Bogomir Mijatović, novinar: Ovo što kod nas i u svetu danas nazivaju muzikom, u najmanju ruku je upitno

Kroz razgovor s vrsnim poznavaocem domaće i svetske muzičke scene, dotakli smo se njegovog odrastanja na selu, novinarskih početaka, a pričali smo i o neprijateljima rokenrola, kao i o njegovoj pozamašnoj kolekciji ploča…

Bogomir Bogica Mijatović rođen je 1947. godine u Mramorku. Iako je završio Višu ekonomsko-komercijalnu školu, naš današnji sagovornik bio je dugogodišnji urednik i voditelj muzičkih emisija u Radio Novom Sadu. Takođe, autor je dve rok enciklopedije – "NS rokopedija" i "Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963-2013", a uveliko priprema i dve knjige posvećene Dušku Trifunoviću.

Rođeni ste u Mramorku, opština Kovin. Po čemu pamtite detinjstvo u okrilju vaše porodice? S kim ste se družili i koliko se vaš krug prijatelja otad promenio?

- Svoj deci poželeo bih odrastanje na selu, koje pruža neuporedivo bolje uslove od gradova. Pre svega mislim na bezbednost. Svaka kuća ima svoje dvorište u kojem su deca non-stop na oku roditelja. Nema velike opasnosti od saobraćaja. Shodno znatno manjem broju žitelja, manji je procenat kriminala ili bilo koje adolescentne devijacije u ponašanju. Na kraju, u selima se maltene svi poznaju, pa se, imam utisak, osećaju kao jedna velika porodica. Otac je radio u mramoračkoj Opštini kao matičar i vojni referent, a uz to je bio i upravnik lokalnog bioskopa, tako da sam ljubav prema filmu stekao pre nego što sam pošao u školu. Sećam se da sam popodne, pre odlaska u bioskop, morao da odem na popodnevno spavanje, koje mi je teško padalo jer sam ležeći u krevetu, sve vreme budan, slušao drugove iz komšiluka kako me zovu da igramo fudbal na sred ulice, po velikoj prašini. U doba kada sam tek spoznao šta znače drugovi, i stekao prve, morali smo da se selimo u Sremske Karlovce, gde su roditelji mogli da kupe duplo manju kuću od one koju smo imali u Mramorku, i to u najmanje atraktivnom delu – neposredno pored Čeratskog groblja. I danas je to poslednja ulica u tom delu. I dalje se zove Sarajevska. Naziv te ulice, samo groblje, i taj kraj, i kasnije će imati veze s mojim životom.

Zašto je Sarajevska ulica toliko važna?

- Godinu ili dve po našem preseljenju u Sremske Karlovce, u njima je prvi put boravio mladi sarajevski pesnik Duško Trifunović, da bi za svoju prvu knjigu primio prestižnu Brankovu nagradu. Šezdesete, u sarajevskom kulturnom životu, obeležio je upravo Duško s njegovim sudbonosnim dečacima, ekipom mladih pesnika: Stevanom Tontićem, Abdulahom Sidranom, Rankom Risojevićem, Rajkom Petrovim Nogom, Avdom Mujkićem, Radovanom Karadžićem, Josipom Ostijem i drugima. I sedamdesete je obeležio Duško, ali s novom ekipom sudbonosnih dečaka, ovog puta i devojčica, kojima je, kao i pesnicima, bio i učitelj i oslonac, a činili su je: Gabor Lenđel, Slobodan Samardžić, Narcis Vučina, Goran Bregović, Ranko Boban, Neda Ukraden, Jadranka Stojaković i drugi. Zbog svih pomenutih i inih bio sam ponosan što sam rastao u Sarajevskoj ulici. Početkom devedesetih, Duško i njegov brat Luka morali su da odu iz Sarajeva, odnosno Bosanskog Broda, i kada su videli da je vrag odneo šalu, odnosno da će rat potrajati, od ušteđevine i pomoći rođaka kupili su malu kućicu u ulici Vase Pelagića, tik uz Čeratsko groblje, na kojem se, po sopstvenoj želji, nalazi njegova večna kuća, podjednako udaljena od njegove i bratove i nekadašnje moje u Sarajevskoj broj tri. Sudbina je htela da se njegov prvi novosadski stan, u ulici Oblačića Rada, na Detelinari, koji mu je dodelio Detelinarac Milorad Mirčić, tadašnji gradonačelnik, nalazi u zgradi do moje, u Molijerovoj ulici, i da je radni vek okončao u RTV Novi Sad, u kojoj sam i ja stekao penziju.

