Branko Ćurčin, sveštenik: Ako se duhovno ne obnovimo, nema nam spasa

U zaleđini Tise, na bačkim atarima, nalazi se mesto Čurlak. Naslonjena na Mrtvu Tisu, s jednim od najvećih crkvenih zvonika na Balkanu, s krvavim belegom jer su fašisti 1942. godine pod led bacili hiljadu meštana i nekada poznata po vetrenjačama, ova varoš odiše lepotom. Jasno je da je reč o Čurugu, gde je upravo odrastao naš današnji sagovornik. Novi Sad poznaje od malena, na Klisi je ukorenjen već tri decenije, a pored svojih parohijana, brine i o štićenicima "Zemlje živih" koji su ovisnici od droge, alkohola, kocke, pa i video igrica i različitih asocijalnih ponašanja, ali i o zatvorenicima.

"Zemlja živih" predstavlja pruženu božiju ruku svima onima koji se osećaju promašenim, neostvarenim, umornim, razočaranim, zavisnicima i nezavisnicima, tužnim i siromašnim u srcu, navedeno je na sajtu zajednice. Razgovaramo sa sveštenikom Srpske pravoslavne crkve Brankom Ćurčinom, čovekom s velikim Č.

Odrastanje u malom mestu mora da je bilo idilično?

– Čurug nije malo mesto, izvinite, molim vas (smeh). Bilo je to lepo detinjstvo pored Tise. Svi smo se družili bez ikakvih razlika i zajedno učili da plivamo. Tu sam završio osnovnu školu. Ruralna sredina, zdrav svet. Roditelji su mi bili domaćini i želeli da postanem veterinar. To je ta seljačka logika (smeh). Upisali su me u poljoprivrednu školu koju sam ubrzo napustio i otišao na bogosloviju protiv njihove volje. Ja sam jedinac, a pre mene niko u familiji nije bio svešteno lice. Roditelji su išli u crkvu za praznike, ali mi je baba bila pobožna žena. Čak 29 njih iz moje familije ubijeno je u Raciji. Baba je bila član hrišćanske zajednice, utkala mi je ljubav prema Bogu i crkvi. Neprimetno, polako me je uvlačila i kao dete dosta vremena sam provodio u crkvi i oko nje.

Nastavnik srpskog jezika je rekao da će mi zaključiti četvorku ako kažem da neću ići za sveštenika

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo baš uobičajeno da dete krene u Srednju bogoslovsku školu?

– Naravno da je bilo odvraćanja sa svih strana. Bio je to hrabar gest jer je komunizam tad bio žestok. Bilo je raznih pritisaka i prozivanja zbog mojih odlazaka u crkvu još kao dete. U osnovnoj školi sam se u nekoj anketi izjasnio da ću ići za popa, pa me je razredna pozvala na razgovor. Izvinila se kako ne bih pomislio nešto loše, ali je po nalogu direktora morala da me pita zašto želim u bogosloviju. Bio sam zbunjen i odgovorio sam nešto neodređeno. Tako je nastavnik srpskog jezika rekao da će mi zaključiti četvorku ako kažem da neću ići za sveštenika, a u suprotnom će smanjiti ocenu. I ja kažem da neću i dobijem četvorku (smeh). Za vreme srednje škole dolazio sam u Čurug tokom raspusta. U selu je bio neki diskać. Predsednik omladine mi je prišao i rekao da nisam dobrodošao u diskoteku, da ne bi širio crkveno učenje. Za mene je to bio veliki šok. Sva deca su upisom na bogosloviju izgubila pravo na dečiji dodatak i zdravstveno osiguranje. Pošto su moji roditelji bili zemljoradnici davao sam im moju zdravstvenu knjižicu da odu kod lekara.

Kakav je bio Vaš prvi susret s Novim Sadom?

