Dejan Nenadov, slikar i strip-crtač: Čovek je onakav kakvim sam sebe doživljava u glavi

Dejan Nenadov, slikar i strip-crtač: Čovek je onakav kakvim sam sebe doživljava u glavi

Zvanični biografski podaci kažu da je rođen 28. oktobra 1966. godine u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu "Petefi Šandor" i srednju školu za dizajn "Bogdan Šuput". Kao tinejdžer aktivno se bavio stripom, i u tom fahu bio je jedan od najcenenijih mladih autora u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Na novosadskoj Akademiji umetnosti diplomirao je 1989. godine, kod profesora Borislava Dobanovačkog, a specijalističke studije upisao je dve godine kasnije u Oslu. Napravivši dvadesetogodišnju pauzu u bavljenju stripom, 2008. godine kao strip-crtač započinje saradnju s francuskim strip-izdavačem “Delkur“, a nekoliko godina kasnije i s kućom „Solej“. Nakon gotovo četvrt veka izbivanja iz zemlje, Dejan Nenadov se odskora ponovo može nazvati punokrvnim Novosađaninom, a o povratku u rodni grad, svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti kad su strip i slikarstvo u pitanju, porazgovarao je za portal mojnovisad.com.

Stripove crtaš još od ranog detinjstva, od prve polovine 70-ih. Koji autori iz tog doba su najviše uticali da počneš da se baviš stripom?

- U ono vreme, a to je bukvalno bilo rano detinjstvo, bili su to stripovi koje smo, pretpostavljam, svi čitali kao deca. U pitanju su bile sveščice koje su se kupovale na kioscima, a od junaka to su bili Zagor, Veliki Blek i Komandant Mark, iz Bonelijevih, italijanskih izdanja. To su bili neki moji modeli i – plašim se da kažem, mada je verovatno tačno – moji estetski nazori u ono vreme, koji su oblikovali moje razmišljanje o stripu, a kroz strip-ikonografiju i o svetu i šire. Kad sam, tokom osmogodišnjeg školovanja, prvi put krenuo aktivno da se bavim stripom u kapacitetu autora, stripove sam crtao u sveske, po svojim i po scenarijima drugara iz odeljenja, s nekih 10 godina.  

Stripove izdavača kao što su Marvel i DC Comics otkrio si nešto kasnije, zar ne?

- Da, jer u to vreme to nije bilo toliko rasprostranjeno kao danas, kad kod dece svojih prijatelja često viđam Marvelove figurice. To je sad popularno, ne toliko zbog stripova, za koje nisam siguran da ih deca čitaju – barem ne u onom kapacitetu u kom ih je čitala moja generacija – već zbog filmova i igrica. U vreme mog odrastanja, stipovi tih izdavača kod nas nisu bili objavljivani u sveščicama poput italijanskih stripova, ali su se sporadično mogli naći u magazinima kao što su bili “Eks Almanah”, “Stripoteka” i drugi. Sećam se i jednog Tarzana, možda još iz vremena kad nisam znao da čitam, ali ga pamtim vrlo dobro, budući da su mi američki stripovi oduvek bili vrlo interesantni s vizuelne strane. Jednom prilikom, drugar je iz inostranstva dobio jednu svečšicu “Avengersa”, koju sam posudio i posle je danima precrtavao. Ono što me je kod tog stripa najviše fasciniralo, jeste to što je bio u boji. Koliko god da danas više volim crno-bele stripove, u ono vreme realističkih stripova u boji nije bilo mnogo i to mi se, kao klincu, dopalo, iako tad nisam znao engleski. Na tom nivou, kad je dete još malo, kad mu svest još nije dovoljno upoznata sa sadržinom, dovoljno je da gledaš taj vizuelni deo, ako te to fascinira, i već ćeš ono najfantastičnije što možeš da zamisliš u svojoj mašti moći da projektuješ u neku akciju na papiru. Mislim da se slična stvar, kad je u pitanju strip, desila i u mom slučaju. 


S koliko godina si objavio svoj prvi komercijalni strip? 

