Danijel Apro, telepski pisac s prebivalištem u Indoneziji: Novosađani su izgubili veru, ali ne može im se zameriti na tome

Danijel Apro, telepski pisac s prebivalištem u Indoneziji: Novosađani su izgubili veru, ali ne može im se zameriti na tome

Našeg ovonedeljnog sagovornika "uhvatili" smo tokom njegovog kratkog boravka u rodnom gradu, dan nakon uspešne književne večeri u Omladinskom centru CK 13, na kojoj su Novosađanima predstavljena dela ovog mladog i vrlo obećavajućeg autora.

Danijel Apro rođen je 1985. godine u novosadskom porodilištu Betanija, diplomirani je novinar i politikolog, te autor romana “Telepapatija“ (Nova poetika, Beograd) i zbirke žanrovski hibridnih priča “Reborneo – Proza jedne sezone monsuna nad Indonezijom” (Alma, Beograd).

Proznim pisanjem počeo se baviti tek u aktuelnoj deceniji, ali je u našoj zemlji već dvaput nagrađivan – na Nušićijadi, za satiričnu priču “Igra sfernih oblika” (2013), kao i na Dositejevom zlatnom peru (2015) za putopis “Autostoperski vodič kroz Borneo – Božić na ostrvu koje miriše na cimet”.

Iako već nekoliko godina uglavnom živi i stvara na indonezijskom ostrvu Java, intervju s Danijelom započeli smo, sasvim logično, pričom o Telepu, gradskom kvartu u koji je gusto utkana njegova prošlost, sadašnjost i, nadamo se, budućnost.   

Upoznaj nas, za početak, malo s Telepom, koji zauzima centralno mesto u tvom romanu “Telepapatija” i integralni je deo tvog novosadskog bitisanja. Reci nam nešto o istoriji tog naselja...

- Telep u knjizi je, manje-više, izmišljeni Telep, ili je pokupljen iz priča, narativa, koje sam uništio, zezao se s njima, iskoristio neke detalje...

Telep je naselje koje je nastalo početkom 20. veka, kada se – mislim, 1903. godine – tu doselilo nekoliko desetina mađarskih porodica.  Postoje  tragovi da je u nekom davnom periodu, pre nastanka Novog Sada, kod današnje ulice Vatroslava Jagića postojalo neko naselje, ali Telep s njim nema nikakve veze, u pitanju je čista geografska slučajnost.

Takođe, mislim da se tek posle drugog svetskog rata o Telepu može govoriti kao o delu grada, a ne o nekakvom prigradskom naselju.

 Na Telepu živiš od rođenja?

- Rođeni sam Telepčanin, a ćaleta zovem “dođošem”, jer je rođen na Grbavici i na Telep je došao s pet godina. Deda je radio na železnici i imali smo stan na Grbavici, a kad je napravio kuću na Telepu, deda je državi vratio stan, jer je u to vreme bila aktuelna parola “Imaš kuću, vrati stan”, a on je verovao u svoje ideale.

U kojoj ulici si odrastao? Čega se najradije sećaš iz perioda ranog detinjstva?

- Moja ulica nosi ime Jovana Orosa i nalazi se u blizini škole “Jožef Atila”. U pitanju je mala ulica u koju se skreće iz Ćirila i Metodija, “glavne ulice”, koja je i jedan od glavnih likova u knjizi. U to vreme Adice još nisu bile toliko blizu Telepa, tako da su kroz ulicu Jovana Orosa prolazili, faktički, samo oni koji tu žive.

U našoj ulici bilo je mnogo dece mog uzrasta, jer je bilo i mnogo ljudi ćaletove generacije. Na ulici nas je uvek bilo deset, petnaest, igrali smo nožni tenis, fudbal...  Ne znam kako je to biologija udesila, ali su u našoj ulici živeli uglavnom dečaci.

U blizini vam je bio i Dunav...

- Kad bismo sedali na bicikle, nikad nam na pamet nije padalo da idemo na Liman ili u centar, već pravac na Kamenjar ili na Šociku. Još uvek pamtim stari Kamenjar, bez tih ogromnih kućerina, to je za mene bilo jedno od najlepših mesta na svetu. 