Školska uspomena, Mramorak – Bogomir je drugi dečak s leve strane, u donjem redu

Kako je teklo vaše školovanje?

- Pre nego što sam krenuo u školu, mislim da sam imao pet godina, naučio sam da čitam, zahvaljujući “Borbi” i NIN-u, koje je otac redovno kupovao. Sećam se da sam mislio da je reč konkurs značila nešto bezobrazno, pa me je bilo sramota da pitam oca, pogotovo ne majku, šta to znači. Po završetku četvrtog razreda, napustili smo moje rodno mesto, tako da sam ostatak osmogodišnje škole završio u Sremskim Karlovcima, koje sam veoma brzo zavoleo i gde sam stekao prve ozbiljne drugove. S obzirom na to da sam dobro igrao fudbal, dobio sam nadimak Bobek, po kojem me se i danas seća većina drugova. Taman kad sam se prilagodio novoj sredini, usledila je nova seoba – u Novi Sad. Neuporedivo teže mi je pao prelezak u Novi Sad nego prethodna selidba. Čim sam završio osnovnu školu, roditelji su nas – mene, mog mlađeg brata i sestru, odveli kod bake na Kopaonik, da bi na miru mogli da obave seobu. Vratili smo se dan pred početak škole. Brata i sestru su upisali u Osnovnu školu "Dositej Obradović", od koje nas je delila jedna zgrada, a mene su upisali u Gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj". Otac me je doveo u školu, rekao mi broj autobusa kojim ću se vratiti kući i otišao na posao. Možete misliti kako se osećao jedan petnaestogodišnjak u dvorištu, čekajući prozivku, u kojem su se skoro svi poznavali, a on sam. Posle Gimnazije završio sam Višu ekonomsko-komercijalnu školu, pošto u Novom Sadu nije bilo Ekonomskog fakulteta, a nije bilo ni finansijskih uslova da nastavim u Beogradu ili Subotici, jer je jedino otac bio zaposlen.

Prvi utisak o Novom Sadu? Šta se promenilo od vašeg dolaska u ovaj grad? Kakvo mišljenje danas imate o gradu – Evropskoj prestonici kulture, ali i o Novosađanima?

- Kao što rekoh, nisam se obradovao dolasku u Novi Sad, u kojem sam pre preseljenja bio svega nekoliko puta, kao član fudbalske ekipe karlovačke osnovne škole na opštinskom ili vojvođanskom takmičenju. Jedino me je radovala činjenica da ću konačno moći da gledam FK Vojvodinu, tim za koji sam, verovali ili ne, jedini navijao u malom kolonističkom mestu u Banatu. Ostali su bili podeljeni između Crvene zvezde i Patizana. Na primer, otac je navijao za Zvezdu, kao i većina naše brojne familije, a brat za Partizan. Za mene je bio veoma važan prvi vikend, odnosno nedelja posle polaska u Gimnaziju. Ustao sam, izašao na terasu s koje sam video brojne kuće s leve strane ulice Milenka Grčića, te razgledao okolinu planirajući da malo prošetam i upoznam kraj u koji sam se doselio. Iz kuće preko puta naše zgrade pojavio se dečak mojih godina, pogledao ka mojoj terasi na poslednjem spratu, i upitao me da li znam da igram fudbal. Na moj potvrdni odgovor, pozvao me je da pođem s njim. Odveo me je na čuveno Radničko igralište, na prijateljsku utakmicu podmlatka FK Radnički, za koji je već bio registrovan. I meni su dali opremu, i od tog dana postao sam deo tima. Međutim, mali fudbal, zahvaljujući kom sam vrlo brzo upoznao grad i on mene, voleli smo više od takozvanog velikog. Siguran sam da me je više ljudi u gradu upoznalo zahvaljujući malom fudbalu nego emisijama koje sam vodio. Umesto odgovora na pitanje kakvo mišljenje imam danas o Novom Sadu, reći ću vam da sam se iz njega odselio pre punih 18 godina, kada sam primetio da više ne liči na sebe. Drastično je počeo da se menja tokom devedesetih – na loše, što mi je bio signal da odem iz njega. I nisam se pokajao. Lepo je što je Evropska prestonica kulture, čak sam i sam dao mali doprinos tome, ali mi stariji, koji smo imali sreću da živimo u nekadašnjoj Srpskoj Atini, imamo reper za poređenje. Verujte mi – nekadašnja Srpska Atina i sadašnja Evropska prestonica kulture nisu za poređenje.

