Bojana Kozomora, PR menadžerka Exita: Ono što se ne vidi od muzike, nastupa i svetala festivala, jesu veze, prijateljstva i uspomene koje tu nastaju

Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu, ali se posle studija vratila kući, u Novi Sad, zaposlila se u Exit festivalu, osnovala porodicu i pustila korenje u gradu koji smatra najboljim mestom za život u Srbiji.

PR menadžerka Exit festivala i naša ovonedeljna (pri)gradska faca, Bojana Kozomora, objašnjava nam pravu prirodu svog posla i koliko je on daleko od glamura koji svi zamišljaju, te nam preporučuje šta videti i posetiti na Petrovaradinskoj tvrđavi od 5. do 9. jula ove godine.

Gde si rođena i kako je izgledalo tvoje odrastanje i školovanje?

- Odrasla sam u Futogu, kako volim u šali da kažem, u “staroj futoškoj porodici“, tako da se može reći da sam više prigradska nego “gradska faca”. Pohađala sam gimnaziju “Isidora Sekulić”u Novom Sadu, a zatim Fakultet političkih nauka u Beogradu, na smeru međunarodni odnosi. Kao i sva deca rođena osamdesetih, moje odrastanje je proteklo u znaku krize. Devedesetih godina nismo imali ništa, a kada su došle dvehiljadite bili smo željni svega. Kada je posle dvehiljadite došlo do velikih, demokratskih promena, za mene su to bile godine velikih ideala, pa sam upisala Fakultet političkih nauka u pukoj želji da na nekin način doprinesem promenama u srpskom društvu. Te promene su tekle malo sporije nego što smo to svi očekivali, ali sam ja kasnije pronašla neku svoju nišu u kojoj mogu da funkcionišem.

Koje ti je bilo prvo "pravo" zaposlenje?

- Negde pred kraj studija, čini mi se 2006. godine, počela sam da radim u “Blicu“, u fotodokumentaciji i to je bio moj prvi veliki posao. Imala sam platu, nadređene, išla sam u kancelariju i radila sam u jednom uigranom sistemu, a igrom slučaja je taj sistem bio jedan veliki medij. Tada sam prvi put zapravo naučila šta znači imati obaveze i šta znači imati dnevni posao.

Na koji način si dolazila do prvih poslova?

- Preko preporuke. Imala sam drugaricu kojoj je bilo žao da zarađujem svoj studentski novac radeći u kafiću. Ona je tada radila u fotodokumentaciji “Blica“, te me je pozvala da budem ispomoć u njenom sektoru. Sledeći posao koji sam imala bio je u MCF MegaCom Filmu, i to je moj prvi posao u oblasti odnosa sa javnošću, a imala sam ludu sreću da odmah postanem PR menadžer jedne mlade i perspektivne distributerske kuće. Tu sam takođe došla preko preporuke, s tim da sam prošla kroz proces aplikacije i intervjuisanja za posao, i oni su prepoznali mene kao nekoga ko bi mogao to dobro da radi. Tada sam bila potpuni laik, ništa nisam znala o komunikacijama, sve sam učila usput i to na većim projektima koji su oni tada organizovali.

Projektima kog tipa?

- MegaCom film je tad organizovao “Dečiji filmski festival”i “Festival autorskog filma“. Pored toga su se bavili i distribucijom filmova, uvodili su IPTV i pokušavali su da se što bolje pozicioniraju na tržištu. U tom nekom periodu sam radila i jedan od, hajmo reći, najzanimljivijih poslova u svojoj karijeri – prevodila sam sinopsise za gej porniće (smeh), ali bila sam baš loša u tome, moram da priznam. No, to se sve dešavalo pred kraj mojih studija, bilo mi je ostalo još sedam, osam najtežih ispita i brzo sam shvatila da neću moći i da studiram i da radim, pa sam napustila taj posao da bih finiširala studije. Vratila sam se u Novi Sad, zatvorila se u maminu i tatinu kuću i učila.

Da li je završetak studija bio jedini razlog tvog povratka u Novi Sad?