Tvoj polazak u osnovnu školu koincidirao je s ratnim dešavanjima u Bosni i Hrvatskoj, uvođenjem sankcija, sve većim siromaštvom... Koliko ste se ti i pripadnici tvoje generacije osećali uskraćenim time što ste u to vreme odrastali u Srbiji? Jeste li bili svesni činjenice da je život na ovim prostorima znao biti i mnogo bolji?

- Ne znam koliko je to generacijska pojava, ali ja jesam. Razlikovao sam se od svojih vršnjaka fizički, zbog visine, i... preterano je reći intelektualno, ali kontao sam neke stvari. Emotivno sam sazrevao mnogo sporije od moje generacije, ali sam uvek gledao vesti, prelistavao novine, hteo sam to da vidim, zanimalo me je to.

Moje najranije školovanje uvek se poklapalo s važnim događajima iz novije istorije Srbije. Kad sam pošao u školu, 1992. godine, počeo je rat u Bosni, u trećem i četvrtom razredu došli su svi ti talasi izbeglica, u petom razredu skoro uopšte nismo išli u školu zbog štrajkova, a sedmi nisam završio zbog bombardovanja. Kad sam krenuo u prvi srednje, išao sam u školu dve, tri nedelje kad se desio taj peti oktobar 2000.  godine, pa ni tad nismo išli u školu jedno mesec dana.

Takođe, koliko znam, 1985. godište je prva generacija koja je učila srpski, a ne srpskohrvatski jezik, a poslednja koja nije imala veronauku. 

ŠAULA ÜBER ALLES: “Glavne podele u detinjstvu nastale su kad smo imali dvanaest, trinaest godina – ko navija za Zvezdu, Partizan ili Vojvodinu. A, iz nekog razloga, mi koji smo navijali za Vojvodinu uvek smo se smatrali moralno superiornijim od ostalih (smeh). Prva generacija koje se sećam jeste ona iz 1993/1994. godine,  kad je Vojvodina bila jesenji prvak. Gorana Šaulu smo u to vreme obožavali, klanjam mu se i dan-danas. Godine 2014. bio sam na utakmici veterana u Kovilju, i svim ljudima s kojima sam posle razgovarao, ljudima moje generacije ali i onim malo starijim, utisak dana bila je pojava Gorana Šaule na terenu. On, Pantelić, Samardžić, Kocić, Govedarica... to je prva Vošina generacija koju pamtim. U to vreme sam na utakmice išao sa ćaletom, a mislim da sam 1997. kupio svoju prvu godišnju kartu,” kaže nam vatreni Vojvodinaš Danijel Apro (na slici sa finala kupa 2014).   

Iz današnje vizure deluje pomalo neobično da si pohađao srednju elektrotehničku školu. Otkud takav izbor?

- Bilo je više faktora koji su uticali na tu odluku. Na primer, budući da sam u to vreme trenirao odbojku, znao sam da su neki od starijih odbojkaša išli u tu školu. Tu je, naravno, i pank veza, jer je Čonta (Nebojša Čonkić, frontmen Pekinške patke – prim. aut.) predavao u elektrotehničkoj. Ali, kao odličan đak, gimnaziju sam smatrao samo putem do fakulteta, gde mogu da izaberem da studiram šta god hoću.

S koliko godina si prvi put iskazao svoj literarni talenat?

- Kad sam imao devet, deset godina, pisao sam neke pesmice i mnoge od njih bile su objavljene u tadašnjem “Dečjem Dnevniku”, u “Nevenu”... Tokom srednje škole voleo sam da pišem pismene zadatke, ali, osim toga, nisam mnogo pisao. Tek kad sam krenuo na faks krenulo je pisanje za novine i slično. Ali ideja o pisanju oduvek postoji u meni, samo što tokom gimnazije nisam bio mnogo aktivan.

Shodno tome, rekao bih da ti je izbor fakulteta bio vrlo lak.

