Aleksandar Reljić, novinar: Kako god da se završe, protesti ostavljaju ozbiljan ožiljak onima koji misle da će još dugo da caruju

Aleksandar Reljić, novinar: Kako god da se završe, protesti ostavljaju ozbiljan ožiljak onima koji misle da će još dugo da caruju

Njegov lik i delo mnogi poznaju sa tv-a, neki prepoznaju njegov glas, a Novosađani skloniji tvrđem rokerskom zvuku često su ga viđali na bini, sa koje se gitarom obraćao publici.

Aleksandar Reljić rođen je u Beogradu 1974. godine, da bi tu proveo tek prvih šest meseci života, a zatim se s majkom preselio u Kotor. U Novi Sad je stigao 1979,  kao, kako sam voli da se našali, “izbeglica od zemljotresa” koji je te godine pogodio Crnu Goru.

- Prve korake napravio sam u čuvenom limanskom kvartu Bronksu. Živeo sam u Strumičkoj ulici, iznad kultnog mini-marketa “Smokva“. U okolini “Smokve“ proveo sam gotovo celokupno detinjstvo, tu nam se dogodio pank i ta čitava limanska vizura koja me prati čitav život – započinje Relja priču za portal mojnovisad.com.

- Upisao sam Osnovnu školu “Jovan Popović”, a Liman je početkom 80-ih podsećao na prašumu. Dvorište “Vodovoda” je izgledalo kao džungla i baš zato nas je privlačilo. Preskakali smo ogradu i po zaraslim peščanim dinama glumili bande. Imali smo tako bandu Vukovaca, Tibikovaca, Tigrovaca i Bobanovaca. Ja sam bio u Vukovcima, a glavni "vuk" je bio Borko Stefanović. Od malih nogu Borko je bio predodređen za lidera, a ja sam bio njegov mudri savetnik. U takvim prilično divljim uslovima razvio se i moj buntovnički senzibilitet, koji je bio temelj za moju muzičku i profesionalnu karijeru. Za mene je novinarstvo uvek bilo pank, uvek sam ga tako doživljavao.

Reljin bend "Auslander", pre nastupa na gitarijadi u OŠ "Jožef Atila", 1989. godina (Aleksandar – stoji prvi sleva, Borko Stefanović – drugi zdesna)

Pankeri nikada nisu bili skloni autoritetima. Da li je to i s tobom bio slučaj?

- Upravo zbog tog svog buntovništva pohađao sam četiri različite srednje škole. Prvo sam išao u Karlovačku gimnaziju, pa Gimnaziju “Svetozar Marković”, zatim u Muzičku školu, da bi drugu godinu vanredno završio u Kotoru. Na kraju sam se vratio u Karlovačku i maturirao s peticom. Plan mi je bio da na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti upišem Filmsku i TV produkciju, ali sam prespavao prijemni. Vodeći se mišlju da ću sledeće godine otići na FDU, završio sam na Srpskom jeziku i književnosti na Filozofskom fakultetu. Nisam otišao u Beograd, pošto sam već posle prvog semestra počeo da radim kao novinar. Do kraja sam ga i apsolvirao, ali nikada diplomirao...

Šta te je navelo da se odlučiš za novinarstvo, pre nego za muziku?

