Aleksandar Mumin Bekan, advokat: Dođe mi da prestanem da radim kad vidim kako se profesija urušila

Aleksandar Mumin Bekan, advokat: Dođe mi da prestanem da radim kad vidim kako se profesija urušila

S poznatim novosadskim advokatom razgovaramo o sedenju u klupi s čuvenim Gavrom, o trošenju honorara s Mikom Antićem, o ljubavi prema slikarstvu koju nije uspeo da prenese na decu...

U zadimljenoj kancelariji, dok se pepeljara sumanutom brzinom puni pikavcima, a s televizora dopire zvuk teniskih udaraca, razgovoramo s našim ovonedeljnim sagovornikom, koji je rođen "u osvit slobode", 1945. godine. Osim sudskih predmeta, kockasti prostor nalik onima iz ruskih pripovetki, ispunjen je slikama. Slike su svuda, na zidu, podu, krevetu, polici... poput depoa nacionalnog muzeja. Kolekcija za poštovanje. Dostojna velikih umetnika, samo što je reč o advokatskoj kancelariji, a ne ateljeu. Nestvaran ambijent za mnoge, ali to je radni i životni prostor zanimljivog čoveka, gradske face i više od toga – institucije. On je Aleksandar Mumin, među prijateljima, boemskim miljeom i Novosađanima poznatiji kao Bekan.

- Rođen sam u Aleksincu, gde sam proveo tek nekoliko dana i nikad više nisam bio tamo. Otac je bio geometar, pa je po potrebi službe stigao u Novi Sad, radi premera zemljišta i kolonizacije. Završio sam OŠ "Ivan Gundulić", pa osmogodišnju školu, koja se tad tako zvala, u Njegoševoj ulici i Jovinu gimnaziju. Jedan razred sam ponavljao. Ne zato što sam bio loš učenik, nego sam imao puno neopravdanih jer me je sve drugo zanimalo osim škole. Posle gimnazije nisam bio nizašta. Pisao sam rad "Imaginacija u glumačkoj kreaciji", pa sam imao želju da upišem glumu ili režiju u Beogradu. Pošto su roditelji već izdržavali starijeg brata u Beogradu, koji je studirao najteži fakultet, elektrotehnički, ta opcija je otpala. Za drugo nisam bio zainteresovan. Upisao sam najlakši fakultet, pravni, iako me nije privlačio i interesovao. Dosta njih iz moje generacije ga je upisalo, pa sam tako i ja sasvim slučajno odlučio da probam – započeo je svoju životnu priču gospodin Mumin.


Kako je izgledalo odrastanje na Podbari?

- Kao deca nismo imali igračaka. Prvu kožnu loptu je doneo Radivoj Todorov Popaja, nezvanični prvak Evrope u boksu. Lopta je bila njegova, pa je on određivao ko će igrati. Ja nisam imao pojma, ali sam stalno igrao jer smo bili dobri prijatelji. Bio sam "ceparoš". Nisi mogao nikako da me prođeš, ali to baš i nije bilo lepo za gledanje (smeh). U Almašku crkvu smo išli da zvonimo kad treba, pa smo od popadije dobijali kolače i koljivo. Bilo je to lepo, bezbrižno vreme. Nije bilo nikakvih ekstremnih razlika ni među roditeljima, niti među decom. Svi smo se družili i niko nikog nije pitao za naciju i veru.

Na igrankama u "Eđšegu" dešavale su se jezive tuče, a razlog bi se uvek našao

Da li je postojao rivalitet sa Salajkom?

