Aleksandar Radukin, agencija Homepage: Pričom se ništa ne postiže, ljude možeš motivisati jedino delima

Ukoliko ste ranoranilac možete ga sresti kako trči ulicama Novog Sada, možda ste imali priliku da slušate njegovo predavanje o digitalnom marketingu, a ako vam se na društvenim mrežama kao reklama pojavilo baš ono što vas zanima, za to je najčešće zaslužan naš ovonedeljni sagovornik.

Aleksandar Radukin, jedan od osnivača poznate marketinške agencije Homepage, našim sugrađanima poznat je kao pionir internet marketinga, ali i veliki zaljubljenik u trčanje. Za sebe voli da kaže da je ekstreman u svojim krajnostima, pa je tako od potpune fizičke neaktivnosti stigao do toga da svako jutro istrči jedan polumaraton. Mesto našeg susreta bilo je na Limanu, delu grada koji oduvek oseća kao svoj, a pričali smo o tome kako trčanje i uspeh idu ruku pod ruku, kako je iz ljubavi prema muzici uplovio u digitalni marketing, ali i o tome kako motiviše ljude oko sebe.

Rođen si 1983. godine u Novom Sadu. U kom delu grada si odrastao?

– Rođen u Betaniji, odnosno na Beogradskom keju. Sa dve godine sam se preselio na Bulevar oslobođenja, kvart pored stadiona, gde moji roditelji i dalje žive. Ja sam, nažalost, sveži Limanac, a faktički sam odrastao u Starom gradu, jer taj kvart kod stadiona pripada tom delu grada. Išao sam u Osnovnu školu "Đorđe Natošević" i nas su uvek posmatrali kao "fensere" i snobove. Najviše smo ratovali sa ekipom iz škole "Jovan Popović" i, naravno, uvek smo dobijali batina od njih. Limaci su uvek bili malo tvrđi od nas. Danas, pošto živim preko puta te škole, imam priliku iz sobe da gledam na školsko dvorište iz kog sam kao klinac bežao. Imao sam želju da živim na Limanu, jer mi je to oduvek bio najskladnije mesto za život, a i sve supkulture koje sam pratio kroz odrastanje, pa i sada, vezane su za taj deo grada. Bronks, kako popularno zovu Liman 2, je jedan od najkultnijih novosadskih kvartova, vezanih za pank pokret koji je obeležio Novi Sad tokom osamdesetih i devedesetih godina. Tako da, mnogi idoli moje mladosti su sa Limana. Danas kada šetam tim kvartom, prolazim pored starih haustora i razmišljam kako je to bilo kad je ta ekipa tu otpadala i cugala.

Sve supkulture koje sam pratio kroz odrastanje, pa i sada, vezane su za Liman

Kako je teklo tvoje dalje obrazovanje? U koju srednju školu si išao?

– Išao sam u Jovinu gimnaziju, bio sam specijalac, čak peta generacija u familiji koja je završila ovaj smer. Svi smo imali fokus i kliker ka matematici i prirodnim naukama. Još u srednjoj školi sam skontao da ne bih mogao da se bavim programiranjem, zato što baviti se elektrotehnikom zahteva posebne veštine i način razmišljanja, a ja sam shvatio da to nemam. Uvek sam imao problem sa imaginarnim. Kada nešto radim, učim ili rešavam zadatke, ukoliko to mogu sebi da predstavim i shvatim kako se koristi u realnom vremenu, onda je sve super. Kada je to nešto imaginarno, imam problem sa tim. Kasnije sam krenuo da studiram mašinstvo, pa saobraćaj, baš zato što je to bilo nešto vrlo konkretno. Shvatio sam da se IT industrijom možeš baviti na više načina, ali biti programer i rešavati te složene zadatke, to ipak nije bilo za mene.

Počeo si da studiraš mašinstvo?