GRAD ZA PRIMER?! "Novom Sadu nedostaje sve ono što ga je nekada krasilo: tolerancija, multikulturalnost, saznanje da je to naš jedan i jedini grad, i da zajedno moramo da ga učinimo boljim za život. Nedavno sam bio u Beogradu, na dodeli velikog priznanja mom kumu Peci Popoviću, i baš o tome razgovarao s dragim prijateljem, književnikom Vladom Bajcem, inače novosadskim zetom jer je njegova supruga Vera Lajko bila članica najbolje i najpoznatije postave Laboratorije zvuka. Primetio je da Novi Sad više ne liči na sebe, odnosno da sve više liči na njegov Beograd, što je poražavajuće. Ljudi sa strane to lakše i bolje primećuju od samih žitelja. Ono po čemu se Novi Sad izdvaja od ostalih srpskih gradova je, nažalost, samo njegova istorija, u najširem smislu te reči. Novi Sad je nekada bio grad za primer, u svakom pogledu. Odavno to više nije," iskren je naš sagovornik.

Već 18 godina živite na Popovici. Zašto ste se preselili? Šta vam je najviše smetalo dok ste se prilagođavali na nove životne okolnosti?

- Kada sam primetio da Novi Sad sve manje liči na sebe iz nekih boljih vremena, u dogovoru s decom – sin je pohađao poslednji, a ćerka prvi razred Umetničke škole "Bogdan Šuput", neposredno pred bombardovanje prodali smo prelep novi stan i kupili kuću na Popovici. Pošto smo i supruga i ja godinama živeli u kućama, nije nam bilo teško da se prilagodimo. Jedini problem bio je autobuski prevoz jer je tada saobraćalo tek pet, šest autobusa dnevno. Ubrzo su i deca položila vozački ispit, tako da nisu mnogo zavisili od GSP-a.

Ko vas je uveo u novinarstvo? Ko ili šta je opredelilo i presudno uticalo da postanete novinar? Kakvi su bili vaši počeci?

- Pošto sam jedini u rodnom mestu navijao za Vojvodinu, postao sam prvi u porodici koji nije slušao narodnjake. Godinu dana po dolasku u Novi Sad, otac mi je kupio magnetofon, tako da sam svakog dana čučao uz radio i snimao nove hitove Beatlesa, Stonesa i ostalih. I danas čuvam te snimke, koji su izuzetno lošeg kvaliteta, jer su snimani uz pomoć mikrofona, kao i sveske u koje sam beležio nazive kompozicija i izvođače. Slušao sam emisiju "Muzički automat", koja je kasnije preimenovana u "Sastanak u 9 i 5", a uređivao ih je i vodio naš učitelj i prijatelj Nikola Karaklajić, "Prijatelj zvezda" Nikole Neškovića, neke emisije Radio Zagreba, "Randevu sa muzikom" Slobodana Bobija Davidovca, "Susret u 10" i "Eho 18" na Radio Novom Sadu. U emisiji "Susret u 10", koja se svake druge nedelje smenjivala sa emisijom “Eho 18", imali su nagradnu igru. Postavili bi muzičko pitanje, pa među tačnim odgovorima izabirali nekog, kome bi kao poklon dodelili singl ploču. U dve emisije uzastopno dobio sam pomenutu nagradu, a u trećoj sam jedini dao tačan odgovor, tako da su me putem emisije pozvali da dođem na snimanje naredne i budem im gost. Tako je i bilo. Posle snimanja, Miloš Novičić, sportski novinar, koji je bio i urednik pomenutih omladinskih emisija, pitao me je da li bi želeo da budem njihov saradnik, što sam s oduševljenjem prihvatio. Bilo je to 1968. godine – od tada pa do penzionisanja sam se zadržao u Radio Novom Sadu.

Bogomiru najdraža fotografija, s leva na desno: Goran Bregović, Bogomir, Momčilo Bajagić - Bajaga, Nikola Karaklajić i Peca Popović,  Dom sindikata u Beogradu

Zašto je za jednog mladog čoveka važna muzika? Zbog kojih ste pesama zavoleli rok muziku? Svirate li neki instrument?

