Dr Dragana Zgonjanin Bosić, forenzičarka: Podele na "muška" i "ženska" zanimanja više ne postoje

Dr Dragana Zgonjanin Bosić, forenzičarka: Podele na "muška" i "ženska" zanimanja više ne postoje

Ovog petka razgovaramo s Novosađankom koja je stala rame uz rame s najboljim naučnicima sveta.


Dr Dragana Zgonjanin Bosić, stalni sudski veštak forenzičke genetike i sudskomedicinske toksikologije iz Centra za sudsku medicinu, toksikologiju i molekularnu genetiku Kliničkog centra Vojvodine (KCV), na nedavno održanom Međunarodnom Kongresu Društva za forenzičku genetiku u Seulu uvrštena je među devet najboljih naučnika u oblasti forenzičke analize u 2017. godini. U Seulu se okupilo 700 učesnika iz 68 zemalja, a srpska forenzičarka, je kako kaže za priznanje, pre svega, zahvalna kolegama iz policije u Dubaiju.



Priznanje iz Seula, kako kaže, za nju predstavlja svojevrsno priznanje i za dugogodišnji rad u oblasti forenzičke genetike, kome je ona unutar Kliničkog centra Vojvodine posvećena još od 2003. godine.

Smatra da je samo predanim i upornim radom te konstantnim usavršavanjem moguće postići rezultate, a njen put do devet najboljih nije bio ni malo lak. A nije joj strano ni to da zamesi štrudlu s makom i orasima, napravi orahovaču, te domaćinski dočeka reportere portala da se zajedno počastimo hranom ali i novim informacijama.


Gde ste se školovali i kako pamtite taj period života?

- Rođena sam u Vukovaru i tamo sam završila osnovu i srednju školu, s izuzetkom da sam tokom rata devedesetih godina treći razred srednje škole završila u Novom Sadu. Bila sam smeštena u srednjoškolskom domu i pohađala sam školu na Salajci tada "Đorđe Zličić", a sada "Pavle Savić". To nije bio moj prvi izlet u Novi Sad. Moja majka je Vojvođanka, a sva rodbina s majčine strane je iz Novog Sada ili je u neposrednom okruženju. Dolazila sam kao dete često u Novi Sad i bilo je prirodno da tokom rata budem ovde. Kako sam tada doživljavala ovaj grad i kako su me ljudi ovde dočekali, mislim da je to divljenja vredno. To nikad neću zaboraviti. Mislim da sam se zato ovde i vraćala. To vam ostane duboko u srcu, jer su ljudi ovde brinuli o meni. Sećam se da sam tada šetala Salajkom ka školi i kako sam bila daleko od roditelja i od grada u kom sam odrastala, te iako sam patila, shvatila sam da tako mora biti i počela sam da volim ljude oko sebe, školu i ti ljudi su voleli mene.

Kao dete sam često dolazila u Novi Sad i bilo je prirodno da tokom rata budem ovde


- Kako je to zapravo izgledalo pokazuje podatak, da je moja razredna u Novom Sadu Borka Tošić, kada je trebalo da upišem četvrti razred, smatrala da treba da ostanem u toj školi da se ne vraćam u Vukovar, jer bih dosta izgubila u nastavi. Potom su nastavnici pozvali moje roditelje i odlučeno je da ostanem u Novom Sadu. Kako je već škola počela, nisam imala smeštaj, te je jedna od nastavnica Ruža Karadžić koja je živela sama odlučila da me primi u svoj stan. Međutim, jako sam patila za roditeljima. Sećam se da sam sedela ispred zbornice i razredna me je videla kako plačem. Tada mi je rekla "Ovo neće ići, ti stalno plačeš. Moramo te vratiti, suviše patiš..." Opet su reagovali i pomogli mi da školovanje nastavim u Vukovaru. One se i dalje raduju svakom mom uspehu, a ja našim zajedničkim trenucima i razgovorima uz kafu. Sve se završilo kako treba i upisala sam Prirodno-matematički fakultet, odsek za hemiju.


