Aleksandra Sanja Ivošev, olimpijska šampionka: Mislim da Novi Sad puca po svim šavovima

Kao streljašica, našoj zemlji je donela zlato i bronzu sa Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine. Sada je majka tri sina i potpuno je posvećena toj ulozi. Prilično skromna, uvek se sklanjala od medijske pažnje, pa nam je posebna čast što je za portal Moj Novi Sad bila spremna da podeli svoja sećanja, razmišljanja i stavove.

Aleksandra Sanja Ivošev rođena je 1974. godine u Novom Sadu, gde je pohađala osnovne škole "Žarko Zrenjanin" i "Đorđe Natošević", a potom i srednju pedagošku školu. Već kao trinaestogodišnjakinja počela je da trenira streljaštvo, a vrlo brzo je postala i jedna od naših najboljih sportistkinja. Danas živi povučenim porodičnim životom u Sremskoj Kamenici, sa suprugom Vladimirom Radusinovićem Raduletom, članom benda Atheist Rap i trojicom sinova.

Čega se najviše sećaš iz svog detinjstva? Gde si odrastala, šta ste radili kao klinci?

– Odrasla sam na Limanu 3, u Balzakovoj ulici i bila sam prva generacija koja je krenula u novosagrađenu školu "Žarko Zrenjanin". Detinjstvo mi je bilo stvarno prelepo – kao i sva deca koja su odrastala osamdesetih, visili smo napolju non-stop, vozili bicikl, igrali fudbal, lastiš, vije, "lopove i žace", "kauboja i Indijanaca". Limanska ekipa je bila super, bilo nas je puno dece, tako da je uvek bilo društva i zabave. U toku 1986. smo se preselili u Stražilovsku ulicu, pa sam se prebacila i u drugu školu, gde nisam imala ekipu. Jako mi je falio Liman, pa sam umela da sednem na bajs i odem u stari kraj. Selili smo se još nekoliko puta, ali na kraju smo se vratili u isti taj stan na Limanu, doduše, samo privremeno.

U kakvom sećanju iz tog perioda ti je ostao Novi Sad?

– Bilo je opuštenije, bar našim roditeljima. Iako nije bilo telefona, a mi po ceo dan napolju, nisu bili toliko uspaničeni kao mi danas. Doduše, grad je bio upola manji nego sad, sa manje saobraćaja, ali se i generalno drugačije živelo. Sada svi volimo da imamo potpunu kontrolu i u svakom trenutku sve da znamo.

Zanimljivo je da je upravo jedna igra iz detinjstva uticala na to da počneš da se baviš streljaštvom?

– Kad god smo se igrali "kauboja i Indijanaca", jako sam bila u tom tripu Indijanaca i želela sam da naučim da jašem konja i gađam lukom i strelom. Tako sam nekako došla i do Karl Maja i "Vinetua", ali i kompletnog njegovog opusa. Što se jahanja tiče, roditelji to nisu mogli da mi priušte, za to je baš trebalo i vremena i novca, a streličarstvo nije postojalo u Novom Sadu. Tako mi je streljaštvo došlo kao alternativa za streličarstvo. U sedmom razredu sam sa drugaricama iz razreda krenula da treniram, nas četiri smo svaki dan posle škole išle u klub. Tamo je bilo super druženje i ekipa i to me je i najviše zadržalo da ostanem.

Koliko ti je bavljenje sportom ostavljalo mogućnosti za druženja i izlaske u periodu tog prvog mladalaštva?

– Baš i ne. Imala sam neki uzak krug prijatelja s kojima sam se viđala redovno, ali to je bilo onog tipa kad dođe leto, ja odem na trening, pa s treninga na Štrand, gde su oni već. Kad dođe vikend i svi izlaze, mi smo bili na takmičenjima. Ipak, nisam se usećala uskraćenom. Kad sam izlazila, bio je to "Dublin", gde i danas rado dolazim, a skupljali smo se i ispred "Atrijuma". Retko kad sam išla na svirke, ali nadoknadila sam kasnije.

Da li se tvoj talenat odmah uočio? Tu je potrebno imati staloženost i dobru koncentraciju?

– Pa, nije to bilo baš čim sam prvi put uzela pušku (smeh). Period uhodavanja je trajao oko dve godine, i tu su se pokazali prvi rezultati. U streljaštvu je najbitnija psiha, jer tehniku svako može da savlada relativno lako. Nije potrebna ni neka kondicija niti posebne fizičke predispozicije, ali ono gde dolazi do izdvajanja je – glava. Streljaštvo se svodi na borbu sa samim sobom, da bi dobio savršeni pogodak. Moraš imati jaku samokontrolu i težiti ka perfekciji. Sebe bih opisala kao introvertnu osobu, a ovaj sport je savršen upravo za takav tip ličnosti.

U momentu osvajanja medalje, najpre sam pomislila na svoje roditelje i brata. Iako to jeste nacionalni uspeh, ja sam ga doživela vrlo intimno

Malo je i izlišno pitati kakav je bio osećaj kada si se našla na zlatnom tronu, ali hajde da vidimo šta ti se najviše urezalo u sećanje sa Olimpijade u Atlanti?

– Olimpijada je sama po sebi doživljaj, od skupa ljudi iz različitih delova sveta, raznih fizionomija. Druženje sa ostalim sportistima je nešto što mi je bilo najlepše jer sam tad prvi put imala priliku da se družim sa ljudima iz drugih disciplina. A, u momentu osvajanja medalje, najpre sam pomislila na svoje roditelje i brata. Iako to jeste nacionalni uspeh, ja sam ga doživela vrlo intimno. Nisam razmišljala o tome da pobedim, već da dam najbolje od sebe i to mi je uvek bio motiv. Prvo osvajanje medalje, one bronzane, bilo mi je mnogo teže nego, četiri dana kasnije, osvojiti zlato. Kad sam to prebrodila, sve je išlo lakše.

