Aleksandar Dujin – Duja: Muzika je droga sa kojom se ništa ne može uporediti

Aleksandar Dujin – Duja: Muzika je droga sa kojom se ništa ne može uporediti

Aleksandar Dujin – Duja, rođeni Zrenjaninac, a danas Novosađanin, jedan je najpopularnijih ovdašnjih džez pijanista, kako zbog svoje autorske muzike i brojnih nastupa po zemlji i inostranstvu, tako i zbog činjenice da je već bezmalo četiri decenije verovatno ključni oslonac orkestra koji prati nadaleko poznatog kantautora Đorđa Balaševića. Diplomu je stekao na Konzervatorijumu u Beču, a trenutno je, pored muzičke karijere, angažovan i kao direktor Muzičke produkcije Radio-televizije Vojvodine.

 

Svoje znanje i iskustvo koristi i u organizacijskim i menadžerskim poslovima, te u učešću u „muzičko-diplomatskim“ aktivnostima diljem Evrope. Za sada poslednju ovakvu aktivnost zabeležio je upravo pre nekoliko dana u Ulmu, gde je sa svojim orkestrom sastavljenim od članova iz nekoliko zemalja, učestvovao na Godišnjoj skupštini država Dunavske regije, potpisavši i autorsku kompoziciju za svečano otvaranje događaja. U razgovoru za portal mojnovisad.com Duja veli da muzika i te kako može da doprinese povezivanju i saradnji, i to na daleko neposredniji i ljudskiji način nego što to čini politika.

 

- Političari to rade na jedan drugačiji način, to je najčešće sa vrha, biva najčešće nametnuto i uslovljeno. Politika kasnije uslovljava finansije, ekonomiju i sve druge stvari koje onda rezultuju nekom komunikacijom u tom povezivanju. Ali, po meni, postoje dve stvari koje su krucijalne u povezivanju i prevazilaženju bilo kakvih granica. To su muzika i sport. Ta priča po meni donosi najbolji vid komunikacije. Čak i kada pogledamo prostore bivše Jugoslavije. Pre nego što su političari počeli da se međusobno posećuju, dešavala su se sportska takmičenja i muzička gostovanja među tim zemljama. To su bili prvi mostovi koji su među tim zemljama uspostavljeni – priča Dujin za portal mojnovisad.com.

 

 

Na sceni si sada već punih 38 godina, zvanično. Opšte je mesto da je u Srbiji toliko dugo teško opstati čak i sa „normalnim“ poslom, a pogotovo sa muzikom, i to ne sa bilo kakvom muzikom, već sa džezom. Kako ti danas izgleda taj tvoj ovdašnji „opstanak“?

 

- Kada kažem džez, ne mislim samo na vrstu muzike, nego je to način razmišljanja. Džez je muzika trenutka, muzika inspiracije, muzika koja verno prenosi trenutak u kom se čovek nalazi. Ono što mi se najviše sviđa kod te vrste muzike je to da postoji forma koja se poštuje, postoji šablon i šema, ali ti tu imaš slobodu da improvizuješ, tako da jedna pesma jednom može da zvuči veselo, poletno, da se svira u jednom tempu, a sutra da bude odsvirana kao balada i da ima smisla i jedna i druga verzija, jer ti je jednostavno takav bio dan. To je, recimo, u klasici ili nekoj drugoj vrsti muzike nezamislivo. Jedino džez dozvoljava to sve. Pored toga, ja sam se bavio i velikim brojem drugih stvari. Mislim da sam pronašao sebe u organizaciji događaja, u nekom „menadžerstvu“, pa sam se nekih petnaest godina bavio privatnim poslom. Taj privatan posao se ogledao ne samo u tome da sam organizovao koncerte, koktele i tu vrstu događaja, nego i mnogo velikih stvari, između ostalog bio sam osam godina urednik Kampa tolerancije u Bačkoj Topoli. To je na neki način predstavljalo jedan oblik kompenzacije. Jer slobodu i mogućnost bavljenja time čime volim da se bavim u suštini mi je davalo bavljenje tom drugom vrstom posla. Ako bih bio realan, ja sam, za sve ovo vreme, jednu četvrtinu sredstava za mene i za porodicu obezbeđivao kroz bavljenje muzikom, a sve ostalo je bilo od organizacije i menadžerisanja. Kad smo kod organizacije, voleo bih da napomenem da mi je jedan od najdražih projekata bila Dunavska saletla, pre četiri godine, gde sam imao 106 koncerata na kojima je nastupilo 605 izvođača. Sledeće godine je bilo već u manjem obimu, i onda je prestalo. Grad jednostavno nije bio zainteresovan. Meni je bilo žao, jer je zaista mnogo ljudi dolazilo da sve to sluša. S druge strane, sve to mi je bilo jako lepo i zanimljivo, jer sam animirao klince sa Akademije, kojima je to neretko bivao prvi nastup uživo, na nekoj otvorenoj sceni. Ono što je umelo jako da me obraduje bilo je to kad me pozovu i kažu: „E, čika Dujo, spremili smo nešto, je l’ možemo da nastupimo?“ Oni su se sami organizovali i imali želju da nastupe. I to mi je zaista baš draga priča. Dakle, nije sve u tom egzistencijalnom momentu, čak i to organizovanje događaja ume dosta da mi znači i na ličnom, unutrašnjem planu.