- U vreme kad sam bio četvrti srednje, još uvek nije postojao smer žurnalistika, mi smo bila prva generacija. Filozofski fakultet mi je delovao kao najlogičnije rešenje, jer sam razmišljao o filozofiji, sociologiji, istoriji. A onda se pojavila žurnalistika i video sam spisak predmeta. Imao si, između ostalog, i filozofiju i sociologiju i istoriju – što je bolje nego da me neko ubija s tim sve četiri godine – a i zvučalo je kao neki zanat, a ne samo kao neko ukazivanje, smatranje.

Prve tekstove objavio sam u studentskom magazinu “Kod 04”, a potom smo Duška Bajić i ja prvi otišli u “Građanski list”, neki su otišli u “Dnevnik”, neki na RTV. Imao sam tad 20, 21 godinu.  

Kakve uspomene nosiš iz vremena rada za “Građanski”?

- Dok smo radili tamo, svi smo nešto kukali – “zašto ovako”, “zašto onako” – ali kad danas sretnem nekog iz “Građanskog”, onda o tim vremenima pričamo u fazonu, “E, to je bila firma!” (smeh). Na početku mi je bilo drago da sam uopšte u nekim novinama, da sam tu, da imam šansu da pišem. Isprva sam pisao tekstove kraće nego što treba, jer sam smatrao da nisam neko ko zaslužuje da dobije veći prostor, ali ljudi iz “Građanskog” su me ohrabrivali da pišem slobodnije.

Najviše sam “pokrivao” sudsku hroniku, iako sam povremeno radio i reportaže, a u “Dnevniku” sam pisao o gradskim temama, pratio rad lokalnog parlamenta... Ali sudskoj hronici sam se stalno vraćao, a to je, uostalom, bila i tema mog diplomskog rada –  “Sudsko izveštavanje”.    

Proveo sam i šest meseci u “Večernjim novostima”, ali u “Građanskom” sam radio najduže, i tamo sam, zapravo, i postao novinar.

Nakon tri novinske redakcije, sreću si potražio na sasvim drugom kraju sveta, u Indoneziji. U kom trenutku si doneo odluku da digneš ruke od Srbije i novinarstva?

- Nikad nisam rekao da ili ne novinarstvu, ili da ili ne Srbiji. Ne gledam to na taj način, da donosim neku moralnu odluku, “ići ili ostati”. Ali, jednostavno, pojavljuju se neke šanse, neke opcije, upoznaješ neke ljude... Moja žena je Grkinja, upoznao sam je u Indoneziji, i nas dvoje živimo onako kako nam u određenom trenutku ima smisla, pokušavamo da ne mislimo na državne granice. Ipak, Indonezija jeste daleko, nije Budimpešta pa da se vratim vozom kad poželim.

Ima li tvoja fascinacija Azijom neku dublju nit u prošlosti, u mašti?

- To mi nikad ranije nije padalo na pamet. Zamišljao sam sebe na potpuno drugačijim mestima. Voleo sam nešto što je hladno, severno, sterilno, dosadno... Hteo sam ceo život da proživim na Islandu, jer mislim da mi je čak i Norveška bila puna “dešavanja”. Nikad mi nije padalo na pamet da ću živeti u nekoj prenaseljenoj, tropskoj, vlažnoj zemlji.

Gledajući gde se može ići na master, gde se može dobiti stipendija, iskočio je link Vlade Republike Indonezije. Njihova stipendija namenjena je zemljama u razvoju, ali, zbog tradicionalnih prijateljskih veza s Jugoslavijom, i zemlje bivše SFRJ uključene su u taj program.

Sećam se, bio je petak, 13. avgust 2010. godine, kad su me pozvali. Hoćeš da ideš? Pa – hoću (smeh). Plate ti avion, plate ti školovanje, nemaš šta da izgubiš.

Kakav je utisak Indonezija ostavila na tebe tokom prvog susreta?

- Koliko god da sam mislio da sam spreman na to da je sve daleko i drugačije, nije mi ni padalo na pamet u kolikoj meri je daleko i drugačije. Ljudi se kulturno šokiraju kad dođu na turistička mesta kao što je Tajland, ali Indonezija je u tom smislu još dalje. Javanski načini, kako govore, šta rade, kako se ponašaju... Tamo ni kad naučiš jezik nije sigurno da ćeš razumeti značenje logike, značenje vremena, jezika, ponašanja, moraš mnogo da čitaš između redova da bi nešto shvatio.