- To je koincidiralo s početkom mog školovanja u srednjoj školi “Bogdan Šuput”, tokom zimskog raspusta, januara 1982. godine, kad sam naišao na konkurs za četiri stranice stripa. Uradio sam jedan naučno-fantastični strip, nikad ga ne završivši na vreme za konkurs. Dok je strip bio još u olovci i neistuširan, otac me je upoznao sa svojim kolegom Dušanom Vukojevim, koji me, kad je video te četiri stranice stripa, odmah odveo i upoznao me s ljudima koji su se bavili izdavanjem stripova u “Stripoteci”. Tako sam, praktično, od februara 1982. godine bio uposlen – doduše, u poluprofesionalnom kapacitetu, budući da sam još išao u školu – kao crtač stripova, i to je trajalo tokom narednih pet godina. Ipak, moj prvi stip za “Stripoteku” objavljen je tek nakon deset meseci od svog nastanka, što je za mene tad bio vrlo dug period. Ali, svejedno, nije bila mala čast za tako mladog autora da mu prvi strip bude objavljen baš u “Stripoteci”. Od tada sam radio za različitanja izdanja "Forum-Marketprinta", kao što su “Spunk”, “Spunk novosti” i “Stripoteka”, a onda sam u jednom trenutku uradio i serijal za “YU strip magazin”. U pitanju je, za taj rani period, od moje petnaeste do dvadesete godine, moje najzrelije delo – serijal “Elazar”.

“Elazarom” si, zapravo, i završio “prvu fazu” karijere strip-crtača...

- Pet delova “Elazara” objavljivani su u periodu od 1984. do 1988. ili 1989. Godine, ne sećam se tačno. “Smrt u Vavilonu” je nacrtan 1984. godine, a posledni strip u serijalu, “Na poljima đavolje trave”, nastao je u vreme kad sam završavao prvu godinu studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. To je ujedno bio i moj poslednji strip na jedan duži period, izuzmemo li nekoliko sporadičnih slučajeva, koje ne računam u svoj stvaralački korpus. S kasnijim godinama školovanja, imao sam problem da uravnotežim rad na stripu sa obavezama na Akademiji, kao i svoje viđenje i nazore vizavi umetnosti i rada na stripu. Jednostavno, zbog problema konceptualne prirode, nisam nastavio da se bavim stripom i više sam se skoncentrisao na slikarstvo. To je potrajalo skoro 20 godina, osim, ponavljam, kad sam se stripom bavio sporadično.

Specijalističke studije upisao si u Oslu, praktično pred sam početak rata u bivšoj Jugoslaviji.

- Otišao sam iz zemlje 1991. godine, ali u vreme kad taj nesrećni rat nije još bio “formalno” počeo. Naravno, razmišljanje o svim tim događajima, koji su u to vreme bili tek u nagoveštaju, nije moglo biti prenebregnuto. Svi smo to osećali, znali, plašili se, a s druge strane se nadali da se to neće desiti. Sve je to postojalo u pozadini, ali nisam zbog toga otišao iz zemlje. Naime, još od septembra 1990. godine krenuo sam aktivno da radim na upisivanju postdiplomskih studija. Konkurisao sam za stranu stipendiju, i tu sam stipendiju i dobio početkom 1991, a na leto iste godine otišao sam u Oslo, u Norvešku, gde sam dobio mesto na Nacionalnoj akademiji lepih umetnosti.

Nakon godinu dana u Norveškoj, obreo si se u Holandiji. Jesi li po dolasku u Amsterdam imao mogućnosti da se isključivo baviš slikarstvom? 

- Da bi se u Holandiji bavio isključivo slikarstvom podrazumevalo bi mnogo stvari koje, plašim se, nisu moguće da se dese ni u čijem slučaju, osim ako neko ne ode tamo na sređen posao, sređeno galerijsko mesto... ali takve stvari se ne dešavaju. U Amsterdam sam došao jer sam dobio posao u jednom studiju za grafički dizajn, gde sam se bavio grafičkim dizajnom i ilustracijom. Sve vreme sam, naravno, i slikao, i u jednom trenutku sam počeo da prodajem svoje slike, a onda je, pre devet godina, usledio poziv francuskih izdavača, preko agenta koji zastupa strip-crtače iz ovih krajeva u inostranstvu.