 

Kada već pominješ mlade sa Akademije, gde i kako vidiš današnju mladost muzike, pre svega džeza?

 

- Po meni, veliki pomak i veliki događaj za ovu vrstu muzike kojom se bavim je otvaranje Džez odseka na Akademiji u Beogradu. To je jako velika stvar, pogotovo ako imamo u vidu ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo i gde veliki broj talenata jednostavno nije u mogućnosti da ode da se školuje u inostranstvu. Ok, internet jeste stvar koja je omogućila svakome da dođe do notnog materijala, do nekih škola, da vidi konkretne primere... Ali je drugo kada ti lično prođeš kroz tretman neke škole i kada imaš mogućnost da imaš supervizora, znači, ne ideš zaobilaznim putem, nego ideš direktno, najbrže moguće. Tako da je otvaranje tog odseka jako uticalo na to da mnogo njih ostane ovde i da se napravi scena. Mislim da je trenutna scena u Beogradu i Novom Sadu bar za trideset odsto bolja i jača nego kad sam ja počinjao, najmanje. Postoje neverovatni klinci, koji sviraju potpuno neprimereno svom uzrastu, ne samo tehnički, nego i intelektualno. Koji je to nivo razumevanja toga što sviraju, to je stvarno neverovatno. Za mene, najbolji orkestar koji se pojavio možda u poslednjoj deceniji je „Kuzama“ iz Beograda. To su četiri klinca, i ja se ne sećam da sam u poslednjih pet godina čuo nešto bolje, ne samo ovde, nego i među svetskim imenima. Bio sam šokiran, prijatno šokiran, kada sam ih čuo. I istovremeno presrećan.

 

Kako ti izgleda kada svoje početke uporediš sa današnjim počecima „nekih novih klinaca“?

 

- To je maltene neuporedivo, navešću jednostavan primer. Kada počinje da svira, svakom džezeru je neophodan read book, to je knjiga sa 400 ili 500 standardnih, osnovnih džez kompozicija, nešto kao džezerski bukvar. Ja se sećam da sam bar mesec dana čekao na red da dođem do svog primerka te knjige. Tad nije bilo čak ni fotokopir aparata, nego, kada neko dođe do toga, uzmeš pa ručno prepišeš ono što ti najviše treba. A mene nedavno pita drugar da li mi trebaju read book-ovi. Kaže, ima na CD-u dvadesetak read book-ova, što je nekih 15.000 pesama. I to je dostupno svakom klincu. I plus, na sve to, ja se sećam da smo mi u Novom Sadu mogli da kupimo ploče samo u Muzičkom magazinu i Jugotonu. E, sad, ne samo da je bio mali izbor svega toga, nego je to bilo i u malo primeraka. Ja sam, recimo, Brazilian Mood od Stan Getz-a toliko slušao da se potpuno izlizala, više ništa sa nje nije moglo da se čuje, bilo je više šuma nego zvuka. Onda sam kupio drugu, i nju izlizao, a kad sam hteo da kupim treću nestalo je i trebalo da se čeka mesec dana da stigne iz Jugotona. Sada je na internetu sve što poželiš, i to u po pet verzija. Dakle, klincima je sada sigurno daleko lakše i sve im je mnogo pristupačnije.