Povrh svega, pretpostavljam da je Indonezija i prepuna dijalekata.

- Oni tvrde da se u Indoneziji govori preko 130 jezika, bez dijalekata. Ali indonežanski mora da se uči u školi i svi mediji su samo na indonežanskom, jer jezik je ono što ih spaja. To je ogroman arhipelag, sastavljen od 17.000 ostrva, gde su ljudi imali različit i istorijski i jezički, čak i rasni razvoj, ali jezik je nešto što ih veže i jako je bitan u njihovoj nacionalnoj ideologiji. Ali to je samo formalna, zvanična strana stvari, na ulici je drugačije. Kod mene u Surakarti, na primer, svi govore javanski. Indonežanski naučiš u školi, dosta je jednostavan i možeš se njime sporazumevati neko vreme, ali javanski je...

Njihovo društvo je hijerarhizovano, i tačno se zna kako se kome govori – ako je neko jednak tebi, ako je stariji, ako je “plave krvi”. U zavisnosti od situacije i od osobe kojoj se obraćaš moraš skroz da menjaš jezik.

Osim jezika, postoji li još nešto što te je, u  nedostatku blažeg izraza, šokiralo na početku? Kako si se, recimo, snašao s lokalnom hranom?

- S klopom sam dobar, mogu da jedem sve i svuda, i nije mi problem da probam bilo šta. Ali nedostaju mi mlečni proizvodi, sirevi, pavlake, toga ima malo i uglavnom se uvozi iz Australije, te je stoga mnogo skuplje u marketima. Indonežani, jednostavno, mleko ne koriste mnogo u ishrani.

Ali saobraćaj je haos! Svi voze motore levom stranom, niko ne staje nigde, niko ne jebe semafor, samo se sporazumevaju rukama.


Koliko je velika Surakarta, odnosno Solo, kako obično zovu grad u kom živiš?

- Velik je kao dva Nova Sada, što je mali grad za indonežanske prilike. Ali Solo je mnogo poznatiji nego što mu veličina kaže, on je nešto poput Sremskih Karlovaca. Oni tvrde da su centar javanske duhovnosti, da shadow puppetry potiče odatle, da su oni pravi Javanci, da govore najčistiji javanski jezik.

Na nedavnoj promociji tvojih knjiga u CK13, rekao si da su Indonežani najsrećniji ljudi na svetu. Šta je to što ih čini toliko srećnim?

- Usud sreće je različit. Ljudi iz jugoistočne Azije i južne Amerike su najsrećniji, dok su stanovnici istočne Evrope najgori. Litvanci, Belorusi i, na primer, Mađari uvek su najdepresivniji i najnegativniji, jer svi mi iz istočne Evrope imamo sličan usud sreće kao zapadna Evropa, s tim što nas uvek nešto jebe da imamo to što oni imaju. A Indonežani ne razmišljaju o tome. Tamo se uvek priča o tome da negde daleko postoji neki bogati svet, ali da su oni srećni jer imaju to, to i to. Indonežani su učeni da budu zadovoljni i to im je jako bitno. Kod njih je vrlo nekulturno otvoreno pokazivati ljutnju, bes, čak se ni na sahrani ne očekuje od tebe da plačeš, sakrivaju se stvari. Osmeh je tamo savršena vrlina. 

Imaš li možda u planu da za stalno ostaneš u Indoneziji, ili si samo Novosađanin “na privremenom radu u inostranstvu”?

- Novosađanin jesam, ali ne znam koliko ću još dugo biti Indonežanin. Ostajem u Indoneziji sigurno još godinu dana, dok žena ne završi master, a onda ćemo odlučiti hoćemo li ostati tamo ili ćemo ići negde drugde u tom delu sveta. Recimo, voleo bih da živimo u Bangkoku ili u Maleziji. Kuala Lumpur je dobar grad za život, uređen je, bogat, a jezik je isti, samo što njima ne smeš da kažeš da su indonežanski i malajski isti, kao što ovde ne smeš da kažeš da su srpski i hrvatski isti jezik.

