Boris Popov, psiholog i zanatski pivar: Najveći patriotizam je da nečim doprineseš da mesto u kom živiš bude kvalitetnije za tvoje sugrađane, prijatelje i decu

Boris Popov, psiholog i zanatski pivar: Najveći patriotizam je da nečim doprineseš da mesto u kom živiš bude kvalitetnije za tvoje sugrađane, prijatelje i decu

Rođen je u Novom Sadu 1978. godine i u mladosti je obožavao muziku. Koliko se spisak njegovih interesovanja u međuvremenu proširio i šta je sve u životu postigao od tog doba – otkrićete u razgovoru koji sledi.

Poprilično je teško definisati čime se Boris Popov bavi, pošto je uvek reč o nekoliko poslova i projekata koje simultano pokreće. Ova renesansa ličnost prihvatila se zanatskog pivarstva, profesor je na Filozofskom fakultetu na odseku psihologija, jedan je od osnivača TIM Centra, a u hobije mu se ubrajaju biciklizam, planinarenje, fotografija...

Kako je izgledalo tvoje odrastanje?

- Poprilično normalno, da ne kažem obično. Majka je radila u administrativnom odeljku Železnice, dok je otac bio psiholog u domu zdravlja Signal. Odrastao sam u PK, kraju Detelinare koji je tada važio za kontroverzan. Moja ekipa iz kraja bila je šarenolika, ali smo se poprilično držali zajedno. Bilo je tu i skinsa, raznoraznih likova, navijača... U kvartu sam bio označen kao štreber, pošto sam pored osnovne pohađao i muzičku školu, koju nisam nešto baš voleo, ali je ispalo da sam talentovan za muziku, čak sam i na takmičenja neka išao. Pri kraju osnovne škole intenzivnije je počela da me zanima muzika.

Koji je bio prvi koncert na koji si otišao?

- Obojeni program. Moja ekipa se još uvek tražila, ali sam uvek naginjao toj alternativnijoj sceni avangardnog popa. Tad smo slušali The Smiths, The Cure, Primus, Smashing Pumpkins, kasnije su došli Can, Tom Waits, The Residents i slično. Muzika mi je uvek bila važna u životu. Moj brat, koji je izbegao iz Hrvatske, imao je impresivnu kolekciju ploča koju je ostavio za sobom, ali se živo sećam ploče Leonarda Cohena koju je uspeo da prenese. U srednjoj školi, gimnaziji "Svetozar Marković", našao sam i ekipu – Vladimir Rašković, Boris Polovina – sa kojom sam oformio bend Bespredmetna umetnost, koji je imao uglavnom kućne svirke. To, naravno, nije ličilo ni na šta, ali nama je puno značilo. Mnogo godina kasnije sam na poziv Gabija Fišera jedno kratko vreme bio član sastava The Fishermen, sa kojim sam imao i par nastupa.

OMILJENI BENDOVI I NAJDRAŽI KONCERTI: "The Smiths, Tom Waits i Can su bendovi koji su me najviše formirali. Što se koncerata tiče, tu bih izdvojio Toma Waitsa u Pragu, Leonarda Cohena u Puli i Lunu na Exit festivalu," otkriva nam Boris. 

Jesi li bio dobar đak?

- Misllim da sam pre svega bio lepo vaspitan. Nije postojala neka presija da se imaju sve petice, niti sam učio non-stop, ali mi škola nikada nije predstavljala problem. Imao sam i hobije koje sam baš voleo, bavio sam se jedno vreme i šahom. To je period kada počinje da me zanima i rekreativni sport, krenuo sam na planinarenje i kroz to sam zavoleo prirodu. Jedan od hobija koji me je jako dugo držao bio je skupljanje i fotografisanje pečuraka. Čak sam i sajt neki o tome napravio, a imao sam i izložbu fotografija u Bunkeru, koji je nekada postojao u okviru Izbe. Takođe, nisam puno ni izlazio u srednjoj školi, nisam baš podnosio alkohol, niti sam bio osoba za izlaske do jutra.

Kažeš da si skupljao fotografije pečuraka i pečurke, da li ti je ta analitička strana i do danas ostala u svemu čime se baviš?