Na osnovu kojih referenci je stigao poziv od Francuza? Na osnovu tvojih radova iz 80-ih?

- Moj prvi kontakt s velikim, profesionalnim francuskim izdavačem, koji objavljuje ogroman broj izdanja tokom godine, bio je neposredna posledica činjenice da je Vuk Marković, moj prijatelj iz Novog Sada koji se bavio izdavanjem stripa, reizdao moj strip-album “Elazar”. On i njegov poznanik iz Leskovca Marko Stojanović imali su “Udruženje za promociju i produkciju stripa” i odlučili su da ponovo objave “Elazara”. To je bio neposredan povod mom povratku u strip. Nekoliko meseci nakon izlaska reizdanja, Vuk me je nazvao i upitao me jesam li možda zainteresovan da sarađujem s francuskim izdavačima. Naime, video je poziv za domaće crtače, i on bi, ako sam zainteresovan, poslao nekoliko tabli iz “Elazara”. Vuk je potom poslao table agentu, gospodinu Kopeckom, koji mi je ubrzo poslao mejl s ponudom za saradnju, a ja sam je, naravno, prihvatio. Doduše, nisam mogao da verujem kako će sve to biti ostvarivo, s obzirom na toliku pauzu u radu u jednoj takvoj oblasti gde mode, tehnike i druge stvari mogu biti od krucijalnog uticaja na to šta se radi u datom trenutku.

Zbilja, koliko se tehnika crtanja stripova izmenila od vremena rada na “Elazaru” do danas?

- Izmenila se mnogo, možda ponajviše u samom načinu vođenja priče, jer crtač stripa nije samo osoba koja crta, nego i osoba koja pripoveda nešto kroz taj crtež, te su različite tehnologije i tehnike uticale i na tehniku pričanja, pripovedanja. Danas se mnogo više radi kompjuterski, postoje programi za crtanje, i to je velika ispomoć, mnogo ubrzava način rada i mnogo bolje može da zadovolji potrebe velike produkcije nego kad to čovek radi rukom, kao što ja još uvek činim. Promena tehnološkog dela nastajanja stripa dovela je i do promene u tehnici pričanja, a to je nešto što čovek posle duge pauze mora zaista brzo da nauči. Naime, današnji strip se mnogo više oslanja na vizuelnu naraciju, na pripovedanje kroz sliku, a manje na ispovest kroz naraciju u oblačićima, osim ako nisu u formi dijaloga. Strahovao sam da to neću moći brzo da naučim, no, srećom, to nije bio problem.

Kakva je osećaj bio kad si, nakon 20 godina pauze, ponovo seo pred strip-tablu?

- Pre nego što sam dobio prvi ugovor, uradio sam nekoliko stranica kao pripremu, i tad sam ponovo osetio kako je praviti strip-kvadate, crtati na tabli stripa, te sam shvatio da to nikad nije bilo daleko od moje svesti. Doduše, nisam mogao biti sasvim siguran na kakav će to prijem naići kod publike, koja se u svojoj percepciji medija promenila za tih 20 godina, ali nije bilo većih problema. Osećaja što se tiče, bila je prisutna jedna mala – ne znam je li taj izraz još u modi – trema, ne kao izlazak pred publiku, već više kao stalni osećaj tipa “hoću li ja to moći?”, a koji, i pored svega, ni dan-danas nije u potpunosti nestao. 

Počeci tvog rada za francuske izdavače vezuju se za serijale koji su već postojali odranije, te nisi, kao u mladosti, bio ujedno i kreator likova koje crtaš.

- U poslednjih devet godina radio sam na više različitih serijala, od kojih sam u jednom bio i koautor likova, neko ko ih je kreirao s vizuelne strane, dok ih je scenarista osmislio kao likove u priči. Ali, kad sam se vratio stripu, to je bilo u okviru serijala koji je tad već postojao, gde sam trebao samo stilski da se uklopim, što isto nije mala stvar. Moji izdavači nisu na tome previše insistirali, imao sam odrešene ruke, ali je, naravno, ipak bilo potrebno da se čovek približi onome što je bilo do njegovog dolaska.