MONIKA SELEŠ U DŽUNGLI BORNEA: “Stariji ljudi znaju za Jugoslaviju, za Tita, ali Srbiju već mešaju sa Sirijom, Sibirom… Pitaju me, 'Je l’ ti hladno tamo?', a ja im odgovaram da, u odnosu na Javu, kod nas jeste hladno, ali nije minus 50, nije Sibir (smeh). Upoznao sam jednog dečka, bukvalno u džungli Bornea, koji je je čuo za Novi Sad, jer je znao da je Monika Seleš rođena u našem gradu," kaže naša ovonedeljna gradska faca. 

 Ideju da počneš da stvaraš prozu dobio si boraveći na Javi?

- Da, jer mi je falilo pisanje. Kad radiš u novinama onda kucaš nešto svaki dan. Nekad je to banalno, nekad te ispunjava, ali, u principu, imaš taj momenat da se svakodnevno isprazniš kroz pisanje, a u Indoneziji je to počelo da mi nedostaje.

Dešava se da tamo imam više slobodnog vremena nego ovde, da pada kiša ceo dan, čitam nešto.  Onda sam rešio da uzmem papir i olovku…

A Telep i Borneo poslužili su ti  kao idealna inspiracija za pisanje kratkih priča i romana, zar ne?

- U obe knjige junaci su, manje-više, lokacije. Ne znam koliko sam to otpočetka hteo, ali tako se na kraju ispostavilo. “ReBorneo” je započet dok sam putovao po Borneu. Kasnije sam ga pisao i na drugim ostrvima, na Javi, ali sam radnju, po sećanju, uvek vraćao na Borneo. Trudio sam se da ne pišem reportaže, posebno u prvom delu knjige, koji sam zamislio kao potpuno fiktivne priče, u koje ću da stavljam neke momente koji mogu biti zanimljivi i koje, osim na Borneu, možeš sresti na retko kom mestu na planeti.

Rekao bih da te je Borneo, kako i sam naslov knjige sugeriše, preporodio?

- Borneo je jedno od mojih omiljenih mesta na svetu. Proveo sam tamo nekih mesec dana, ali bilo je tu mnogo stopiranja, spavanja po raznim selima, upoznavanja različitih ljudi, različitih kultura, autohtonih plemena koja su poprimila najrazličitije uticaje – ima ih i katolika, i protestanata, i muslimana, šamana koji se tetoviraju zašiljenim bambusom... Borneo je sjajno mesto i prirode što se tiče. Od svih ostrva na svetu, samo još Madagaskar i Sumatra imaju toliko biljnih i životinjskih vrsta. Na Borneu stvarno ima svega, tamo se čak nalazi i jedno od poslednjih staništa orangutana. Orangutan je, inače, indonežanska, odnosno malajska reč, jer orang hutan znači “čovek iz šume”.

Kako si potom ušao u srpski literarni svet, kako si našao izdavača?

- Obe knjige sam slao na neke konkurse, ali su uvek ulazile samo, recimo, u top 5, nisu pobeđivale. Tokom pisanja “Telepapatije” dobio sam nagradu na Nušićijadi, stupio sam u kontakt s različitim izdavačima, ali sam svoje knjige sve vreme menjao i dopunjavao. Da ih nisam objavio, još uvek bi ih menjao jer nikad nisam zadovoljan napisanim. U principu, jako brzo napišem knjigu, ali mi posle treba deset puta više vremena dok sve to menjam, krojim, jebavam...

Završio si – uslovno rečeno, jer kažeš da stalno nešto menjaš (smeh) – i svoju treću knjigu, roman “Gari”. Za kad je planirano njegovo izdavanje?

- Roman je trenutno kod izdavača i nadam se da će se pojaviti u knjižarama do kraja godine, ili možda već do Sajma knjiga.

Ipak, “Gari” u naslovu nije imenica na koju bi svaki Novosađanin prvo pomislio...

- Roman se zove “Gari”, ali nema nikave veze s Novim Sadom, iako ja teško da mogu da sklopim tri rečenice a da ne umetnem “garija” negde između, čak i ćaleta zovem “gari” (smeh).

Ali, zapravo, reč je o engleskom imenu Gari/Gary.