PLODNA SARADNJA S NEKADAŠNJIM PROFESORIMA: "Studije na PMF-u su mi u najboljem sećanju, vremenom sam shvatila da sam i ja ostala mojim profesorima i asistentima u sećanju, jer kada sam neke od njih pozvala na odbranu moje magistarske teze i doktorata, njihovo prisustvo u prvim redovima pored treme bilo je istovremeno i ogromno zadovoljstvo. Sada sa nekima od njih i sarađujem. Tokom magistarskih studija i doktorata, moja mentorka, profesorka dr Eva Lončar, bila je velika podrška i oslonac, njen doprinos mojim nastojanjima da istrajem je nemerljiv. Još jedan biser na mom putu bila je i moja druga mentorka, profesorka dr Mirjana Antov. Ona sada zna da me pozitivno motiviše i povuče napred ka naučnom radu, kad se umorim...", priča za naš portal Dr Dragana Zgonjanin Bosić.


Jeste li tokom školovanja imali ideju o tome čime ćete se baviti, te da li ste razmišljali o forenzici?

- Dok sam bila u srednjoj školi, pa i nakon fakulteta, nisam imala volje ni ambicije za usavršavanjem. Smatarala sam da je diploma fakulteta dovoljna za posao u struci. Period diplomiranja je bio i period bombardovanja i posla nije bilo. U tom periodu sam bila u inostranstvu. Mesec dana u Holandiji i osam meseci u Švajcarskoj. Moji prijatelji su tamo smatrali da sam imala mogućnosti i osnova da ostanem i bila je prilika za usavršavanjem. Ipak veza sa Novim Sadom i potreba da se vratim roditeljima i porodici, te boravak u telefonskoj govornici i razgovori s roditeljima su bili jači od toga. Potom mi se ukazala prilika da radim u laboratoriji Instituta za sudsku medicinu u Kliničkom centru Vojvodine. Profesor dr Miloš Tasić, tadašnji upravnik Insituta je nakon razgovora sa mnom smatrao da sam ja te prilike vredna. To je izazvalo ogromnu promenu i ideju čime se baviti. Za mene je to bila sjajna prilika i sa jako dobrim mogućnostima.
 

Odbila sam da idem na kongres u Tunis jer sam tražila da idem u DNK laboratoriju Sveučilišta u Zagrebu


- Nije bilo lako, ali sam se trudila da opravdam poverenje koje mi je pruženo. Laboratorija je bila u opremanju i bila sam neko ko je bio na počektu, ko je završio fakultet. Laboratorija je počela sa radom 2003. godine, a ja sam prionula na proučavanje literature i oživljavanje laboratorije uvođenjem protokola izolacije iz različitih tipova uzoraka, svesna koliko je ozbiljan i odgovoran posao. Profesor dr Tasić je znao da ceni rad i upornost, a da je to tako govori i jedna anegdota. Naime, 2005. godine me je pitao da li želim da idem u Tunis na kongres. Odbila sam jer sam tražila da idem u DNK laboratoriju Zavoda za sudsku medicinu i kriminalistiku Sveučilišta u Zagrebu, da vidim kako ti ljudi tamo rade, jer sam toliko o njima slušala. On mi je tada rekao, da bi se svi pre odlučili za kongres u Tunisu, ali da mi naravno daje saglasnost za odlazak u jednu od najboljih laboratorija na ovim prostorima. Moram priznati da je ta poseta ostavila veliki utisak na mene, i ti ljudi su mi postali pravi prijatelji i ravnopravne kolege od kojih mogu mnogo toga da naučim, kao što sam učila i od profesora dr Miloša Tasića.



Nastavili ste da sarađ
ujete i sa drugim kolegama u drugim državama, te šta vam je ta saradnja donela? 