– Imao sam strica na Salajki, pa sam kao dete često boravio u Novom Sadu. Za nas decu je svaki dolazak u grad bio doživljaj i posebno smo se spremali za taj put. Obično se išlo vozom, pa onako doteran gledaš kroz prozor i budeš sav garav od dima lokomotive (smeh). Sedneš na voz dok je stanica bila na Limanu, a prema Šekspirovoj ulici sve šikare i močvara. Sećam se odlazaka na Tvrđavu, vožnje hidrogliserom, kad se gradio Žeželjev most i Železnička stanica. Tad je Novi Sad bio veliko gradilište, ali i veliko selo. Već od Futoške i Temerinske ulice je bilo selo. Sećam se vijanja Božića, korinđanja, slave Almaške crkve kad su licideri bili do Temerinske ulice i ulice zakrčene ljudima. Sve je vrvelo od dece. I bila je to prava revija bundi i kaputa.

 Ako si Salajčanin i uzmeš devojku s Podbare, odmah slede batine 

Da li je i tad postojao rivalitet između Salajke i Podbare?

– Kako da ne, rivalitet je bio očigledan, iako je Podbara naseljena 70 godina ranije u odnosu na Salajku. Nije se baš tako lako smela preći Temerinska ulica (smeh). Ako si Salajčanin i uzmeš devojku s Podbare, odmah slede batine (smeh). Podbara je imala Dunav i crkvu, a Salajka FK Slaviju. Hemijska škola (Tehnička škola "Pavle Savić" – prim.aut.) je tada bila prvi studentski dom u gradu. Sećam se kad su šezdesetih godina prošlog veka došli crnci da studiraju. Mi deca smo bili šokirani i sve vreme išli za njima i gledali ih u čudu (smeh).

Definitivno je nekada bilo drugačije?

– Novi Sad je bio pitomiji grad, a činjenica je da sad urbani momenat uzima danak, grad postaje tesan, ljudi brže žive. Nekada se bezbrižnije živelo, a i vremena su bila takva. Ljudi su se družili, porodica je bila stabilnija. Neke druge vrednosti su se živele u odnosu na danas. Novac nije bio toliko primaran i prisutan da određuje čovekov status po svakom pitanju. To je nametnuto spolja, sistem razmene dobara je tako ustrojen i to je globalni problem. Ali nema starih dobrih vremena, uvek je bilo problema. Svako vreme nosi svoje breme. Vreme je uvek vreme i nosi svoj životni tempo koji nameće globalni sistem. I naši stari su pričali "stara dobra vremena". Čovek potisne ono što je ružno, a pamti lepo. Tako funkcioniše, inače bi poludeo da nije tako.

Ljudi su danas hendikepirani, ne znaju da se druže

Znači, živimo posledice modernog života?

– Potrošački mentalitet je toliko uzeo maha da smo se razljudili. Nekada se skromnije živelo. Ljudi su imali jedne svečane cipele za svadbe, što se kaže, "i crkveno, i mrtveno", jedne za pijacu i jedne za svaki dan. Danas ljudi izlaze u supermarket i obično kupe nešto što im ne treba, što nikad ne upotrebe. Nekada su se zimi ljudi družili oko ognjišta. Na salašu nije bilo struje, a svetlost jedne petrolejke je bila dovoljna da žene pletu, muškarci kartaju, a mi se deca igramo na podu. Ljudima nije bilo teško da konjskim zapregama dolaze u Novi Sad. I onda je narod bio čist i obučen, ali nije bio zahtevan, živeo je jednostavnije. Danas je moderni način života toliko brz da čoveka prosto hvata panika, što je bilo juče nije danas, a neće biti ni sutra. Ljudi su hendikepirani, ne znaju da se druže.

I takav način življenja doveo nas je do otuđenja?

– To je istina. Sve više se ljudi u crkvi žali da su usamljeni, iako su zdravstveno dobro. Bombarduju nas nepotrebnim informacijama, puno se gleda televizija. Čovek se emotivno razgradio, pa mu samim tim pada i fizički imunitet. To je jako opasno ako čovek ne zna da se zaštiti ili se nečim ne dopinguje. Ljudi su otupeli za lepotom. Ako u razgovoru nije frka, neki problem, onda to za njih nije priča. Ne znaju da izađu iz tog mentalnog sklopa, a dovoljno je, recimo, samo da odu do prirode ili kod prijatelja. Često im govorim da urade neko dobro delo, a oni se pitaju koje. Kad kažem da pokupe đubre oko zgrade, oni uzvrate da će im se komšije smejati. Svaki normalan čovek će to pozdraviti, a ne ismejavati. Tu je Crveni krst, Kolo srpskih sestara, ima toliko ljudi kojima treba pomoć. Čovek mora da se uključi i pomogne, da se oseća korisnim.