Koliko ti je taj uspeh promenio život?

– Ako gledamo mene lično, na momente mi je više bilo opterećenje. Nije mi nikad prijala ta pozornost. Na većini mesta te prepoznaju i gledaju ali, srećom, sad imam muža koji je poznatiji, pa sad njega gledaju (smeh). U suštini, sve je to imalo i svoje pozitivne i negativne strane. Imam izuzetno lepih, ali i vrlo ružnih sećanja na te dane, ali s ove vremenske distance, meni i dalje smeta medijska pozornost koja se desi, sad otprilike jednom godišnje. Došla sam do toga da ne moram da prihvatim baš svaki poziv za intervju. Što se tiče mog odnosa prema ljudima i načina života, nadam se da me tu uspeh nije promenio.

Kako se tvoj život odvijao nakon toga? U jednom momentu si prestala da se baviš streljaštvom i posvetila se ulozi majke.

– Prestala sam kad sam ostala prvi put trudna. Branko se rodio 2004, a dve godine kasnije i Roman, doduše između njih dvojice sam još nešto malo pucala za klub. E, kad je na svet došao treći, Nebojša, 2011. godine, potpuno sam im se posvetila. Imala sam izlete u neke trenerske poslove, ali to iziskuje još više vremena nego baviti se sportom. Radim u Streljačkom savezu Vojvodine kao sekretar.

Kakve talente pokazuju tvoja deca?

– Najstariji sin se bacio na muziku, ide tatinim stopama i to mi je super, jer je sam odlučio. Kad smo saznali, on je već uveliko svirao. U bendu je "5 minuta slave", ali poslednjih godinu i po dana je i sa "Ateistima". Srednji ide u umetničku školu, a najmlađi je opasan skejter, a počeo je i da svira bubnjeve.

Ima li još nešto čime voliš da se baviš, neki hobi?

– Letos sam počela da učim da šišam pse, pošto i sami imamo psa, a i mačke. Želim i ja da imam neki zanat u rukama. Jedno vreme smo porodično uzgajali ljutu papriku, od koje su suprug i kum Jens Peterka pravili dodatke jelima i razvili brend "Raji's", ali sada više nemamo salaš, pa samo povremeno naprave manje količine, jer su se strašno dopale našim prijateljima.

Zašto voliš Novi Sad?

– Vezana sam za grad u kojem sam odrasla, miran, dobronameran, širokog srca, širokih ulica... Međutim, taj Novi Sad je ostao u tim našim pričama i čini mi se da sve više liči na Beograd, i po dobrim i po lošim stvarima. Ima ljudima kojima je to super, ali meni baš i nije. Zato smo se mi i maknuli iz te gužve, prešli smo s druge strane Dunava, sad smo u Kamenici, ali čini mi se da nismo otišli dovoljno daleko.

Slažem da grad mora da se širi, kao i to da neke kuće moraju da se ruše, ali ne mogu da shvatim da se to radi toliko stihijski, vođeno isključivo finansijama i nečijim interesima...

Šta ti posebno smeta u gradu?

– Jako se proširio, a prateća infrastruktura je ostala na nivou onog Novog Sada s kraja osamdesetih. Mislim da Novi Sad puca po svim šavovima. Npr, čim se desi provala oblaka, sve se poplavi. Smeta mi što grad nije održavan i ne prati to svoje širenje. Sećam se nekih ulica kojima sam volela da prošetam, a sad kada prođem tom ulicom, ne prepoznajem je. Ja se slažem da treba i da mora da se širi, kao i to da neke kuće moraju da se ruše i da se prave nove, ali ne mogu da shvatim da se to radi toliko stihijski, vođeno isključivo finansijama i nečijim interesima, da se prenebregne sve ostalo.

Ima li uopšte mesta gde voliš da prošetaš?

– Često šetamo po Kameničkom parku. Ok mi je i kako su ga sredili i ako to sad dalje ne budu ništa dirali, biće super. Staze su ok, ali lampe noću rade samo četiri i to je to o čemu sam pričala, ništa se ne održava. Glavna kinta je da se to postavi, a ko će to posle da održava, o tome niko ne razmišlja. Svi ti projekti, pa i EPK, sve je to, čini mi se, farbanje, imam utisak da se ništa ne pravi da bi to zaista zaživelo. Kako koji projekat prođe, završili smo sa tim, a suštinski se ništa nije uradilo. Ne mogu da verujem da se ulica asfaltira, a za godinu dana izgleda kao ruinirana. U centar odem samo kad moram poslom.

Kakvi su Novosađani?

– Pravi Novosađani sve vole i svi su im super, a u stvari nisu (smeh). Ako si pravi Novosađanin, moraš da voziš bicikl, moraš da imaš psa kojeg si doveo s ulice, a ne rasnog... Jako se olako sve etiketira i meri ko je "praviji" Novosađanin. Od toga ospice dobijam, jer ne volim stereotipe. Kakvi su Novosađani? Ko i svuda, ima i ovakvih i onakvih. Nismo specifični, niti posebni. Ali definitivno više nismo mirni Laloši, bojim se da to više ne postoji.

Imaš li neku poruku za naše sugrađane?

– Kad bi svi mi Novosađani više vodili računa o tom svom gradu, za kojim žalimo kako je nekad bio lep i čist, bilo bi mnogo bolje. Mi smo ti koji ga prljamo i pravimo ruglo od njega, zato bismo mogli da povedemo malo više računa.

Razgovarala: Svetlana Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović, Dragutin Savić, privatna arhiva Aleksandre Ivošev