- Profesor dr Milovan Kubat, voditelj prve DNA laboratorije na ovim prostorima osnovane 1994. godine pri Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, a sada načelnik pomenutog Zavoda, me je učio i u našim razgovorima isticao da je laboratorija živ sistem i da se prema njoj treba ophoditi kao prema malom detetu. Ona stalno mora da raste i morate se trudite da joj date što više. Ponekad su to raspoloživa sredstva, a nekada je to talenat. Nekada vam treba dodatna oprema ali onda morate ljudima objašnjavati koliko je to vama važno i šta DNK analiza modernog doba i modernoj forenzici znače. Tako se donosi ključ na osnovu kog se optužuje ili oslobađa okrivljeni i indentifikuje žrtve zločina, nesreće ili katastrofe. Nije uvek lako, ali sam nastavila da se borim i da ostvarujem dobre kontakte sa ljudima iz moje oblasti. Mislim da su moja pomirljivost, pitomost i skromnost privukla te velike ljude koji su mi pružili ruku kada je meni bilo važno i potrebno.

 Prema laboratoriji se treba ophoditi kao prema malom detetu


Na Kongresu ste predstavili pet radova, dva su rezultat saradnje sa kolegama iz policije Dubaija, a jedan sa kolegama iz policije Katara i dva univerziteta u Engleskoj...

- Imala sam status i prilike koje se retko pružaju, posebno zahvaljujući direktoru DNK i biološkog odeljenja Departmana za forenzičku nauku i kriminologiju policije Dubaija majoru dr Rašedu Algafriju, koji se svojski potrudio da dobijem uvid u metode i principe rada kolega iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Predstavila sam rezultate pet različitih istaživanja iz oblasti kojima se bavi DNK labaratorija Instituta za sudsku medicinu KCV-a. Dva rada su bila rezultat saradnje sa forenzičarima policije Dubaija, koji su se bavili ispitivanjem novih brzo mutirajućih Y-hromozomskih markera, kratkih ponavljajućih tandema. Ta ispitivanja ponudiće obećavajuće rezultate u rasvetljavanju nekih krivičnih dela, pružajući specifičnu i osetljivu detekciju muške DNK, prvenstveno kod dela seksualnih zlostavljanja.



- Ono što je od značaja za moj dalji rad, a, naravno, na dobrobit našeg KCV, je interes želja i volja mog kolege majora dr Rašeda Algafrija da nastavimo saradnju i da uzvrati posetu već tokom februara. Sada se iskreno radujem njegovom dolasku i vremenu koje ćemo provesti u mojoj laboratoriji. Naravno da ću se potruditi da budem dobar domaćin i pokažem meni najdraža mesta u Novom Sadu, Frušku goru, poneku čardu na Dunavu. Nekako mislim da uvek uspem da mojim kolegama prilikom tih radnih poseta laboratoriji kada je uvek malo vremena, da odaberem najbolje parče Novog Sada, jer žele da se vrate, kao što je slučaj sa mojom koleginicom iz Katara.



Koji su najlakši, a koji najteži uzorci ?

- DNK laboratoriji za sudsku medicinu KCV-a radi analize na forenzičkim uzorcima pri obradi kriminalnističkih slučajeva, na zahtev tužilaštva, viših i osnovnih sudova, radi analize identifikacija obdukovanih osoba kada to nije moguće utvrditi klasičnim metodama, analize za utvrđivanje spornog roditeljstva... Najlakšim "stvarima" u forenzici se smatra uzorak koji obiluje krvlju. Nešto više problema bude sa onim uzorcima koji su dugo bili pod vodom, ali sam izabrala rad sa kostima, što je često u forenzičkoj praksi najzahtevniji posao.



- Mislim da je za DNK analitičara i forenzičara izazov odgovoriti na zahteve moderne forenzike, koji podrazumevaju kvalitetno obrađivanje dostavljenih uzoraka u što kraćem vremenskom roku. Veoma je lako kada imamo na raspolaganju uzorke krvi, ali to nije uvek slučaj. Često su predmeti obrade kontaktni DNK, odnosno deponovani DNK na predmete prilikom dodira i tada smo suočeni sa izazovima da nam nije na raspolaganju dovoljna količina DNK – navodi dr Zgonjanin Bosić i nastavlja:

- Važno je pratiti najnovija dostignuća i koristiti savremenu tehnologiju, jer raste potreba pravosuđa za DNK analizama, a, moderna analiza uzoraka sada omogućava uspešno DNK profilisanje i na onim uzorcima koji su stari i više od jedne decenije.


