Ćaza: Život taksiste međ' gospodom, narkomanima i prostitutkama

Novosađanin, gari, basista, taksista i jedini taksi bloger u našoj zemlji. Vedar, nasmejan, i neko sa kim možete uvek naći neku zajedničku temu za priču. Ukratko, Ćazim Salihi - Ćaza, najpoznatiji web taksista u Srbiji.

Ćaza je pre tri godine počeo pisanje bloga o taksiranju, a odnedavno je svoj rad podigao na viši nivo i sada ima svoj sajt. Iako frizer po struci, u taksiju se obreo sasvim slučajno, a jedna priča rodila je drugu, pa treću, zbog koje se i kvalifikovao za rubriku Gradske face.

– Radio sam kao frizer i nešto sam sa tadašnjom gazdaricom ušao u konflikt, a brat je u to vreme bio taksista. On me pozvao da mu se priključim u poslu, a činjenica da je u ono vreme njegova zarada bila trostruko viša od moje frizerske, odlučio sam se da budem taksista. Imao sam 20 godina, bio sam mlad, imao sam slobodu, nisam robovao radnom vremenu i bilo je jako zanimljivo. Bilo je puno raznih životnih priča i to me je privuklo, ali najviše ta sloboda koju i dan danas imam i zbog koje i danas mogu svoje vreme da korigujem tada zbog svirke, a sada zbog dece i da posao ne trpi kao ni privatne obaveze – priča Ćazim za mojnovisad.com..

Kakav je danas posao taksiste sa distance od 14 godina?
– Taksi koliko ume biti loš, toliko ume biti i dobar. Kao život koji možemo posmatrati sa vedrije i sa lošije strane, sve zavisi koju stranu gledanja izaberete. Ja gledam onu vedriju stranu. Da nisam bio taksista ne bih živeo sa najlepšom ženom na svetu, ne bih imao dvoje predivne dece. Ne bih ostvario mnoge svoje snove. U krajnoj liniji mnoge ljude ne bih upoznao, pa ni vas. A negativna strana taksiranja je ta neizvesnost, jer nikad ne znaš koliko ćeš zaraditi, šta možeš da očekuješ. Najgore je kad imaš neki udes za koji nisi kriv. Kad ti neko uidari auto i onesposobi ga onda je to stres, jer si do popravke automobila bez ikakvih primanja. To može da traje mesec i više dana.

Pretpostavljam da ste u taksiju napravili sociološki presek Novog Sada. Kako ste došli na ideju da počnete da pišete blog?
– Pre 10 godina imao sam ideju da napravim neki sajt. Želeo sam da skrenem pažnju na to da su taksisti partneri grada. Mi smo slika i prilika grada, jer stranac kad dođe u naš grad prvo uglavnom vidi taksiste. Novi Sad nije prepoznao tu mogućnost da uspostavi neku saradnju sa nama, da napravimo neke brošure i da to dajemo turistima. Sa druge strane, postojala je fama o taksistima kao o lošim ljudima, a istina je potpuno drugačija. Ima jako puno finog sveta, mnogi su i sa fakultetskim diplomama, baš nas ima raznih. I zbog toga sam odlučio da pokrenem blog. Doduše, prvo sam pisao o nekretninama, jer sam se i time usput bavio. Onda sam naleteo na poznatog blogera Dragana Varagića i on me je posavetovao da na blogu pišem ono o čemu zaista nešto znam. Ja sam znao o muzici dosta toga. O prodaji kojom sam se bavio takođe sam imao šta da kažem, ali to ipak nije bilo dovoljno znanje. I onda shvatim da je taksi nešto što zaista poznajem. Krenulo je stidljivo, jer ipak je to za mene bilo novo. Mada, od 11 godine sam vodio dnevnik, ali ovo je bilo nešto drugačije.

Dakle, prvo ste evidentirali događaje iz svoga života i okruženja, a u punoletvstvu tu evidenciju podigli na virtuelni nivo.
– Ali početak bloga je bio malo teži, jer kad pišem nešto za sebe ja sam više heseovski nastrojen, to mora da bude opširno. Žena me je korila da skraćujem rečenice, ali ja nisam mogao. I onda sam počeo da čitam savete i preporuke drugih blogera da vidim kako da najbolje „prodam“ priču i da ljudi koji čitaju zaista shvate šta želim da kažem. Onda sam krenuo da malo menjam svoj stil pisanja i da dam sebi oduška, kao što je jedan od poslednje objavljenih tekstova „Ja nemam ime, ja sam prostitutka“. Tu sam malo dao heseovski momenat. Nije klasičan blog post, već priča, gde sam pokušao da objasnim kako izgleda priča iz ugla prostitutke i korisnika.