- Rivalitet Podbare sa Salajkom bio je potisnut u drugi plan jer je tad veći sukob bio s Telepom. Na Eđšegu, na igrankama, bile su jezive tuče, a razlog se uvek nađe. Nisam učestvovao, ali prisustvovao jesam. Opasna je bila ekipa s Telepa. Mnogo ozbiljnija priča od Podbare. I ime su imali – "Žuti leptiri", a harali su i po inostranstvu, dok su na Podbari bili lokalni mangupi. Kad smo već kod tog miljea, da spomenem da sam u klupi sedeo s Dimitrijem Gavrilovićem Gavrom. Bili smo dobri drugari. On se baš bavio kriminalom, to mu je bio zanat. Inače, roditelji su mu bili prebogati jer je njegov otac posle rata trgovao ugljem. Manje se zna da je imao i dve sestre koje su obe postale doktorke. Od istih roditelja, a potpuna suprotnost. I Gavra je bio oženjen, imao dvoje dece, a žena mu je dugo držala bife "Student".


Iako Vas škola nije zanimala, stigli ste do Pravnog fakulteta?

- Više mi je prijalo to univerzitetsko učenje. U junu, na prvom ispitnom roku, položio sam sve ispite i to sa desetkom. Nešto me krenulo (smeh). Bilo je studenata koji su prvu godinu dali s desetkom, ali u junu nije niko. Tako sam odmah dobio kadrovsku stipendiju, za ono vreme ogromnu. Bila je u rangu plate mog oca, koja je bila prilično visoka. Četiri godine sam je primao i sve četiri sam potrošio istog dana. Nijedna nije dočekala naredno jutro! Moj kum Aleksandar Dubajić i ja krenemo od kantine na Poljoprivrednom fakultetu, preko "Studenta", do "Lovca" kod Mice Lovice i tu bi već pukla sva lova. Studiranje mi je proteklo u pijenju, ozbiljnom pijenju.


Studiranje mi je proteklo u pijenju, ozbiljnom pijenju...

 

Alkohol Vas nije omeo da završite fakultet?

- Nikad nisam pao ispit, a samo sam ja mogao da pijem na fakultetu. Bio sam dobar prijatelj s referentom za studentska pitanja i uvek je imao vinjak za mene. Bez obzira da li dolazim na predavanje ili ispit. Kad sam završio fakultet, zaposlio sam se kao pripravnik u sudu. Bilo nas je 12 pripravnika, a posle godinu dana mog stažiranja delili su jednu platu najboljem. Nisam je dobio ja i iz revolta sam dao otkaz. Plata me nije zanimala, bio sam povređen jer kao i svaki čovek imam sujetu. Međutim, već sutradan sam našao posao i oženio se.


Kako ste to uspeli u istom danu?

- Svadba je već bila zakazana. Čim sam dao otkaz, otišao sam u kafanu gde je sad RTV, jer smo tu redovno pijančili i napijali se svakodnevno. Došao je advokat Tomislav Milić i ponudio mi posao pripavnika. Postali smo veliki prijatelji. Moj otac je bio šokiran što sam napustio državnu službu i počeo da radim kod privatnika. O plati nismo ni razgovarali jer me novac kao novac ne interesuje, a tad me pogotovo nije zanimao. Prvi mesec mi je plata bila dva puta veća od očeve, a mislim da od 1945. godine do danas, niko nije imao toliku pripravničku platu. Čak su i neki advokati tada imali manja primanja od mene. Bio sam tu dve godine dok nisam stekao uslov za pravosudni ispit. Advokat Milić je imao samo jedan uslov, da ne koristim javni prevoz, niti da vozim bicikl i motor. Samo je taksi dolazio u obzir. To mi je ušlo u krv do danas i svuda idem taksijem do kafane, suda, Žablja, Subotice, Zagreba... Vozački ispit nisam polagao zbog alkohola.


Otac je bio šokiran što sam napustio državnu službu i počeo da radim kod privatnika

Izgleda da je alkohol neizbežan deo Vašeg identiteta?

