Aleksandra Pleskonjić Ilić, prvakinja drame SNP: Otvaranje još jednog pozorišta bilo bi idealno za ovaj grad

Aleksandra Pleskonjić Ilić, prvakinja drame SNP: Otvaranje još jednog pozorišta bilo bi idealno za ovaj grad

Sa znamenitom novosadskom pozorišnom glumicom pričamo o detinjstvu, šetnjama gradskim korzom, školovanju, ali i o godinama u kojima mlade generacije njenih kolega sve teže opstaju na "daskama koje život znače"…


Aleksandra Pleskonjić Ilić
 rođena je u Somboru 23. oktobra 1955. godine. Osnovnu i muzičku školu, kao  i gimnaziju, završila je u Novom Sadu.

Apsolvirala je na Filozofskom fakultetu – grupa za Jugoslovensku književnost, a diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1980, u klasi profesora Branka Pleše.

Ćerka je čuvenog glumca Tihomira Tike Pleskonjića, a članica ansambla SNP postala je 1980. godine. Glumila je u brojnim pozorišnim predstavama, ali i na filmu.

Naša ovonedeljna sagovornica napisala je i scenario o životu Mileve Marić Ajnštajn, pod radnim naslovom "Senka", po kom je snimljen film “Frau Einstein” u režiji Miloša Jovanovića, sa Anicom Dobrom u glavnoj ulozi.

Zajedno sa Harisom Pašovićem osnovala je Teatar “Promena”.



Gde ste odrastali i kako su prolazili vaši studentski dani ?

- Rodila sam se u Somboru, a moj otac je bio glumac. Deset godina posle drugog svetskog rata, glumci su otvarali koverte i videli bi gde su im dodeljeni angažmani. To je neko ministarstvo tako određivalo, te je on bio u Somboru, a potom je prešao u Novi Sad. Čudno je da sam tek prošle godine igrala u Somboru u rodnom gradu, kao gost, u predstavi “Čudo u Šarganu”. Dugo sam svuda radila ali u rodnom gradu tek prošle godine. Bilo me je u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, a Sombor me je nekako preskakao. U Novom Sadu sam završila Osnovu školu “Branko Radičević”, Gimanziju “Svetozar Marković”, muzičku školu, a potom sam upisala Filozofski fakultet. Na drugoj godini sam čula da Branko Pleša uzima klasu. Pošto sam jako volela tog glumca, odlučila sam da spremim prijemni i potpuno sam rasterećana otišla i položila. Istovremeno sam polagala ispit na Filozofskom fakultetu. Sve je prošlo u najboljem redu, a jedno vreme sam “gurala” ta dva fakulteta. Poslednji ispit koji sam na Filozofskom fakultetu položila je svetska književnost kod čuvenog profesora dr Sretena Marića. Mi smo generacija koja je u svakom smislu bila zaštićena. Naime, u drugoj godini je došao Miloš Hadžić opet čuveni upravnik SNP-a da gleda ispite glume. Onda se Akademija otvarala svake druge godine, tako da smo mi bili prva generacija školovanih glumaca, koji su primali stipendiju i odmah počeli da rade u Srpskom narodnom pozorištu.


"Mi smo generacija koja je u svakom smislu bila zaštićena"


Kada ste pokazali interesovanje za scenu i glumu i kako pamtite odrastanje u glumačkoj porodici?

- U osnovnoj školi mi je razredni starešina, kada je trebalo da izađe sa časa, govorio da treba da zavodim red. To sam radila tako što sam čitala Nušićeve kratke smešne priče. Tada sam videla da mogu da držim pažnju. S druge strane, koliko sam zavolela glumu kroz život deteta glumca, toliko i nisam. Pamtim, dok smo bili deca i igrali se ispred zgrade, gde su živeli krojači, bravari, muzičari, da kada sve opustoši za neke przanike i dok su naši roditelji radili, ja sam se osećala nekako uskraćeno. S jedne strane, ta proba je bilo nešto što mi je oduzimalo oca. Tako smo se mi, pozorišna deca vukli kroz pustoš i dvorište, tokom praznika dok su druga deca bila sa porodicama i odlazila na Palić u zoološki vrt i slično. Imala sam ambivalentnost ka tom udaljivanju. I opet smo i ja i moj pokojni brat završili glumu. Tu nije kraj, jer bratova ćerka takođe završava glumu, i to će biti treća generacija glumaca u našoj porodici, nadam se i u SNP-u. Ipak, bez obzira na sve poteškoće koje ovaj posao nosi, najsrećniji si kada radiš nešto što voliš, i još i nekako živiš od toga, nekako...