Da li je ta priča konkretno nastala na konto iskustva sa ljudima iz taksija ili je fikcija?
– Može se reći da je nastala na iskustvu drugih ljudi. Prvi put sam prostitutku video u dvadesetoj godini života i mene je bio ozbiljan blam. Pitao sam je čime se bavi, a ona joj je odgovorila: „ja radim sve za pare“ i podigla suknju. I strašno sam se postideo, promenio sam sve boje na licu... Ali vremenom sam upoznao i prostitutke i njihovu klijentelu i došao do zaključka da postoje tri kategorije prostitutki. Prva su one na Kaćkoj petlji i većina tamo radi za dop ili nešto hrane. To je jedna užasna socijalna priča. Druga kategorija su plesačice na šipkama u strptiz barovima koje odrađuju posao po potrebi. Nisu baš prostitutke, ali ako neko hoće, onda mu za određenu naknadu „izlaze u susret“. Ne vole taj posao, ali neće da rade drugi posao. Ima i priča gde su čak i njihovi muževi maktroi, a to je već priča za policiju. Treća kategorija prostitutki su one „high class“. Te devojke i žene poštujem maksimalno i daleko više od svih onih u Laze Telečkog, jer sa njim možeš da odeš privatno na kafu i piće i nećeš primetiti ni jedan poziv na „akciju“. Čak su i porodične žene. A rade posao. Ali, koštaju mnogo.

Da li ima priča iz taksija koja vas je baš potresla?
– Ima raznih priča. Ali jedna koja me je baš pogodila dogodila se pre nekoliko godina. Ušao je otac sa sinom u automobil. I ja uz put volim da napravim prijatan ambijent i priupitam da ga kako je. On me pogleda i kaže mi: „Druže, ne znam šta da ti kažem. Dete mi ima šest godina i obolelo je od leukemije“. U tom momentu stvarno sam zaplakao. Sve moje brige činile su se nevažnima u odnosu na ovo. Toga kad bi ljudi bili svesni, mislim da bi im život bio mnogo lepši. Svi su nešto nezadovoljni, ali nisu ni svesni trenutka u kom žive i kako žive, jer ne susreću se sa tim pričama. Ne susreću se sa starim i bolesnim ljudima, koji česmo sami žive. A samoća je zaista užasna, jer vidiš kako su te deke i bake zahvalne kada ih pri ulasku u taksi pitaš kako su, kada popričam sa njima. To je kao da si im dao ne znam koliko novaca, jer oni često nemaju sa kime ni da razgovaraju. Bolesna deca i bolesni ljudi, to je posebna priča... Imam jedno dete koje vozim svaki dan do srednje škole za decu ometenu u razvoju „dr Milan Petrović“ u Bate Brkića ulici. Svaki dan gledam tu decu koja izlaze nasmejana i vesela. Ona su u kolicima, ali se smeju. To je toliko iskreno, prosto neverovatno. Oni umeju da prenesu tu emociju i zaista i ja se osećam bolje pored njih.

A narkomanija? I sa tim ste se sretali, sudeći po tekstovima na vašem blogu?
– Narkomanija je bolest zavisnosti, ali ti ljudi za razliku od ostalih bolesnih ljudi, imaju pravo izbora. Negde su sami birali. I zaista pokušavam kad dođem kući maksimalno da se posvetim porodici i sa njima kvalitetno provedem vreme, izvedem ih. Mi smo super i to je jedino što je bitno. To je generalno poruka za ljude – osvrnite se oko sebe, pogledajte malo druge i shvatićete koliko ste srećni. Na tome sam zahvalan taksiju, jer sam u svakom trenutku svestan sebe i onoga što imam. Imao sam puno padova, ali ipak, dokle god si zdrav guraš dalje. Ali kad se razboliš, sve staje. Više ne zavisi sve od tebe.

Da se vratimo blogu i motivima...
– Moja ideja je bila da se promeni slika o taksistima, da postanemo svesni onoga šta imamo, ljudi koji nas okružuju i da prikažemo naš grad.

Da li u tim komentarima ljudi koji posećuju vaš blog ima i kolega taksista?
– Ima, ali malo. Uglavnom mi pruže podršku jer radim nešto što je značajno za pozitivnu promociju taksija, ali verujem da dobar deo kolega ne haje za to, čak ni ne ide na internet. A što se tiče ostalih komentara oni su dosta pozitivni, pogotovo od strane blogera, čak mi je i jedna koleginica po blogu dala neke savete kako da unapredim svoj blog. I zahvaljujući tim sugestijama ja sam podigao sadržaj bloga na viši nivo.

Kada pristupate blogu i pišete sadržaje, u pauzama između vožnji, ili kada ste kući?
– Ranije sam pisao od kuće, a sada to radim u vreme pauze, dok sam na stajalištu. Ali ne forsiram, jer nekad imam inspiraciju, a nekad ne. Ima puno blogova i blogera i ljudi zaista pišu sve i svašta. Ima zaista dobrih, koji daju dragocene informacije. Ja sam se odlučio da pišem o Novom Sadu, da ne pišem o Beogradu koji ovlaš poznajem, već o gradu za koji znam kako diše. Neću da pišem o svemu i svačemu.

