Đorđe Randelj: Najbolji trenutak za novinarstvo je onda kada je narodu najgore

Đorđe Randelj: Najbolji trenutak za novinarstvo je onda kada je narodu najgore

Poznati novosadski novinar, publicista i književnik rođen je u Kaću 1954. godine. Napisao je više od dvadeset knjiga, uglavnom dokumentarne proze. Najzapaženiji su mu putopisi, zbirke novinarskih kolumni i izveštaja sa terena.

Đorđe Randelj je više od tri decenije radio u novosadskom listu “Dnevnik”, a poslednjih šest godina urednik je u redakciji kulturno-umetničkog programa Radio-televizije Vojvodine. Uz brojna priznanja za novinarski rad, naš današnji sagovornik je i dobitnik nagrade “Slobodna Vojvodina” za unapređenje izdavačke delatnosti, nagrade “Svetozar Miletić” za publicistiku i “Oktobarske nagrade grada Novog Sada”.

Njegove legendarne kolumne u nedeljnom izdanju “Dnevnika” prodavale su svojevremeno pola tiraža ovog dnevnog lista, a njegov britki jezik opekao je najviše državne figure devedesetih, pa je zbog svojih reči nekoliko puta debelo ispaštao. Ispaštao je Randelj, a ispaštali su i čitaoci, kada je, nakon njegovog odlaska, jedno od najozbiljnijih glasila s ovih prostora postalo puki bilten za retuširanje stvarnosti.

Đorđe Randelj je, zapravo, novinski pisac. On nije novinar, niti publicista, već upravo pisac za novine i pisac u novinama. Takvi nisu česta pojava i baš zbog toga su dragoceni. Takvi daju duh novinama. Randelj je oličenje novosadskog duha, na jedan literarno prepoznatljiv i autentičan način.

Čuveni hroničar književnosti Mihajlo Pantić o Randelju kaže: “Njegov glas je u sumornom, politički mahom instrumentalizovanom novinarskom okruženju zvučao jasno, nedvosmisleno i nepotkupljivo. U Đorđu Randelju, ma koliko god on u svom pisanju bio duhovit, što je vrlina prvog reda, i ma koliko voleo da se izdaje i predstavlja malo na svoju ruku, kao šeret koji izgovara teške i glavobolne istine, ima nečeg otmenog i starinskog, u dobrom smislu tih reči”.

- Danas je lakše napisati knjigu nego privući narod. Ne treba kukati kako niko ne ulazi u knjižare i kako narod ne čita. Ne ulaze ljudi ni u butike na Spensu, jer nemaju novaca. Ali idi im na noge, pričaj im sat vremena i odjedanput će se zaneti i zainteresovati – započinje Đorđe priču za portal mojnovisad.com.


Kako ste se, kao dete sveštenika, odlučili za novinarstvo? Sećate li se svog prvog angažmana?

- Upisao sam fakultet – ja 19, 20 godina, a rukometaši "Jugovića" iz Kaća ušli u prvu ligu. “Vjesnik” je u Njegoševoj ulici imao strašno dobro dopisništvo, sa jako dobrom ekipom. Ponosim se time što sam počeo u “Vjesniku”, koji je, uz “Borbu”, bio najveća kuća u državi. Dopisnik “Večernjeg lista" za celu Vojvodinu je bio legendarni novinar Feodor Feđa Ijevljev (potomak „belih“ Rusa) baš iz mog sela Kaća, a pošto je već bio u godinama, ulazak "Jugovića" u prvu ligu nije ga naročito obradovao. “Ajde mali, ti si vaspitan, a pismen i pametan dečko, da te uvučem u novinarstvo”, kaže on meni, a ja ostao šokiran. Istog trenutka sam dobio akreditaciju u "Vjesniku" i “kolekt kol karticu”, koja u Srbiji nije uvedena do raspada države. Ona je značila da možeš da uđeš u svaku poštu u državi, pokažeš karticu i zoveš bilo gde u zemlji, na njihov račun. Bio sam glavni kod devojaka sa tim “kolekt kolom”. Pošaljem ja dva izveštaja sa Kaća i vrlo brzo dobijem da pratim sve male sportove u Vojvodini. Ali i danas verujem, da se nije sve tako dogodilo, ja bih jednostavno morao da postanem novinar, na ovaj ili onaj način... Stigao sam 1989. na Kosovo kao novinar “Dnevnika” i romantični početnik koji sanja najveće novinare XX veka: Orijanu Falači, Džona Rida, Egona Ervina Kiša, Ernesta Hemingveja – svi oni su bili u ratovima, a vrhunac novinarstva je biti ratni izveštač u napetim vremenima. Oni su morali da pređu okeane da bi stigli do fronta, svih četvoro, a ja sam imao rat na kućnom pragu, na ličnu žalost i profesionalnu sreću. Eto, najpovoljniji trenutak za novinarstvo je onda kada je narodu najgore.