Koliko su, prema tvojim iskustvima i saznanjima, naši strip-autori poznati i cenjeni u inostranstvu?

- Zoran Janjetov mi je pričao da u Francuskoj, koja je najveće evropsko tržište stripa, ima dosta ljudi iz drugih zemalja koji rade za tamošnje izdavače, te među ljubiteljima ove vrste umetnosti postoje nazivi poput “italijanski crtač”, “srpski crtač”... Ako si u stripu, ako si čovek u izvesnim godinama, nisi dete a pratiš stripove, posvećuješ tome izvesnu pažnju, kao kolekcionar ili neko ko se interesuje za oblast, onda praviš i razlike – ko dolazi iz koje zemlje, iz koje tradicije. U to sam se uverio idući tokom poslednjih nekoliko godina po strip-festivalima, gde fanovi, posebno oni iz Belgije i Holandije, znaju za crtače iz čitave naše regije, i znam da prave razlike, znam da po imenima znaju srpske crtače, hrvatske crtače, ne mešaju nas sa crtačima iz Italije, Francuske. Ma koliko izdavači, u izvesnom smislu, striktno tražili da se poštuju određeni kanoni francusko-belgijske škole stripa, sigurno je da neki lokalizmi, neke lokalne tradicije postoje, i da su one prepoznatljive.

Prve scenarije pisao ti je otac, potom si ih radio sam, a danas se time bave profesionalci. Koliko je teško autorski se izraziti kroz priču koju je osmislio neko drugi?

- Kao tinejdžer, scenarija za stripove pravio sam s ocem, dolazeći do njih kroz stalne razgovore, priče o tome šta bih želeo da radim... Nekad je to kretalo od stranice ili dve stripa koje bih nacrtao, pa smo to pokušali da uobličimo u neku priču, ali za literarni, narativni deo bio je “odgovoran” isključivo on. Sarađivao sam i s Dušanom Vukojevim, čovekom koji me je odveo u “Stripoteku”, kao 15-godišnjaka, a kasnije i s Nevenom Antičevićem. Utisak koji nosim iz tog perioda možda jeste pogrešan, ali kad čovek crta i kad crta ono što ga interesuje, kad se scenaristi prilagođavaju njegovoj viziji onoga što on hoće da nacrta, kaže ono što ga interesuje, onda je to u većoj meri autorski strip nego ovo čime se bavim danas, kad sam zaposlen u kapacitetu stip-crtača. Sa scenaristima, koji osmisle celu priču, u kontaktu sam preko mejla, ali ti kontakti su daleko manje redovni i ne toliko učestali kao kad je u pitanju kokreacija mene i određenog scenariste. Ako strip doživljavamo kao vizuelno-literarnu sintezu, moja odgovornost leži samo na vizuelnom delu , i, do izvesne mere, do stepena u kom mi sama priča odgovara ili ne, mogu da se uživim, ali u pitanju je ipak profesionalni rad, gde sam ja “samo” crtač, a mnogo manje autor.

Što te svakako ograničava...

- Imao sam nedavno jednu izjavu, koja čitavu stvar banalizuje na jedan tehnički nivo, ali nije mala stvar ako crtaš, ako voliš da crtaš... Sebe doživljavam prvenstveno kao crtača, likovnjaka, slikara, ali, u ovom kontekstu, kao crtača koji voli da crta. Ako mene pitate, jedan, dva kvadrata po strani, jedan veliki crtež, to bi bilo idealno. Međutim, to, naravno, nije moguće ako pričaš priču, i ipak treba svaku stranicu stripa da doživljavaš kao jednu pripovedačku celinu, jer od početka do kraja strane treba čitaocu nešto da ispričaš. E, sad, scenaristi nekad umeju da naguraju i po 8, 9, 10 ili 11 kvadrata na stranicu, što nije strano tradiciji francuskog stripa, ali meni kao crtaču to, naravno, ne odgovara. Navikao sam da crtam veće formate i bio bih veoma srećan kad bi tih kvadratića bilo mnogo manje. Kad god određeni strip ima više od 5, 6 kvadrata po stranici – to ne može biti moj autorski strip, odnosno, već više od toga ne doživljavam kao neko veliko nasilje, ali doživljavam kao neku vrstu prisile da se ukalupljujem u tuđu viziju, i imam utisak da to nije stvar u kojoj mogu dati svoj maksimum.
 

