Borivoj Bora Mirosavljević: Fotografija je izašla iz mraka da bi nam donela svetlost

Naš ovonedeljni sagovornik čitavim svojim likom i delom uveliko prevazilazi okvire gradske face. Nedvojbeno, Borivoj Bora Mirosavljević je svetska faca, a naša je čast i privilegija što je ovaj majstor fotografije umesto potencijalno mnogo bogatijih "lovišta" izabrao gradić podno Petrovaradinske tvrđave.

Bora Mirosavljević je rođen 1937. u Futogu. Višu mešovitu gimnaziju Svetozar Marković je završio u Novom Sadu, a nakon mature posvetio se novinarstvu, uporedo sa studijama na novosadskom Filozofskom fakultetu. Dimlomirao je na Višoj školi za organizaciju rada i na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Već kao mladić, imao je čast da 1961. prvi ponese trofej "Zlatno oko", koji je stekao veliki ugled i višestruko prerastao lokalne okvire. Laskavu titulu majstora fotografije dodeljivanu od strane Foto saveza Jugoslavije stekao je 1987, a kao urednik i autor pripremio je više izvanredno ilustrovanih i sadržinski krcatih knjiga o Novom Sadu, F.K. Vojvodina i životu uopšte. U mladosti se oprobao i kao filmski stvaralac. Autor je prvog tonskog filma snimljenog u Novom Sadu, a za ostvarenje "Kad bi klupe pričale" 1957. dobija prvu nagradu Saveza filmskih radnika Jugoslavije.

Tokom pola veka drugovanja sa foto-aparatom izlagao je svoje radove na oko hiljadu izložbi u zemlji i u više od 50 zemalja sveta. Dobitnik bezbroj nagrada otkrio nam je kako se zainteresovao za fotografiju, šta ga je najviše inspirisalo, kao i neke od nadrealnih, a malo poznatih gradskih situacija.

Bilo je veliko zadovoljstvo slušati Borinu priču...

- Kada pričamo o tome kada sam se prvi put susreo sa fotografijom postoji realna i objektivna dimenzija. Ja, kao ni 99% ljudi na kugli zemaljskoj, isprva nisam bio svestan da sam vlasnik dva najsavršenija moguća foto-aparata. Kada se čovek rodi prvi kontakt sa spoljnim svetom je pomoću tih foto-aparata, odnosno očiju. Od prvog trenutka kada čovek ugleda svetlost dana, pa sve do onog poslednjeg u životu, glavni medij koji mu pomaže da razume svet oko sebe je slika. Slika je fotografija, a fotografija je slika – najkonciznija i najtačnija definicija. Ja sam je prvi put spoznao kad sam se već uveliko bavio fotografijom, i to od učenice prvog razreda osnovne škole.  Bio sam na izložbi i to dete upitao šta je fotografija. ’Kako vi to ne znate? Fotografija je slika’, odgovorila mi je ona. Slikar uzme četkicu, platno, boje i sa svojim alatom napravi sliku. Isto tako, fotograf uzme foto-aparat i napravi sliku sa svojim alatom. U tome je jedina razlika... Slikari i crkva u početku su bili protiv fotografije – slikari iz straha da će izgubiti posao, a crkva iz uverenja da to nisu čista posla. Danas imamo beskrajnu listu delatnosti u kojima je fotografija prisutna. Svega toga sam bio potpuno nesvestan kada sam prvi put došao u kontakt sa pravim foto-aparatom. Bio sam u predškolskom uzrastu, ostavili su me samog kući i u meni je proradila dečija znatiželja. U ormanu roditeljske sobe pronašao sam vešto sakriven foto-aparat i tako prvi put ušao u svet tehničke fotografije. Tu sam radoznalost "platio životom"... Na prvi pogled stvorila se ljubav, koja će trajati doklegod imam snage da joj se posvetim.

Kako je ta znatiželja prerasla u konkretna dela?

- Osnovna škola je tada trajala četiri godine, nakon čega sam upisao osmogodišnju gimnaziju. U prvom razredu postajem član gimnazijske foto sekcije i pravim svoje prve fotografije. Dobio sam školski aparat i pola sata vremena da napravim dva-tri snimka, pre nego što ga vratim ostalima koji su čekali svoj red. Gimnazija je tada bila u zgradi današnje Elektrotehničke škole u Futoškoj ulici, a ja sam hitao ka centru da tamo opalim svoje prve fotografije. Stigao sam do Sinagoge... Tu svoju prvu sliku, koju sam takođe i razvio sam, kao relikviju čuvam do danas.

Zabeležili ste rušenje starog Šangaja i kopanje kanala DTD. Novosađani malo znaju o tom surovom događaju.

- Fotoreportaža koju sam snimio u Šangaju donosila mi je prijatna ali i vrlo neprijatna uzbuđenja. Moram priznati da sam u to staro novosadsko romsko naselje otišao sa namerom da ga snimim pre nego što bude sravnjeno sa zemljom. Već je bilo odlučeno da se na tom mestu izgradi prevodnica na Kanalu, pa sam na buduće gradilište stigao zajedno sa građevinskim mašinama. Mališani su im se naivno obradovali i sa radošću im trčali u susret. Očekivali su da će ta teška mašinarija poboljšati njihov surov život na margini egzistencije. Ta fotomorgana brzo se pretvorila u surovu istinu, a kako su njihove kuće pod buldožerima padale u vodu kanala osmehe su zamenili tuga, strah i lelek.