Šta je, dakle, bio najnezgodniji trenutak vaše novinarske karijere, a na kojem ste najviše zahvalni?

- Svaka ptica svojim glasom peva, kaže jedna narodna poslovica. Patrijarh Pavle je to često voleo da kaže... Ako Muslimani tokom rata zaustave konvoj humanitarne pomoći namenjen za srpski živalj, pa to isto njima Srbi urade u Zvorniku, Pavle sa svojih 90 godina sedne u "pincgauera" i vojsci naredi da pušta hranu ženama i deci. Moramo pustiti i biti ljudi... Nema oko za oko, zub za zub. Možda ćemo ih tim primerom dozvati da i oni sami progledaju, a ako ih baš i ne dozovemo, neka im bude Bogom prosto, mi radimo svoje, po tome kakvi smo ljudi. Prema tome, karakter je čoveku njegova sudbina. Kakvu imaš narav i prirodu, tako ćeš i proći u životu. Moj najteži period nije izazvao Milošević, ja sam ga sam sebi napravio. U "Dnevniku" je bilo 1.600 zaposlenih, a ja sam predvodio sve štrajkove i proteste. Do ’99. sam u "Nezavisnom" pisao stvari od kojih se i dan-danas ježim kad vidim šte se sve smelo. Kada bih nešto slično objavio danas, uhapsili bi me iste večeri, ne bih do sutra osvanuo.


Koliko puta ste ostajali bez posla zbog svojih buntovnih kolumni? Da li se danas kajete zbog bilo čega izrečenog ili napisanog?