Imaš li želju da jednog dana ponovo uradiš strip po sopstvenom scenariju?

- Ne znam koliko bi tako nešto bilo komercijalno, zapravo, u mom slučaju sigurno ne bi. S druge strane, za takav poduhvat potrebno je biti veliko ime, a to, rekao bih, nije neko ko posle dve decenije, sa 40 i nešto godina života, ponovo počne da se bavi stripom. Ne prejudiciram, ali nisam siguran da takve stvari mogu biti komercijalne ako ih čovek ne prodaje samo na osnovu svog imena, svoje reputacije. Mojih afiniteta što se tiče, nakon prve faze bavljenja stripom promenio sam način izražavanja ka onome što mi je više odgovaralo, a to je neomeđeno crtanje i slikanje. I nakon svih ovih godina, u kojima više crtam stripove i mnogo manje slikam, sebe prvenstveno doživljavam kao slikara i navikao sam da razmišljam u kontekstima pravljenja slika, razmišljajući o određenoj problematici koja se izražava kroz slike, i koja nije nužno stvar pripovedanja, ali jeste nešto što bi drugi ljudi mogli da prepoznaju kao estetski, ili možda čak etički problem. Više razmišljam o kontekstu slikanja, a mnogo manje o kontekstu pripovedanja priče. Nekad mi padne na pamet da bih možda ponovo mogao napraviti autorski strip, ali, sem tog načelnog razmišljanja, priča se još uvek nije konkretizovala, niti znam o čemu bi govorila. Ali, ko zna, ponekad najkreativniji stripovi i krenu tako što čovek počne nešto da crta i taj ga crtež povuče, kao neka vrsta automatskog diktata. Potom napravi drugi crtež, krene to da povezuje u priču itd. Kao autor, nisam često preferirao takve, neformalne načine izražavanja u stripu, ali sam voleo rezultate kad bi drugi ljudi radili tako nešto, i mislim da bih pre mogao da se okušam u takvom načinu rada, a ne da prvo smislim priču. Zbog toga što sebe osećam prvenstveno kao crtača, svaki svoj crtež bih u kontekstu bilo čije, pa i vlastite priče, doživljavao kao ukalupljivanje, a to u ovom trenutku ne bi bilo ono što najbolje može da me reprezentuje.

KULTNI STATUS “ELAZARA”: Mislim da je taj strip u ono vreme bio zaista različit po pristupu, možda je on to čak i danas, mada nisam siguran da bi u današnje vreme uopšte mogao biti objavljen. Literarni strip u to vreme jeste postojao – najviše u Evropi, dok se na njemu mnogo manje radilo kod nas – ali svakako ne s takvom vrstom literature. Mislim da je “Elazar” jednostavno bio različit, nije bio serijalizacija određenih junaka naučno-fantastičnog, avanturističkog ili vestern žanra, nego nešto što nije lako moglo da se svrsta u bilo koji od ovih žanrova. Mislim da ga je to učinilo različitim u prvoj liniji. Zbog čega se on svojom poetikom izdvojio od drugih stripova? Rekao bih da je bio toliko poseban da ga se zapamti, i zaista relativno neuobičajen strip za ono vreme. Naravno, kad bi se “Elazar” danas pojavio onakav kakav je bio, delovao bi anahrono. Šta više, i u ono vreme je njegov izraz bio pomalo anahron, ali je kompletan rezultat bio nešto što jeste bilo u duhu tog vremena. On u današnje vreme može imati ovakav ili onakav status, i, iz istorijske perspektive, za nekog može da predstavlja značajno delo iz tog doba i tog dela kulture, ali ne mogu ni da zamislim kako bi izgledao da ga danas radim. Bio bi potpuno različit – kaže Dejan o svom najcenjenijem stripu.  