- U suštini i jeste. Mislim da sam se tada najviše plašila da ću ostati večiti student. Znam puno takvih primera, ljudi krenu da rade tokom studija i potom otegnu studiranje narednih deset godina. Možda je jedan od razloga bio i taj što nisam imala tu privilegiju da mi roditelji u potpunosti finansiraju studije u Beogradu, već sam morala da radim skoro sve vreme. Mislim da sam se pomalo i umorila od svega. Bilo je verovatno više razloga za moj povratak, ali sam ja to sebi racionalizovala željom da završim fakultet.

Da se vratimo na tvoje prve korake u svetu PR-a – jesi li posao odmah zavolela ili si shvatila da ga dobro radiš i da bi u budućnosti mogla od toga pristojno da živiš? Šta je ono što ti se u svemu tome ne sviđa?

- Ono što je dobro kod odnosa sa javnošću jeste da to nije striktno kancelarijski posao i, kada sam počinjala, bilo je mnogo gostovanja i emisija zbog kojih sam bila stalno u pokretu. To jeste privlačan posao za mladog čoveka, zbog dinamike koji on podrazumeva. Tek kasnije sam shvatila kakav je luksuz imati kancelarijski posao i ne morati da trčkaraš okolo. No, to je nešto što dođe sa godinama. Tada je dinamičnost mog zanata svakako bila prednost. Ono što uopšte nisam volela na početku svoje karijere, a čime sada ne moram toliko da se bavim, bilo je šminkanje za gostovanja. Sećam se da mi je to uvek bilo užasno zamorno. Prvo nanosiš podlogu, korektor, tečni puder, puder povrh tog tečnog pudera... Ja ne znam mnogo o šminki i uvek sam se patila povodom toga. Kao PR lice moraš da imaš savršenu frizuru, stajling i to mi je uvek bilo naporno i komplikovano. Ima žena kojima je to sasvim prirodno, ali ja nikad nisam bila jedna od njih.

Bojana (skroz desno) i tim Exit press centra, 2015. godina

Misliš li da je fizički izgled presudan za posao kojim se baviš?

- Kada predstavljaš portparola neke organizacije, nije toliko bitan fizički izgled koliko je važno da izgledaš uredno. Bito je da ne budeš zapušten, da ti je čista kosa, odeća ispeglana, da si uvek svež i raspoložen za komunikaciju... Ali nije sve ni u tome. Ljudi nisu svesni koliko to zanimanje zahteva “pešačkog” posla, klasičnog kancelarijskog “drljanja“, sistematizacije i pravljenja planova. Javnost o tom poslu uglavnom razmišlja kao o vrlo glamuroznom, gde si ti u stalnom kontaktu sa medijima, poznatim ličnostima, a pozadina svega toga je da je to rad koji iziskuje jako puno pripreme, prekovremenog rada, rada vikendom, noću, u pet sati ujutru...

Jesi li pokušala da nađeš i posao u struci, posle zaršetku fakulteta?

- Zapravo, nikada nisam želela da ostanem u PR-u, mislila sam da ću to raditi samo u toku studiranja i da ću u nekom momentu početi da se bavim onim za šta sam se i školovala. Međutim, život je pokazao da to i ne ide baš tako lako i da je za zaposlenje za moj obrazovni profil potrebno nešto više od puke želje, truda i visokog proseka ocena. Istovremeno se pokazalo da su ljudi prepoznali da sam dobra u ovome što i danas radim i prelomila sam da to nije ništa loše, biti dobar u onome čime se baviš i prihvatila sam da ću ostati u komunikacijama i da je potrebno da to dalje razvijam i da se u potpunosti posvetim tome, a ne da jurim neki idealni posao koji možda u ovoj zemlji i ne postoji.

Potom je došao posao u Exitu?