- Nietzsche je rekao da bi život bez muzike bio greška. Nema sumnje da je veliki filozof u pravu, ali sumnjam da bi tako nešto rekao da nam je savremenik. Ovo što kod nas i u svetu danas nazivaju muzikom, u najmanju ruku je upitno. Kakvu poruku mladima može da pošalje Kanye West, jedna od najvećih američkih muzičkih zvezda, kada je polupismen. Slušao sam njegov govor na dodeli prošlogodišnjih MTV nagrada. Čovek ne ume da izgovori prostoproširenu rečenicu. Muzika je bila najvažnija sporedna stvar za moju generaciju. Važnija čak i od najvažnije sporedne stvari – fudbala. Dodeljujući Bobu Dylanu Nobelovu nagradu, čitav svet je priznao da je moja generacija slušala i odrastala uz pravu muziku, bez koje bi naš život zaista bio greška. Moja generacija je stavove o ratu, o slobodi, o ljubavi, o rasnoj jednakosti, o životu uopšte, sticala slušajući Chucka Berryja, Boba Dylana, Donovana, Joan Baez, Beatlese, Stonese, Jacquesa Brela… Ko su njihovi pandani danas? Kanye West, Dr Dre, zvezde Granda, Karleuša..? Rok muziku nisam zavoleo ni zbog jedne pesme, već zbog muzičara kao što su Elvis Presley, Fats Domino, Paul Anka, Neil Sedaka, Pat Boone, Chubby Checker, i svih pevača pre pojave bit muzike, zaludeo se njome zbog Beatlesa, Stonesa, Kinksa, Byrdsa, a uživao u takozvanoj andergraund ili progresivnoj muzici – Hendrix, Pink Floyd, Black Sabbath, Led Zeppelin, Argent, Big Brother & The Holding Company, Doors, Free, Pavlov’s Dog, Flock, Rare Earth, Vanilla Fudge, Chicago… Nažalost, ne sviram nijedan instrument. Gitara ili bubnjevi, za tinejdžera iz petočlane gradske porodice s jednom platom, bez ikakve pomoći rođaka sa sela, bili su i ostali samo san.

Kako vidite muziku u doba kada ste počinjali da pišete kritičke tekstove, a kako danas? Koliko je važna uloga muzičkih kritičara? Čiji sud vi najviše cenite od regionalnih poznavalaca muzike?

- Spomenuh da sam prvu emisiju u Radio Novom Sadu uradio sam 1968. godine, nepunih godinu dana po objavljivanju tri EP ploče na kojima su objavljena tri prva autorska hita na jugoslovenskoj rok sceni – "Osmijeh" Grupe 220, "Pružam ruke" sarajevskih Indexa i "Sjaj izgubljene ljubavi" koparskih Kameleona. Bili su to pionirski pokušaji, ispostavilo se veoma uspešni. Od tih pesama smo napravili hitove te dali "vetar u leđa" našim vršnjacima koji su ih napisali. Muzika nam je u to vreme bila velika ljubav, a muzičarima i hobi koji je donosio pristojnu zaradu i bezbroj lepih devojaka, do kojih mi – obični smrtnici, nismo mogli da dođemo. Od pojave Bijelog dugmeta pa sve do užasnih zbivanja tokom devedesetih, muzika je u Jugoslaviji bila ozbiljan biznis. Posle Engleske, Nemačke i Francuske bili smo četvrta diskografska sila u Evropi. Danas je situacija sasvim drugačija. Rokenrol je proteran iz medija, a njegovo mesto zauzeo je polusvet, da ne upotrebim neki teži, a adekvatniji izraz. Nažalost, danas kritičari gotovo da ne postoje, jer nemaju gde da iznose svoje sudove o grupama, pločama ili koncertima. Ima nekoliko usko specijalizovanih portala, ali bez ozbiljne muzičke novine nama ni ozbiljnih rok kritičara. Moja generacija je iznedrila nekoliko važnih kritičara – Pecu Popovića, Dražena Vrdoljaka, Darka Glavana, Vitu Simurdića, Anđelka Maletića, Karolja Kovača, Slobodana Konjovića, Zorana Modlija, i nešto mlađe: Branka Vukojevića, Dragana Kremera, Aleksandra Žikića, Petra Janjatovića… Mislim da je među nama samo jedan Peca Popović, za šta je nedavno dobio i zvanično priznanje, nagradu "Tanja Petrović".