- Glavni junak romana zove se Gari Spid, i dobio je ime kao i desetine drugih likova u knjizi. U “Gariju” se pojavljuju i stvarne istorijske ličnosti, a svi izmišljeni likovi nose ime nekog fudbalera, uopšte se nisam trudio da smišljam originalna imena. U pitanju je isto neka moja zajebancija s imenima igrača kojima sam bio fasciniran kao dečak.

Legendarnih ličnosti iz popularne kulture i istorije ima na pretek i u tvoje prve dve knjige...

- Da, čak i u “Reborneu” – gde se većina stvari događa na Borneu, dakle, u Aziji – pojavljuju se i Angela Merkel, Mohamed Ali, Džo Stramer, Karl Marks, majka Jugovića... Zanimljivo mi je da uzimam već postojeće likove i od njih pravim nove.

U “Telepapatiji” sam od nekih ljudi koje znam s Telepa – njih dvoje, troje – znao da napravim jedan lik.

Koliko, zapravo, ima autobiografskog u tvojoj prozi?

- Osnovna autobiografska crta je to što pišem o mestima na kojima sam bio. Dečak, narator u “Telepapatiji”, moje je godište i odrastao je tamo gde sam i ja odrastao, i to jeste autobiografski. Ali ja sam jedinac, a on u knjizi ima brata, te se dešavalo da mi ljudi koji su pročitali “Telepapatiju” kažu, “Pa ti nemaš brata” (smeh). Ne, nemam ga, ali lik u romanu ga ima.

Imaš li u glavi skicu nečeg što će se jednog dana izroditi u tvoju četvrtu proznu knjigu?

- Imam koncept. Znaš kako kaže Džordž Karlin – svet je, otprilike, otišao u očin kad su ljudi ideje počeli da nazivaju konceptima.

Sigurno si hiljadu puta čuo priču kako je postojala neka dobra knjiga, a onda neko uzme da pravi film od nje i usere stvar. Moja ideja je da uzmem dobar film i napravim od njega lošu knjigu (smeh). Recimo, film “Trči, Lola, trči”, mislim da bi od njega mogla da se napravi dobra knjiga.

PUNK FOREVER: “Pank vidim kao neki svoj odnos prema svetu, prema autoritetima – kako političkim, tako i kulturnim, intelektualnim – i kao neku slobodu da se sprdaš s bilo čim, i da ništa ne prihvataš onako kako je dato,“ iznosi nam Danijel svoje viđenje omiljenog supkulturnog pokreta među Novosađanima.

Na promociji u CK rekao si i da si ovih dana uhvatio sebe kao jedinu nasmejanu osobu u novosadskom gradskom autobusu. Imaš li, za sam kraj ovog razgovora, neku poruku za "namrgođene" Novosađane?

- Neka ostanu namrgođeni, jer mi ne možemo drugačije (smeh). Realno, ako se ljudi ovde osećaju razočaranim, ne možeš im zameriti. Znaš i sam šta se dešava, da ogromna većina ljudi koju vidiš na ulici ili nema posao, ili ga ima ali su im uslovi rada loši, ili im stalno nešto visi nad glavom, nekakvi krediti... Što je najgore, mislim da su Novosađani poprilično izgubili veru, i ja im na tome takođe ne zameram, jer zaista ne vidim da će za pet ili deset godina išta da bude bolje i drugačije nego što je sad ili kako je bilo pre dve, tri, pet godina. Nažalost.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-porteti Danijela Apra: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
28
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Sava

    pre 143 dana i 5 sati

    Dani, jedan od nas... Na mlađima i pametnijima sve(t) ostaje. Samo napred!

    Oceni komentar:
    1
    11
psihologija korupcije Dom zdravlja Novi Sad novorođenčad antikoruptivne pilule kandidatura IZBORI 2017 prognoza vremena znanje je moć novosađani predsednički izbori vojvodina ns seme stop korupciji ozelenjavanje elektrovojvodina JKP Gradsko zelenilo tomislav nikolić betanija Dragana Mitrić - Aćimović OK Vojvodina Isključenje struje isključenja struje Spens RHMZ jkp novosadska toplana Vreme u Novom Sadu bebe vremenska prognoza korupcija Vreme u Srbiji Aleksandar Vučić