 

 

Kako si odlučio da se baviš upravo džezom, budući da ta vrsta muzike, barem ovde, nikada nije predstavljala mejnstrim, te da je svaka druga i drugačija muzika, i tada, kao i sada, bila daleko „logičniji“ izbor?

 

- To sam shvatio možda kada sam bio četvrti razred niže muzičke škole i kada sam negde poludeo od vežbanja iste fraze po sat vremena da bih mogao tehnički da je odsviram. Ne želim, naravno, ništa da kažem protiv klasike, tamo postoji jedna druga vrsta mantre, klasika nosi jednu nenormalno veliku dozu u pristupu i ozbiljnosti vežbanja. Ali, na mene je najviše uticalo to što mi je nedostajalo slobode, da brže dođem do tog nekog stanja u kom se nalazim i da imam slobodnu formu, slobodnu mogućnost izraza tog trenutka, znači da mogu da improvizujem, da ne moram da sviram te tonove koji tamo pišu. A u tome mi je pomogla i majka. Ja treba da vežbam, a čujem loptu napolju. Za sve to vreme ona sedi pored mene. Nema šanse da vežbam, važno mi je samo da završim i da što pre izađem napolje. Sad ona sedi pored mene i kontroliše me. Na sreću, nije bila muzički obrazovana, a ja sam zahvaljujući džezu, uvek mogao nešto da modifikujem i da kažem da to baš tako treba. Onda sam pomislio: „Pa ovo i nije tako loše.“ To je bio neki prvi početak. Takođe, bitno je i to što su i ćale i keva slušali svašta, ali su slušali i džez. Uz to, moja baba Tasa je otišla u Ameriku dvadeset i neke godine. Ona mi je prva donela ploču, neku iz ’36, neki diksilend, i ja sam tu potpuno poludeo. Kasnije sam krenuo intenzivnije da se interesujem za džez, sve dok on nije postao, na neki način, moj jedini mogući izbor.

 

Da li je bilo trenutaka u životu i karijeri kada je moglo da ti se desi da izađeš iz muzike, da je napustiš, da se posvetiš nečemu drugom?

 

- Ne, nikada. I definitivno neću nikada ni izaći, neću to moći. Muzika je neodvojivi deo mog života. Bez nje sigurno ne bih mogao, niti ću moći, ikada.

 

Često od muzičara slušamo te priče, realne, ali prilično izlizane priče, o tome kako se od muzike „ne može živeti“ i kako je bavljenje muzikom jedan „uzaludan“ posao. Sa druge strane, fakat je da muzika, onom ko se muzikom iskreno bavi, daje neuporedivo više od tog finansijskog momenta i egzistencijalne sigurnosti. Šta je to, ukratko, što ti od muzike dobijaš?

 

- Svaka stvar kojom se baviš može da bude umetnost. Ako praviš cipele, i od toga može da se napravi umetnost. Ali muzika je drugačija od svega ostalog. Ti proizvodiš neki zvuk koji je neka vrsta energije, i ta energija je drugačija od bilo čega što ti sve drugo pruža. Ta harmonija, melodija i ritam, za svakoga ko se muzikom bavi iskreno, mislim da je to kao neka vrsta droge koja je totalno neuporediva sa svim drugim. Postoji, naravno, i u muzici dosta različitih pristupa i doživljavanja, nemaju svi isti motiv da se muzikom bave. Ja znam, recimo, dosta ljudi koji sviraju, i to rade odlično, ali sviraju samo za sebe, muzikom se bave isključivo kod kuće. Sviraju sami sebi. I nemaju potrebu da to podele sa drugima. Sa druge strane, mislim da većina ljudi kroz muziku želi da komunicira. A komunikacija je prenošenje energije. Muzika je takva vrsta umetnosti koja želi razmenu sa publikom, želi taj efekat. Mnogi misle: „Ti si muzičar, ti bi umro da nisi na sceni, ti si egocentrik, želiš da budeš u centru pažnje, to je ono što je cilj i smisao, to je ono što proizvodi orgazam.“ Verovatno ima i takvih. Ali većina ljudi sa kojima sam ja sarađivao do sada nisu u muzici zbog toga. Taj osećaj, kada nešto sviraš, i kada osetiš, kada slušaš publiku, kad je tišina u sali, tada definitivno možeš biti svestan tog trenutka kada se napravila jedna celina, koja diše na isti način, koja oseća sve to i koja je jedno. Tada muzika, na neki način, prestaje da bude bitna, a ono što je bitno jeste ta komunikacija i ta atmosfera. Da li je to ljubav, napetost, opuštenost, veselje, sreća, strah, to je manje važno. Ali to je ono što je najveća stvar i najveća moć muzike, i to je ono za čim, verujem, čeznemo svi mi koji se muzikom bavimo. Želimo svaki put da se to desi. Ta komunikacija je presudna. Onog momenta kada sve postane jedno, kada si svestan da te svaki pojedinac sluša i da razume deo tvoje priče, to je to, to je nirvana, to je najdublja suština i najdublji smisao bavljenja muzikom, bar za mene. Jer, koliko god su bitni muzičari na bini, toliko je bitan i svako od ljudi koji su došli tu da sede, da slušaju i da u tome uživaju.