- Definitivno jeste, ali nikada nisam bio "skupljač", nisam imao nikakve kolekcije, značaka, na primer. Ali, kada me nešto zainteresuje volim tome temeljno da pristupim. Doduše, to je više vezano za hobije nego za poslove kojima se bavim. U njima me teško možemo nazvati temeljnim, više idem na snalažljivost i imam umeće dobre prezentacije. Vrlo sam agilan i za mene je karakteristično da pokrećem stvari, više nego da ih organizujem i privodim kraju.

Na primer?

- Godine 2001. pokrenuo sam klub studenata psihologije, koju sam studirao i na kojoj i danas predajem. Klub se zvao traNSfer i po osnivanju smo organizovali konferenciju koja je uspela da okupi studente iz cele bivše Jugoslavije. Dolazili su ljudi iz Tuzle, Sarajeva, Zagreba, Rijeke, Skoplja i Ljubljane. Pre nas niko nije imao petlju da pokrene sličnu manifestaciju, koja će okupiti ljude iz do juče zaraćenih država na jednom mestu. Jako sam ponosan na to što je ta konferencija prošla toliko uspešno.

Kako si se uopšte odlučio da studiraš psihologiju, po ugledu na oca?

- Roditelji uopšte nisu bili oduševljeni mojim izborom. Da su se oni pitali, ja bih bio student medicine. No, mene je sve to veoma zanimalo, pogotovo psihoterapija, kojom sam se jedno vreme i bavio. Prvo zaposlenje po završetku studija bilo mi je u Centru za traumu sa kolegom, a danas i prijateljem, Vladanom Bearom, koji je pokrenuo taj Centar, iako ja nisam imao puno kontakata sa traumom. Radio sam u savetovalištu i za žrtve ratova ali i opštu populaciju. To je prvo bilo besplatno savetovalište za ratne veterane, ali se kasnije kasnije proširilo na savetovalište za ljude kojima je potrebna pomoć a nemaju sredstava da nekoga plate da im pomogne. Odmah po završenom fakultetu upisao sam magistarske studije, mentor mi je bio Mikloš Biro, čija mi je pomoć jako puno značila u životu. Ostao sam na Filozofskom fakultetu da radim kao asistent, a danas sam docent na Katedri za Organizacijsku psihologiju.

Na koji način se danas baviš psihologijom?

- Najviše me zanima organizacijska psihologija i ljudski resursi, gde pokušavamo da pomognemo ljudima da budu srećniji na svom radnom mestu. Ista ekipa iz traNSfera pokrenula je TIM Centar, koji je prva takva institucija privatnog tipa koja se bavi primenom psihologije u organizacijama. Nas šestoro je to pokrenulo i svako je dao po 200 evra, toliko smo imali u to vreme da odvojimo i to nam je bio početni kapital. Danas, 12 godina kasnije, mi smo postali najveća nezavisna HR firma u Srbiji, u smislu da nije deo globalne multinacionalne HR korporacije, sa dvanaestoro zaposlenih. Klijenti su nam i lokalne firme i veće kompanije. Testiramo kandidate u selekciji za posao, radimo treninge veština, asertivnosti, liderstva, komunikacije, a veoma sam ponosam i na jedinstven tim bilding program koji smo razvili u partnerstvu sa pivarom Razbeerbriga, a koje se tiču zajdničkog kuvanja piva u timovima, pod nazivom Team beering. Nudimo firmama da njihovi zaposleni zajedno sa nama kuvaju pivo, što nije nimalo jednostavno. Ko je kuvao pivo kod kuće zna koliko je to zahtevan proces, koji iziskuje veliku posvećenost i stepen pažnje. Postoje jasna pravila a potrebno je i funkcionisati kao celina.  Naposletku učesnici programa dobijaju proizvod u kom zajednički mogu i da uživaju. Cilj je da osim da skuvaju pivo, osmisle dizajn etikete i da naprave marketinšku kampanju. 

Kada smo već kod Razbeerbrige, rekao si da slabo podnosiš alkohol, kako neko ko ne pije toliko dođe u situaciju da otvori jednu od prvih zanatskih pivara u zemlji?