- Ne kajem se ni zbog čega, sve je to teklo, trajalo i završilo se baš onako kako je i moralo da se završi, svi smo mi jako dobro znali šta smo započeli i kako ćemo to platiti. Naravno, još je i Heraklit znao da „karakter je čoveku njegova sudbina“. Što bi se na srpski valjda moglo prevesti i ovako „Bežanova majka nikad zaplakala nije, a Stojanova bogami jeste. Ali 1993. godine otkaz mi je jako teško pao. Te godine sam bio među predvodnicima štrajka, tokom kojeg dnevni državni list nije izlazio 53 dana. Tako nešto u Evropi nije viđeno... Zahvaljujući ljudima iz štamparije, istrajali smo toliko dugo, a ne zbog nas novinara. Svaki diktatorski režim je znao da su intelektualci kilavi i mekani, a da će radnici biti uporniji. Njih je, pak, jako lako zavesti i preveslati, i ja sam znao da će se to dogoditi. Tadašnji predsednik skupštine Vojvodine Živorad Smiljanić štrajkačima je slatkorečivo obećao da će do ponedeljka svi njihovi uslovi biti ispunjeni, samo da izađu brojevi za subotu i nedelju. Ja na to skočim, zgrabim mikrofon i kažem kako će nas sigurno prevariti, kao što je uvek bio slučaj. Dobar deo kolega optužio me je kako sam tvrd i zaguljen, uvereni da neko na takvoj poziciji kao što je bio Smiljanić zna šta govori. Pustiše oni mašine, izađe "Dnevnik" u subotu i nedelju, a u ponedeljak svi dobijemo otkaz – 80 najboljih novinara. Zamenik glavnog urednika uručio mi je spisak sa imenima onih koji se šalju na prinudni odmor. Gledam spisak, celog ga pročitam i vidim da nema mene. Nosio sam to rešenje u rukama i već bio na pola puta kući, kada sam se okrenuo i vratio u "Dnevnik". Bez najave ulećem kod njega nogom u vrata: "Jesi li ti normalan? Vi mene da ne otpustite, ja da da ne budem u tom društvu?!" Ispustili me, navodno, slučajno. I dan-danas se priča da sam ja jedini novinar koji je insistirao da bude otpušten u dobrom društvu, da ne ostaje sa ološem. Svejedno, jako mi je to teško palo... Novinarstvo je tada još uvek ličilo na nešto, naša kuća je bila u punom cvatu, a u štampariji smo imali 86  raznih novinskih izdanja u jednom trenutku. Vrata "Dnevnika" za mene su bila zatvorena narednih osam godina, sve do 5. oktobra, kada me je prihvatio moj veliki ideološki neprijatelj, ali inače divan čovek – Mile Isakov. "Piši za nas i ja ti samo jedno garantujem: Jedno slovo ti neće biti promenjeno, od sad pa do kraja života", obećao mi kad sam rezervno uhljeblje našao kod njega, u "Nezavisnom građanskom listu". Tako i bi. Nisam nailazio na mnogo doslednih i iskrenih ljudi kao što je on. Život ljude menja i troši ih. Tokom tih osam godina, koliko smo bili na ulici, pola mojih kolega je pomrlo, od čiste nemaštine. Ostaci te ekipe koja nam je navukla bedu na vrat ostali su u "Dnevniku" i samo se “presvukli”, i tu je najveći problem. I da vam kažem: Najkrivlji za sve ovo što nam se poslednjih 4-5 godina dešava, za ovu najveću bruku i sramotu u istoriji srpskog naroda i najveći pad, kriv je Zoran Đinđić. Zakon o lustraciji donet je 2001. i za 15 godina ni jedan slučaj nije urađen. Bilo je lepo tih nekoliko godina, država je ličila na državu, prešao sam na televiziju i zadržao kolumnu u novinama. Kada se 2013. promenila vlast, Aleksandar Vučić je lično nazvao urednike "Dnevnika" i izdao naređenje da se zabranjuje pisanje Teofilu Pančiću i Đorđu Randelju. Opet sam, eto, otišao - u najboljem društvu.

Od vaših 26 knjiga, ona o životu patrijarha Pavla pobudila je najviše pažnje. Zašto ta ličnost i ta tema?

- Uvek je važilo da knjigu prodaje naslov, a ne ime autora. Od mojih 26 knjiga ova je doživela najveće tiraže, ali ni slučajnio zato što piše Đorđe Randelj, već zato što stoji “Patrijarh Pavle – Svetac kojeg smo poznavali”. Drzak, ali istinit naslov... Mi nismo upoznali Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, a itekako bih voleo da jesam. Da sam imao prilike da upoznam Vuka, slušao bih ga 40 godina, sav bi se u uho pretvorio. Pavla jesmo... Jako je velika privilegija i radost biti savremenik takvog čoveka. Njegova uloga je bila ne da nam pomogne da dobijemo rat – u ratu niko ne pobeđuje, svi su gubitnici – već da nam pomogne da sačuvamo ono malo časti i ljudskosti.


Kažite nam nešto o književnom festivalu koji svake godine, o svom trošku i u ličnoj organizaciji, radite na brod-kafeu Zeppelin. Odakle vam ideja i elan za tako ozbiljan posao?