Koliko često radite utvrđivanje roditeljstva, i šta na vas ostavlja najjači utisak ?

- Utvrđivanje očinstva i razbojništva su najzastupljenija, kada posmatramo strukturu predmeta, a poslednjih godina je dosta zastupljena i indentifikacija ljudi. Oko 20 do 30 odsto od testiranih roditelja su negativni rezulatati, i taj broj se ne tiče čitave populacije, već samo testiranih. Osim ličnih zahteva na testiranje za utvrđivanje očinstva, postoje i nalozi suda, ako je u toku parnični postupak, najčešće zbog brakorazvodne parnice ili sličnog spora supružnika. Sve je više slučajeva u kojima odraslo dete, odnosno osoba od preko 30 godina, želi da potvrdi svoju biološku vezu sa ocem.

Uz pomoć kosti vojnika zakopanog u Drugom svetskom ratu uspeli smo jednoj ženi da pronađemo oca


- Iako pojedine privatne laboratorije popularizuju slanje uzoraka poštom, što nije u skladu sa pravilima, u laboratoriji za DNK Kliničkog centra Vojvodine ne može se uraditi testiranje na očinstvo bez saglasnosti svih uključenih stranaka. Po pravilu služi propisno uzet uzorak krvi ili bris sluzokože usne duplje ukoliko nam navedeni uzorci nisu dostupni iz nekog razloga, kao, na primer, kod utvrđivanja srodstva, postmortem uzorak može biti uzorak kosti ili zuba.

OBDUKCIONIM MATERIJALOM DO STARATELJSTVA NAD DETETOM: "Uz pomoć kosti vojnika zakopanog još u Drugom svetskom ratu uspeli smo da pronađemo oca jednoj starijoj ženi. To je bila najstarija kost sa kojom sam radila. Istovremeno je na mene ostavilo utisak i to što jedan deo očeva i kada saznaju negativne rezultate kažu da to neće promeniti njihov odnos prema deci, i da će se prema njima ophoditi kao roditelj. Istovremeno sam imala i slučaj u kom je žena tražila da se utvrdi da je njen brat otac deteta koje je završilo u hraniteljskoj porodici. Uspeli smo to da uradimo, iako čovek nije bio živ, ali je bio obdukovan, a samim tim je sav potreban materijal na KCV. Utvrdili smo da je on otac deteta, te je tetka sa tim papirom uspela da dobije starateljstvo i ono sada živi kod nje", objašnjava naša ovonedeljna sagovornica.


Forenzika pomaže i u indentifikaciji tela koja su izgorela do neprepoznatljivosti...

 - Pre nekoliko godina je pronađen leš u automobilu koji je izgoreo i jedino smo uz pomoć kostiju mogli da ga intentifikujemo, što je i učinjeno. U jednoj automobilskoj nesreći muško telo izgorelo do neprepoznavanja, roditelji nisu želeli da preuzmu posmrtne ostatke tvrdeći da to nije njihov sin, da je i dalje živ. Humanom identifikacijom, nažalost, morali smo im dokazati da je to on. Poznati slučaj gaženja ljudi u Vojvodini kada je vozač tvrdio da je autom upravljao maloletni brat, dok je on bio na mestu suvozača. Na kraju, DNK analiza je pokazala da je ipak stariji brat upravljao kolima, a analizom opušaka iz pepeljare saznalo se da su u kolima bili i roditelji. Kada se pre desetak godina autobus srušio u Tisu, tela smo nalazili i posle pet godina, potpuno degradirana, to su teški slučajevi. Najbliža familija u šoku, ne žele da veruju. Zahtevna i teška je bila identifikacija petnaestočlane grupa kosovskih Albanaca iz 2009. godine koji su stradali prilikom ilegalnog prelaska granice. Mahom su to bile žene i deca. Analiza je zahtevala identifikaciju tela koja su sukscesivno pronalazili nekoliko meseci.
 