 

 

Da li te porazi, ukoliko ne uspeš da dopreš do onih koji te slušaju, ukoliko osetiš da ne postoji ta energija i komunikacija između tebe i publike?

 

- Da, naravno da me porazi, budem nesrećan. Želja svakog poštenog muzičara, onog koji ne dođe na binu i samo računa „dvesta evra, trista evra“, nego izađe da nešto zaista tu napravi, želja mu je da ostvari tu komunikaciju. Ukoliko se to ne desi, to je zaista poražavajuće. Kad sam bio mlađi, bio sam stvarno očajan. Uvek sam se pitao: „Šta se desilo? Zašto? A toliko smo se spremali, toliko vežbali, toliko uložili...“ Ja sam samom sebi najveći sudija, znam kad nije bilo dobro, znam kad je bilo super. Kad sam sa orkestrom radio jedan za mene najvažniji album u  Nemačkoj, koji smo pripremali šest godina, pošalje mi prijatelj prvu recenziju ploče u jednom uglednom nemačkom časopisu, i taj časopis kaže nešto kao „predivno izdanje, koje pokazuje da Balkan uvek ima nešto novo i nemoguće da kaže“, tako nekako, dakle fantastična kritika. Međutim, nakon nekoliko dana, stigne mi isečak iz drugih novina koji, otprilike, kaže: „Neverovatno je da jedna ugledna kuća izda ovakvo sranje, na kome čovek ne zna o čemu se radi, zašto je to sve napravljeno i čemu to sve služi.“ Meni to nije važno, ja sam znao da je za mene to jako dobar album. Ali, komunikacija sa publikom, kad si na koncertu, to mi je jako, jako važno. A ne možeš, naravno, uvek tu komunikaciju da ostvariš. Često izgoriš u želji za pobedom. Ne uspeš da napraviš atmosferu, iako znaš da si sve uradio savršeno i da si se maksimalno spremio i navežbao. Opet, desi se da i onda kada to ne očekuješ, ili se pribojavaš, svi polude, odlepe, upadnu u masovnu histeriju. I to apsolutno ne zavisi od nas, već od nečega „gore“. Tu ne mislim na boga, ja jesam duhovni čovek, ali ovde ne mislim na to, već na to da muzika zavisi od vazduha, od vlage, od sunca, od nekih stvari za koje ne bi poverovao koliko mogu da budu važne i presudne. Iks puta mi se desilo da osetim da jednostavno ne možeš da sviraš, da nema nikakvog smisla. Prednost mog „Jazz kluba“ bila je u tome što se dešavalo nekoliko puta da se popnemo na scenu, počnemo da sviramo, i posle druge pesme ja kažem: „Momci, ’ajmo dole da sednemo i da pijemo, nemoj da pravimo buku bezveze, da smetamo ljudima i sebi samima. Idemo da sedimo ko ljudi, večeras se pije, večeras se ne svira.“ I to je najlepša stvar koju sam sebi mogao da priuštim u tom klubu: da ne sviram onda kada vidim da to nema smisla i da muzika ne dopire do onih koji treba da je čuju. Kao što je bilo situacija da sviramo tri sata bez prestanka. To je prednost domaćeg terena.