S leva na desno – supruga Marija, Anđelko Maletić, Dado Topić, Bogomir, Vedran Božić, gitarista grupe Time, i Aca Pražić u Studiju M, pred koncert Dade i Vedrana na Akustičarskom festivalu, koji je organizovala Muzička omladina

Jednom ste izjavili da se najveći neprijatelj rokenrola zvao Jugoslovenska narodna armija. Muzičarima su odmagali i teška politička situacija, ratno okruženje, sankcije i hiperinflacija. Ko su današnji neprijatelji rokenrola i da li ste primetili kako se muzičari bore protiv njih?

- Najveći neprijatelj rokenrola je televizija, koja ga već 17 godina ignoriše. Da nema radija, odavno bi ga kod nas zaboravili. Odmah iza televizije, kao glavne krivce za stanje u našem rokenrolu, naveo bih same muzičare. Svi se žale na posete na koncertima, a nemaju toliko svesti da dođu na nastupe svojih kolega. Na nedavnom koncertu grupe Drugi način u Beogradu bila su jedino braća Jelić, na koncertima inostranih bendova kod Firčija nema šanse da sretnete nekog novosadskog muzičara. Kada bi na koncert Obojenog programa, na primer, došao samo po jedan član svakog aktivnog novosadskog benda, Fabrika ili Quarter bili bi dupke puni. Rokeri nisu jedinstveni, svako gleda svoje male interese, i zbog toga su tu gde jesu.

Bili ste i jedan od organizatora čuvenih Omladinskih festivala u Subotici, na kojima su svoje prve muzičke korake napravile neke od najvećih zvezda jugoslovenske muzičke scene svih vremena. Kako pamtite taj period? Kakav stav imate o festivalima uopšte?

- Moja generacija ništa ne bi uradila da nije imala poverenje generacije ispred naše koja nam je dala šansu, a mi smo je na najbolji način iskoristili i, što je najvažnije, opravdali smo poverenje. Tu, pre svih, mislim na našeg šefa Angela Vlatkovića i Jocu Adamova. Sa ove distance Vitomir Simurdić Vita, Anđelko Maletić Čupko i ja bi trebali da se lepo osećamo kada znamo da su zahvaljujući ili našim emisijama ili Omladinskom festival karijere napravili Korni grupa, YU grupa, Time, Smak, Indexi, Bijelo dugme, Parni valjak, Atomsko sklonište, Leb i sol, Buldožer, Piloti, EKV, Riblja čorba, Idoli, Bajaga, Film, Lačni Franz… O tome bi bilo bolje da vam govore oni. Festivali su još od pedesetih godina bili izuzetno važni za popularnu muziku – od prvog Zagrebačkog, preko Opatijskog festivala, Beogradskog proleća, Splitskog festivala, Vašeg šlagera sezone do Omladinskog festivala u Subotici. Ipak, za mene su najvažniji bili Omladinski i BOOM festivali, jer su to bili festivali koje smo mi radili i na kojima smo mi vršili selekciju. Današnji festivali popularne muzike, i naši i svetski, liče na današnje vreme – sve je laž i prevara.

Zajedno sa Pecom Popovićem priredili ste CD set "YU retrockspektiva". Možete li nam reći nešto o tome?

- Do tog izdanja došlo je sasvim slučajno. U vreme kada smo od plata mogli da kupimo veknu hleba i jedan jogurt, ukoliko smo imali sreće da se pojavimo u pravo vreme, napravio sam tridesetak kompilacija s namerom da ih presnimavam na kasete i prodajem zainteresovanima. Među njima su bile i kompilacije koje su završile na CD setu "YU retrockspektiva". Prilikom jedne od poseta mojoj porodici, spiskove sam pokazao kumu Peci, koji je odmah rekao da bi to trebalo objaviti na diskovima, i to kao boks set. Osim izbora i kratkih crtica o svakoj pesmi, sve ostalo je uradio Peca. Uz taj set, na kojem se nalaze kompozicije skinute s mojih ploča, Peca i ja smo uradili i disk pod nazivom "To majka više ne rađa", na kojem se nalaze kompozicije ispevane drugu Titu, kojeg su u to vreme svi, ponajviše Šešelj, napadali. Izbor pesama i naziv CD-a je moj, dok je Peca napisao divan tekst i sredio da se disk objavi. Inače, Peca i ja, i Dragan Gojković, Majin stariji brat, uradili smo i poslednji BOOM festival 1978. godine.

