteljstva, gde smo postigli prepoznatljivost i kvalitet, nismo loši ni u drugim poslovima. Imam IT firmu s jednim drugarom iz Austrije, a takođe vodim i biznis konsalting oko izlaska na evropsko tržište.

Ja sam kao buldožer, stalno guram napred i nema predaje. To i deci savetujem, upornost i istrajnost.   

Kako ste se baš za ugostiteljstvo odlučili?

− Pre otvaranja “Velikog” moj kontakt s kafanom je bio nula. Ja sam kao mali Marko, ali stvarno sam nosio gajbice i istovarao šlepere na ruke (smeh). Ovu kuću smo kupili pre hiperinflacije i izdavali lokale, ali je 2008. godine posao potpuno pukao zbog svetske krize jer se smanjila potreba za malim kancelarijama. Lokal je jedno vreme stajao prazan, pa smo po nekoj logici lokacije u centru i velike frekvencije ulice, odlučili da krenemo u ovu priču. Šest meseci smo se pripremali, uzeo sam udžbenike iz menadžmenta malih hotela i restorana, čitao intrevjue poznatih vlasnika, vrlo smo sistematični bili. Sad mogu da kažem da sam obrazovan ugostitelj (smeh). Prvo smo otvorili prenoćište, pa godinu dana kasnije restoran, da bi smo se posle prebacili na hotel sa tri zvedice.

Zbog čega naziv “Veliki”?

− Evo, već 12 godina je “Veliki” (smeh). Hteo sam da bude jedan ili neki broj, kako bi bili u vrhu kad se pretražuju kompanije. Kroz razgovor s drugarom, spomenula se reč “veliki” i on je predložio baš to ime. Odmah sam čekirao domen i to je to. Na engleskom jeziku može da bude i big i great, ali mi smo great. I Rusi imaju tu podelu, kao recimo Boljšoj teatar i Petar Veliki. Ime nema veze sa mnom, ali u vrtiću su me zvali veliki Saša jer sam ovako primetan (smeh), a bio je još jedan Saša, ali sitnije građe. Sloveni odmah ukapiraju i bude im simpatično ime. Od starta imamo srce u logou, veliko srce za velike stvari. U suštini, nismo imali negativnih reakcija na naziv.

Je li Dobromirov možda rusko prezime?

− Dobromirovi su iz Titela i Loka, pa i dalje ima tamo neke moje familije. Deda mi je ubijen u Raciji, a svi su nekad došli u ovu močvaru, a ko će znati kad i odakle. Mene zezaju da sam Bugarin i kad se okupam u Dunavu, on ostaje prljav, a ja čist Bugarin (smeh).  

Vojvođanski meni je ono što krasi vaš restoran?

− Jedna stvar koju sam naučio je da moraš imati koncept od početka. Što više lutaš i pokušavaš da se dodvoriš potražnji, dugoročno gledano je jako loše. Strašno smo strogi po pitanju jelovnika i nećemo uvesti picu, ćevape, jagnjetinu ispod sača, palačinke… Imamo mi palačinke sa sirom u sosu od vanile, što je austrougarska priča, ali nutele neće biti, iako bi deca to najviše jela. Autentična smo vojvođanska kuhinja, od sviju imamo pomalo. U Vojvodini su velike šanse da neko bude mešanac, pa nam je to pomoglo da dođemo do perfektnog perkleta ili nasuvo s krompirom kako su bake kuvale. U startu nam je Mađarica bila kuvarica, a sad je Slovak već devet godina, tako da nam je kuhinja i dalje multietnička. Neka jela pokušavamo dodatno da aktiviramo kao što je jevrejski, šolet pasulj. Imamo i fan klub pihtija, tako da neki gosti samo zbog njih dolaze, a i druge domaće svinjarije su zastupljene kod doručka.

Od početka naš biznis nije oslonjen na politiku, pa gledamo da to zadržimo i danas.

Da li radnici u kuhinji prolaze neku obuku?

− Svi moraju da prođu obuku i nije to sad molekularna kuhinja, ali da se oprobaju u domaćim jelima na noviji način pripremanja. Standardni meni imamo cele godine i sezonski četiri puta godišnje. Obično neka od tih jela, ako se pokažu kao dobra i tražena, ubacujemo na stalni meni. Boraveći u inostranstvu, posetio sam dosta kafana i fine dinning je tekovina modernog vremena i šou biznisa, ali ja više volim nacionalne kuhinje. One čuvene kuvare po televizijama ja zovem glumci. Recepti su im perfektni, svima skidam kapu, ali drugačije je kuvati za ekipu pred kamerama i ovde u kuhinji gde ti stalno uleću novi gosti, zauzet si keteringom i spremaš svadbu za sutra. To je rad bez prestanka, a na kameri uvek možeš pritisnuti pauzu.