O povratku u Novi Sad govoriš već godinama, te si odnedavno ponovo postao naš sugrađanin. Koji su te razlozi, osim, naravno, porodičnih, naveli da se u pedesetoj godini života vratiš u grad u kojem si rođen?

- Već sam ranije izjavio da nikad nisam u potpunosti osetio da sam otišao odavde. Ne znam da li je to slučaj i s drugim Novosađanima, mada sam u inostranstvu sretao brojne ljude iz Novog Sada koji su veoma vezani za ovaj grad, za njegov duh. Porodica nesumnjivo jeste jedan od najznačajnijih aspekata same ideje i odluke o povratku, ali, kako mi se čini u ovom trenutku, Novi Sad uopšte nije loše mesto za život i relativno je blizu drugih gradova u kojima sam živeo. To što sam se preselio s jednog kraja evropskog kontinenta na drugi, na izvestan način treba relativizovati, jer nameravam da i dalje često odlazim u Holandiju, za koju sam vezan po različitim osnovama, od prijateljskih do administrativnih. Moje preseljenje je stvar privrženosti ovom gradu, kao i komoditeta, jer je u mnogim aspektima ovde život udobniji.

Na kraju, budući da u rodnom gradu nikad nisi izlagao kao slikar, razmišljaš li, sad već skoro kao 50-godišnjak, o svojoj debitantskoj izložbi u Novom Sadu?

- Ljudi s navršenih 50 godina obično prave svoje prve velike retrospektive, pa bih i ja svoju eventualnu izložbu mogao da stavim u taj, pozitivniji kontekst. Jedan od razloga zbog kojih sam se vratio u Novi Sad bila je i želja da svoj život organizujem drugačije nego u Amsterdamu. Želeo sam da smanjim svoj rad na profesionalnom crtanju stripa, ne značajno manje, ali dovoljno da jedan deo vremena odvojim i za slikanje, kojim se nisam mnogo bavio u poslednjih devet godina. Imam tezu da je čovek u dobroj meri onakav kakvim sam sebe doživljava u glavi. Praksa je jako bitna, praksa je suštinska, ali dokle god on nije digao ruke od sopstvene definicije sebe, od toga kako sebe doživljava u svojoj svesti – on je to. Nisam se dugo bavio slikanjem ali razmišljam kao slikar, razmišljam na slikarski način, i to je ono što mene definiše kao slikara. S nestrpljenjem očekujem da uskoro ponovo počnem da se bavim slikanjem, i radim na tome da to ostvarim u vrlo bliskoj budućnosti. Dobar broj slika doneo sam iz Holandije, od kojih bih, uz određeni broj slika koje ću uraditi i narednom periodu, napravio selekciju za izložbu i ponudio je nekoj galeriji. U svakom slučaju, imam nadu i ambiciju da to ostvarim.

Oceni vest:
16
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • -

    pre 441 dan i 43 minuta

    retko iskreni odgovori za razliku od ostalih ljudi koji daju odgovore u intervjuima

    Oceni komentar:
    0
    4
  • nada

    pre 439 dana i 22 sata

    Pozdrav za Dejana, koga se secam kao "bucka" iz 1981. Jedino što je ostalo isto, su naočare, plave oči (gle čuda) i prćast nos! Dobrodošao.

    Oceni komentar:
    0
    2
Isključenje struje isključenje vode štrand isključenja struje prognoza vremena servisne informacije novi sad Vreme u Srbiji izmena režima saobraćaja JKP Vodovod i kanalizacija horoskopski znaci vrućine u novom sadu bebe jkp novosadska toplana rođene bebe novosadsko porodilište porodilje Vreme u Novom Sadu bez vode betanija novorođenčad klinika za ginekologiju i akušerstvo horoskop JKP Gradsko zelenilo RHMZ požar elektrovojvodina vremenska prognoza Republički hidrometeorološki zavod bez struje novosađani