- Već u gimnaziji stiže alkohol. Moje pijančenje je bilo stravično. Ja nisam pio, ja sam se napijao. Bio sam ozbiljna pijandura. Što kaže pokojni Pera Kralj, bio sam "oštrač", mada sam ja koristio izraz "kratež". Ja u kafani nisam sedeo, već lokao. Mene nije interesovao alkohol nego pijano stanje. Što pre, što više, što jače... i funkcionisao sam bez greške. Uvek sam poslednji izlazio iz kafane. Mom kumu Dubaji i meni nikad nije bilo dosta. Toliko sam boravio u kafani, da je "Zelena" par godina nosila ima "Ćošak kod Bekana". Prvi put se dalo ime kafani po gostu (smeh). I danas volim kafanu, ali ne pijem 20 godina. Sve je isto, samo što sad pijem ta sranja, kafa, voda, čaj (smeh).


Koje su kafane iz tog vremena bile kultne?

- Na neki način se može reći da tu kuda sam se kretao jesu bile kultne kafane. To je "Orač" u Ulici Ilije Ognjenovića, preko puta je bio "Pozorišni klub". Tu je i "Mrca", zatim "Lovac", a "Lipa" je oduvek bila čuvena kafana. U "Kuglanu" je izlazila cela porodica na roštilj, jer je jedini u gradu bio na ćumuru. Sve su to bile i dnevne i noćne varijante. Svaki dan smo bili u kafani, ne samo vikendom (smeh). Kad je reč o muzici, "Tekije" prve i druge su bile najjače i radile su dok ima gostiju. Zatim "Ruža", to je bivša "Efika", "Pećina" u Rakovcu, "Sport 1 i 2", a kasnije malo i "Paja točak".

Svaki dan smo bili u kafani, ne samo vikendom

Ipak, "Mrca" i dalje postoji?

- "Mrca" radi i dalje, ali je izgubio identitet. Inače, ja sam jedan od osnivača "Mrce". Tu je bila najbolja i najkvalitenija bašta u gradu. Zbog lokacije, ljudi, hladovine... bilo je prelepo mesto. Međutim, iznad je stanovao jedan funkcioner, pa mu je smetala buka i ukinuo je jednu od značajnijih kafana u gradu. Inače, sada je najlepša bašta u gradu bašta Doma vojske, samo je potpuno neiskorišćena. Tuda vam prolazi Dunav, a na meniju nemaju šarana ili soma, već nude lignje i skušu. Katastrofa! Zamislite Gradsku kavanu u Splitu da nema morske ribe u ponudi. Nažalost, Novi Sad nema riblji restoran, a bio je u Šumadijskoj ulici "Alas", dijagonalno od Riblje pijace. Kad je zatvoren, to je bio skandal. Tu je posle rata, pre ribljeg restorana, bila "Kuhinja kod Keredžini", a služilo se samo nekoliko varijanti pasulja. Ako hoćeš rečnu ribu, moraš ići van grada ili na Ribarac, gde zna u čorbi da se nađe i pangasius.


KOD PAJE TOČKA PLJESKAVICA VEĆA OD TANJIRA

Prema rečima našeg sagovornika, najjača kafana je bila na mestu nekadašnje diskoteke "Točak", a vlasnik Paja je bio odličan ugostitelj i izuzetno zanimljiv lik.

- Paja Točak je držao kafanu, pomalo rustičnu, koja je radila fenomenalno. Od 1945. godine nijedna kafana nije tako radila, niti će. Pljeskavica je prelazila preko tanjira, dolazili su gosti iz Beograda, uvek je bila puna, muzika vrhunska, a kola su bila parkirana sve do Žeželjevog mosta. Bio je pravi ugostitelj, mada je bio homoseksualac, ali nas to nije zanimalo. Odjednom se saznalo da ima sina. Imao je neosnovani strah od komunizma, pa je otišao u Beč i otvorio kafanu. Međutim, i tu su mu bili blizu Rusi (smeh), pa se iselio za Kanadu. Taj sin Zolika je nastavio da vodi kafanu u Beču, ali je napravio ogromne dugove. Pozvao je Paju da dođe kako bi sve prodali, što je ovaj i učinio, da bi se posle ispostavilo da ga je sin ubio. Šta ti je sudbina, a bio je izuzetan gazda i uvek prema nama susretljiv – prisetio se onih vremena Mumin senior.