Koliko se vi razumete u kuvanje?

− Ja znam samo da jedem (smeh), ali imam taj istančan jezik da prepoznam šta je dobra klopa. Jako puno ljudi će za osrednju klopu reći da je jako dobra, ali sa mnom to nije slučaj. Ćale je rođen u kući gde je sad “Tašta” na Limanu i nema ko ga od starijih ne zna iz tog kraja. Keva mi je iz Bačkog Petrovca, a deda je bio direktor gimnazije. Ne želim da blamiram, ni sebe, ni pretke. To mi je glavni kriterijum za uslugu. Svuda se desi da nešto zezneš na putu od kuhinje do usta gosta, ali ne radim ništa što bi umanjilo kvalitet. I kad se desi greška, moja je nominalno najveća. Sa zaposlenima se zezam da kod nas i dalje malo smrdi na socijalizam (smeh) jer mi je teško da sprovodim kaznene mere, više su samoupravljačke metode. Mi nemamo pogled na Dunav, komplikovano je naći parking, pa moramo imati perfektnu klopu da bi neko dolazio. Jesmo popularni kod turista, ali nismo tu da im otmemo lovu, nego da odu zadovoljni, da prepričavaju kako su se proveli i trudimo se da budemo prepoznatljivi po tome.

Može se reći da ste nezaobilazna lokacija za turiste?

− Turisti dolaze i vraćaju se. Mislim da su zadovoljni, a i ocene na Tripadvisor nam idu u prilog. Jedno vreme smo bili popularni kod Kineza, pa smo i preveli jelovnik na kineski jezik. Za puno stvari koje uradimo smo pioniri u gradu, ali smo i kolegijalni s drugim ugostiteljima, pa neki kontakt ili ideju rado podelimo. Vikendom teško da ćete naći sto za ručak bez rezervacije, to nam je znak da smo na dobrom putu. Večeru sad razrađujemo jer su tek nedavno ukinute epidemiološke mere, a brzo zaboravimo da do juče bez kovid propusnice niste mogli uveče sedeti u kafani. Uvek sa zvučnika dopire neka prijatna muzika. Mi smo mesto gde ljudi mogu da popričaju uz dobru klopu. Živa muzika nije naš koncept.

Mi nemamo pogled na Dunav, komplikovano je naći parking, pa moramo imati perfektnu klopu da bi neko dolazio.

Dolaze li i javne ličnosti?

− Bilo je dosta poznatih ljudi, ali mi ne stavljamo fotografije na zid (smeh). Što se mene tiče, najpoznatiji gost nam je bio Orhan Pamuk i, od cele Srbije, jedino je kod nas jeo. Koja nam je dolazio na gomboce, prosto ih obožava i svaki put kad je u Novom Sadu dođe. Bio je Kemal Gekić, dosta ambasadora i glumaca dođe, a sad je tokom Sajma knjiga mnogo pisaca noćilo kod nas. Kao gazda, odlučio sam da gosti ne dolaze zbog mene i sjajan je osećaj kad uđem u restoran, nikog ne poznajem, a on pun. Kod nas svi imaju VIP status i ne oslanjamo se na koncept da su nam samo prijatelji gosti. Domaćin mora da bude prisutan duhom u kafani, ali ne da ide od stola do stola, gnjavi i zabavlja goste, da im bude rob.    

Tokom festivala Exit se oseti najezda stranih gostiju?

− I te kako se oseti, čak je i prošle godine tokom pandemije bio dobar odziv gostiju. Tek onda vidimo kako bi izgledao ovaj grad kad bi u Srbiji bila normalna ekonomska situacija. Dođe ti 30.000 klinaca da dnevno troše 50 evra čime svaki biznis u gradu oživi. Očekujem i novi talas Kineza kad prođe pandemija jer im ne treba viza za Srbiju. Oni imaju potpuno kulturološki drugačiji način jedenja, to smo provalili i prestali da ih ubeđujemo. Žele sve i svašta da probaju, ali naruče sve odjednom, pa im je na stolu i mohito, šampanjac, supa, rebarca, salata, slatkiš… i tako jedu od svega po malo.

Za enterijer restorana se može reći da je mešavina starog i novog?