Da li se sve to dešava smišljeno i namerno?

– Apsolutno se radi sistematski. Na delu je zaglupljivanje i starih, i mladih, da bi zatupeli, kako bi se lakše manipulisalo masama. Prosečni Amerikanac kad vidi na ulici da se nešto dešava, ide da uključi TV, umesto da veruje rođenim očima. Nažalost, tu smo i mi negde, i plaćamo danak tome. Ima 600 prijatelja na Fejsbuku, a ujaka na Čeneju nije posetio godinu dana. Da li je to normalno? Empatija je toliko odsutna, da je zabrinjavajuće. Deca će zbog toga mnogo da nam pate, što ih nismo na pravi način pripremili za život. Ljudi gube samopouzdanje, sve su skloniji da komuniciraju s mašinom, nego sa živim ljudima. Obraćaju se psihijatru da bi dobili lek, a on mora da upiše neku šifru bolesti, depresija, bipolarnost… I tako postaju zavisnici.

Koliko je siromaštvo doprinelo tome?

– Već 20 godina smo društvo u tranziciji. Ima istine u narodnoj izreci "siromaštvo na vrata, poštenje kroz prozor". Čovek je sklon da u nemaštini uradi svašta ne bi li došao do nekog profita. S druge strane, ima ljudi koji tvrde da su obezbedili i unučiće, a nesrećni su i govore da bi sve dali što imaju, da im bude kao pre. Pri tom, nije fer tako vaspitavati decu. To je ludost, deca moraju da rade i trude se. Postoji priča u kojoj je carski sin tražio sreću, pa mu je jedan starac rekao da ide u svet, nađe srećnog čoveka, obuče njegovu košulju i biće srećan. Tražio je carević po celom svetu, ali niko mu sa sigurnošću nije rekao da je srećan. Jednog dana je naišao na čobana koji je čuvao ovce pored puta. Pitao ga je da li je srećan, a pastir je odgovorio da je on najsrećniji čovek na svetu. Kad je zatražio da obuče njegovu košulju, čoban je odgovorio da je nema. Znači, možeš živeti u zlatnoj palati i biti nesrećan, a u kolibi da si srećan. Sve je stvar čovekovog duhovnog stanja. Sloboda je duhovna kategorija. Ništa da nas ne porobi, sve da upotrebimo, a ništa zloupotrebimo. Duhovnik sam u zatvoru, pa im često govorim, da možeš biti slobodan u zatvoru, a na slobodi u zatvoru koji si sam sebi napravio. I vreme je važan životni resurs, ne možemo da ga nadoknadimo. Samo jednom imamo 20 godina, današnji dan je svanuo i neće više nikada…

Ipak, zabrinjava koliko je besa nagomilano u ljudima?  

– Izbijaju bes i netrpeljivost, što znači da smo se urušili još više od svega što sam spomenuo. Živimo u stresu, izgubili smo osećaj za bližnjeg. Čovek bez vere je gori od životinje, a ono što ga razlikuje od nje je upravo ta slovesnost. To je pokazao 20. vek, kad je čovek rekao da je sam sebi dovoljan, da nam ne treba Bog, da ćemo sve mi da rešavamo, da određujemo standrade i po njima živimo. Sam sebi sam Bog. Čovek je postao najjeftinija roba. Postali smo samoživi u toj instant varijanti, samo ja, samo meni i sad odmah sve meni. Ni ne čudi što sve više brakova puca. Loš primer dajemo deci.

Kakav narod, takvi i sveštenici – spram vas i knezovi vaši

Kakav je odnos Novosađana prema crkvi?