- Moja odluka da se posvetim novinarstvu usko je bila vezana za događaje tog vremena, iako mi se i dalje najradije sviralo. Generaciju bez budućnosti sam doživljavao kao ličnu priču, od koje sam verovao da ću jednoga dana i živeti. Kontekst u kojem danas govorimo o tome zvuči kao besmislena utopija, ali kontekst onog doba bio je potpuno drugačiji. Na prostoru bivše Jugoslavije postojalo je veliko tržište, u kojem je bilo prostora i za muzičare. Autorstvo je tada još uvek nešto značilo i, ako ništa drugo, uvek si mogao da sviraš u Hrvatskoj, Sloveniji, Beogradu... Lako je bilo zaneti se, pa me je zato škola toliko i zanimala. Činjenica je da je tu normalnu vrstu miljea u kojem smo živeli prekinuo košmar rata u Jugoslaviji, a kolikogod mi bili klinci u to doba, ime našeg benda Generacija bez budućnosti nastalo je godinu dana pre početka sukoba. Komšinica je na zidu zgrade napisala Generation without a future, a ja sam na osnovu tog grafita napisao pesmu “Generacija bez budućnosti”. Iz naslova pesme nastalo je i ime benda. U julu 1997. počeo sam ozbiljno da se bavim novinarstvom i do danas je to jedina stvar koju želim da radim i od koje živim. Verovatno bih počeo i ranije, ali sam bio ubeđen da novinar mora da bude hiperobrazovan tip, koji će iz malog prsta da istrese istoriju sveta i sve to upotrebi u kontekstu koji obrađuje. Ispostavilo se da sve to i mene zanima još od malih nogu, kao i da sam po pitanju obrazovanja imao solidnu osnovu. Meni je novinarstvo bilo kanal za frustraciju užasa koji su nas okruživali. Ono je najbolji ventil za stvari koje ne možeš direktno da promeniš... Da li da se baviš politikom ili novinarstvom? Ako se baviš politikom moraš da postaneš deo sistema i da praviš kompromise koje možda ne bi trebalo. U novinarstvu ne moraš da praviš nikakve kompromise, osim ako nisi novinar, već se samo trenutno baviš novinarskim poslom. Što si bliže problemu koji obrađuješ, manje si frustriran. Ako ništa drugo, učinio si nešto da pokažeš svoj stav.

Šta je bio tvoj prvi novinarski angažman?

- Spletom slučajnosti, prvi zvanični tekst koji sam napisao bio je intervju sa Ajs Tijem i bendom Public Enemy. Krenuo sam na fakultet, a moja drugarica i koleginica Danica Milosavljević je radila za “Našu borbu”. Pozvala me je jedan dan i pitala da li bih pisao za Porock, muzički dodatak u "Borbi". U Budimpešti su nastupali Ice T, Public Enemy i pokojni Tupac, a ja sam smislio da s njima da uradim intervju. Tadašnji urednik, za kojeg ni ne znam da li se još uvek bavi novinarstvom, na moj predlog je reagovao sa žestokim nipodaštavanjem. Za mene je to bio najbolji motiv i motor... Otišao sam u Peštu o svom trošku, a sa sobom poveo i ekipu sa Limana. Tek nakon što smo stigli shvatio sam da ne znam kako da dođem do sagovornika i po slobodnoj inerciji se zaputio u budimpeštansku koncertnu agenciju. Tamo sam sasvim slučajno naleteo na Tomu Naumovskog, koji je bio naš izdavač i organizator koncerata u beogradskom KST-u, a kasnije i menadžer Discipline kičme. Rekao mi je da pokreće časopis “Ukus nestašnih”, a ja sam mu ispričao kakv je moj plan. Svidela mu se ideja, a pošto nije imao novinara mene je odveo na konferenciju za štampu. Uz svo dužno poštovanje prema Mađarima, u vreme posle pada Berlinskog zida i propasti Istočnog bloka, oni baš nisu baratali s mnogo informacija i bili dovoljno senzibilisani za muziku koja im je tih godina nagrnula u državu. Na kraju sam ja sam vodio priču, a svi ostali su načičkali diktafone oko mene. Pres konferencija se naposletku pretvorila u moj lični intervju, da bih od oduševljenog Flavour Flava dobio šest propusnica za bekstejdž. Bila je to fenomenalna avantura i moj prvi kontakt s novinarstvom. Intervju je izašao na četiri strane u prvom broju “Ukusa nestašnih”. Ubrzo sam počeo da pišem za “Nezavisni”, ali ništa ozbiljno. Ipak, tu sam počeo da se muvam sa glavnim gradskim bardovima, koji su u to vreme već ozbiljno krpili po Miloševiću i njegovom režimu. Prosto sam se osećao prirodno u takvom okruženju. Pravi angažman kreće tri godine kasnije, sa osnivanjem gradskog Radija 021. Pored radija, sa Marinom Fratucan sam počeo počeo da radim i za agenciju Beta. Od te 1997. pa do 2004. godine, nema šta nismo pokrivali. Niko nije bio zainteresovan da ide na dvogodišnjicu Dejtonskog sporazuma osim mene, a 1998, kada je Crna Gora bila na ivici građanskog rata, ista priča – neće niko, hoću ja. U martu ’98. počinjao je rat na Kosovu i ja sam bio tamo. Mislim da sam izveštavao sa svih najvažnijih događaja tog vremena, za tada izuzetno uglednu Betinu Kada te posao odvede na tako važna mesta, upoznaš se i sa važnim ljudima. Nije puno trebalo da dobijem angažman za France Press i Glas Amerike, gde sam se zadržao šest godina. Utom je došla 2000. godina i, nazovimo, promene, a ja sam osetio ozbiljan zamor materijala. Već 6. oktobra znao sam da nekog bitnijeg pomaka neće biti, tačnije, onog trenutka kada je Koštunica pozvao Socijalističku narodnu partiju Crne Gore u koaliciju za saveznu vladu. Znao sam da je u sve uključena kontraobaveštajna služba i Udba... Sve je isto samo njega nema, a sistem ostaje isti. U takvoj vrsti frustracije novinarska profesija se nije snašla i nije kritikovala sistem na pravi način. Tek od 2000. počeo sam da osećam šta je zaista cenzura i šta je zapravo naručivanje i spinovanje. U takvoj atmosferi cela stvar je počela da mi se gadi. Otišao sam u vojsku, a mislio sam da se to nikada neće dogoditi. Prvi put sam propustio jedan važan događaj, kao što je bila pobuna Crvenih beretki. Po završetku vojske otišao sam u Ameriku na dvomesečno usavršavanje u Human Rights Watch. Tu sam stekao izuzetno značajno iskustvo i shvatio da možeš držati ceo svet na dlanu. Mali si samo ukoliko želiš da budeš mali. RTV je do maja prošle godine pokazala da se i u najlošijim uslovima može biti veliki.