– Da, krenuo sam mašinstvo, ali sam na kraju završio na saobraćaju i sve je to išlo dok nisam počeo da radim. Tada su se promenili fokusi u životu. Vreme je kasnije pokazalo, da sam završavao fakultet i da sam se posvetio tome, možda Homepagea ne ni bi bilo. Tada nisam bio svestan šta je fokus i šta znači imati cilj u životu, jer u prvoj polovini dvadesetih nisam znao čime želim da se bavim. A da ne kažem sa devetnaest, kada smo upisivali fakultet, tad pojma nisam imao. Tek sazrevanjem su se otvarale neke stvari, a neke sam naučio na najteži način. Svašta se događalo i dobro i loše, to me je usmerilo i na kraju sam shvatio – da je ono pranje čaša po novosadskim klubovima, montiranje bina i monitoringa strujnih ormana na Exitu i raznorazni drugi poslovi nisu bili za džabe, sve se to skupljalo. Moj poslovni partner ima za mene dobru konstataciju: "Ne možeš Raduki objasniti i ne možeš ga naterati da nešto uradi, ali kad sam skonta da to treba da uradi, onda nema boljeg i to će biti urađeno najbolje moguće". Na kraju dana, shvatiš da sve što ti se dešava, a na šta sam možeš da utičeš, da je sve glavi. Klincima uvek pričam da treba što pre da shvate šta je njihov cilj, odnosno ka čemu teže, jer će njima biti lakše. Suština je pronaći sebe, a da bi se to desilo moramo da imamo različita iskustva, iz različitih vrsta delatnosti i to je onda dobitna kombinacija.

Suština je pronaći sebe, a da bi se to desilo moramo da imamo različita iskustva

Muzika je bitan deo tvog života. Koliko je uticala na tvoj razvoj i na sve ono čime si se kasnije bavio?

– Subjektivan sam u vezi dve stvari, a to su muzika i automobili. Muzika je uvek bila tu uz mene, od najranijih godina odrastanja i saznavanja sveta oko sebe. Sećam se da sam u petom razredu osnovne poneo kasetu Atheist Rapa na ekskurziju, to je bila ‘95 godina. Za rođendan sam dobio tu kasetu, bio je to album "Ja eventualno bih ako njega eliminišete". Ponesem je na ekskurziju u Banat, nađe se u šaragama neki razdrndani kasetofon. Kad su ostali skontali da imam tu kasetu, puštali smo A strana, B strana dok nije pukla traka. Znači, mi smo se bukvalno "drogirali" lokalnim pank i ska bendovima i to nam je u devedesetim bio jedini izlaz iz ludila koje je počelo da nas stiska sa svih strana. Tada je više od pola mojih drugara bilo u tom fazonu. Imali smo svoju mikrosredinu, i svi koji smo slično razmišljali međusobno smo kliknuli. Nisu nas doticali spoljni uticaji. Mislio sam da ceo Novi Sad sluša Ritam nereda, Atheist Rap, Gobiline, Generaciju bez budućnosti… jer svi oko mene su to slušali. Ono što se pride slušalo bio je Prodigy, sećam se prvi CD koji sam kupio bio je njihov album. Prvi put sam na Koncertu godine bio sa 11 godina i dalje ne mogu da verujem da su me roditelji pustili! Iako sam živeo blizu Spensa, bio sam klinac i išao sam sâm, u bordo kombatici i crnim martinama. Izuzetno sam ponosan što sam imao priliku da odrastam uz Koncert godine i uz te bendove, mislim da me je sve to formiralo. Posebno mi je drago što sam danas prijatelj sa svojim idolima iz mladosti, družimo se, poslovno im pomažem i podržavam njihov rad.

SLEDEĆI KORAK JE DŽEZ: "Koliko sam bio zadrt, danas sam odličan. Sad sam za auto odabrao neku novu plejlistu, gde naravno uvek ima panka i ska, ali ima i dosta klasičnog roka. Sve više mi prija ono što mi je otac ranije govorio da slušam, Led Zeppelin, Deep Purple, Pink Floyd. Uhvatila me neka manija za tom vrstom muzike, jako mi prija i opušta me. Valjda je to neka faza odrastanja, kažu da je sledeći korak džez (smeh)!“, objašnjava nam Aleksandar kako je vremenom počeo da sluša i druge muzičke pravce.

 
Čime si se bavio pre osnivanja Homepagea? Imao si sajt o rokenrolu?