- Zanimljivo je da radim u Exitu koji je novosadska organizacija u kojoj sam, iz grada i iz izlazaka, poznavala veliki broj ljudi, čak sam 2005. godine bila i lice Exitove tadašnje kampanje, ali sam taj posao dobila preko jedne Beograđanke. Tačnije, preko Marije Bušić, koja je tada bila PR menadžerka Exita, a koja je mene poznavala preko mog angažovanja u MegaCom Filmu. U to doba nije bilo puno ljudi u Novom Sadu koji su imali iskustva u menadžmentu i odnosima s javnošću u kulturi, pogotovo ne za velike, festivalske projekte, tako da u tom momentu na tržištu i nije bila neka konkurencija. Danas je situacija – samim postojanjem ovih festivala i naših projekata koje smo pokrenuli – dosta drugačija, možemo da se podičimo time da i obučavamo neki novi, od nas mlađi i “kulji“, kadar. Nakon angažovanja za Cinema City, ljudi su prepoznali da sam kadra da vodim i veće projekte, a koleginica koja me je preporučila je otišla na porodiljsko bolovanje, pa su me pozvali da radim kao PR menadžerka čitavog festivala. Dakle, bio je to sklop posvećenog rada i srećnih okolnosti. Sećam se da sam na samom početku svog rada u Exitu sedela u kancelariji svaki dan od sedam ujutru do sedam uveče, ništa mi nije bilo teško i bila sam izrazito voljna da radim šta god da mi padne u krilo, sa ogromnim entuzijazmom. Možda je istina da se na poslove ovog tipa dolazi preko preporuke i poznanstava, ali i te kako moraš da se pokažeš i da vrlo vredno radiš da bi se napredovalo i išlo dalje.

Koja su tvoja zaduženja? Šta znači biti PR menadžer jednog velikog festivala? Šta se dešava u festivalskoj sezoni i čime se bavite ostatak godine?

- Kada čuju gde radim, ljudi pomisle da imam angažovanje od dva, tri meseca godišnje, a stvarnost je potpuno drugačija. Pored “glavnog”festivala mi imamo i čitav niz drugih, naš novi SeaStar festival, koji je pokrenut u Umagu, Revolution festival u Temišvaru i SeaDance festival u Budvi. To su četiri velika projekta koji iziskuju rad preko cele godine. Planovi i kampanje se unapred planiraju, osmišljavaju, sklapaju se medijska sponzorstva, pregovara se sa medijima, u stalnoj smo komunikaciji i sa međunarodnim promoterima i sa internacionalnim medijima. Pored svega toga imamo i projekte EXIT fondacije, kao što su dobrotvorne fudbalske utakmice “Asovi za decu“, prošle godine smo prikupili 120.000 evra za hemato-onkološko odeljenje u Nišu, a ove godine imamo i novu akciju u saradnji sa NURDOR-om i Hallo oglasima. Tu je i Youth heroes, gde biramo i nagrađujemo mlade i talentovane ljude, a radili smo i na inicijativi “Evropska prestonica kulture“, u koju smo se uključili u samom finišu i doneli Novom Sadu pobedu. Tu je još i čitav niz događaja i koncerata u čijoj promociji i organizaciji manje ili više učestvujemo. Što se tiče konkretno mog dela posla, moja glavna zaduženja su komunikacija sa medijima u Srbiji, koordinacija objava sa internacionalnim promoterima iz Velike Britanije, Holandije, svih ex-YU država, Francuske, Turske... U mom domenu je koordinacija svih tih ljudi, to jest, svih informacija o Exit festivalu. Zadužena sam i za pregovore sa menadžmentima izvođača za dobijanje intervjua u promotivnom periodu i na samom festivalu. Pored toga, biram i vodim i PR tim, obučavam PR lica festivala i savetujem ostale članove organizacije u vezi sa javnim nastupima. Tu je, naravno, i čitav niz drugih, “sitnijih“, svakodnevnih zaduženja, pisanje objava, organizovanje konferencija, priprema tekstova o festivalu i izvođačima...

Koje kvalitete bi neko ko želi da se bavi PR-om trebalo da poseduje?

- Fleksibilnost, pre svega. Mi smo u stalnom kontaktu sa ljudima i tu nema mesta za rigidnost. Moraš biti u stanju da sagledaš situaciju i da se ponašaš u skladu sa njom. Takođe je potreban i izuzetno visok stepen tolerancije, ne žestiti se na bespotrebne pozive u 23 sata noću, reagovati “hladne glave”u svim okolnostima. Pored toga, podrazumeva se da imaš visok nivo opšte kulture, da budeš pismen i imaš sposobnosti lepog izražavanja, ali to nije dovoljno, potrebno je da da umeš “marketinški” da prepoznaš situaciju, pratiš trendove u komunikaciji i da prilagođavaš način komunikacije ciljnoj grupi kojoj se obraćaš.