U moru neverovatnih priča koje prate vaš život ona o jurnjavi sa policijom po lukovima tek otvorenog Žeželjevog mosta svakako je među interesantnijima.

- Kada je novi most pušten u saobraćaj, 1961. godine, bio sam urednik fotografije u novosadskom nedeljniku "Tribina". Sa velikim brojem kolega iz cele zemlje našao sam se na svečanom mitingu kojem je prisustvovalo oko 50 hiljada građana. Pozdravni govor je držao Cvjetin Mijatović, jedan od tadašnjih najviših državnih funkcionera. Za to vreme ja sam razmišljao kako da načinim ekskluzivne fotografije. Palo mi je na pamet da se popnem na vrh novog betonskog luka i na njemu sačekam prolazak prvog voza. Umesto Cvijetina Mijatovića okupljena masa je više bila zaokupljena mojim vratolimijama, što je primetio i jedan od čuvara reda. Isukao je pendrek i krenuo za mnom, da bi se već na prvom koraku nesrećno okliznuo. Njegov pad je izazvao smeh kao u Čaplinovim filmovima i to ga je još više ražestilo. Skinuo je masivne cokuletine, a potom u čarapama krenuo za mnom. U tom trenutku prvi voz se pojavio na mostu, a ja sam se bez mnogo razmišljanja odlučio na novi rizičan korak. Preko uskih betonskih spojnica pošao sam ka drugom paralelnom luku. Ne obazirući se preterano na mog tromog pratioca zastao sam na polovini između dva luka i iz ptičije perspektive napravio nekoliko snimaka  u savršenom trenutku. Brzo sam sišao sa drugog luka na suprotnoj strani i uskočio u poslednji vagon voza. Nekoliko trenutaka pre te sulude vratolomije snimila me je kamera kolege Jovana Vajdla i tako postala svedok ovog dramatičnog događaja. Sišao sam sa voza u Petrovaradinu, seo u autobus i uputio se ravno u redakciju da napravim fotografije. Kasnije sam saznao da je onaj što me je lovio bio mlađi čuvar reda iz sela, koji je kao pojačanje došao u Novi Sad. Mislio je da je na tragu nekom špijunu ili opasnom teroristi, pa se zato tako silno upinjao da me uhvati.

Grad (ne)kulture: Od 70. do 93. Novi Sad je bio centar svetske fotografije. Imao je grandioznu međunarodnu izložbu "Zlatno oko", koja je svake godine okupljala najbolje stručnjake iz preko 60 zemalja sveta, a koji su se svi takmičili za prestižni trofej. Onaj ko je imao tu čast da ga međunarodni žiri odabere za nagradu imao je pravo da ispod svojih radova koristi naziv "Zlatno oko". U celom svetu takvih je bilo samo desetak, a po pravilima takmičenja nagrađeni radovi ostajali su u Novom Sadu. Bila je to možda najbolja svetska kolekcija fotografija, koja je trebala da čini stalnu postavku u nesuđenom fotografskom muzeju. Muzej nikada nismo napravili, kolekcija nikada nije ugledala svetlost dana. Kada je 93. i 94. godine došlo do velikih društvenih transformacija sve iz foto-kluba Branko Bajić bačeno je sa trećeg sprata u dvorište, a potom viljuškarima pokupljeno u kamion gradske čistoće i odneto na otpad - zločin gori od nacističkog paljenja knjiga. Niko za to nije odgovarao. Sva foto i video dokumentacija važna za istoriju Novog Sada bila je na čuvanju u foto-klubu i sva je završila na đubrištu. Jedan mali deo sam uspeo da spasem, kada sam otišao do "Bangladeša" i u svoj auto potrpao sve što je moglo da stane. Mi smo danas kao taj "Bangladeš", daleko od grada kulture kakav smo nekada imali.

Veliki deo vašeg rada vezan je i za fudbalski klub Vojvodina. Kako ste započeli tu višedecenijsku saradnju sa novosadskom "Starom damom" i angažovanje na sportskoj fotografiji generalno?