– Cela priča vezana za to kako je nastao Homepage, kako je nastalo saznanje gde želim da budem i čemu želim da stremim, može delovati kao slučajno, ali nije. Stvarno sam želeo da se nađem u situaciji u kojoj sam danas. Oduvek sam imao ambiciju da pokrenem neki sajt i konstantno je išla ta priča da nešto pokrenemo, ali nismo znali šta. I tako jedno veče, uz pivo, sedim s drugarom i razmišljam šta da napravimo i on predloži da to bude na temu rokenrola. To je imalo dodirnih tačaka sa mnom, muzika je non-stop uz mene. Priča je tada krenula da se razvija, našli smo jednog drugara koji je imao smisla za dizajn, njegova devojka je imala smisla za programiranje i okupili smo ekipu. Na kraju smo rešili da napravimo sajt gde ćemo da uvučemo rokenrol bendove iz Srbije da naprave svoje profile i predstave se publici, a sa druge strane da uvučemo prostore za svirke i da ih povežemo. To je bila početna ideja i tako je nastao sajt Rockserbia.net. Uradili smo ga 2006. godine, a sajt je pušten godinu dana kasnije. Tada je to lepo zaživelo, a glavni alat nam je bio MySpace. Posle svega, kada je ta društvena mreža zamrla, morao sam i dalje da generišem posete sajtu i taman je krenulo novo čudo – Fejsbuk u Srbiji. Krenuo sam da razmišljam kako da šaljem ljude sa Fejsbuka na moj sajt, da koristim grupe i stranice koje su tada tek bile u nastanku. U suštini, malo po malo, napravio sam proizvod koji se tada mnogo tražio.

Homepage je danas jedna od vodećih kompanija koja se bavi digitalnim marketingom, imate kancelarije u Novom Sadu i Beogradu. Kako je sve počelo?

– Priča sa sajtom je išla nekim svojim tokom, dok u jednom momentu nisam upoznao svoje buduće poslovne partnere, Nikolu Sologuba, Miloja Sekulića i Branislava Čerubdžića. Oni su čuli da ima tamo neki mali koji rešava fanove na Fejsbuku i onda smo se jednom prilikom našli i dogovorili. U suštini, imao sam dosta sreće da sam naišao na ljude koji su imali određene veštine, pa smo mogli međusobno da se uvežemo. Tada nisam znao da plasiram svoju uslugu tržištu, imao sam dobar proizvod, ali je trebalo neko to da progura spolja. Homepage je zvanično nastao u junu 2012. godine, a mi smo poslovni prostor iznajmili u aprilu i tada smo počeli da radimo. Bilo nas je sedmoro i prve prostorije su bile u ulici Vase Stajića, neka memljiva kancelarija, koja je imala samo dva prozora. Posle toga smo se još jednom selili i sada smo u Šajkaškoj ulici. Naziv je nastao tako što je Nikola igrom slučaja imao zakupljen domen Homepage.rs, jer je želeo nešto da pravi i shvatili smo da imamo fantastičan naziv. Mi smo tada uhvatili "zlatnu koku" i uspeli smo Homepage da izgradimo na mojoj usluzi na koju se sve kasnije lepilo. Sve je krenulo od Fejsbuk promocije i fanova, a kasnije su došle mnogobrojne promene. Danas, posle skoro deset godina bavljenja oglašavanjem na ovoj društvenoj mreži, mogu s ponosom da istaknem da je Homepage postao zvanični partner Fejsbuka.
 

PIONIR INTERNET MARKETINGA: "Ne mogu da kažem da sam prvi, ali sam bio među prvima. To što sam tada bio među prvima, trenutno me drži na ovoj poziciji. Odabrao sam da mi fokus bude promocija na društvenim mrežama, a u to vreme su postajali fantastični programeri koji su radili sajtove, postojali su fantastični forumi... Vrlo rano sam, već sa nekih 19 godina počeo da razmišljam kako da monetizujem taj internet. Našao sam tu uslugu na koju sam se fokusirao.", naša ovonedeljna Gradska faca nam objašnjava zašto ga često nazivaju začetnikom u oblasti digitalnog marketinga.

Čest si govornik na raznim događajima, kompanija dosta ulaže u edukaciju. Reci nam malo više o tome.