- U mom detinjstvu knjiga nikada nije imala konkurenciju. Mi celo leto nismo imali šta da radimo, osim da čitamo. Kada sam bio klinac postojao je jedan TV program, koji je trajao dva-tri sata dnevno. Danas je takva ponuda da uopšte ne treba osuđivati ljude što pored toliko izazova i linija manjeg otpora ne čitaju masovno. Sanjam da sam nastavljač Dositejeve ideje – "knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci" – a mnogo mi je lakše nego njemu. Kada je on 1808. na Karađorđev poziv iz Trsta stigao u Srbiju imali smo jedan posto pismenih. Danas je situacija mnogo bolja, sigurno imamo preko tri procenta... Šalim se, naravno, ali sam pre dve godine na jednom lepom belom brodu „Cepelin“ na Dunavu, ukotvljenom tu na keju kod spomenika Žrtvama racije pokrenuo Novosadski književni festival na kojem sam na 66 književnih večeri doveo i ugostio oko 150 najuglednijih pisaca, kritičara, prevodilaca i izdavača u zemlji Srbiji, kao i goste iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Češke i Izraela. Šta da vam kažem, bilo mi je na brodu 15 dobitnika Ninove nagrade, od Vlade Pištala do Albaharija, od Basare do Dragana Velikića... Vida Ognjenović mi je gostovala četiri puta, Mihajlo Pantić, Goran Marković (da, onaj filmski) i Gojko Božović su mi najveći promoteri u Beogradu... Šta da vam kažem, nema kulturne adrese u celoj Srbiji koja na svakoj književnoj večeri okupi 100-200 ljubitelja pisane reči. A to je samo zato što su kulturne redacije svih novina i televizija u defanzivi. E, prvo ti ponudi ljudima sve što možeš, pa tek onda reci šta ljudi vole. A ne pomiriti se TV Pinkom i turbo-folkom i pristati na zatečeno stanje. Za mene su vojskovođe srpskog naroda Crnjanski i Andrić, a ne samo vojvoda Mišić. Sva čast vojvodi Mišiću, ali napali nas, pa je morao da pokaže šta zna. Daj Bože da nam jedan takav nije ni trebao...

Kako komentarišete skori izbor Novog Sada za evropsku prestonicu kulture i prestonicu mladih? Da li mislite da je to dobro za grad, ili samo za pojedince?

- To bi moglo da bude dobro za grad, ali naravno da će sve biti propast. Bojim se da će novac koji stigne za grad kulture otići na dva, tri velika muzička imena, na koje će već sutradan svi zaboraviti. Dunsteri koji vode ovaj grad misle da je to kultura. Oni dođu, nešto malo otpevaju i pokupe gutu, a uglavnom ne znaju ni gde su bili. To je kao kada bi dotaciju za sport potrošio da dovedeš Barselonu da odigra jednu utakmicu na stadionu Vojvodine. Mene ne interesuje Igi Pop, interesuje me Akademija umetnosti u Novom Sadu, muzička škola i sve katedre Filozofskog fakulteta o kojima niko ne govori, jer niko i ne razmišlja.


Kako mlađe generacije, ubijene u pojam, trgnuti iz letargije?

- Ranije bih rekao – gledaš svoju devojku, braću i sestre, svoju decu i napraviš sebi Kaliforniju u kući. Ovo nikada nisam rekao, ali ja za nas više ne vidim nikakvo rešenje. Fakultetske diplome postale su nam preporuke za inostranstvo i ništa više. Kako mlade zadržati kada ne postoji država i kada ništa ne funkcioniše?

Pišete li nešto novo?

- Nikakvog više motiva nemam da pišem. Kada napišeš prvu knjigu budeš van sebe od radosti, kao da ti se dete rodilo. Kada napišeš drugu, to ti je već duplo više nego što si do sad napisao. A šta meni posle 26 knjiga znači dvadeset i sedma? Ništa. Ipak, knjigu o festivalu – “Brodski dnevnik” – moram napisati, kako bih i sebi i drugima dokazao šta se sve dešavalo na brodu. Ima da je islikam, napraviću je kao jelovnik. “Dnevnik” sam već započeo i nadam se da ću ga do marta i početka nove sezone festivala završiti.