Htela bih da se osvrnemo i na vašu privatnu kolekciju ploča. Nagađa se koliko muzičkih albuma imate u kolekciji.... Kako i zašto ste postali kolekcionar? Sećate li se prve ploče koju ste kupili? Gde, kako ste ih nabavljali? Možda u muzičkim radnjama Jugoton i Muzički magazin u Dunavskoj ulici? Šta smatrate najvećom ekskluzivom u vašoj kolekciji?

- Tačno je da imam mnogo ploča, ali nikada sebe nisam smatrao diskofilom. Meni su ploče bile osnovno sredstvo za posao kojim sam se bavio. Čim sam počeo da radim u radiju, od honorara koji sam dobijao, a bio je pristojan, počeo sam intenzivnije da kupujem ploče. Pre nego što sam 1970. godine kupio prvi gramofon, imao sam stotinak albuma i mnogo singlova. Prvu ploču, koju i danas čuvam, kupio sam 1963. godine u komisionu u Dunavskoj ulici, koji se nalazio odmah iza frizerske radnje u koju su nas često slali profesori zbog beatles frizura. Reč je o drugom ili trećem singlu italijanske pevačice Rite Pavone "Cuore" (Srce). Već sredinom šezdesetih pojavile su se licencne ploče Beatlesa, Stonesa i ostalih zvezda, a kupovali smo ih i u Muzičkom magazinu, i u Jugotonovoj prodavnici u istoj ulici, u Progresu, kasnije u Stoteksu, u nekoliko komisiona – u Dunavskoj ulici, u Miletićevoj ulici, u današnjoj Pašićevoj i u Futoškoj. Tokom šezdesetih ploče smo kupovali i od čuvenog Čake Divilda, koji je stanovao u Zmaj Jovinoj ulici. On je jednom mesečno odlazio u London, kupovao po nekoliko primeraka hit ploča, ovde ih prodavao, tako da je isplaćivao put i ostavljao po primerak svake ploče za sebe praktično gratis. Već krajem šezdesetih počeli smo da kupujemo ploče direktno iz Engleske, preko firmi koje su se zvale Papworths i Tendys. U koverat bi stavili naše konvertibilne dinare, poslali im, a kroz desetak, ili nešto više, dana odlazili na poštu ili carinu, ukoliko bi poručili veći broj ploča, da bismo ih podigli. Ne mogu da vam opišem radost kada otvorimo paket i uzmemo ploče u ruke. Mislim da se ni dečica ne raduju novogodišnjim i božićnim poklonima, koliko smo mi bili ushićeni i srećni tom prilikom. Najveća ekskluziva su svakako ploče na kojima imam posvete muzičara. Sve albume grupe Dire Straits potpisali su mi Mark Knopfler i basista John Illsley, s kojima sam za TV Novi Sad uradio ekskluzivni intervju u Dubrovniku, gde su se pripremali za poslednju svetsku turneju povodom izlaska poslednjeg studijskog albuma Brothers In Arms (Braća po oružju). Albume grupe Animals potpisao mi je pevač Eric Burdon, albume grupe Fleetwood Mac gitarista Peter Green... Čuvam i brojne domaće ploče koje su mi s posvetama poklonili domaći muzičari. Draga mi je i prva ploča na kojoj se nalaze novosadski pevači Mira Gubik, Ištvan Boroš i Olga Gomboš. Naziv joj je Zaplešimo uz pjesmu – plesne i zabavne melodije izvode solisti Radio Novog Sada Mira Gubik, Ištvan Boroš, Olga Gomboš i Vokalni kvartet, uz pratnju ansambla Aleksandra Nećaka. To je Jugotonov deseti album, objavljen 1956. godine.

Veliki deo vašeg rada vezan je i za Radio-televiziju Vojvodine. Kako ste započeli tu višedecenijsku saradnju i angažovanje na muzičkom delu programa generalno? Bez obzira na to što je danas na stotine izvora iz kojih dopiru i vesti i muzika, činili vam se da je ranije domet i uticaj novinarskih radova bio veći ili manji? Šta biste danas izdvojili zanimljivo na Radio-televiziji Vojvodina kada je muzika u pitanju?