− Taj pravac se zove reciklirani dizajn. Prisutni su svi elementi starog objekta koji su mogli da se restauriraju. Grede su iz 19. veka, a kad smo rekonstruisali dodali smo noseće betonske elemente. Gostima moraš i neku priču da prodaš. Imamo sreće da nam je u ćošak kuće ugrađen najstariji kotni kamen u gradu. Po germanskoj tradiciji to je kamen temeljac ili kamen s kog se penjalo na konja. Tu je i masonski putni kofer sa svevidećim okom koji sam dobio od tetke, pa sam smislio marketinšku priču da je vlasnik došao iz Mletačke republike. Stranci se seku na tu priču. Okačili smo i ulične table svih naziva Pašićeve ulice kroz istoriju, postavili staru točilicu za pivo, a na zidu je neka naša mapa, odakle nam sve stiže nabavka. Imamo austrijska, mađarska, hrvatska vina. Najviše je domaćih vrsta, a možemo da se pohvalimo i velikim izborom biodinamičkih vina, s obzirom da je u svetu sada trend s organskim vinima.

Kako ste se izborili sa pandemijom korona virusa?

− Kovid-19 nas je skoro sahranio. Prvi udar je bio dosta loš, a sad je dobar osećaj što smo preživeli i sačuvali sve zaposlene koji su dobijali kakve-takve plate. Imam osećaj za određene stvari kao da počinjemo iz početka. Neka pravila u ugostiteljstvu kažu da su prva, treća i sedma godina ključne, iako smo ih sve preživeli, korona nas je sastavila. Nismo znali kako će sve to s pandemijom izgledati, pa smo Gradu na početku ponudili objekat za neki smeštaj. To mi je bila patriotska dužnost bez obzira na politički kontekst vlasti. Linija održivog razvoja je spora, ali supruga i ja gledamo da bude uzlazna. U okviru prostora to ne može da se desi jer nemamo gde da se širimo, ali radimo na zatezanju ponude. To je obuka konobara, proširenje vinske karte, uvođenje novih servisa, renoviranje hotela, obogaćenje jelovnika… Kad je prošlo zatvaranje, dosta radnika nas je napustilo, promenili su zanimanje ili otišli u inostranstvo da rade.

Ne zaboravite da je Novi Sad u 19. veku bio ozbiljan grad, kad su Zmaj i ekipa harali po kafanama

Ugostitelji se generalno žale da je problem naći radnike?

− Neću sad da foliram, ali postoji problem sa osobljem. Nama je zakonski okvir plata i mi ne možemo da ponudimo uslove koji su u Evropskoj uniji, a mladi sve manje hoće da rade. Dosta njih odlazi na more u Hrvatsku i rade po 16 sati za duplu platu, a država svesna toga, okrene glavu. Ja im i ovde ponudim da rade duplu smenu, pa ću to i platiti, ali iz nekog razloga neće. Po meni je besmisleno da na moru radi ceo dan za ne tako veću sumu novca. S druge strane, ne znam šta će se desiti s Ukrajincima, poremetiće odnos radne snage na tržištu i Nemci im već uvode radne dozvole, što će uticati i na naše koji odlaze tamo da rade. U Novom Sadu su neki ugostiteljski objekti već počeli da uvoze radnu snagu iz Azije. Oni ćute, rade, dobiju platu kao naš radnik i još mogu kući da pošalju pare. 

Izgleda da je uvek problem u nama samima?

− Mi smo kao nacija neljubazni. To nam je kao neki usud. Više puta sam bio u Americi, završio sam njihov faks i utičem na zaposlene da moraju biti ljubazni. Gosta ne interesuju tvoji problemi kod kuće, domaća politička scena. On je došao da se zabavlja i da mu bude lepo. Stranac očekuje da bude posađen, a ne da sam ide od stola do stola jer gotovo nigde u inostranstvu nema da sam bira gde će da sedne. Zato konobar treba odmah da mu priđe, zakuca ga pričom i ljubaznošću, ponudi piće dok se nije predomislio. Kad sam otvarao lokal, imao sam pomoć prijatelja koji je radio u Engleskoj, u timu ljudi koji su otvarali restorane, pa mi je dao knjigu standarda o tehnikama prodaje i usluge, očekivanjima, reklamacijama, kako se rešavaju konflikti… Razlika je što ja moje zaposlene teško mogu da namolim da to pročitaju, a u Engleskoj se polaže test. Ne možeš da služiš jelo o kojem ništa ne znaš.  

Mnogi tvrde da novosadsko ugostiteljstvo nikad nije imalo identitet?