– Danas više ljudi dolazi u crkvu nego pre. Nezahvalno je komentarisati zašto narod dolazi u crkvu. Neko voli ambijent, neko voli da peva, pa je u horu, neko je pobožan, neko želi samo da pokaže toaletu… Svi su tu, i veliki i mali, i pametni i glupi. Kad čovek dođe u godine stavi prst na čelo, napravi neki rezime, pa ima potrebu da dolazi u crkvu. Starom čoveku i jeste mesto u crkvi. Oseća pripadnost toj zajednici kao s 20 godina što je imao ekipu na žurkama. Međutim, opšti trend je da se crkva pljuje, omalovažava, smanji njen društveni uticaj. Potenciraju se neke anomalije zbog nekih sveštenika što se ne ponašaju adekvatno, forsira se izraz "popovi-lopovi" i ističu negativne stvari. Na kraju krajeva, sveštenici su iz naroda. Kakav narod, takvi i sveštenici. Spram vas i knezovi vaši, piše u Svetom pismu. Kako ste zaslužili, takve ste i dobili. Ista stvar je i sa vlašću kao i ostalim segmentima društva, zdravstvu, obrazovanju… 

NOVOSAĐANI SU POMALO KSENOFOBIČNI: "Činjenica je da su Novosađani hladni i da teško primaju ljude sa strane. Oduvek se to osećalo. Malo su težak mentalitet, specifičan, rekao bih i malo ksenofobičan. Novi Sad je sad konglomerat naših naroda, ima ih sa svih strana. Rekao bih, ovde žive, a još su u glavama tamo odakle su došli. Pošli su, a još nisu stigli. Negde između su. Takođe, mi smo narod sklon podelama. Ulica protiv ulice, ovi i oni… Lokalpatriotizam postoji svugde, ali je kod nas nekako posebno izražen. Lepo je da svako svoje ceni, da znamo ko smo, šta smo i odakle smo. Važno da je osećaj pripadnosti izgrađen i opasno je ako ga nema. Međutim, Novi Sad poprima duh megalopolisa, pa novi klinci ne govore da su Srbi, Mađari, Slovaci ili Rusini, već Novosađani. To je odrednica u svakom smislu, duhovnom, mentalnom, kulturalnom…" – rekao je otac Branko.

Kako komentarišete vernike koji vole da se "pohvale" što većim krstom na retrovizoru svojih kola?

– Znam za takve pojave i ta osoba nije vernik. Vera je iznad nacije, to uvek moramo da imamo u vidu. Ne možemo da povezujemo veru i nacionalnost, iako se u pravoslavnom svetu tako identifikuju. Kod nas se podrazumeva da si pravoslavac ako si Srbin, što nije istina. Ima dosta Hrvata koji su pravoslavne vere kao i drugih, raznih primera.

Ali zvaničan naziv je Srpska pravoslavna crkva (SPC)?

– Jeste, a pravilnije bi bilo da kažemo Crkva pravoslavnih Srba kao što je kod Rumuna slučaj. Obnavljanjem patrijaršije u Kraljevini Jugoslaviji počeo je da se primenjuje izraz SPC i uvrežio se kao zvanični. Sve je to novijeg datuma, od Pariske komune kad su počele da se prave nacionalne države, pa i nacionalne crkve. Mislim da je sve to u službi nekih sila koje žele da vladaju svetom i na taj način lakše upravljaju narodima. U muslimanskom svetu je to bolje rešeno. Etnofiletizam je nas pravoslavne ograničio i ne možemo na pravi način da posvedočimo našu veru koja je veliko bogatstvo. U dijaspori naše zajednice potenciraju na nacionalnom, a trebalo bi na verskom momentu. Zato im i govorim da vaspitavaju decu u duhu pravoslavlja, a ne da budu Srbi. Oni će sami u pravoslavnom svetu naći svoj srpski folklor. Ljudi zato što ne poznaju pravoslavlje idu u islam. Fascinirani su tim jedinstvom, sabornošću vere i taj osećaj pripadnosti ih privlači.

Jevreji mogu da nam posluže kao primer kako se voli svoj narod

Deluje da smo mi kao narod daleko od jedinstva?