- Već sam rekao kako sam došao u Radio Novi Sad. S televizijom sam počeo saradnju u proleće 1980. godine. Zvali su me da podvučem muziku za jednu emisiju, jer ih je "ispalio" jedan moj kolega. Od tada do danas radim za TV Vojvodine, odnosno TV Novi Sad, kako se nekada zvala. Ubrzo mi je Petar Jurić, urednik za zabavnu muziku u TV NS, ponudio da osmislim jednu muzičku emisiju o rokenrolu. Tako je nastao "Rok teatron" kroz koji je prodefilovao veliki broj isklučivo mladih i novih bendova kao što su Lola V. Stein, Zijan, Let 3, Astorija, Karizma, Torpeda, Gloria, Osvajači, Vojvođanski bluz bend… Kasnije sam radio bezbroj emisija. Kritički osvrt na neki album, singl ili koncert nekada je bio ključ uspeha za jedan bend. Brojni sastavi i solisti, došli su do prvih izdanja zahvaljujući našim preporukama ili kritikama u medijima. Što se muzike na RTV Vojvodine tiče, situacija je i sjajna i očajna. Radio Novi Sad je najbolji pozitivni primer na prostoru bivše nam domovine. Ne postoji nijedan radio u okviru javnog servisa na Balkanu koji svakodnevno ima minimum dve emisije o rok muzici kao što su "Randevu sa muzikom" i "Pop ekspres". To je nasleđe moje generacije i raduje me činjenica da su i danas stožer programa Radio Novog Sada. Nažalost, TV emisija "Gruvanje", koju sam lično pokrenuo, više ne ide, a bila je poslednja oaza bendovima.

Uređivali ste i vodili razne muzičke emisije. Kako ste se u tome snalazili? Koja vam je najdraža i zašto?

- Kao i moje kolege, osećao sam se kao riba u vodi. Verovali ili ne, niko od nas nije imao napisane tekstove, već smo sve što smo govorili o izvođačima, albumima ili pesmama govorili uživo i iz glave. Zbog toga nemam sačuvanu nijednu emisiju koju sam vodio, niti znam kako je sve to zvučalo u etru. Radio sam brojne emisije, ali su najpoznatije ostale "Randevu sa muzikom", "Pop ekspres" i "Uz svetlost ponoćne lampe", koju sam početkom januara 1980. godine i pokrenuo. Već pominjani Angelo Vlatković, urednik Redakcije zabavne muzike, jednom prilikom upitao me je "Lafe, koliko emisija nedeljno radiš?" Odgovorio sam "Dva "Pop Ekspresa", dva "Randevua s muzikom" i "Uz svetlost ponoćne lampe." "Da li je uredu da od tih pet četiri radiš za slušaoce, a jednu po tvom ukusu?" Složio sam se, tako da mi je bila i ostala najdraža "Randevu sa muzikom", koju sam uređivao i vodio petkom, a u kojoj sam se bavio takozvanom nezavisnom scenom, odnosno mladim i neafirmisanim svetskim bendovima, bez obzira što su subotnji "Randevu s muzikom", u kojem sam ispunjavao želje slušalaca, i "Uz svetlost ponoćne lampe" bili neuporedivo popularniji i slušaniji.

Napisali ste knjige "NS rokopedija" (2005) i "Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963 – 2013 (2014)". Kako je došlo do ideje za stvaranje ovih enciklopedijskih izdanja i da li ste zadovoljni kritikama?

- Početna ideja je potekla od moje supruge, koja je takođe bila muzički urednik u Radio Novom Sadu, a ozbiljnije sam počeo da razmišljam o pisanju prve knjige posle jednog razgovora s Duškom Trifunovićem. Doslovce mi je rekao "Lepi moj, vidim ja da ti svašta znaš o muzici. To što pričaš na radiju i televiziji, to vetar nosi. Ako to što znaš ne staviš na papir, sve je propalo." Što se kritika knjiga tiče, ne obazirem se mnogo na to, mada su sve bile pozitivne. Moram da istaknem tekst Teofila Pančića u "Vremenu" o "NS rokopediji". Dovoljna je sama činjenica da je o nečemu što ste uradili pisao Teofil Pančić. Za prvu knjigu dobio sam nagradu za publicistiku "Svetozar Miletić", koju dodeljuju Izvršno veće AP Vojvodine i izdavačka kuća "Dnevnik", a posle ove vojvođanske dobio sam još draže priznanje – "Zlatno pero", koje su mi dodelile kolege novinari, iako nisam član nijednog novinarskog udruženja.

