Ana Vrbaški, umetnica: Verujem u samoorganizovane zajednice, građanski pokreti jedino imaju smisla

"Razmišljaj o smislu, a reči će doći same. Ako je sve na svetu besmisleno, šta sprečava da se izmisli bilo kakav smisao?"

To je pre više od 150 godina izgovorila Alisa, glavna junakinja magičnog dela “Alisa u zemlji čuda”, fantastičnog i lucidnog autora Luisa Kerola. Naša današnja sagovornica se ne zove Alisa, ali sa suprugom Markom Dinjaškim ima bend Alice in WonderBand koji iza sebe ima CD “U potrazi za belim zecom”, a uskoro izlazi i album za nemačkog izdavača. Radila je i pozorišnu predstavu “Alisa u zemlji čuda” i nije slučajnost što njena ćerka nosi to bajkovito ime. 

Ona je kompozitorka, pevačica, instruktorka, glumica, edukatorka… umetnica. Smisao je izmislila odnosno našla pre 25 godina na Fruškoj gori i stvorila svoj mikrokosmos okružena dragim ljudima, muzikom i prirodom. Živi umetnost. Razgovaramo sa Anom Vrbaški koja je sa 12 godina postala najmlađi član Mense u Jugoslaviji, davne 1990. godine.

– Detinjstvo sam provela na Limanu, ali i na Keju jer su mi baka i deka živeli u oficirskim kulama kod Kvantaške pijace. Riblja pijaca, šetnje, čišćenje graška, biblioteka, muzička škola… su moje odrastanje. Završila sam osnovnu muzičku školu za klavir. Volela sam da ga sviram, ali sam bila lenština i nisam volela da vežbam. To je ona sitna, buržoarska priča, da dobre devojčice treba da uče jezike, sviraju klavir, budu lepe i pametne i idu na gimnastiku i plivanje (smeh). Jedva sam imala dvojku iz solfeđa, iako me je sve to zanimalo. Uvek sam bila malo buntovna, nisam volela autoritet. Kad niko ne radi s tobom, ne objašnjava ti, a očekuje da sve znaš, onda teraš kontru. To baš i nije zgodno, pretpostavljam da je to neka crta ponosa koja mi je dosta izražena (smeh) – rekla je na početku razgovora  novosadska faca.

Nisi upisala srednju muzičku školu, ali si ipak ostala u muzici?

− Nisam, ali sam se bavila sopstvenom edukacijom, išla na privatne časove pevanja, pohađala puno radionica i seminara, ovde i u inostranstvu, učila različite glumačke procese. To i jeste neka vrsta akademije, mnogo otvorenija i drugačija od standardne. Pevala sam u bendovima, slušala muziku, skidala pesme sa kaseta jer smo mi iz stare škole tako nekad radili (smeh) i to mi je verovatno dosta razvilo sluh. Sebe smatram muzičkim i pozorišnim izvođačem jer sam navučena na razmenu energije i kad osetim da su ljudi sretni zbog onog što im dajem, onda sam i ja srećna. Umetnici pre svega moraju biti zanatlije da bi bili dobri u tome što rade.

Sebe smatram muzičkim i pozorišnim izvođačem jer sam navučena na razmenu energije i kad osetim da su ljudi sretni zbog onog što im dajem, onda sam i ja srećna.

Dakle, ne možeš bez umetnosti?

− Kultura je nešto što me je najviše interesovalo, pa sam se njom najviše i bavila. Pametna deca imaju problem da priznaju sebi da u nečemu nisu dobri i da moraju da ugreju stolicu. Radila sam samo ono što mi se dopadalo, pa kad sam odrasla morala sam da nadoknađujem i one stvari koje nisam radila jer me nisu privlačile (smeh). Pevanje u bendovima je nešto, što me je odredilo, a tako sam upoznala i životnog partnera Marka. Bila sam poslednja godina srednje škole kad smo se zaljubili. Preselili smo se na Frušku goru, dobili sina, pa ćerku i pored svega što sam radila, narednih 13 godina sam bila i mama.   

Za našu sredinu je neobično da neko tako mlad postane roditelj?