Kako si prevazišao tu odbojnost?

- Pošto sam od svega već bio prilično umoran, prihvatio sam ponudu predsednika skupštine Vojvodine Bojana Kostreša da radim u njegovom kabinetu i budem zadužen za medije. Sve u nadi da ću završiti fakultet... Naravno, grdno sam se prevario. Posla je bilo pregršt i nikako mi nije odgovarao. PR je za mene novinarstvo izvrnuto na naličje i podseća me na konstantno udaranje glavom u mrtav ugao. Shvatio sam to nakon 20 sekundi provedenih u kabinetu. Ali kad sam već bio tu, morao sam da izdržim makar godinu dana. Nakon godinu dana skupštinskog života dobio sam poziv od televizije Pink, a od dragih prijatelja i novi nadimak – Pink panker. U to vreme Pink je počinjao sa emitovanjem Nacionalnog dnevnika i ta ideja zazvučala mi je poprilično egzotično. Proveo sam tamo dobrih pet i po godina i uopšte mi nije bilo loše. Tadašnja tehnologija izveštavanja na Pinku naučila me je dosta toga. Do tada sam uglavnom radio sa ljudima kojima je po prirodi posla stalo da razgovaraju s tobom i komuniciraju s javnošću. Na Pinku je bila takva uređivačka politika da svaki društveni problem sagledavamo prvo iz ugla običnog čoveka, a zatim odgovore i rešenja tražimo od relevantnih institucija. Potraga za običnim čovekom na dnevnom nivou je driling koji mislim da je malo novinara prošlo i na kojem sam izuzetno zahvalan. Ja danas nemam problem da na licu mesta pronađem priču i sagovornika, ali i način da ga privolim da stane pred kameru. Na RTV-u nikada nisam imao želju da se zaposlim i ona me nikada nije zanimala. Prema državnim televizijama osećao sam odbojnost još od Miloševićevog vremena i nisam sebe mogao da zamislim u takvim sistemima. Međutim, ekipa koja je napustila B92 i trebala da dođe u RTV navela me je da razmislim, a uloga koja mi je bila namenjena predstavljala je dodatni izazov. Novi angažman izgledao mi je kao fuzija svega što sam do tada radio. Priča je dobro krenula, dogodile su se super stvari, a mislim da do tada RTV nisam imao ni na daljinskom upravljaču. RTV za mene nije bila samo firma u kojoj radim, već boje koje branim.