Sa novosadske promocije, s leva na desno – Radoman Kanjevac, književnik, autor tekstova za brojne hitove Galije, trenutno glavni urednik Radio Beograda II, Maja Gojković, prijateljica iz detinjstva, aktuelna predsednica Skupštine, Bogomir, Ruža Subotić, majka Mitra Subotića Sube, iza je Vila Filozofina (Julija Boroš), Peca Popović, Dragan Gojković, čuveni advokat, koji je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih vodio muzičke emisije u Radio Novom Sadu, Bogomirov venčani kum Slobodan Bobe Pavković, nekadašnji fudbaler Vojvodine i Partizana

VELIKA LJUBAV I ENTUZIJAZAM "Neuporedivo lakše mi je bilo prikupljanje materijala za "NS rokopediju". Sve te bendove – od Detlića i Dečaka sa Dunava, pa do onih nastalih početkom novog veka, znam od samih početaka njihovih karijera, tako da mi je samo bilo preostalo da proverim sopstvena sećanja. Kada sam odlučio da napišem "Vojvođansku rok enciklopediju", kako je kraće zovem, mesec dana sam u kontinuitetu obilazio Vojvodinu i beležio ili snimao priče članova grupa, kasnije ih sređivao, proveravao, dopunjavao. S obzirom da sam sve sam radio, verujte mi da mi se knjiga smučila, tako da je po objavljivanju sigurno pola godine nisam ni otvorio. Da bi se napisala jedna enciklopedija, bez obzira iz koje oblasti, zaista je neophodna velika ljubav prema materiji, mnogo rada, strpljenja i, naravno, entuzijazma. Imao sam veliku sreću da me entuzijazam nije napuštao, inače knjige ne bi bilo," otkriva Bogomir Mijatović kako je teklo skupljanje materijala za knjige.

Čini nam se da vam je ponestalo snage i dubljeg interesa kada je scena 21. veka u pitanju, te da manjkaju neka imena? Kojim ste se kriterijumima vodili kada ste birali muzičare koji će se naći u spomenutim knjigama?

- Grešite. Od početka rada na "Vojvođanskoj rok enciklopediji", pa do predaje u štampu, radio sam istim intezitetom. Postoje razni razlozi što neki bendovi nedostaju, ali najmanje nedostaju bendovi iz novog veka. Zapravo, nije izostavljen ni jedan bitan, koji je imao konstantnu karijeru, diskografiju i koncertno bio aktivan. Kada sam napravio konačan spisak, konsultovao sam moje kolege iz RTV Vojvodine – Srđana Nikolića i Peđu Novkovića, kao i kolege iz svih većih gradova, kojima sam se zbog toga u uvodu i zahvalio. Niko od njih nije sugerisao neko ime, naprotiv. Na njihovu sugestiju izostavio sam nekoliko bendova koje sam uvrstio u knjigu. Otpalo je sigurno dvadesetak imena, između ostalog jer nisam želeo da "Vojvođanska rok enciklopedija" ima stotinak strana više od "Jugoslovenske enciklopedije" mog kolege Petra Janjatovića.

Pripremate i dve knjige posvećene Dušku Trifunoviću. Citirali ste jednom njegovu rečenicu "Slušaj mene, a radi po svome", kojom se obratio mladim novinarima. Šta biste vi poručili kolegama koji su na početku karijere?

- To je naziv jedne od knjiga. Mudra urednička rečenica. Da biste bili dobar novinar, morate da volite novinarski poziv, da mu budete posvećeni, da non-stop učite, da branite svoj stav, odnosno da stojite iza svake napisane reči. Lepo je za RTS izjavio Peca Popović "Danas sam dobio nagradu za sve ono zbog čega su me napadali." I još nešto: trudite se da budete drugačiji od vaših kolega koji pišu o politici. Odmah ćete biti na pravom putu.

Bogomir u društvu supruge Marije i prijatelja Duška Trifunovića

Ko je, po vašem mišljenju, najviše postigao na domaćoj muzičkoj sceni u protekloj godini? Kome biste poverili zadatak da napiše pesmu o vama?

- Ne bih voleo da završim u bilo čijoj pesmi. S obzirom da su me oduvek više zanimali novi od afirmisanih bendova, kako u svetu, tako i kod nas, raduje me uspon, još uvek ne kakav zaslužuju, bendova Wolfram i Empathy Soul Project. To su dva sastava koje bih sutra preporučio kao predgrupe najpoznatijim svetskim bendovima, a da ne razmišljam kakav će utisak ostaviti.

I za kraj – ko je za vas Gradska faca?

- Već 40 godina to je Đole Balašević, bez obzira što su se on i Novi Sad malo otuđili.

Razgovarala: Biljana Banović
Foto: Privatna arhiva Bogomira Mijatovića