– Skloni smo podelama. Nametnuto nam je spolja da se stidimo sebe, pa je došlo vreme da je u Srbiji sramota reći da si Srbin. Na prvom mestu Jevreji mogu da nam posluže kao primer kako se voli svoj narod. I Grci drže do tradicije, vere, porodice, iako ne idu puno u crkvu. Sami sebe smo otuđili od onoga što jesmo i što treba da budemo. Drugi svetski rat je posledica jugoslovenstva i te otuđenosti koja se forsirala, a izgrađeno je na našem srpskom patriotizmu i državotvornosti. Svi ostali narodi sada imaju svoje države, da neko slučajno ne pomisli da ih osuđujem zbog toga, naprotiv, ali mi smo izgubili sebe, servirajući se njima kako bi pokazali da smo širokogrudi. Ta naša servilnost prosto prelazi, neću preterati ako kažem, u neko ludilo. Mazohizam, ne znam kako bih to nazvao što sami sebe toliko možemo da unizimo u odnosu na okruženje i ostale narode. Da bi se vratili sebi, moramo se vratiti osnovnim vrednostima, duhovno obnoviti, da bi se obnovili i nacionalno i ekonomski. Ako se ne obnovimo duhovno, nema nam spasa.

I onda smo stigli do toga da nam je sve više dece ogrezlo u narkomaniji?

– Sistem življenja je nametnut i moraš da radiš dva posla da bi preživeo. U tome najviše ispaštaju deca koja su zapostavljena i nedostatak ljubavi je uglavnom glavni uzrok za njihovo drogiranje. Nažalost, granica narkomanije se pomera jer je droga dostupna. Već u osnovnoj školi deca znaju gde mogu da nabave drogu, dileri su po školskim dvorištima, pogotovo na žurkama, svi puše marihuanu i niko to ne rešava. Problem je što mladi sve manje hoće da se leče jer imaju alternativu, a to je metadon. Klasična sintetička droga. Čovek na njoj je neupotrebljiv, kod nas se to kaže "mirna luda". Ješće ako mu daš hrane, piće vode ako ga ponudiš…

Smatrate da država ne rešava ovaj ozbiljan problem?

– Nije popularno pričati o tome, ali metadon je gori od heroina. Ne treba biti mnogo pametan i videti da je država diler. Drogiraju omladinu na recept pod izgovorom da se smanji kriminal na ulicama, a zapravo ta mladež postepeno umire. Stalno sam izbegavao o tome da pričam, da me neko iz države ne prozove pogrešno. Metadonski centri projektno funkcionišu i profit je u pitanju. S tim bi moralo da se prekine jer se čini zločin prema našoj deci. Imali smo dosta slučajeva da smo ovisnika morali s metadona prebaciti na heroin, pa ga tek onda skidati. S metadona je jako teško skinuti čoveka. Apelujem i molim roditelje da ne budu naivni jer se metadon deci daje kao lek. Na taj način umire svoju savest, misleći da leče decu, a ona umiru.

Da li je heroin i dalje prvi na listi opijata koji se najčešće koriste?

– Heroin više nije popularan, sad su neke brzine u modi, tako da ih nazovem. Njih kombinuju s alkoholom i ta kombinacija je smrtonosna. Danas sve češće imamo smrt gušenjem, ali je zapravo reč o predoziranju. Zapravo, smrt se zvanično zavede kao gušenje jer je otkazao refleks za disanje. Iako je stalo srce, ne vodi se kao overdoz. To je posledica konzumiranja tih droga i one tako utiču na organizam.

Kakve je rezultate do sada postigla "Zemlja živih"?

– Kroz našu zajednicu prošlo je oko 4.000 osoba. Od toga broja je ceo program koji traje 2,5 godine izdržalo njih 400, a recimo da ih je 90 posto dobro. Ima i onih koji nisu pun program prošli, a skinuli su se. U zajednici se ne koriste nikakvi lekovi već su zastupljeni red, rad i molitva. Insistiramo da se skinu s droge pre nego što dođu kod nas. Privatno na nekoj klinici ili suvo kod kuće, kako god. Moraju doći čisti. Boravak kod nas je besplatan jer nas izdržava manastir Kovilj. Imamo pomoć i kroz projekte, a pomaže nas i Grad Novi Sad.

Kako posle izlaska iz zajednice protiče resocijalizacija?