Od svega navedenog, šta bi izdvojio kao vrhunac karijere?

- Čini mi se da je prethodnih pet godina na RTV-u kapa svega. Imali smo mnogo dobrih projekata i obrađivali teme koje niko do tada nije, i to na dnevnom nivou – ratni zločini u Sandžaku, Peranovićeve metode lečenja narkomanije, dešavanja na Kosovu... Ne postoji zajednica čiji problemi nisu obrađivani. Postojalo je više pokušaja uspostavljanja kontrole nad RTV-om, a Vučićev kabinet se malo zaigrao, poslavši izuzetnog profesionalca da tobože isfiltrira stvari. Radi se o Bati Gruloviću, koji je došao za direktora informativnog programa. Ne može se očekivati od lika tog kalibra da sprovodi cenzuru i miloševićevski režim rada. Sa njim sam najbolje sarađivao i on je najbolje kapirao šta znači imati intervju, recimo, sa atentatorom na Papu u Dnevniku u pet.

Reljinih "Top 5" novosadskih bendova: 2 minuta mržnje, Vrisak generacije, Mitesers, Proleće, Lazarath... Žao mi je što nisam slušao Neon vojnik u vreme dok su postojali. Verovatno bi mi taj bend bio broj jedan...

Na čemu si trenutno angažovan?

- Radio sam emisiju “Aušvic – Jugoslovensko sećanje”, predviđenu za sedamdesetu godišnjicu oslobođenja. Napravili smo dobru priču, koja je u isto vreme slavila i sećanje na žrtve, ali i posmatrala Drugi svetski rat u kontekstu današnjeg istorijskog revizionizma, užasnog koketiranja sa nacionalističkim politikama i stavljanja antifašističkih tekovina u drugi plan. Emisija jeste bila iz ugla holokausta, ali je davala mnogo širu sliku. U tom periodu potpuno sam se uzdao u tu temu i u vreme emitovanja naše emisije aktivno sam pratio kako su je drugi obradili. Tako sam i naleteo na priču o unuku komandanta Aušvica Rajneru Hesu i na nju potpuno “otkinuo”. Krenuo sam dalje da “guglam” i nađem u “Dejli Telegrafu” tekst da je logorašica iz Aušvica, koja je preživela Mengeleove eksperimente, Rajnera simbolično usvojila kao svog unuka, uz zavet da će se zajedno boriti protiv neonacizma, rasizma, antisemitizma, ksenofobije... Pomislio sam da od toga moram napraviti film. Preko Tvitera sam pronašao Rajnera i poslao mu poruku, da bi odgovor dobio već posle 20 minuta. U međuvremenu, sa istom idejom kontaktiram i gospođu Evu, koja je takođe pristala na moju ideju. Ispostavilo se da su Rajner i Eva 20. aprila bili zajedno na suđenju Oskaru Greningu, knjigovođi iz Aušvica. Rajner Hes je sa ekipom RTV-a proveo 14 dana u kombiju i sa nama prešao 2.000 kilometara. Uspeli smo da snimimo film o njih dvoje i kolikogod je bilo koguće ispratimo suđenje. Film još uvek nije doživeo premijeru, ali se za njega zainteresovala ugledna distributerska kuća Submarine Entertainment. Film se dugo radio i u njega je dosta uloženo, a 3. januara sa kućom Submarine smo potpisali ugovor o zastupanju svetskih prava. Prema njihovim planovima, premijera bi trebala da bude na jesen. Slobodno mogu da kažem da je on kruna moje karijere.

Aleksandar Reljić i Rajner Hes na pauzi suđenja Oskaru Greningu

Da li si i u poznijim godinama imao dilemu “novinarstvo ili muzika”?