– Kroz dosadašnji rad shvatili smo da nemamo dobar kadar, zbog toga u kompaniji organizujemo česte edukacije u vidu predavanja i stručnih praksi. Benefit od toga ima i Homepage, ali i ja, jer želim da podelim svoje iskustvo i znanje. Volim da držim motivacione govore i da klincima otvorim oči, da ne prave greške koje sam ja pravio. Želim da im prenesem sve veštine i znanja koja sam do sada stekao. Sećam se, kada sam počeo da postavljam prvi oglas, pojma nisam imao šta radim, ali sam krenuo. Formalno obrazovanje za naš posao ne postoji, nama konstantno treba kvalitetnih ljudi. Postoje kursevi i edukacije, gde ljudi mogu da nauče, ali najbolje se uči kroz praksu i iskustvo. Dobro teorijsko znanje se može podeliti. Na edukacijama pričam konkretne stvari i primere koji su nam se dešavali i klinci, ako ih zanima, mogu da steknu uvid kako to izgleda. Oni kasnije moraju da rade na sebi, da se razvijaju i da naprave celu priču. Želim da imam kvalitetne ljude, koje ću u budućnosti zaposliti.

Postoje kursevi i edukacije, ali najbolje se uči kroz praksu i iskustvo

Kada organizujete stručne prakse? Šta pružate budućim praktikantima? 

– Postoje periodi kada organizujemo prakse, ali smo od skoro odlučili da konstantno imamo praktikante. Trenutno imamo četiri praktikanta u agenciji, u dizajnu i komunikacijama. Shvatili smo da nam je to dobitna kombinacija, praktikanti na licu mesta nauče kako je to raditi agenciji. Oni nauče posao i shvate da li žele da ostanu. Ukoliko smo zadovoljni njihovim radom, mi nastavimo saradnju, ali ima i onih koji nastave samostalno da se bave ovim poslom. Dobro je za njih, a dobro je i za nas. Nama, naročito u Novom Sadu, uvek fali ljudi. Konstantno tražimo kvalitetne ljude i oglas za posao bi faktički mogao non-stop da bude aktuelan.

Paralelno sa nastankom kompanije i dugotrajnim sedenjem došli su tvoji problemi sa kilogramima, ali si onda napravio naglu promenu i otkrio svoju veliku strast – trčanje. Kako je došlo do toga da za doručak istrčiš polumaraton? 

– Kazali su mi jednom, "Dok nismo osnovali Homepage, Raduka je imao 125 kila. E, onda smo osnovali Homepage" tako da se to negde poklopilo. Desilo se to da sam dugo odlagao najobičniju operaciju kile i kad sam konačno otišao da se operišem internista mi je rekao da srce pliva u masti. Što svesno, što nesvesno to me je pomerilo i kad je prošla cela ta gungula oko operacije, otišao sam i uplatio godišnju članarinu u fitnes klubu. Krenulo je super, sve više sam se okretao ka traci za trčanje i već sam te jeseni, 2012. godine, krenuo na traci da trčim svaki drugi dan. Vrlo brzo sam intenzivno krenuo na trčanje, već u januaru sledeće godine sam izašao napolje i istrčao sam 20 kilometara. U martu iste te godine sam trčao na Palićkom maratonu, i imao sam vrlo dobro vreme. Sve je uticalo na to da se potpuno zarazim trčanjem i kardio treninzima i to traje do dana današnjeg i ne jenjava, nego postaje još gore! Danas sam došao do 75 kila, dolazim do svoje idealne težine kojoj sam oduvek težio i sada sam u minusu 50 kilograma. To je period od šest i po godina i nekih 30 hiljada istrčanih kilometara. Svako jutro trčim malo više od 20 kilometara, to je ušlo u moj život i ne mogu bez toga.

Svi idu nedeljom na Najlon, a ja trčim na Najlon, onako iz fazona

Kako izgleda tvoja trkačka rutina? Ranije si trčao posle posla, a sada se to promenilo? 