Kakva sećanja nosite na Novi Sad sedamdesetih godina i koji vam je omiljen deo grada?

- Period kada se sve budi u tebi, to je svakako korzo. Ispred Tandurdžićeve palate, ali vrlo brzo se za moje vreme preselio ispred "Carigrada". Tu si kao hipnotisan šetao od početka proleća do kasne jeseni. Pa smo bili nesretni ako su česte kiše tokom jeseni. To je slično ovom što danas deca stoje ispred kafića i po kvartovima. Šetajući se od ćoška do ćoška, naizgled besmisleno, ali vrlo smisleno tu si sretao onog koga si želeo da vidiš, da se ispričaš ili zauzmeš štanglu. Tu su se rađale ljubavi, prvi raskidi, ponekad blaža tuča. Bila je boza u "Carigradu", povremeno baklava, ali je najbitnije od svega bilo tu izaći i videti simpatiju, ili se naprosto družiti. Pripreme za korzo počele bi već tokom poslednjeg časa u školi. Mi smo imali privilegiju da tu uniformu šaramo, pa sam imala Čegevaru na leđima. U školi sam sedela pored moje simpatije i na klupi smo imali nacrtan raspored. Tek kada se posvađamo on je mene priključivao na detonator dinamita, a ja njega – isto egzekucija. Druga smena to nije smela da briše i tu se odvijao ceo naš odnos, kroz crtanje. Mogu reći da su to bili i naši začeci umetnosti. Četiri godine našeg alternativnog života.


"Pripreme za korzo počele bi već tokom poslednjeg časa u školi"


Koliko je bio trnovit put od osamdesetih godina, kada ste počinjali karijeru, do momenta kada postajete prvakinja drame
?

- Ne znam ništa, pošto negujem sopstvenu demenciju, a negujem je u smislu negativnih stvari i moja demencija je selektivna, tako da sam odlučila da pamtim lepo. Sve je išlo bez trzavica, stepenica po stepenica. Ono što je možda današnjim generacijama čudno, jeste, recimo, to da sam pred kraj školovanja radila dosta predstava u Beogradu i postojali su svi uslovi da tamo pređem da radim. Pošto sam primala stipendiju SNP-a, moje osećanje je bilo takvo da ja imam apsolutni dug da to vratim. Nije mi padalo na pamet da uradim drugačije, što je sada verovatno naivno poštenje, ali tada je to bilo tako. Sam momenat kada sam proglašena za prvakinju drame pamtim kao pravnu zavrzlamu, da ja tu treba nešto da potpišem, ništa znamenito.



Odigrali ste više od 40 ženskih uloga. Kako ste uspevali dosledno da prenesete sve te karaktere publici ?

- Nas je profesor Pleša naučio da posmatramo, da je to veoma važno. Bilo je i momenata kada smo išli gradskim autobusom gde smo morali napraviti scene. Tako da je moja drugarica stavila nešto ispod stomaka, izigravala je trudnicu i napravila scenu, jer joj ljudi nisu ustali. Ja sam fiktivno merila autobus i pomerala ljude. Profesor je govorio da postoje četiri “K”, a jedno od njih je kompromitacija i radi nje nas je vodio da se oslobodimo u običnom životu, u običnoj situaciji. Danas oko sebe vidim razne ljude i umislila sam da smo mi jedna ludnica na otvorenom, da svi razgovaraju glasno sami sa sobom. Dok mi deca nisu objasnila da su to slušalice i telefon, bila sam iskreno zabrinuta za ljude. Pomislim, da li je baš dotle došlo da su svi poludeli… Ipak, neki su sami sa sobom u dijalozima... Na žalost, takvo je vreme…

"Fiktivno sam merila autobus i pomerala ljude"

Radili ste na filmu i televiziji, ali vas je ipak više bilo u pozorištu. Kako ste uspeli da uskladite sve te obaveze?

- Imala sam ogromnu sreću jer je postojala Televizija Novi Sad, gde se puno radilo i snimalo, a gde su sada ove ruševine. Snimala sam seriju „Najviše na svetu celom“ od Siniše Kovačević i druge filmove. To je sve krenulo dok se nisu desile devedesete. Uglavnom je sada, sve locirano u Beogradu, mladi ljudi moraju da idu na kastinge, a često nemaju ni za prevoz. Moraju da idu u Beograd, da tamo budu u gomili da ih neko vidi ili ne vidi, uglavnom se zna ko snima, a ko ne… Nadam se da će televizija vaskrsnuti i da će to biti kao nekada.