- Na talasima knjige “Novosadska pank verzija” Generacija bez budućnosti je 2006. ponovo profunkcionisala. Po meni, naš poslednji album je ono što je GBB uvek trebala da bude. To je zvuk benda kakav sam oduvek zamišljao. Supeheroin smo snimili 25 godina nakon osnivanja i logično je da se zvuk promenio. Ne može se uvek isto svirati... Sa druge strane, izraz i ideja ostali su isti. Ipak, poslednji album je neslavno završio, jer kao bend nismo bili u mogućnosti da ga ispromovišemo. Robert je vrlo brzo po izdavanju albuma napustio GBB i to više nije bilo to. Izgubili smo personifikaciju... Uvek bih se vratio muzici, ali nikada na uštrb novinarstva.

Kako komentarišeš aktuelne studentske proteste?

- Mislim da je ovo veliki uspeh, takoreći manja pobeda. Velika je pobeda da u Novom Sadu za 25 godina vidim toliko demonstranata na ulici, bez političkog vođstva, infrastrukture i banalne političke platforme. Kako god se završili, protesti ostavljaju ozbiljan trag i ozbiljan ožiljak onima koji misle da će još dugo da caruju – a neće. Ovo je samo uvertira u događaje koji tek slede. Sa druge strane, super mi je što do kraja ne razumem proteste i ne mogu da ih uporedim ni sa jednima do sada. Ove današnje volim više nego one kada sam imao 20 godina manje. Slušajući parole koje su ranije korišćene, često se nisam sa njima poistovećivao i osećao kao deo te priče, a sada mi apsolutno sve odgovara. Dok smo pre 20 godina vikali “bando crvena”, danas se nosi transparent “smrt kapitalizmu”… To je za mene ozbiljna pobeda. Devetog marta nervirao me je Vuk Drašković sa svojim bradonjama, 1992. umiveni salonski nacionalisti, Udruženje književnika Srbije i studenti koji su u to vreme još uvek koketirali sa nacionalističkim idejama. Protesti 1996-97 su sa sobom nosili fenomenalnu kreativnost i totalno drugačiju atmosferu, ali su opet tu bile kokarde i razna čuda. Još na samim demonstracijama znao sam koliko ćemo prilika još propustiti. Ako telegram podrške demonstrantima šalje Adem Demaći i biva onako izviždan, ja znam da ponovo idemo u rat. O petom oktobru ne bih ni trošio reči... Slobodan Milošević je poražen samo zato što je gubio ratove, a ne zato što ih je vodio. Ovo danas je nešto što mi najviše leži i nešto najbolje što se do sada dogodilo u Srbiji.

Foto-portreti: Aleksandar Jovanović
Razgovor vodio: Mladen Borocki

Oceni vest:
48
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Losmi

    pre 904 dana i 20 sati

    AHAHAHAHA... Reljić faca! Tipičan primerak umišljenog novosadskog "frajera". Limanska "elita". Prepotentni i prazni. Ko ga poznaje, zna dobro o čemu pričam...

    Oceni komentar:
    15
    11
  • Mika Piqa

    pre 903 dana i 18 sati

    Sram te bilo, zna se ko je bio Adem Demaci i ako vas on podrzava to mi je samo jedan od razloga zasto ja necu. Nisam bot ali izbori su prosli, prihvatite rezultate, kud cete vise demokratski. 55 % u prvom krugu. Kraj!

    Oceni komentar:
    13
    7
  • zok

    pre 901 dan i 6 sati

    I ovaj sluzio vojsku u tridesetoj...

    Oceni komentar:
    4
    7
  • Dejan

    pre 889 dana i 15 sati

    Bravo Relja, bravo Momo, odlican intervju!

    Oceni komentar:
    6
    7
Elektrodistribucija Novi Sad raspored sahrana novi sad novorođenčad novosađani servisne informacije bez struje novosadski sajam servisne informacije novi sad JGSP "Novi Sad" promenada elektrovojvodina jkp novosadska toplana klinika za ginekologiju i akušerstvo JKP Vodovod i kanalizacija jkp lisje klisa Isključenje struje isključenja struje Spens sahrane novi sad detelinara bez vode bebe Republički hidrometeorološki zavod betanija isključenje vode novosadsko porodilište raspored sahrana i ispraćaja novosadska policija matičar novi sad