Koga od kolega novinara sa ovih prostora najviše poštujete i smatrate za najboljeg ?

- Od dolaska Slovena na Balkan do danas, dakle jedan i po milenijum, uvek smo na tom polju bili jači od Hrvata, evo sad prvi put nismo. Imamo mi ogromne novinare, uzmite samo kompletne, ali baš kompletne redakcije NIN-a i Vremena, imamo i velike mislioce i najvećeg intelektualca srpske književnosti Mihajla Pantića... U komšiluku imamo jednog Miljenka Jergovića, za koga smatram da mora dobiti Nobelovu nagradu, zatim Borisa Dežulovića, Antu Tomića, Juricu Pavičića, koji poput mene tako divno plače za Jugoslavijom, besmrtnog Gorana Tribusona - prvog rokera u Hrvatskoj akademiji znanosti...  Sa naše strane tu su Vladimir Pištalo, Mihajlo Pantić, novosadski zet Vava Petković, Teofil Pančić... Zapravo, ima više pisaca nego čitalaca. Oni se međusobno poznaju, vole i poštuju, a moj festival je čist dokaz toga. A znate i sami, iz sopstvenog novinarskog iskustva, što su ljudi pametniji, zreliji i važniji, oni su jednostavniji. Kod predsednika Matice srpske, a ja sam ih četiri promenio, nećeš čekati ni pet sekundi, bićeš primljen odmah. Čekaćeš kod šalteruša iskompleklsiranih i kod ostale polupismene fukare... Takvi vole da šikaniraju. Priznajem da nas Hrvati trenutno šiju na tom polju... Ipak, više od svih spomenutih kolega najviše "mrzim" Muharema Bazdulja, i ne propuštam priliku da mu to kažem, zato što je mlađi od mog sina, a pametniji od mene. A to zaista nije lako podneti.


Razgovarao: Mladen Borocki
Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
16
71

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Teofil

    pre 326 dana i 3 sata

    Svakoj vlasti virio iz produžetka leđa. Folirant.

    Oceni komentar:
    6
    33
  • Лидија

    pre 325 dana i 1 sat

    Аууу ала се нахвали. Испаде да је књига за Нобелову награду, а оно тираж од 150 комада и до сада продато 12 комада (истина аутор је здушно сваком џабе поделио књигу ко је хтео да дође на промоцију).

    Oceni komentar:
    5
    25
  • Zoran

    pre 324 dana i 23 sata

    "Aleksandar Vučić je lično nazvao urednike "Dnevnika" i izdao naređenje da se zabranjuje pisanje Teofilu Pančiću i Đorđu Randelju."
    Smešno. Jaki ste štihovi da se na vaše piskaranje bilo ko obazire. To sam sebi dižeš cenu i važnost, a znaš da na vaše piskaranje svako normalan reaguje po onoj narodnoj: "kerovi laju, karavani prolaze"

    Oceni komentar:
    4
    19
  • Zdravko

    pre 324 dana i 12 sati

    "...zato što je mlađi od mog sina, a pametniji od mene" - to je bar lako, a godine uošte nisu važne.

    Oceni komentar:
    4
    19
  • Aleksej

    pre 324 dana i 2 sata

    Ako nije tajna, koliko je Randelj platio da se ovakav tekst objavi? Bljutavo!

    Oceni komentar:
    5
    17
  • Svetozar Srdanov

    pre 323 dana i 19 sati

    ???teofil & lidija & zoran & zdravko & aleksej itd... jadan je ovaj mojNovi Sad koji dozvoljava ovakve nabulozne stavove , misljenja itd. U Vašim komentarima nema niti jedan gram ozbiljne priče, a posebno visokoumnog razmišljanja (odavno ste sa tom umnom granom raskrstili)
    Posebna priča je Vaš stid i sram u odnosu na pretke , kojih se definitivno stidite (nigde Vam niti imena , a još manje prezimene... bedno).
    Ponosno ime i prezime: Svetozar Srdanov -Tatika, Turija. Svetog Save 52-a.