- Zajedno sa suprugom počeo sam da kuvam pivo u svom stanu, što je bilo veoma izazovno iskustvo. Hmelj je vrlo intenzivnog mirisa, pa su nas komšije uvek pitale šta mi tamo kuvamo, misleći da je u pitanju ko zna šta. Za vreme šestomesečnog boravka u Ljubljani počeli smo pomno da pratimo tada već veoma živu scenu zanatskog pivarstva u Sloveniji, kretali smo se po mestima koja su promovisala zanatsko pivo, pa su nas neki od pivara pozvali da ih posetimo. Prvi su bili pivara “Mali grad“ iz Kamnika. Takođe je u pitanju bio mladi bračni par koji je sve to pokrenuo partizanski, sa par tankova. Posećivali smo ih par puta i ostali smo fascinirani. Zatim smo otišli u Črnomelj, kod naših prijatelja iz pivare "Vizir", tu upoznali i proizvođače opreme "Brewiks", pa smo došli na ideju da tako nešto pokrenemo i u Novom Sadu. Kod nas je sve to bilo i dalje na samom začetku. Rad na Razbeerbrigi smo počeli 2015. godine, kada je postojao Kabinet i još šaka zanatskih pivara. Na početku smo kuvali pivo u Inđiji, što se ubrzo pokazalo kao logistički fijasko, pošto smo oboje u isto vreme radili i na svojim poslovima na fakultetima, pa nije bilo šanse sve da postignemo. Dolazili smo u tri ujutru kući, mrtvi umorni, i ustajali smo u sedam. Vrlo brzo smo preselili proizvodnju u Bukovac, gde se i dan danas nalazimo.

Koliko ljudi trenutno radi u Razbeerbrigi?

- Ova godina predstavlja prekretnicu u razvoju pivare, prošilili smo kapacitete i pronašli partnere. Trenutno pivara ima petoro zaposlenih, trojica ljudi je u proizvodnji. Poprilično smo dobro pozicionirani u Novom Sadu, ima nas na praktično svim kraft mestima. Otvoriti pivaru u Srbiji je veoma stresno jer ne postoji sistemska podrška. Postoji strogo zakonodavstvo koje uopšte ne štiti male proizvođače, akcize su sumanute za kraftere i pre svega idu na ruku industrijskim proizvođačima. Divim se svim manjim pivarama koje su se odlučile na pošten i fer vid borbe. To je u stvari pravi pank, pokrenuti i istrajati u poštenom mikrobiznisu u Srbiji.

BICIKLIZAM I PIVO RUKU POD RUKU: "Volim Frušku Goru, to mi je broj jedan. Tamo sam i na biciklu, pivara mi je na obroncima Fruške Gore. Tvrđava i Kej su klasika za provođenje slobodnog vremena sa razlogom. Volim i da odem sa prijateljima na pivo, pa vreme provodim i u Škripi, Tehnolog'su, Tosteru, CK13, a posebno sam vezan i za Culture exchange, koji je kombinovao moju ljubav prema biciklizmu i zanatskom pivu. To je ujedno i jedno od prvih mesta na kom je Razbeerbriga bila dostupna, što je interesantno jer je u to vreme lokal vodio Amerikanac Daniel Fernandez," otkriva nam naš sagovornik svoja omiljena mesta za opuštanje u rodnom gradu.

Koje je od piva koje proizvodite tebi omiljeno?

- Stalker, na koji sam i najponosniji. A drago mi je i pivo pod nazivom Škripa, izrađeno od autohtonih sorti sa bačkopetrovačkih polja, koja su posle duge pauze ponovo pokrenuli dugu tradiciju uzgajanja hmelja u Vojvodini. Trenutno radimo na novom pivu koje će biti prezentovano na Novosadskom festivalu zanatskog piva, čiji sam takođe bio jedan od inicijatora, zajedno sa Zdravkom Vulinom. Pozvali smo i Vladimira Gošića iz Sveta Piva i pokrenuli smo prvi novosadski festival tog tipa, koji nudi niz predavanja kao i šansu da se probaju različite i manje dostupne vrste piva.

 Pokrenuo si sa prijateljem Darkom i kafić Škripa, kako je došlo do toga?

- Darko Peršaj je želeo da otvorimo mesto na kom će se održavati manje, neprofitne svirke i predavanja. A meni je odgovaralo da imamo i svoju lokaciju na kojoj ćemo plasirati naše pivo. Krajem 2015. godine, u Novom Sadu nije bilo toliko lokala posvećenih zanatskom pivu. Na početku smo lokal vodili zajedno, dok je sada to isključivo Darkov posao, koji to radi više nego uspešno.

Koliko poslova je "previše posla" i na šta si trenutno naviše fokusiran?