− Imala sam 19 godina kad sam se porodila prvi put. Pukli su nas hormoni, bili smo na sedmom nebu, tako se desilo i tad nije bilo baš nekog razmišljanja. Rekla sam DA i sve ostale odluke su bile nadovezivanje, pa sam jedno vreme radila i u kancelariji, kako bi imali stabilan prihod. Bila sam odgovorna i možda je problem što sebe suviše ozbiljno shvatam (smeh). Uvek mi je bila bitna  porodica kao baza i to je uticalo na rani brak i roditeljstvo. Oboje dolazimo iz razvedenih porodica i jedinci smo, pa je to možda čak i pomoglo da ne budemo po tom pitanju kao naši roditelji.

Fotografija: Privatna arhiva

Pri tom napuštate Novi Sad i odlazite na Frušku goru da živite?

− Tamo smo se i povezali jer smo proveli magično leto posle moje završene srednje škole, a pre toga smo bili svega nekoliko meseci u vezi. Tu smo već 25 godina i našli smo sve ono što nam je nedostajalo. Mi smo žrtve tranzicije devedesetih godina prošlog veka. Dok se Jugoslavija nije rasturila stvari su funkcionisale, a posle toga sve se raspalo i u privatnim životima i u društvu. Odlazak gore je bio simbolički i metaforički, da stvorimo neki mikrokosmos, da pobegnemo iz loših priča, od sujeta, neprijateljstva, droge, ulice… Mi smo tad bili klinci, a devedesete godine koje i dalje traju su uništile naš svet, svet mladih. Ekologije sam bila svesna od malena. Još u četvrtom razredu OŠ "Jovan Popović” sam osnovala i uređivala prvi ekološki list “Oaza”. Tako da je cela priča sa Fruškom gorom imala smisla. Da odem u prirodu i sprovedem sopstveno istraživanje.   

Da li je takav potez bio naivan i/ili hrabar?

− Potrebna je određena naivnost za tako nešto. Ne poredim sebe sa Andrićem, ali se sećam anegdote kad se popeo na drvo i nije hteo da siđe dok određena osoba nije otišla jer nije voleo da se susreće i priča sa ljudima. Nas dvoje definitivno jesmo osobenjaci i individualisti, ljudi koji misle drugačije, pa su samim tim naša shvatanja o svetu različita od uobičajenih i mejnstrima. Od početka smo gore napravili umetničku laboratoriju, imali smo instrumente, poluprofesionalni kućni studio, dolazili su nam ljudi iz muzičkog sveta. Marko je vojni bubnjar i nas određuje muzika. Ja sam jedna od one dece koja je išla ulicom i čitala knjigu, a i danas to može da mi se desi (smeh). Nas dvoje smo produkt nekog drugog sveta koji danas više možda ne postoji ili ga ima u tragovima.

Na koji način je prirodno okruženje uticalo na decu?

− Preselili smo se sa tromesečnom bebom, a kasnije se rodila i ćerka. Odrasli su na Fruškoj gori, a sad su samostalni i žive u gradu. Za čoveka je bitan ugao gledanja i to određuje da li je zdrav, bolestan, čudan, normalan… Nisu se osećali prihvaćeno u osnovnoj školi jer su bili drugačiji, samim tim što nisu gledali TV. Vid je imao problema, što recimo nije hteo da tuče devojčice, pa su onda one njega počele da tuku. Naša deca su odrastala na naivnim i nevinim merilima vaspitanja jer prosto verujemo u drugačiji svet. Odrastanje u prirodi im je i pomoglo i odmoglo. Pomoglo im je da budu dobri ljudi, to sigurno. Socijalne strukture u institucijama su na neki način političke i u školu ne ideš da bi se obrazovao, nego da bi naučio da se snalaziš, provlačiš, kome da se šlihtaš, s kim da se družiš… Socijalno povezivanje u tom smislu me ne interesuje, pa ni moju decu.

Nas dvoje smo produkt nekog drugog sveta koji danas više možda ne postoji ili ga ima u tragovima.

Fotografija: Aleksandar Alempijević

Niste razmišljali o iseljenju u drugu zemlju?

− Mi smo svuda stranci, a kod nas imaš kulturu tretiranja stranca kao boga. Možda zato što smo mali, siromašan narod, imamo duboko usađenu ideju u sebi da je svako dobrodošao. U inostranstvu nismo popravili kotiranje,  ko i da radi na boljem javnom imidžu kad političari koji nas predstavljaju ne znaju engleski jezik, pa ne možemo strancima zameriti što nas gledaju kao banana državu jer to i jesmo. Gde god da se iselimo, neće na nas gledati dobrodošlo, uvek ćemo biti neko drugi, ali i u Srbiji smo to. Mnogo je zanimljivije raditi u inostranstvu, a živeti ovde. Vidim po našim iseljenicima da se skupljaju tamo u neke nacionalne i jugoslovenske zajednice, a upravo su od toga otišli.