Da li su barem boemi preživeli?

- Boema možda ima i danas, ali ih ja nisam video. U moje vreme su bili pravi boemi i isključivo sam se družio s takvim likovima. Po pravilu, oni su bili iz oblasti umetnosti, novinari... Tihomir Pleskonjić, Mika Antić, pesnik Živojin Pavlov, pozorišni kritičar Slobodan Božović, doktor Dakić, kum Dubaja, Pera Tanjug,  ne mogu svih sad da se setim. Sve su to bili normalni, duhoviti ljudi, pretežno švorc (smeh). Zajednički imenitelj nam je bilo pijančenje. To je bilo iskreno prijateljstvo, bez obzira na razlike u godinama ili profesiju. Drugačije je druženje bilo tada. Čim neko uđe u lovu, to se mora sve propiti. Kad je Mika Antić dobio honorar za "Sveti pesak", Dakić, on i ja se nismo smirili dok i poslednji dinar nismo potrošili. Nije puno trajao honorar, sedam dana (smeh). Spavali smo malo po kafanama, malo po hotelskim barovima. Takođe, ako se nekom za stolom ne pije jer ga, recimo, boli glava, on odlazi kući, ali lovu ostavlja nama da propijemo. Takav si dobar za društvo, ali nisi za porodicu.


Znači, kafana je najvažnija institucija?

-  Definitivno. I sad je, samo je izgubila pravi identitet, mada novosadsko ugostiteljstvo ga nikad nije ni imalo. Nisu se ugledali na Beograd i Segedin gde i dalje postoji kult kafane. Ovde ne postoji navika da se izvede žena ili porodica na ručak, pre će svako od njih otići s društvom ili sâm na neku brzu hranu. Pritom je u Novom Sadu "šišanje do glave" s cenama. Ljudi više ne uživaju u kafanama jer nemaju para i to je jedini razlog. Sofija Loren je rekla, barem sam ja čuo da je ona, "Ne znam da li se sreća može kupiti novcem, ali znam da se mnoge nesreće mogu izbeći".


Novosadsko ugostiteljstvo nikad nije imalo identitet

A kad je o muzici reč ?

- U kafani isključivo volim izvornu, cigansku muziku. Imao sam oko 15 romskih kumovanja na krštenjima. Bio sam i potpredsednik Udruženja Roma Novog Sada, a muzikant Spasoje Nikolić Bata je moj dobar prijatelj. Omiljena pesma mi je "Lidu, lidu". Sad po kafanama nema te autentične muzike. Odrastao sam na Bitlsima, Stonsima, Dženiski, Hendriksu. Volim i klasičnu kao i dobru narodnu muziku. Nikad mi ne bi palo napamet da konobaru kažem da utiša muziku, ali ne razumem kad čujem u lokalu da se vrti jedan isti ton i ritam, kao pokvarena ploča. To je tehno, valjda. Ne razumem da nekom to može da se svidi. Sve očekujem da se nešto desi, a on sve vreme lupa isto (smeh).

AUTENTIČNA ENERGIJA SINA MILANA

Kad je reč o gurmanluku i kafanama, naš sagovornik kaže da je moguće da je sin Milan povukao na njega, a i sviđa mu se njegova rokenrol priča zvana Love Hunters.

- Prijalo mi je sve to s Milanom i volim taj njegov rokenrol, sviđa mi se. Kao otac ne mogu da ocenjujem, da li je to Hendriks, ali u našim uslovima, najbliži je njemu. Po nastupima, energiji, izvornosti, originalnosti... Puno se ljudi bavi muzikom, ali dosta tu ima konfekcije. On je po meni vrlo autentičan. Najveći kvalitet je energija i nema ponavljanja. Kao kad se pravi skulptura, pa se menja stil ili u slikarstvu kad se prelazi iz faze u fazu. Najnovija njegova pesma nema veze s prvom koju je objavio. Prepoznaje se njegov stil, a opet nije isto. Za mene je rok sinonim za engleski jezik, tako da se njegovo pevanje na engleskom potpuno uklapa u moje shvatanje rokenrola. Kako bi neka narodna pesma zvučala na mađarskom ili engleskom? (smeh) u dahu je rekao gospodin Mumin.