- Kada se priča o mom sportskom angažovanju uvek moram da pomenem i jednu situaciju zbog koje neretko osećam krivicu prema svojim sugrađanima. Prevario sam ih iz lošeg predubeđenja, ali sa najboljom namerom. Krajem 60-ih godina ceo grad je bio izlepljen plakatima uplakanog dečaka. Uz sliku je bio i propratni tekst: ’Tata, gde da se igram?’. U pitanju je bila akcija uvođenja gradskog samodoprinosa za izgradnju sportskih i dečjih igrališta, a nas par nadobudnih mladih novinara dobili smo zadatak da marketinški proguramo priču. Novi Sad je osvanuo preplavljen motivacionim plakatima, a podstaknuti dečakovim suzama većina Novosađana dala je svoj glas za izgradnju sportskih objekata, među kojima je bio i današnji Spens. Kada je doprinos samoizglasan grad je izlepljen novom serijom plakata, na kojima se isti dečak koji je bio u suzama sada zadovoljno osmehivao. Dečak čijim su suzama zaliveni temelji sportskih objekata u Novom Sadu bio je moj komšija Dragan Gojković, sin poznatih advokata Savke i Mite Gojkovića, rođeni brat Maje Gojković. Pipeta i nekoliko kapi glicerina pomoću kojih smo iscenirali suze očigledno su uspešno odigrale svoju ulogu. U Prvobitnom projektu pisalo je da će na Spensu biti otvoren i Muzej sporta Vojvodine, kojeg, eto, do dana današnjeg nemamo. Ja i dalje osećam grižu savesti zbog te obmane. Što se tiče Vojvodine moj prvi odlazak na stadion sa kamerom u ruci bio je 1951. godine, na oproštajnom meču legendarnog Joške Velkera. Utučen činjenicom da više nikada neću gledati njegove majstorije potpuno sam zanemario snimanje utakmice i svu sam pažnju posvetio dugogodišnjem kapitenu crveno-belih. Kao izvanredan fudbaler Velker je bio uzor mlađim igračima Voše, a u meni je rasplamsao želju da foto-aparatom ovekovečim najlepše trenutke fudbalske igre. Snimao sam mečeve od najnižeg do najvišeg ranga – od prašnjavih seoskih terena do velelepnih svetskih stadiona. Posle Velkera u mom objektivu registrovane su legendarne fudbalske veličine poput Ferenca Puškaša i Bobija Čarltona, pa sve do domaćih asova Beare, Boškova, Mitića, Bobeka...  

Zbog čega je značajna zgrada u Dunavskoj 9?

- Nekada je bila Dunavska 9, ali je nakon promena brojeva postala Dunavska 12. Tu je bio čuveni fotografski atelje sjajnog novosadskog fotografa Josipa Singera. U njemu su nastajale fotografije bez kojih istorija Novog Sada ne može ni da se zamisli. Atelje je otvoren pred kraj 19. veka, a zbog nebrige gradskih čelnika on danas izgleda prilično devastirano. Pred tom zgradom su 1918. dočekani oslobodioci, a Singer je taj trenutak zabeležio legendarnom fotografijom sa balkona. To je jedno istorijsko mesto, značajno ne samo za naš narod, već i mnogo šire. Singer je svojom kamerom ovekovečio šest evropskih kraljeva, stekao ogromnu reputaciju i u Novi Sad donosio izuzetne novotarije sa sajmova širom sveta. Zahvaljujući njemu i njemu sličnima, Novi Sad je davno bio grad Evrope i grad kulture. Takve likove nažalost brzo zaboravljamo, a njihovu zaostavštinu ostavljamo na brigu samoj sebi. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema muzej fotografije i to je velika sramota. Singerov atelje u Dunavskoj ulici bio bi idealan za takvu ustanovu, u koju bi turisti nosom udarali.

U moru nagrada koje ste osvajali širom sveta koja bi za vas bila najznačajnija?

- Teško je odlučiti se za neko posebno priznanje, ali je možda najstimulativniji efekat imala UNICEF-ova nagrada koju sam 59. godine dobio u švajcarskom gradu Nojšatelu. Tema je bila "Deca sveta kroz igru", a u konkurenciji od pet miliona fotografija ja sam dobio srebrnu medalju. Nakon trijumfa na izložbi u Švajcarskoj stiglo mi je obaveštenje od carine da treba da platim dažbine za uvoz predmeta od plemenitog metala. Nisam želeo da kupim pošteno osvojeno priznanje, koje je istovremeno priznanje gradu i državi kojoj pripadam. Tek nakon što je tadašnji direktor Dnevnika urgirao da budem oslobođen bilo kakvih plaćanja, nagrada mi je doneta na kućnu adresu. Umesto da se zajedno radujemo mojoj i našoj nagradi, ona je postala predmet političkih analiza, a meni je žestoko zamereno što sam mojim fotografijama prikazao našu zemlju u lošem svetlu. Ne obazirući se na tu neopravdanu hajku ostao sam veran fotografiji i nastavio da učestvujem na izložbama u zemlji i inostranstvu. Nakon pola veka putovanja po svetu nagrađivana fotografija malih Roma iz novosadskog naselja Šangaj konačno se skrasila na počasnom mestu u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici.

Fotografijom kroz život: U Muzeju Vojvodine u Dunavskoj 37 otvorena je izložba pod nazivom "Fotografijom kroz život" koja obeležava 65 godina stvaralaštva Borivoja Mirosavljevića. Izložba je retrospektivnog karaktera i na njoj je prikazan fotoreporterski rad ovog istaknutog novosadskog autora koji je obeležio drugu polovinu 20. veka. Posetioci imaju priliku da vide deo bogatog Borinog opusa, kao i najprestižnije nagrade iz oblasti fotografije koje je tokom karijere dobijao. Takođe izložba prikazuje i druge oblasti Borivojevog delovanja kao što su novinarstvo, publicistika, kinematografija i sport.