Ti si zapravo “Alisa u zemlji čuda”?

− Volim tu knjigu, a i Kerola sa uvrnutim igrama reči. I Vinaverov prevod je fantastičan. Moraš biti pesnik da tako prevedeš delo. Beli zec je naš sin koji uvek kasni, a i glumio ga je u predstavi. Ćerka Alisa je dobila ime po našem bendu koji se zove Alice in WonderBand. Na jesen izlazi album za nemačkog izdavača, a reč je o kombinaciji telesne muzike, sintisajzera, ritam mašine i pevanja u balkanskom melosu. To je world music s celog Balkana i mnogo je zanimljivije da to plasiraš napolju jer to što radimo je neobično i samim tim čudno, pa je onda ovde i neprihvaćeno. I kako reče Alisa, to je ono što mi radimo – izmišljamo smisao za sebe jer sve deluje prilično besmisleno.

Kod kuće je najteže uspeti?

− Taj sindrom traje vekovima. Bolesno je da prvo napolju napraviš karijeru, pa te tek onda ovde primete. Nije da mi nećemo da nastupamo u Novom Sadu, ali ne mogu više da se guram ovde i da me iznova odbijaju. Dok nas ARTE TV snima kako kuvamo i prezentujemo našu zemlju i grad u Novom Sadu ne znaju da postojimo. I dok čitaš Sterijino “Davorje”, napisano u 19. veku, shvatiš da takva kritika društva i dalje stoji, da se nije puno toga promenilo za 200 godina.

Da li nam je to neki usud kao narodu?

− Nisam istoričar, ali to je psihopatologija naroda. Imamo jako malo ljudi koji su napravili nešto autohtono, drugačije, svoje. Učeni ljudi bi uzeli tuđu formu koju su pokupili u inostranstvu i pokušavali da je primene ovde. Gajimo neki plagijat Zapada. I Novi talas je nastao tako što su naši muzičari putovali u London, prepisivali i donosili to ovde. To je po meni potpuno pogrešno. Nismo ništa svoje izmislili. Od malena smo prevareni, uvukla nam se američka i evropska kultura u sve pore društva. Jedino političko i društveno uređenje u koje verujem su male samoorganizovane zajednice. Ne verujem u komune jer zvuče suviše hipi i neodgovorno, niti je reč o njima. Građanski pokreti jedino imaju smisla, da se ljudi organizuju oko nečega u šta veruju.

Od malena smo prevareni, uvukla nam se američka i evropska kultura u sve pore društva. 

Telo kao instrument je nešto novo kod nas?

− Telo kao instrument su naziv radionica telesne muzike i telesnih perkusija za decu, mlade, ali i odrasle. Ne daj Bože da se zove telesna muzika jer bi neki mislili da je prljava reč i da ima veze s prodajom tela. Telo kao istrument jeste ime radionice, ali se tako zove i tehnika, i poznata je u celom svetu, a samo kod nas je uslovno rečeno nova. Koristi se puno u mnogim zemljama, i kao pedagoška i kao izvođačka tehnika.

Festival “Novi balkanski ritam”
Od Ane smo saznali, da od 22. do 25. septembra organizuju prvi festival telesne muzike u Srbiji i regionu “Novi balkanski ritam”.
− Prvi put da se tako nešto dešava kod nas, a u celom svetu postoje samo još tri. Znači, naš je četvrti festival tog tipa. Trudili smo se dosta oko organizovanja, pisali projekte, ali se nismo utalili ni sa kim i nismo dobili podršku. Sproveli smo crowdfunding kampanju i uspela je. Za cilj smo stavili 2.000 evra, a sakupili smo skoro 3.000. Cifra je super za kampanju, ali je suludo s tom sumom organizovati internacionalni festival. Međutim, imamo ljude koji nas podržavaju i jako smo srećni zbog toga. Crowdfunding nam je bio najbolji mogući potez jer je telesna muzika, umetnost zajednice i zajednica je jedina na koju možeš da se osloniš. Dolaze nam umetnici iz Njujorka, Barselone, Hamburga i svi ste pozvani – čuli smo od Ane.

Kako ste vi počeli da se bavite telesnom muzikom?