                          Milan Mumin tokom razgovora za naš portal (foto: Zoran Stanišin)


Šta je to što je imao Novi Sad, a što danas nema?

- Ne znam da li je duh univerzalan, ali nema tog duha koji je tada postojao. Mlađi danas imaju svoj duh, izražen na njihov način i nisam siguran da bi im odgovaralo ono vreme. Pre su se ljudi više družili i imali vremena, a sad maltene moraš da zakažeš da se vidiš s prijateljima. Nikad nisam pomislio da se odselim iz Novog Sada jer sve volim što je iz ovog grada. Jedino mi smeta prostakluk. Kad bi bar toliko bili civilizovani da ti ne skaču po lobanji. Ja ne izlazim na mesta gde se događaju incidenti. U mojim kafanama i dalje ima nekog mira. Bilo je prostakluka i pre, u svakoj grupaciji Novosađana, ali u snošljivoj meri.


Tokom brakorazvodne parnice bivši supružnici se ponašaju kao da su smrtni neprijatelji


Da li biste onda nešto menjali u gradu?

- Ne mogu ja kao pojedinac da nešto menjam, marginalan sam. Može nešto da mi prija ili ne, mogu da se prilagodim ili ne i da forsiram ono što mi prija. Danas su druga vremena, drugačiji odnosi, puno ima prevara kao da ih pre nije bilo u tolikom zamahu. Prevariće brat brata, a i tokom brakorazvodne parnice bivši supružnici se ponašaju kao smrtni neprijatelji. Novi Sad se svakako vremenom dosta izmenio, ali i dalje smatram da su Novosađani, iako u značajnoj manjini, otvoreni za sve i svakoga. Recimo, u Beogradu ne bih mogao da živim zbog ljudi, njihov mentalitet mi ne odgovara.


Otkud nadimak Bekan?

- Tako su me prozvali na samom rođenju jer sam bio potpuno beo, s belom kosom, pa od Beli, Beka, ispalo Bekan. Inače, bekan se kaže i za jagnje, a i glavnog ovna u stadu zovu bekan (smeh).


Imate zavidnu kolekciju umetničkih slika. Kako je slikarstvo ušlo u vaš život?

- To se širilo kao infekcija. Moj teča Kosta Gucunja je bio pokrajinski funkcioner i dobar prijatelj s Konjovićem. Često je od njega dobijao slike, a slikarstvo ga baš i nije interesovalo pa ih je donosio meni. Tako sam kao gimnazijalac upoznao Konjovića i sve mi se to dopalo. Počeo sam da se družim s glumcima, slikarima, sakupljam slike i tako to ide sve ovo vreme. Prešlo je u zarazu i ne znam koliko imam slika. Užasno puno. Kad to pređe u bolest i nije baš dobro, jer kad mi se nešto svidi moram to imati. Nisam kolekcionar u pravom smislu jer nemam žešću lovu, ne ulažem u kolekciju, ne vodim evidenciju, ne održavam slike. Jednostavno volim slikarstvo. Staviću na zid makar i kalendar, da ne bude prazan, a uvek ću pre staviti sliku.

Staviću na zid makar i kalendar, samo da ne bude prazan


Favorizujete domaće slikare?

- Sve su ovo radovi jugoslovenskih slikara, možda nekoliko slika su dela inostranih autora. I uglavnom sam sve kupovao, retko će neko nešto vredno da vam pokloni, više je to simbolično. S dosta njih sam se družio i bio prijatelj. Ljuba Popović mi je izvanredan slikar kao i Milić od Mačve. Ne znam šta ću sa svim tim slikama, verovatno ću nešto pokloniti Muzeju grada ili Galeriji Matice srpske. I pored toliko slika draž za ovom umetnošću nisam uspeo da prenesem na decu.