Press centar Sea Star festivala, 2017. godina

Kako provodiš vreme kada nisi na poslu?

- Moj život je vrlo dosadan. Sva količina “kula” koju imam potroši se tokom radnog vremena i kada dođem kući sve što želim je da provedem vreme sa decom i sa mužem, da operem veš, da se vidim sa prijateljima, pogledam neki film na Netflixu dok peglam i da popijem viski, pošto mi je potreban na kraju radnog dana.

Koja su ti omiljena mesta u Novom Sadu?

- Ja sam, zapravo, vrlo sretna što živim u Novom Sadu. Učinila sam pravu stvar što sam otišla u Beograd da studiram, taj grad je odličan za mladog čoveka, ali meni je Novi Sad potaman za porodični život, koncentrisan je, svuda se stigne biciklom i sve nam je blizu. Vreme uglavnom provodimo na Štrandu, igralištima, u lokalima koji su nam dragi, poput Napoli centrale, Tostera, Tehnolog's bara, Beeraja, Mamuta, u Gaming centru odigramo po koji board game sa prijateljima (UzD!), a idemo svuda gde ima da se popije neko dobro kraft pivo, pojede dobar sladoled ili lepa hrana. Vikendom uglavnom idemo u prirodu, do Futoga, kod mojih roditelja, na vikendicu u Čortanovcima, leti volimo da odemo i do Bešenovačkog jezera... Vodim, u suštini, jedan miran porodični život, potpuno suprotan dinamici rada na muzičkom festivalu.

Da li ti je muzika oduvek puno značila?

- Apsolutno! Muzika je bila pitanje identiteta kada sam bila mlada, a ni sada se to nije puno promenilo. Možda je to tinejdžerski stav ali, hej, nije me briga. Kroz muzički ukus može dosta toga da se zaključi o čoveku. Ne zanima me koji muzički žanr preferirate, ali mi je bitno da bar jedan bend strastveno volite. Često sam bila u situaciji da mi na konkurse za PR lica dođu ljudi koji nemaju stav o muzici i svaki put je to isključivalo kandidata u startu. Svi mi u organizaciji imamo različite muzičke ukuse, ali svako od nas izrazito i silovito voli nekog izvođača, grupu i svake godine dođemo do toga da vršimo ogroman pritisak na ljude koji su zaduženi za bukiranje izvođača da pozovu baš naš omiljeni bend ili didžeja.

NE TREBA SE STIDETI PANKERSKE FAZE: "U osnovnoj školi slušala sam Nirvanu, The Cranberries, EKV, sve pomalo blamerski, osim Nirvane. Potom je došao Šarlo Akrobata i oni su predstavljali prelaz iz provincijske alterske faze u pankersku fazu koje niko ne bi smeo da se postidi. Tokom srednje škole i fakulteta došla je muzika koju i dan danas najviše volim, recimo tad sam neizmerno zavolela Belle and Sebastian, pod velikim sestrinim uticajem. Tu su i The Strokes i The Libertines, koji su označili početak tog nekog novog indi zvuka, zatim i The National, ali i LCD Soundsystem koje sam imala prilike da čujem na Exitu, ali na čiji sam koncert išla i u Pariz prošle godine. Za njih smo koleginica i ja već počele da agitujemo da 2018. godine ponovo dođu na festival. Trenutno najviše slušam novi album Kendricka Lamara Humble, apsolutni hit proleća i leta 2017," otkriva nam svoj muzički ukus Bojana Kozomora.

Jesi li do sada uspela da izboksuješ da na Exit dođe neki bend do kog ti je stalo?

- Da! Od 2012. godine sam molila da se dovedu The Vaccines, i, sticajem okolnosti, prošle godine su bili na festivalu (slika dole). Ove godine moram da se pohvalim da na moju inicijativu, zajedno sa kolegom iz kancelarije, na Fusion stage dolazi Princess Nokia, njujorška heroina feminističkog hip-hopa. Želela sam da dovedem i Kreša Bengalku, ali mi nije uspelo ove godine, mada na festival stiže Kiša Metaka, njegov originalni bend, i to je moj poklon mužu za godišnjicu (smeh). Takođe volim da promovišem i Jonathan, indi-rok bend iz Rijeke čiji sam fan, a koji nastupaju kao predgrupa Killersima, na nultom danu festivala.