- Četiri posla simultano je previše za svakog čoveka. Najveće zadovoljstvo mi u ovom trenutku predstavlja Team beering, pošto spaja moje dve velike ljubavi, psihološke treninge u Timu i pivarstvo. Osim toga, u psihologiji sam zajedno sa Snežanom počeo da istražujem efekte zelenila i boravka u prirodi na mentalno zdravlje ljudi, što spada u domen Psihologije životne sredine, što je takođe nova i nerazvijena oblast kod nas. Mada, trenutno pokušavam da pronađem vremena i za svoje hobije u kojima najviše uživam, biciklizam, planinarenje i Vošu.

Kada si počeo da se baviš biciklizmom?

- Preko prijatelja Borisa Popovića iz Ris Cyclinga sam uzeo svoj prvi planinski bicikl, pre jedno deset godina. Moj imenjak je dugogodišnji takmičar i prvak države u biciklizmu i ima svoju radnju za prodaju i popravke bicikala. Zajedno sa kumom Starčom uglavnom vozimo po Fruškoj Gori, ali smo išli i da vozimo po Italiji, Sloveniji, ostatku Srbije. Pre nedelju dana sam imao prvu takmičarsku trku na Divčibarama, na kojoj sam završio pretposlednji (smeh).

Pored biciklizma, šaha, fotografisanja,  imaš li još neki hobi koji te i dalje “drži“?

- Uf, moram da spomenem još jednu stvar, iako to nije hobi u pravom smislu te reči. Ja sam vatreni navijač FK Vojvodine. Svi u porodici su mi zvezdaši, a do ljubavi prema našem gradskom klubu sam došao sâm. Danas pratim sve sportove u kojima Voša učestvuje. Veliki sam lokal-patriota, obožavam Novi Sad iako mu mnogo toga zameram. Nijedan drugi identitet nemam posebno razvijen, nisam ni za Vojvodinu vezan koliko baš za Novi Sad. I onako nisam osoba koja veruje u granice – ako se radi na društvenoj svesti pojedinca, niti jedna granica nije potrebna. Ja sam za regionalizaciju države u smislu da bi trebalo da postoji više od jednog centra, da to ne mogu da budu samo Novi Sad i Beograd, već i Kruševac, Senta, Niš... Ljudi moraju da budu ponosni na grad i regiju u kojoj žive. Ljudi ovde nemaju potrebu da doprinesu opštem dobru, da to gde živimo bude bolje mesto. Nebrojeno puta smo videli da kada je potrebno nešto da se uradi za opšte dobro – da smo tu jako tanki. Smatram da bi država trebalo da podstiče građane da donose mnogo više odluka na lokalnom nivou, a psihologija nas je naučila da se najviše poštuju odluke u čijem kreiranju si i sam učestvovao. Najveći patriotizam je da nečim doprineseš da mesto u kom živiš bude kvalitetnije za tvoje sugrađane, prijatelje i decu.

INICIJATIVE I POSLOVI KOJE BORIS PODRŽAVA: "Postoji veliki broj lokalnih zanatlija koji su se istakli u poslednjih nekoliko godina, a koje bi trebalo podržati. Čarolija, koju vodi Boško Lučar, na primer, Pastai, prodavnica ručno pravljene testenine, Sofi sapuni i Eugen čokolade. Veoma mi se dopadaju i nove inicijative za urbane bašte, gde kolektiv ljudi zakupljuje prostor na kojem zajedno uzgajaju začine, povrće, šta god im padne pa pamet. Od manisfestacija jako podržavam ArtEco market, Festival uličnih svirača, Kritičnu masu, Noćni maraton, Novo kulturno naselje i druge." kaže nam Boris Popov na kraju razgovora.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Borisa Popova

Oceni vest:
31
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

Aleksandar Vučić RHMZ izmena režima saobraćaja Isključenje struje raspored sahrana i ispraćaja KCV mup novi sad servisne informacije isključenja struje jkp novosadska toplana bebe JKP Vodovod i kanalizacija vremenska prognoza novi sad novosadska policija bez vode novorođenčad novosađani betanija sahrane novi sad jkp lisje bez struje servisne informacije novi sad elektrovojvodina 27. novosadski maraton klinika za ginekologiju i akušerstvo novosadsko porodilište Elektrodistribucija Novi Sad raspored sahrana novi sad Spens isključenje vode