 

Kada te neko angažuje sa strane, taj luksuz, pretpostavljam, ne možeš sebi da priuštiš...

 

- Naravno, dobio si honorar i moraš da ga opravdaš, iako vidiš da je to besmisleno i da je daleko bolje, i za tebe i za publiku, da ne sviraš. Ali...

 

Pomenuo si svoj „Jazz klub“, koji više ne postoji, iako je šesnaest godina predstavljao neku vrstu azila za novosadske džez muzičare i ljubitelje džeza...

 

- Ja sam sigurno jedini u Vojvodini radio na taj način. Postoji „Mojo klub“ u Senti, ali tamo je džez samo deo programa. A kod nas, sem džeza i, vrlo retko, klasike, nije bilo ničega drugog. Priča je išla sve dotle dok sam ja imao želju i dok mi je to bila moja sigurna kuća gde sam mogao i da eksperimentišem i da radim. Bilo je neverovatnih momenata i dešavali su se takvi neverovatni koncepti kakvi su se retko mogli čuti ne samo u klubovima, nego i na koncertnim podijumima. Kroz klub su za tih 16 godina prošle praktično tri generacije muzičara, i sad je trebalo početi sa četvrtom. Ja sam jednostavno izgubio tu energiju i moć ponovnog usviravanja. Jer, da bi se napravio dobar zvuk, treba da prođe mnogo vremena. To nije samo muzika, neki zvuci, neke note, to je jedna energija koja treba da postoji među svima nama, a za tu energiju je potrebno vreme. Na kraju je ponestalo snage, i onda smo i supruga i ja shvatili da više nema smisla. Prvi put kada sam osetio da tamo odlazim kao na posao, rekao sam: „To je to, završava se.“

 

Misliš li da Novom Sadu nedostaje mesto koje bi bilo u potpunosti posvećeno džezu i da potreba za takvim mestom postoji?

 

- Teško je iz ovog aspekta reći, ali mislim da potreba postoji. Džez nije pitanje toga da li ti voliš džez ili ne voliš, nego je to pitanje opšte kulture. Ako želiš da budeš Evropska prestonica kulture, onda je džez po meni jednako bitan segment kao i pozorište i sve druge stvari. Prema tome, siguran sam da bi to moglo da postoji i da živi. Ali, kao i svuda, tako ni ovde džez ne može da postoji sam po sebi i sam od sebe. Ja sam u taj klub investirao mnogo novca, ne samo u opremanje, već i u programe. Naravno da mi zbog toga nije žao, jer, da mi je žao, onda to ne bih ni radio. Ali, to podrazumeva neko dotiranje, neki mecena iza toga mora da stoji, da li grad, firma, ili pojedinac, to nije bitno. Na primer, najstariji džez klub u Beču, „Jazz Land“, njega poslednjih petnaest godina sponzoriše Erste banka, oni su direktni sponzori programa. U Beču. A gde je Beč, a gde smo mi? Ako tamo ne može da se napravi klub koji opstaje sam od sebe, znači da je neminovna nečija pomoć. Ne pričam ovo zbog sebe, kod mene razlozi nisu bili materijalne prirode, nego jednostavno zamor materijala. Ali da bi ta priča ozbiljno i dugoročno postojala, nečija pomoć je, svakako, potrebna i neophodna.

 

 

Pomenuo si Evropsku prestonicu kulture. Koliko, prema tvom mišljenju, Novi Sad ima šanse za sticanje tog statusa i te titule?

 

- Mislim da za dobijanje tog statusa nije od presudnog značaja realno stanje u kom se nalazi taj grad koji se kandiduje, nego je mnogo važnije koja je doza lobiranja na bitnim mestima gde se o tome odlučuje. Mislim da Novi Sad to zaslužuje, i siguran sam da ima šanse, da ima dobar lobi i da ima dobru konekciju sa svim bitnim instancama i gradovima. Imamo mnogo njih koji će, verujem, biti na našoj strani. Jer, ponavljam, to nije pitanje samo stvarne kulture, nego je, čini mi se, mnogo bitnija propaganda, lobiranje i taj menadžerski pristup.