− Problem Novog Sada je što malo ljudi ide po restoranima u odnosu na broj stanovnika. Nepopularna je tema, ali jeste tako. Mi smo radili istraživanje tržišta i 75 odsto Novosađana nijednom ili jednom godišnje jede van kuće. Od preostalih 25 odsto koji idu po restoranima, do tri puta sedmično u kafani jede oko 5.000 ljudi. Najveći procenat njih jede jagnjetinu, a mali ostatak se prelije na druge vrste hrane. U Beogradu je taj broj osoba koje svakodnevno idu u kafanu – 200.000. Centralizacijom i uništavanjem Srbije sve se skoncentrisalo u Beogradu, pa nije čudo što se ovde pomalo gasila priča. Ne zaboravite da je Novi Sad u 19. veku bio ozbiljan grad, kad su Zmaj i ekipa harali po kafanama. Nije da nema restorana u Novom Sadu, ali svi nude dosta sličnu klopu, pa ti je svejedno gde ćeš jesti. Niko se nije odvojio specifičnom ponudom, ali mislim da je vreme da se to desi jer grad raste.

Mi smo kao nacija neljubazni. To nam je kao neki usud.

Dosta njih misli da će se otvaranjem kafane brzo obogatiti?

− Uvreženo je mišljenje da je ugostiteljstvo biznis koji može svako da radi. To vam je kao skeč iz Monti Pajtona, kad engleske fudbalere pitaju šta će raditi po okončanju karijere, a svi odgovaraju da će otvoriti kafić (smeh). Pioniri ovog biznisa su stvarno mogli da za godinu dana imaju kuću, džip, gliser i zgodnu plavušu, sad više nije tako. Vlasnici moraju da znaju šta rade, ako hoće da budu profitabilni.  

Još uvek imate energije i inspiracije za ovaj posao?

− Inspiracija? Nema se vremena za filozofske teme jer je raspored ludački, a eto energije imam i trenutno je crpim iz limunade (smeh). Imam teoriju da kad bi svi samo radili svoj posao i ono što se dogovore, da ne bi bilo nikakvih problema. Možda sam ja zahtevan, ali mislim da ne tražim ništa što prevazilazi okvir pristojnosti, iako tražim puno. Sa zaposlenima sam na ti, što u zemlji Srbiji kao nije dobro, ali ja ne mogu drugačije. Jednostavno sam takav. Imamo nekoliko ljudi koji nam pomažu da se sprovedu neke stvari, ali tog direktora koji bi preuzeo svu odgovornost nemamo. Taj potez bi bio super, mogao bi da odem korak unazad i samo budem vlasnik kapitala. Mada sam ja kao opsesivno kompulzivni manijak koji ide okolo i sve primeti (smeh). Nije mi problem da počistim za kucom, pozovem službu ako je zapušen slivnik. Mislim da to nije loše kao ono svevideće oko sam (smeh).   

Niste razmišljali da se odseliti u inostranstvo?

− Živeo sam napolju i to mi nije neka nepoznanica. Mogao bih sebe da zamislim zimi u toplijim krajevima, da se odmorim i propustim sneg u neočišćenom Novom Sadu, ali korona nas je malo prizemljila. Deca mi žive u Americi i ona mi je nekako najbliža za odlazak. Volim je, ali me ne impresionira jer je i tamo nemilosrdno društvo, ograničenih mogućnosti za strance. Mene je nostalgija jednom već vratila. Kad smo živeli u Izraelu preživeli smo bombaški napad samoubice, užas. To je bilo jako otrežnjujuće. Što je veća neizvesnost ovde i blizina nečeg loše, tako sam i ja bliže tome da bi mogao da odem. Ali opet, volim druženja ovde, imam mnogo prijatelja, oboje smo aktivni u humanitarnim organizacijama i gledamo da doprinesemo zajednici. Ne mrzi me da presavijem tabak i dopisujem se sa gradskim vlastima dok ne reše osvetljenje u ulici.

Posebno mesto u srcu za Novi Sad?