 


Napisali ste i scenario za dokumentarno-igrani film “Frau Einstein”, o životu Mileve Marić Ajnštajn…

- Pre toga sam napisala scenario za "Memo", za prvi deo filma pokojnog Miloša Jovanovića Hamera. Taj film je bio po festivalima. Rekao mi je u jednom momentu da imam 20 dana da napišem scenario. Mi smo krenuli ambiciozno ali smo poklekli na finansijama, zato je taj film igrano-dokumentarni. Scenario još stoji, možda će biti pretočen u nešto drugo. Mileva i sve u vezi sa njom je nedorečeno. Ta njena kuća u Kisačkoj ulici po meni bi trebalo da bude neki institut za fiziku za mlade, da se oni tu okupljaju, jer za muzej nema dovoljno dokumenata. Postoji njihov venčani list, fotoaparat koji je Ajnštajn prilikom razvoda dao Milevi, da slika decu i šalje mu njihove fotografije, njegova lula i par materijalnih stvari. Sada je već izvesno koliko je ona njemu pomagala u tim naučinim radovima. Iz te njihove simbioze su nastala ta najveća otkrića.

 


Ima li razlike u novosadskoj publici, od osamdesetih godina do danas?

- Sećam se mojih odlazaka u staro pozorište. Tih mirisa... Tu je postojala jedna određena velika pufna koja je bila naparfemisana. Taj miris mi je ostao u sećanju, kao i miris prašine... Mi smo morali da se presvlačimo u pozorištu, da se izuvamo i obučemo lakovane cipele, da se doteramo. Danas prva ja sedim po stepeništu kada stignem… To više nije tako svečani čin, kao što je nekada bio.
Postoje isti ljudi koji dolaze na premijere i na reprize, onda dolaze i ostali. Nažalost, mislim da se publika "poseljačila". Ne kažem to zbog komedije koja je vrhunski žanr, već ljudi reaguju na ono što poznaju, publika voli da nešto prepozna, i onda se tu dobro oseća. Teško je nacionalnoj kući održati jedan nivo, ali postoje predstave koje više korespondiraju sa publikom, neke manje. Na primer, Kokanova “Na Drini ćurpija” je uvek puna i “Violinista na krovu” je pun. Primećujem da ljudi žele da se rasterete u pozorištu da im je dosta svakodnevnih problema i da je to nekakvo besktvo. U tom besktvu publici treba “proturiti” i druge slojeve.


 "Odlazak u pozorište više nije svečan čin kao nekad"


Kako je danas vašim mlađim kolegama ?

- Užasno im je teško. Hiperprodukcija je orgomna. Veliki talenti koji dolaze u sukob da neće imati posla. Primetila sam ono što je strašno – da su mladi ljudi neminovno jednom nogom izvan posla, već znaju da bi morali da se bave drugom delatnoščću, a da im je ovo ono što vole – hobi. Već samim tim si izvan tog posla, jednom nogom izvan te koncetracije i te borbe. Dobro je što Akademija ima pozorište "Promena". To je nama pomagalo da budemo i u instituciji i u alternativi. Ali mislim da bi ta promena trebalo da preraste u institucionalno pozorište. Kada bi se neko zabavio otvaranjem još jednog pozorišta to bi bilo idelano za ovaj grad. Ali ko god se uhvati tog posla ili postane ministar kulutre, on se suočava sa cifrom koja počinje sa nulom i nekim zarezima. To je osnovno pitanje – zašto se ljudi prihvataju funkcije sa tako malim budžetom kada znaju da ništa neće moći da urade. Nikada se ne bih prihvatila neke obaveze kada ne bih mogla to da uradim. Ako si se prihvatio neke obaveze, moraš da tražiš pare, jer kultura mora da košta. Ovde postoje ljudi koji rade za 23.000 dinara. Kada meni dođe garderoberka koja je kostim besprekorno ispeglala, sredila i pomaže mi da ga obučem i stoji iza scene za brze promene, i ima 23.000 dinara, što je maltene džeparac, jer ona noću mora da se vraća kući, mora nešto da pojede… to je apsurdno. Užasno je siromaštvo, i žao mi je što Nušić nije završio svoje delo "Vlast". Da vidimo šta bi bilo u poslednjem činu. Zabrinjava i to što neko ko je završio fakultet i ko je doktorirao, napušta zemlju. Međutim, kao da svi zaboravljaju da je gluma povezana sa jezikom...