 

Novi Sad će uskoro biti domaćin „Jazz festivala“. Ti ove godine ne nastupaš, ali smo te slušali u nekim ranijim festivalskim izdanjima. Kako ti, generalno, kao „posmatraču“ izgleda to što se na festivalu nudi?

 

- Nastupao sam tri puta, za pametnog čoveka dovoljno. Ne bih želeo da privatizujem taj festival, ne moram da sviram svake godine, naravno. Siguran sam da ne bi bio problem, ali ne želim da insistiram na tome i da opterećujem publiku svojim prisustvom. A što se tiče samog festivala, to je neka mejnstrim džez priča i to je po meni ok, mislim da tako i treba da bude. Jedino što bih voleo da se promeni u konceptu, bez želje da išta kritikujem, naravno, jeste to da se pored SNP-a u priču uključe i neki drugi prostori. Naravno da je u redu da na velikoj sceni nastupaju velika imena svetskog džeza, ali mislim da bi mnogo doprinelo popularizaciji i boljem prilazu nekoj novoj publici, kada bi se deo programa, recimo, desio u „Quarteru“ ili u „Fabrici“. Jer postoji veliki broj bendova koji u SNP-u ne mogu da se iskažu onako kako bi to mogli u nekim alternativnijim i intimnijim prostorima. Čak i meni ume da bude naporno da slušam tri koncerta u SNP-u jedan za drugim. Naravno, znam da to trenutno tako mora da se organizuje i sabije, ali ipak mislim da bi se donekle rasteretilo, učinilo slušljivijim i opuštenijim ukoliko bi se deo programa izmestio u neke druge i drugačije prostore.

 

Ok, da se opet vratimo na tebe. Već bezmalo četrdeset godina nastupaš sa Balaševićem, i to je, na neki način, tvoja paralelna muzička i životna karijera...

- Ja uvek volim da kažem da to jeste moja paralelna priča i sigurno nešto najkomercijalnije što sam radio, ali nijednog momenta ne priznajem da je to rađeno iz čisto finansijskih i ekonomskih razloga, nego iz ljubavi. Ja nikada nisam prihvatao da je to tezga, kao ni bilo šta drugo što sam radio. Ja ne sviram tezge, ja sviram muziku, to podrazumeva jednu drugu dimenziju i jedan drugi pristup svemu tome. Sa njim sam od prvog dana imao jednu posebnu komunikaciju i to je jedna vrsta energije koja je potpuno drugačija od nekih uobičajenih i ustaljenih nastupa. Posle toliko godina nastupa na sceni, kada on krene sa nekom svojom pričom na bini, ja znam gde udaram prvi akord, znam tempo, da li ću brže, da li ću sporije, razumemo se savršeno. To sa Đoletom je priča koja je neodvojiva od mene i drago mi je što u toj priči učestvujem. To što mi na koncertu daje on i njegove pesme, mene uvek ispuni smislom. A danas je najteže naći pesme i poruke sa smislom. To je ono što mi rad sa Đoletom uvek iznova pruža.


Misliš li da je saradnja sa Balaševićem unekoliko doprinela i tvojoj ličnoj autorskoj afirmaciji?

- Sigurno da jeste. Potpuno je drugačije kada dođeš negde i kažeš „ja sam taj i taj“ ili „ja sviram sa Balaševićem“. Naravno, sada to više ne moram ni da kažem. U svakom slučaju, siguran sam da mi je to negde pomoglo, ali opet, sa druge strane, nije značilo ništa. Jer, kada izađeš pred publiku, ti si to što jesi, i ti moraš to da opravdaš. Sve se na kraju svodi na tebe kao pojedinca. Ali, svakako, ono što sam sa njim prošao za sve ove godine, to je jedan roman. I to je daleko vrednije od svih tih honorara koje smo zajedno zaradili.

 

Kad smo već kod „romana“ i kod svih „pratećih“ stvari u karijeri, možeš li danas da izdvojiš neki momenat u bavljenju muzikom koji je za tebe bio presudan, bez koga, jednostavno, ne bi bio to što si danas?