– Ranije sam trčao posle posla, ali stvari su se sada promenile. Kako se sve to desilo, i ostale kockice u životu su krenule da se slažu. Godine 2013. venčao sam se s Jelenom, godinu dana kasnije rodila se se ćerka Lena i onda 2017. se rodio Miloš. Dakle, počeli su prioriteti da se menjaju i došlo je do toga da vreme posle posla ne može da bude rezervisano za to. Shvatio sam da mi jutarnje trčanje mnogo više odgovara i krenuo sam da navikavam sebe na ustajanje. Danas ustajem u pet, u šest sam napolju i ispratim ceo grad kako se budi. To mi je nešto najlepše, kako zimi, tako i leti. Zimi trčim po mraku, više od dve trećine treninga je mrak. Trčanjem sam upoznao delove grada u kojima sam retko bio, Detelinaru, Novo naselje, Veternik, Adice, Telep, Klisu… Ponekad, nedeljom trčim do Najlona. Svi idu nedeljom na Najlon, a ja trčim na Najlon, onako iz fazona. Bukvalno sam upoznao grad i shvatio da je Novi Sad ustvari jedna ogromna staza za trčanje, sve je ravno, svugde ima dovoljno staze. Liman i Novo naselje su možda najidealniji zbog bulevara i ima manje semafora, ali svaki deo grada je dobar za trčanje. Naš Novi Sad, za razliku od drugih gradova ima tu prednost da je stvoren za trkače. Još jedan razlog zašto ovo kažem je taj da od Štranda ima samo sedam kilometara do početka Fruške gore. Nekad istrčim iz zgrade, popnem se na Most slobode i krenem da se penjem na Glavicu, kad naiđem na prvu šumu prešao sam sedam kilometara. Uslovi za trčanje su fantastični i nikad mi nije dosadno, svaki deo grada znam kako se budi, gde mogu zateći nekog ko je zaglavio od sinoć, da li kombiji za dostavu gaze po trotoaru…

REDOVNO TRČI MANJE OD 1% NOVOSAĐANA: "Mislim da ih je sve više i više, ali opet je to premalo. Na primer, samo u Budimpešti, ima 20 ili 30 puta više trkača nego u Novom Sadu. Nema merodavnih podataka, ali ta cifra je možda oko dve hiljade, onih koji redovno trče, što je manje od jedan posto. Grad koji nudi ovako fantastične uslove trebalo bi da ima deset posto trkača. Svi koriste izgovore, a mislim da je to velika greška. Mislim da bi trebali još da radimo na popularizaciji trčanja.“, Aleksandar odgovara na pitanje koliko trkača ima u našem gradu.

Koja ti je omiljena trka do sada? 

– Dve su mi bile najzanimljivije. Bukovački maraton, koji je išao po stazi istočno od Fruškogorskog maratona, 43 kilomatara, gde sam mislio da ću dušu ispustiti. Tu sam shvatio da je trail trčanje posebna priča i jako dobro iskustvo. I posebno ću pamtiti "Business run" od jesenas, gde sam bio četvrti i u finišu sam izgubio treće mesto. To nije moja disciplina, jer se trčalo samo 5 kilometara, ali sam sebi dokazao da mogu da radim i te eksplozivnije i kraće distance.

Šta je najbolje što ti je trčanje donelo? 

– Osim zdravlja, dobre forme, boljeg izgleda i svega ostalo… to je definitivno samopouzdanje. Mislim da mi je najviše uticalo na samopouzdanje i na veru u sebe. Krenuo sam da se razvijam i u ostalim aspektima svog života i dalo mi je vetar u leđa da i neke druge stvari koje nisu valjale u životu promenim. Pokrenuo sam lančanu reakciju. Shvatio sam koliko je bitno preći prepreke koje imaš u glavi, koliko je bitno da na kraju dana izađeš iz zone komfora i kasnije ubiraš plodove fantastičnog osećaja koji imaš u glavi. I koliko je bitno da imaš izduvni ventil gde možeš na sat, dva da se skloniš, pa makar to bio i ekstreman fizički napor kao što je trčanje.

Kako motivišeš ljude oko sebe? 

– Ljude jedino možeš delima motivisati, da vide konkretno da se nešto desilo. Pričom se ništa ne postiže. Dakle, jedino delima, i to je tako što se tiče trčanja i što se tiče Homepagea. Kada shvate da se nešto stvarno dešava, da nije šuplja priča, to je jedini način da motivišeš ljude i jedino ti onda veruju.

Razgovarala: Mirela Kuč
Fotografije: Aleksandar Jovanović