    Oceni komentar:
    16
    7
  • Svetozar Srdanov

    pre 323 dana i 19 sati

    zoran je posabno obdaren idiot, Hvala Ti Zorane, još uvek ima umno obdarenijih čak i od mene. Svetozar Srdanov-Tatika

    Oceni komentar:
    15
    4
  • Žika

    pre 323 dana i 12 sati

    "Gledam spisak, celog ga pročitam i vidim da nema mene..."
    Kako bi te bilo na spisku kada si bio ubačen među štrajkače kao insajder i doušnik. Kasnije su i tebe poslali na prinudni odmor da bi ti oprali biografiju, a plata ti je i dalje bila ispaćivana iz fonda za doušnike i poslušnike, na kojem si i danas, ali kod druge vlasti.

    Oceni komentar:
    4
    17
  • Dragana

    pre 323 dana i 8 sati

    Sto ne pisete o zenama-piscima, Novosadjankama, Radmili Gikic i Ljiljani Maletin Vojvodic. Piscima i svetskim putnicama. Pisu odlicne putopise. Radmila o Koreji, a Ljiljana o Grenlandu, Norveskoj. Radmila je radila u Dnevniku i pomagala mnogim piscima da objave svoje knjige. Zbog Ljiljane su mnogi klinci u Karlovackoj gimnaziji zavoleli knjizevnost.

    Oceni komentar:
    0
    15
  • Steva Medurić, rođen u Turiji, sa stanom u Novom Sadu

    pre 323 dana i 8 sati

    Re: Ponosno ime i prezime: Svetozar Srdanov -Tatika, Turija. Svetog Save 52-a.
    Mani se samohvala, ti isto kao Randelj

    Tatika znaš li ti da je još čika Jova Zmaj koristio dve lepe, danas pogotovu mnogoprimenjive reči: samodrek i samohval. Mani se samohvala, pusti da mi koji te znamo kažemo "časno ime". Istina ono je za tebe sigurno takvo kakvo misliš da je, ali pipak to bi mi, koji te poznajemo, trebali da kažemo. Lepše zvuči i ne deluje kao narcisoidni "samohval i samodrek". Ovako, kada ti to kažeš za sebe, a pogotovu kada ustaneš u odbranu "samohvalnog i samodreknog" Randelja biva da je "našla krpa zakrpu".

    Oceni komentar:
    5
    14
  • Miloš Kikić

    pre 322 dana i 13 sati

    I bre Randelju smanji malo. Ta tvoja samohvalna priča (što reče Steva) ne bi prošla ni tamo gde te ne poznaju, a kamoli ovde gde te svi znamo. Ti kao onaj pevač tvoj imenjak ja najbolji, ja najpametniji, ali glupavi narod to nemože da shvati.

    Oceni komentar:
    1
    12
  • Ljuba Podbarac

    pre 322 dana i 6 sati

    U majkoviću al´se nahvali, ni ciga svog konja nije bolje nahvalio i ako biva da je premet hvale isti.

    Oceni komentar:
    2
    9
  • Mladen

    pre 284 dana i 9 sati

    Jeste da je "Dnevnik" godinama propadao, ali niti je Randelj bio jedini kvalitetan novinar niti su njegovi tekstovi imali toliki značaj koliko se u tekstu potencira.

    Oceni komentar:
    0
    3
bebe novorođenčad isključenje vode novosadska policija JKP Vodovod i kanalizacija bez struje RHMZ Vreme u Novom Sadu novosađani novosadsko porodilište Isključenje struje horoskopski znaci Republički hidrometeorološki zavod betanija vremenska prognoza Dom zdravlja Novi Sad Spens fk vojvodina prognoza vremena klinika za ginekologiju i akušerstvo isključenja struje Vreme u Srbiji porodilje servisne informacije novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević ekologija bez vode vatrogasci elektrovojvodina matičar