 

- Ne mogu da se setim nijednog konkretnog momenta. Ali definitivna prekretnica u životu je bio odlazak u Beč. A odlazak u Beč je bio ne toliko škola kao škola, to mi nije predstavljalo neki naročit izazov. Izazov mi je bio da upoznam ljude, da upoznam kulturu, da upoznam nešto novo, da se snađem tamo, da nađem nove prijatelje i uopšte da počnem na drugačiji način da gledam na život, pa i na svoj život. Do tada sam bio klinac, imao ovde svoju ekipu, družio se... Kad sam tamo otišao, onda jednog momenta ostaneš sam, sediš u sobi, gledaš kroz prozor i pitaš se zašto i čemu sve ovo. Tu sam možda po prvi put shvatio da će muzika biti nešto što će biti moje celog života i nešto čime ću se celog života baviti. Da je muzika to što je presudno, to što je najvažnije. Taj boravak tamo mi je bio značajan da postanem svoj, da ojačam, da budem ubeđen u to što radim, da verujem u to. Kad si u krugu prijatelja i poznanika, onda je mnogo lakše. Tamo si sam sa sobom i onda kažeš: „Ok, brate, izađi na crtu, pa da vidimo gde si i ko si.“ To je vrlo brzo prestalo da mi pričinjava strah, već sam u tome sve više počinjao da prepoznajem jedan izazov, na koji sam želeo što bolje da odgovorim. I to su mi ujedno bili i najlepši i najbezbrižniji dani u karijeri i životu, verovatno.

 

 

Koliko je danas, iz ove perspektive, moguće verovati i biti „bezbrižan“?

 

- Drugačije je. Brže je, napetije, zategnutije. Nedostaje taj momenat humanosti, momenat uživanja. Vidim i po sebi. Pre deset godina, kada bih odsvirao neki koncert, gde sam ja bio toliko ispunjen, toliko nadahnut, doživeo toliko sreće i zadovoljstva, ja sam po nedelju dana bio na pet santimetara iznad zemlje, lebdeo sam. Danas, bukvalno, posle neverovatnog koncerta, gde je sve bilo vrhunski, gde sam prezadovoljan kako sam odsvirao, taj naboj traje dok ne zapakujem klavir. Kad poslednji kabel od instrumenta stavim u kofer, to nestane. Kao da ništa nije bilo. To je razlika. Sve u svemu, da, danas je teško verovati i ići kroz život sa tolikim poletom i entuzijazmom, daleko teže nego nekada.

 

Sa Dujom razgovarao Duško Domanović

Oceni vest:
16
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Rale

    pre 522 dana i 15 sati

    Imao sam tu srecu i cast da iz prve ruke vidim kako to Duja radi. Kao klinci, preko neke veze uspeli smo da angazujemo Duju da nam pomogne oko snimanja nekih pesama. Covek poslusao pesme, koje su bile aranzmanski totalno sirove, seo za klavijaturu i bam bam za par minuta napravio prave pesme... i jos kao slag na torti pozvao pokojnog Dezea da odsvira sax solo na jednoj pesmi. Vrh!!!
    Tad mi je kod njega u stanu, gde se to snimanje desavalo pokazao i odsvirao "Devojku sa cardas nogama", za koju je bas tada radio aranzmane.
    Zato savet za mlade bendove, ako zelite da se ozbiljno bavite muzikom, obavezno nadjite dobrog producenta, jer kao kad gradis kucu, ti imas neku viziju kako ta kuca treba da izgleda, ali ti ipak treba arhitekta da to upakuje kako valja.

    Oceni komentar:
    0
    1
isključenje vode sahrane bebe Spens jkp lisje JKP Vodovod i kanalizacija isključenja struje novi sad gradsko groblje sremski karlovci servisne informacije novi sad vremenska prognoza novi sad Vreme u Novom Sadu javno komunalno preduzeće vodovod i kanalizacija Hitna pomoć elektrovojvodina Isključenje struje Novo naselje Petrovaradin betanija vremenska prognoza novorođenčad RHMZ raspored sahrana novi sad novosađani novosadsko porodilište Republički hidrometeorološki zavod Elektrodistribucija Novi Sad klinika za ginekologiju i akušerstvo bez vode