Šta je to što Novi Sad nudi posetiocima koji dođu za vreme festivala?

- Novi Sad je studentski grad, okrenut mladima, i to je energija koju samo jedan univerzitetski grad može da pruži, što ljudi iz Velike Britanije, Australije, s Novog Zelanda, odakle god da dođu, vrlo dobro prepoznaju. Ono što se ne vidi od šminke, nastupa, bina i svetala festivala jesu veze, prijateljstva i uspomene koje se tu stvaraju. Ove godine imamo jako zanimljivu priču. Naime, 2007. godine mladi Britanac je došao na Exit i upoznao je jednu Novosađanku. Oni su se na festivalu upoznali, smuvali i zaljubili. Ta veza je opstala, venčali su se, ona se preselila u Veliku Britaniju, dobili su sina i ćerku. Nakon deset godina, on nju ponovo dovodi na festival da bi proslavili deset godina zabavljanja, ljubavi, braka, dece i zajedničkog života koji su stvorili. Takvih priča je zaista mnogo, a nisu toliko vidljive.

Šta bi preporučila posetiocima ovogodišnjeg festivala, šta nikako ne bi smeli da propuste?

- Radujem se koncertu Killersa, mislim da je ovo sjajna prilika da se vidi i čuje jedan tako veliki bend, posebno u svetlu činjenice da uskoro treba da izdaju novi album, a najavni singl "The Man" im je odličan. Oasis nikada nisam volela, ali Liamu Gallagheru se jako radujem – izdao je novi singl koji je odličan, a priznajem i da jedva čekam da vidim da li će popljuvati brata na bini ili napraviti neki skandal. Tu je i Jake Bugg, indi autor koji jeste moj favorit i čiju muziku već godinama slušam. Iako on nije toliko popularan u Srbiji, kao što ni The Vaccines nisu bili prošle godine, smatram da će iznenaditi publiku i da će steći puno novih fanova. Tu je Princess Nokia, naravno, volim da mislim da je ona bukirana baš zahvaljujući meni. Radujem se i novoj bini, Cockta Beats&Bass, koja će kombinovati domaće i regionalne rep, trep, hip-hop i dram end bejs izvođače. Nju rade ljudi iz Drop Sensei organizacije i ekipa koja je zadužena za upriličavanje najboljih novosadskih hip-hop žurki tokom cele godine CAKE Beats. Ne smeju se zaobići ni izvođači sa Addiko Fusiona i Explosivea, Angelic Upstarts i The Damned, a moram da priznam da mi je ekipa koja radi ove dve bine posebno draga. Dopada mi se i sama tema festivala, Leto ljubavi, koja slavi pedeset godina od 1967. i čuvenog "Leta ljubavi" u San Francisku, pa će ceo festival biti u duhu mira, slobode govora, slobodne ljubavi, društvene, rasne i polne ravopravnosti.

EXIT FESTIVAL biće održan od 5. do 9. jula u Novom Sadu, a novina ove godine je Day Zero sa nastupom sastava The Killers, te No Sleep festival sa legendarnim Jeffom Millsom na mts Dance Areni, a koji će biti održani 5. jula. Ovim izvođačima će se na binama širom Petrovaradinske tvrđave od 6. do 9. jula pridružiti Years & Years, Rag'n'Bone Man, Jake Bugg, Jeff Mills, Paul Kalkbrenner, Hardwell, Jason Derulo, Roisin Murphy, Solomun b2b Dixon, The Jesus and Mary Chain, Ellen Allien, Jamie Jones, Black Coffee, Hot Since 82, Duke Dumont, Robin Schulz, Alan Walker, Lost Frequencies, Noisia, Foreign Beggars, Princess Nokia, Paula Tempe & Rebekah, Discharge, The Damned, Black Dahlia Murder, Recondite, Dax J, Antigone b2b Francois X i mnogi drugi.

Tekst: Redakcija portala mojnovisad.com
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Bojane Kozomore, Exit PR