− Odavno se bavimo fizičkim teatrom i radili smo sa italijanskim režiserom Đanlukom Barbadorijem. Pristalice smo tog teatra siromašnih, da ti ne treba scenografija, svetlo, ozvučenje već samo telo i ono što njime možeš da izvedeš. Telesne perkusije su se uklopile u to. Imaju ogroman potencijal, niko se tim nije bavio ovde, a i dopadaju nam se u etičkom i estetskom smislu. Potiče te da se baviš sobom, a radionice okupljaju ljude, čine ih ispunjenim, više dolaze u dodir sa svojim telom i upravo to nedostaje današnjem čoveku. Deci su radionice fantastične, a i u “Stonogici brojalici” koju smo snimili uživaju i počinju da se kreću čim nas vide.

Joga, pantomima, cirkus…?

− Jogom se bavim već 18 godina. Vežbam i kod bivšeg olimpijca i kondicionog trenera Leopolda Herenčića. Svaka vrsta aktivnosti koja ti pomaže da otkriješ svoje telo ili da mu priđeš na neki nov i drugačiji način, da osvestiš svoj odnos s njim je dobrodošla. I pantomima je deo svega što radimo. Nisam završila školu za to, ali sam pohađala radionice i član sam Svetske organizacije pantomimičara. Predstavu “Kiss” smo izvodili na ulici i u cirkusu, a nosimo se mišlju da se vratimo ulici jer su nam putevi za nastupe po kulturnim ustanovama zatvoreni. Često imamo situaciju da nam muzičari govore da smo glumci, a cirkusanti kažu da smo muzičari dok nam glumci govore da smo cirkusanti (smeh).

 Često imamo situaciju da nam muzičari govore da smo glumci, a cirkusanti kažu da smo muzičari dok nam glumci govore da smo cirkusanti

Impresije o Evropskoj prestonici kulture?

− Sigurno ima dešavanja, ali ih nešto nisam obilazila. Bila sam na Novoj godini, ali mi se nešto nije dojmilo. Nešto sitno smo konkurisali za Pocket Globe koji se održava krajem godine mada ne verujem da ćemo proći. Već smo imali priliku da sarađujemo sa njima i nismo bili zadovoljni. Tako je to ovde, ne ceniš svoje, nego tuđe jer ćeš na njima zaraditi gomilu para. Ne znam, da li i ja sad pokazujem iste te malograđanske simptome, pa samo znam da kritikujem, ali nisam bila zadovoljna saradnjom. Bilo je brojnih nepravlnosti s njihove strane i to mi se nije dopalo. Napolju nismo tako prolazili. Umetnik je umetnik i on se plaća bez obzira da li je zvezda ili manje poznat. Ispoštuju te tehnički, dobiješ honorar, ne pomeraju vreme nastupa, ne pogreše ti ime, poštuju to što jesi jer je i njima to bitno. Ako profulaju kako će sebe da pogledaju u oči, ali ovde kod naših taj osećaj ne postoji.

Fotografija: Željko Sinobad

Nemaš problem da govoriš bez ustručavanja?

− Do sada sam se trudila da udovoljim drugim ljudima i ponašam se po njihovim pravilima, ali mi je dosadilo. Počela sam da pišem tekstove, šta zaista osećam i govorim šta mislim. Prestala sam da budem politički korektna (smeh). Igrala sam se pravilima jer sam verovala da će mi to nešto doneti, da će se neko pobrinuti za mene, ali se to nije dešavalo. Promenila sam se i postala svesna da je bolje da pričam ono što mislim, nego nekom da idem niz dlaku i mislim da ću na taj način dobiti nešto.

Novi Sad nekad i sad?

− Promenio se i nije mesto u kom je preterano prijatno, niti je više po meri čoveka. Napravili su kanjone od ulica i nikad ne vidiš sunce iz stana. Novi Sad je postao neki kompozit i nije više ono što je bio kad sam bila dete, a s druge strane nije tako stravičan kao Beograd. Definitivno je postao opasniji, nema dovoljno zelenila. Ne dopada mi se šta se planira s Novim Sadom. Profit je kao i u celoj zemlji jedino bitan i ništa drugo se ne gleda. Ni te kozmetičke promene nisu donele nešto bolje. Ulice Dunavska i Zmaj Jovina ne izgledaju lepše sa behaton kockama, a još su razvukli te sulude bašte. Vreme prolazi, sve se menja, ali ne vidim napredak.