− Volim Novi Sad, volim taj vojvođanski i novosadski duh koji polako izumire, volim ovdašnje ljude za koje mislim da su dobri. Ta jedna ljudskost mene vozi i dok bude bilo nas, biće i nje, a te vrednosti moraju da počnu da se propagiraju na raznorazne načine. Deci pokušavam da predstavim urbanu scenu sedamdesetih i osamdesetih godina, da kapiraju Jugoslaviju, ali ne vozi njih nostalgija za jednim vremenom. Ja i dalje imam prijatelje po celoj Jugi. Pritisak medija i socijalnih mreža je ogroman, pa klinci onda nemaju pojma gde udaraju. Nisam zadovljan kakav svet ostavljamo deci. Niko neće od nas da se uvalja u blato. Ako se ne uvaljaju normalni, onda blato ostavljaju nenormalnim i nemaš prava posle da se žališ. Mene plaši što su došli divlji i oterali pitome, a da se oni nisu nešto borili. Mi ni nismo za borbu nikad bili, ali nismo divljima ni pokušali da približimo novosadsku priču. Ovde su suštinski svi nekad došli, a koga je briga kad je ko došao. Kad si u Rimu, radiš ono što rade Rimljani. Međutim, došla su neka burazerska ekonomija i pravila i dosta je povuci, potegni.

Mene plaši što su došli divlji i oterali pitome, a da se oni nisu nešto borili

Znači, nešto je potrebno menjati?

− Završio sam marketing i kroz njegovu primenu na neke moje proizvode i usluge, mogu da kažem da nisam loš u tome, te smatram da svi moraju da počnu da se bave marketingom, pa i država. Sam Bog nam je dao Tvrđavu i to je armija ljudi koji tumara po zidinama, a nemaju pojma šta gledaju. Na kraju sednu, jedu i odu. Jedan letak, mapa, turistički vodič bi sve to objasnili. Koga briga da li je Tito bio u samici ili ne, posetioci bi se slikali na tom mestu kao i pored pijanog sata da postoji tabla s objašnjenjem i delili fotografije po mrežama, što bi privuklo još turista. Ne možemo ih samo ubijati hranom već im moramo dati sadržaj, da bi dolazili. U Beogradu je nekako jača priča, a kod nas je city break. Gomila Kineza koji dolaze spavaju u Beogradu kao i muzičke zvezde sa Exita. Gledano u svetskim razmerama, mi smo predgrađe prestonice, pa je ta blizina loša stvar. Neko se mora baviti s tim, a sad će me prijatelji iz Turističke organizacije Novog Sada zgromiti (smeh).

Kakva je saradnja i međusobni odnos novosadskih ugostitelja?

− Postoji grupa na Viberu u kojoj nas ima dosta. Jednom mesečno se okupljamo, družimo, razmenjujemo iskustva i lep odnos imam sa svim kolegama. Mi jesmo i nismo konkurencija, a druženje je proisteklo iz Udruženja ugostitelja Novog Sada. Ugostitelji većim delom pune budžet, pa bi Grad trebao i nas tu nešto da pita. Za razliku od većine ugostitelja koji ne idu po tuđim kafana, ja imam tačno određena mesta gde volim da jedem (smeh). Pizu pojedem u “Marezi Tradizione” ili “Napoli Centrale”, hranim se i u “Fish & Zeleniš”, “Špajzu”, “Salašu 137”… Odlazim i kod drugara koji drži restorane i kafane, pa da se ne uvrede što ih nisam spomenuo (smeh), a i kad se otvori novo mesto, odemo da ih u startu podržimo.

Imate li vremena za neki hobi?

− Volim da čitam i družim se. Zapravo, kontinuirano učenje mi dođe kao hobi. Kad ništa ne radim, onda nešto čitam, izučavam, moglo bi se reći da sve vreme radim. Jednostavno volim da štrebam, a to biznis obrazovanje, pa praksa su doprineli da “Veliki” dobro funkcioniše. Kad se uloži trud, tu je i kvalitet.

Za budućnost “Velikog” ne treba da brinemo?

− Živimo kao da će hiljadu godina biti mir i pripremamo se kao da će sutra biti rat (smeh). “Veliki” radi u svom ritmu i stalno ima nešto novo, dosta je iscrpljujuće. Većina inicijativa dolazi od supruge i mene, a često kažem “izeš ovaj biznis”. Imam luksuz da u 11 dođem na posao, ali me zato ceo dan nema kod kuće. Ovaj posao je dobar kad ide, a kad ne ide najveća je propast. To sam i rekao zaposlenima, kad prvi put ne dobijete platu, spašavaj se ko može. Sad je izazov posle pandemije kao da počinjemo ispočetka. Neću da kažem da smo najbolji, to će gosti da ocene, ali mogu reći da smo dobri. Ljudi vole da dolaze, da klopaju i hotel vole. Mi bi u kategorizaciji mogli da imamo četiri zvezdice, ali nećemo jer više volim da smo sjajni sa tri, nego razočaravajući sa četiri zvezdice.

Razgovarao i beležio: Dejan Ignjić

Fotografije: Aleksandar Jovanović