Imate li neki hobi?

- Volim nešto sitno da kuvam kao što su ovčetina s kupusom, ovčiji paprikaš, škembići, što su mi i omiljena jela. Verovatno bi znao i nešto drugo da spremim, ali slabo se guram u to (smeh). Isključivo jedem masno. Pojedem omotač od butkice, a kerovima dajem krtinu. Postao sam i deda, što je lep osećaj. Zavoleo sam advokaturu, iako ima toliko loših strana. Iako mi je dosadila i dalje radim. Dođe mi da prestanem kad vidim kako se profesija urušila. Od gomile spisa, više ni novine ne čitam. Samo čitulje i velike naslove.

Najlakše je nekog pljuvati, naročito bez osnova i argumenata


Šta biste poručili mlađim naraštajima?

- Nemam šta da poručim jer sve što kažem, ne može biti ni savet, ni recept za život. I za nove, a i sve generacije trebalo bi da važi, da se jedino pravim i iskrenim radom može nešto postići da bude trajno. Nema jednokratnih uspeha. Nema rezultata bez ozbiljnog bavljenja poslom, kao i u sportu, samo je ovo primenjeno na život. Uvek treba da imate obzira prema drugima, da ne budete egocentrični, samoživi... Uputno je uvek uvažavati sagovornika u dijalogu, a i tako se ponašati uopšte. Najlakše je nekog pljuvati, naročito bez osnova i argumenata, a najteže je nekog braniti bez istih tih elemenata. Sad je u štampi to popularno, pa je sve intriga i spletka. Privlačnije je to nego nešto normalno.

ĐOKOVIĆ ZA DRŽAVU UČINIO VIŠE I OD TITA

Tokom razgovora, od Aleksandra Mumina čuli smo mnoštvo zanimljivih angedota, crtica iz istorije, stavova... Izdvojili smo najinteresantnije.


- Moj prvi klijent je bio Tihomir Pleskonjić, a za uvredu ga je tužio Hugo Ruševljanin. Obojica su bili u upravi RFK "Novi Sad". Tika je volio "kanarince" i često je od svojih para kupovao lopte i kopačke. Nešto se zakačio s Hugom i rekao da on vodi čivutsku politiku u klubu.

- Obožavam Novaka Đokovića. Toliko je zadužio ovu državu i učinio više, od svih političara zajedno, od 1945. godine do danas, s Brozom na čelu. On je ozbiljan gospodin, pravi džentlmen, izuzetno zaslužan Srbin. Sramota je da ga bilo ko proziva, a uglavnom je sve neosnovano. Ljudi više vole da vas sažaljevaju, nego poštuju. Vedri i oblači planetom i možemo samo da budemo srećni što ga imamo.


- Slobodan Božović je došao u hotel "Lav" u Ljubljani. Probudio se mrtav pijan i pita na recepciji gde se nalazi. Kaže recepcionar – u hotelu "Lav". On uzvraća, "ne pitam za detalje, nego konkretno, u kom gradu se nalazim?".

Oceni vest:
30
10

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milos

    pre 21 dan i 23 sata

    svaka cast, zanimljiv covek, pravi Novosadjan

    Oceni komentar:
    1
    5
  • Vilijam Sarojan

    pre 15 dana i 43 minuta

    Tata, tata....Mumin i Hendriks?!

    Oceni komentar:
    0
    2
isključenje grejanja betanija Srbija prognoza vremena Republički hidrometeorološki zavod bez struje novi sad JKP Vodovod i kanalizacija OK Vojvodina Isključenje struje servisne informacije novi sad ljubavni horoskop novosadsko porodilište horoskopski znaci elektrovojvodina isključenje vode jkp novosadska toplana Vreme u Novom Sadu bebe bez grejanja vremenska prognoza tajne horoskopa bez vode bez tople vode horoskop smanjen pritisak vode odbojkaši vojvodine novorođenčad novosađani klinika za ginekologiju i akušerstvo