Pa
mtite li anegdote – sa proba, tokom snimanja…

- Zamrzela sam anegdote pa sam ih verovatno i zaboravila. Zato što uvek to i očekuju od glumaca. To je moj otac zvao, “Voda na usta, pa na uši”… nešto veselo. Ne pamtim, znam samo ono što drugi ponavljaju. Naime, jedan moj kolega, ima vrlo karakterno lice, stvoreno za komediju. On je ispred ogledala jednom prilikom rekao, “Kada ću ja glumiti nekog lepotana i ljubavnika?!” Ja sam mu na to odgovorila, “Kada I. T. bude upravnik pozorišta”… To je anegdota koja se prepričava i danas.

"MOĆNI RENDŽERI" – VELIK IZAZOV ZA GLUMCA: Premijera pozorišne predstave SNP “Moćni rendžeri koji ne plaču”, a u kojoj igra naša sagovornica, zakazana je za četvrtak 24, maja, na Kamernoj sceni.

- Tema je jedna krnja porodica i rast devojčice, kroz vreme od pet godina dok je završila fakultet i otišla. Naizgled je to opšte mesto, međutim je tekst vrlo poetičan i napisan u monolozima i to je zanimljivo da nije dijaloška forma koja pripada drami. To je jedan izazov za glumca i napisana je veoma zanimljivo – kaže naša sagovornica.


Predstava koju bi ste voleli gledati?

- Sve Kokanove predstave. Sve njegove predstave u kojima ne igram, i strašno sam ljubomorna što ne igram.


Gde se najradije opuštate ?

- Izlazim na vikendicu na mrtvoj Tisi. Navikavam se na prirodu poslednjih godina. Nisam imala nikakav odnos prema prirodi, njena ravnodušnost je surova, prema nama koji smo tako prolazni. Sada sam naučila i da komuniciram s prirodom.


Kako vidite Novi Sad za deset godina ?

- Volela bih da ima više pozorišta i da ima više mladih ljudi koji ostaju u gradu. Da se očuva jezgro, da se stihijski ne ruši i da se očuva fizionomija Novog Sada. Da se shvati šarm malih kućica sa kiblama da se ne ruši Železnička ulica. Ne mogu da prežalim žute kocke koje su izvađene iz Novog Sada i svaki put kada vidim taj "boginjavi" asfalt očajna sam i setim se onih umivenih žutih ploča, koje su odnesene ko zna gde.


U poslednje vreme nema mnogo intervjua sa vama, zašto je to tako?

- Bilo je jedno vreme i previše. Kada god me neko zove, kažem da razgovaraju sa mladima, jer je to mnogo provokativnije.


Razgovarala:
Slađana Aničić
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com i SNP (Miomir Polzović i Aleksandar Ramadanović)

Oceni vest:
18
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Cvetko

    pre 183 dana i 20 sati

    Sjana osoba - odlična glumica, prava "gradska faca".

    Oceni komentar:
    1
    9
  • Goran

    pre 175 dana i 17 sati

    Sjajno! Čestitam na tekstu. U stvari, lako je napraviti kvalitetan tekst kada je kvalitetan sagovornik, a g-đa Pleskonjić-Ilić je baš to; sjajna ličnost i sjajan sagovornik. Malo mi je degutantno što ste našu sugrađanku, izvandrednu glumicu, stvaraoca - svestranu umetnicu, svrstali u "gradsku facu" sa bezbroj nekih bezizraznih likova jako sumljivih ljudskih kvaliteta - "gradskih faca". Ako ste je želeli već "unaprediti" onda ste joj trebali dodeliti "zvanje" NAJ GRADSKE FACE". To je minimum što zaslužuje, a što ste vi dužni da uradite.

    Oceni komentar:
    1
    1
servisne informacije novi sad bez vode mup novi sad RHMZ detelinara bebe betanija Petrovaradin novosadsko porodilište isključenja struje bez struje deca elektrovojvodina Republički hidrometeorološki zavod Srbija Spens vremenska prognoza Elektrodistribucija Novi Sad jkp novosadska toplana tc promenada vremenska prognoza novi sad promenada tržni centar promenada Isključenje struje odbojka novi sad novorođenčad klinika za ginekologiju i akušerstvo Vreme u Novom Sadu novosađani