– Resocijalizacija je problem za sebe zato smo i pokrenuli projekat "Kuća na pola puta", kako bi se uklopili u društvo koje baš nije spremno da ih primi. U Evropskoj uniji ljudi koji su završili takve terapijske zajednice su najtraženija radna snaga jer su timski radnici. Na nivou grada postoji odluka da javna preduzeća moraju da prime na volontiranje osobe koje su prošle terapiju, ali ne postoji volonterski dodatak. Pre su dobijali 25.000 dinara koje su taman amortizovale taj prelazak i uklapanje u zajednicu. Sad im je bez toga teško. Na nivou grada postoji dobra volja dok je u republičkim organima nema. Država čak ni nema regulativno telo koje će da odredi standard u lečenju narkomana, da se zna ko može i kako da ih leči. Jednostavno, nema ništa. Tek je pre nekoliko godina osnovana je Kancelarija za borbu protiv droga.

Često ističete da tavorimo kao društvo?

– Tačno tako. Potrebno je da se ljudi okrenu sebi i porodici, da raspoznaju samog sebe. Roditelji nemaju strpljenja, niko ni sa kim neće da priča. Druženja nam nedostaju. Trebalo bi bar nedeljom uveče da svi budemo oko stola. To nas je držalo, sećanja na porodične momente neguju i greju dušu. Nisam profesionalno deformisan da nešto namećem, ali se neminovno moramo vratiti veri, hrišćanskim vrednostima, da bi se vratili sebi. Ako se to ne desi, ni Evropa neće postojati. Ajfelova kula će za 50 godina biti najviša džamija na svetu. Novi član Statuta EU trebao je da formuliše Evropu kao zajednicu koja počiva na hrišćanskim temeljima, ali nije usvojen.

Sećanja na porodične momente neguju i greju dušu

Polako se bližite penziji?

– Otkad me je vladika šumadijski Sava rukopoložio za sveštenika i postavio u ovu parohiju, gde sam i sad, prošlo je 30 godina. Kad sam došao ovde, to je bilo veliko selo, kao i atmosfera. Malo, po malo, postali smo deo grada i trudili smo se da ga unapredimo koliko smo mogli. Podigli smo hram Vaznesenja gospodnjeg i crkvu u Šangaju. Preveli smo dosta svetih knjiga i crkvenih spisa na Romski jezik. Ostalo mi je četiri godine do penzije i mislio sam da se posvetim pčelama. Međutim, narkomanija je moj usud i neću moći bez "Zemlje živih". Neće niko da me zameni jer nema tu para (smeh). 

Logoterapija po metodu Viktora Frankla

"Zemlja živih" je otvorena 2005. godine pod pokroviteljstvom manastira Kovilj i vladike Porfirija, a po rečima našeg sagovornika, on je bio operativac na terenu koji je sve to realizovao i ustrojio. Ljudi su mu se na služenjima obraćali za pomoć, pa je između ostalog slao decu i u manastire.

– Pomagali su oko građenja crkve, počeli su da pišu dnevnike, pa je to bila zajednica na dnevnom nivou. Očigledno im je takav ambijent odgovarao. S obzirom da manastir ima svoj poredak i ritam života, niko nije mogao posebno da se bavi njima, pa se izrodila ideja za zaseban objekat. Zajednice su ustrojene po manastirskom načinu života, a u terapijskom smislu to je spoj modernog i tradicionalnog. Primenjuje se logoterapija Viktora Frankla koju je izložio u svojoj knjizi "Zašto se niste ubili?", a mi smo je nadograđivali. Svako treba da je pročita, dobro je delo. Nije "debela" knjiga, pošto mi takve ne volimo (smeh). Učimo ih da funkcionišu kao jedna porodica, da žive sve vrednosti. Da prvo stave so i hleb na sto, da kucaju na vrata pri ulasku, da kažu hvala i izvoli, da sebi poslednjem sipaju jelo…negujemo domaćinski odnos prema životu, da životne resurse koje imamo upotrebe na pravi način, a hvala Bogu, imamo ih. Jer, Bog je domaćin na nebu, čovek na zemlji – objasnio je otac Branko.

Razgovarao: Dejan Ignjić
Foto: Aleksandar Jovanović