Da li se i koliko promenio profil ljudi koji se vozi taksijem u poslednjih deceniju i po?
– Nekada, dok je taksi bio baš jefitn, vozili su se baš svi. Deca su u školu išla taksijem bukvalno tri ulice dalje. Kad je blato ljudi su zvali taksi da ne uprljaju cipele. Sada je ipak cena nešto viša i ljudi se voze zato što im treba. Ali postoji razlika i u među udruženjima, pa ljudi se oprdeljuju za udruženje zbog kola kojima bi hteli da se voze, ili zbog ljudi koji će ih voziti.

Kakav je profil vaših klijenata?
– Radio sam na u raznim udruženjima i svako ima svoju klijentelu, ali otkako sam došao u „Vojvođane„ shvatio sam da posao može biti jako lep. Stariji ljudi se voze sa nama, uglavnom Novosađani i ljudi sa strane koji vole ovaj grad. Voze se sa nama jer znaju da smo kulturni i da neće naleteti na bahatog i bezobraznog. Recimo, vikendom u Laze Telečkog tačno znam profil devojke koja će sesti u naš taksi. Kod mene neće sesti neka prsata, oskudno obučena plavuša na visokim štiklama, već kulturnije obučena devojka. I stvarno je tako. Kada pričam sa njima, dobijem odgovor da se voze sa nama jer su u „Vojvođanima“ mahom stariji i oženjeni ljudi i nema flertovanja i nabacivanja od strane taksista, niti to očekuju.

Da li ste imali neprijatne situacije na poslu?
– Bilo je različitih slučajeva ali i oni variraju od firme do firme u kojoj sam radio. Konkretno, otkako sam u „Vojvođanim“ imao sam tri slučaja. Dva puta sam zamolio stranke da izađu iz automobila zbog upaljene cigarete, a jednog sam izbacio zbog uvreda. On je poznati novosaski pesnik i književnik. Seo je u kola i kako smo krenuli počne da priča „znaš, vi Vojvođani ste takve budale“. Ja to prećutim. Ali on nastavi: „Vi, vi ste tako glupav narod“. U tom trenutku ga prekinem i kažem mu da nisam sagovornik na tu temu i predložim mu da dalje ne govorimo dok se vožnja ne završi. On opet nastavlja: „Pa mi smo izmislili kulturu za vas, vi ste nekulturan narod“. Kako je to rekao, ja uključim desni žmigavac, stanem i kažem mu da izađe napolje. Pošto nije hteo, izašao sam napolje i otvorio mu vrata i ovaj put bez persiranja rekao mu: „izađi napolje“. Prijavio sam dispečerki da vožnju nisam završio jer se stranka nepristojno ponašala. A ranije sam imao i potezanje pištolja. Seo je lik do mene i rekao: „Hoćeš sada da te roknem?“ Ja mu odgovorim da ako misli da to treba da uradi, nek' uradi. On je na te reči počeo da se smeje uz komentar: „Pa ti si lud“. Ja lud, a on potegao pištolj na mene? Ili kad mi je seo gari velik kao trokrilni ormar i rekao mi da neće da mi plati vožnju. Ja sam odmah uzeo novčanik i krenuo da mu dam 100 dinara. Na njegov zbunjeni pogled, kažem mu da mu dajem pare da se pohvali ekipi kako je zavrnuo taksistu i verovatno će ispasti faca u očima svojih prijatelja, jer imam 175 centimetara i nosim cvikere. Odmerio me, pa se nasmejao i rekao da me je malo izazivao, ali da nije ni pomišljao da mi ne plati vožnju. Međutim, bilo je mnogo slučajeva da vozim ljude koji nemaju novca da plate vožnju, ali su me zamolili. Znaš, taksi ti pruža priliku da uradiš nešto lepo i korisno i ja se dobro osećam kad pomognem nekome. Starim ljudima posebno. Ja verujem da se dobro dobrim vraća i uvek dajem pozitivnu energiju, zato i nemam problema u taksiju. I zato sam sreo i upoznao neverovatne ljude, uključujući tu i tebe. Da sam neki bahati mangup, ne verujem da bi me danas zvao da pričamo.

VOŽNJA PO PRVI DOP: Pre nekoliko godina na taksi stajalištu prišla mi je devojka i sela u automobil, rokenrol je svirao na radiju, počeli smo priču, a onda je zatražila da je odvezem negde da uzme „nešto“. Objasnila mi je da nije za nju i da joj je ovo prvi put. Ja sam je odvezao, ona je uzela to što je trebala i vratio sam je kući. Neku godinu kasnije dolazim na poznatu adresu, ta ista devojka mi seda u automobil. Rekla mi je da je vozim u Zmaj Ognjena Vuka, jer se u to vreme na toj adresi održavao program odvikavanja. Pitao sam ja da li se navukla, a ona je razrogačila oči . Objasnio sam joj da se sa mnom vozila po prvi dop, a on mi je rekla da se kaje od prvog dana što je išta od droge uzela. Ali to je pravo njenog izbora i nažalost posledice koje iz tog izbora proizilaze.