Roditelji nisu želeli da preuzmu posmrtne ostatke tvrdeći da to nije njihov sin


Koliko je teško biti, majka, supruga, ćerka, doktor nauka
, sudski veštak ?

- Imam dosta interesovanja i teško je sve uskladiti. Moja porodica, kuća i dvorište su moja oaza mira. Imam sina od deset godina i devojčicu od sedam. Volim da provodim vreme sa njima. Nije lako, ali se trudim da budem stalno prisutna da im budem posvećena kao što sam na poslu. Moja deca su različita. Sin trenira plivanje i dobar je matematičar, a ćerka je sa velikim brojem interesovanja, velikom energijom i ljubavi za sve nas. Imam dunje u dvorištu i obožavam da pravim kitnikez – priznaje nam naša sagovornica i dodaje:

- Volim kuhinju i uživam u pravljenju hrane i u tome da sve nahranim. Pravim proju, krofne pekmez ...to  mi je izduvni ventil. Napravila sam domaću rakiju od oraha. Zapravo, kakav bih ja to bila hemičar, da je nisam napravila...



- Ipak, najviše od svega se trudim da budem dobar roditelj. Moji roditelji su to meni bili, ali ne znam da li  sam mojoj deci dovoljno dobra kao majka. Mislim da i dalje učim, i trudim se da budem i stroga, jer ih treba pripremiti i za prostor koji je van kuće i dvorišta. Decu sam dobila u ozbiljnim godinama. Mihajla u 33, a Dunju u 36 godini. Mislim da je bolje dobiti decu kada ste mlađi, kada imate više energije. Ipak ima nekih draži i u tome kada ih dobijete u tim godinama, jer ih doživite drugačije i zreliji ste.

Deca ne moraju i ne trebaju da se ponašaju kao većina ukoliko to nije dobro

Šta vam je najbitnije kod vaše dece i šta bi ste im rekli ukoliko bi poželeli da se bave vašim poslom u Srbiji ?

- Suprugu i meni je najbitnije da nam deca budu dobri ljudi i dobri za sredinu kojoj deluju i gde su ponikli. Da ne moraju i ne trebaju da se ponašaju kao većina, ukoliko to nije dobro. Da, ukoliko u školi vide da četvorica jednog guraju, da ne treba da im se priključe, ali ne treba da budu i posmatrači. Teško je malim ljudima objasniti šta je prihvatljivo, a šta ne, jer postoji okolina u koju oni moraju da izađu, a pri tom ih treba pripremiti za život izvan porodičnog dvorišta. Istovremeno neću ih sprečavati, ukoliko se odluče da se bave poslom kojim se bavim. Nije mi bitno ni da li će se baviti "muškim" ili "ženskim" zanimanjem – te podele više ni ne postoje.

Koji su vam dalji planovi i ciljevi?

- Učili su me da se prema laboratoriji ophodim kao prema detetu, i da je za nju potrebno da živi, da se proširi i unapređuje. Mislim da je sada pravi trenutak za tako nešto, jer ova laboratorija, i ja zajedno sa njom, to i zaslužujemo. Želja mi je da nastavim saradnju sa kolegama iz okruženja i inostranstva, a sve u cilju što boljih rezultata, edukacije i razmene iskustva. Mislim da je jedino tako moguće održavati laboratoriju i ići u skladu sa novinama iz ove oblasti nauke.



Razgovarala:
Slađana Aničić
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com i privatna arhiva dr Dragane Zgonjanin Bosić

Oceni vest:
17
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milenko

    pre 276 dana i 13 sati

    Bravo.
    Posle dugogodišnjeg upornog i napornog rada, ovakvu pažnju Dragana i zaslužuje.

    Oceni komentar:
    0
    4
RHMZ Vreme u Novom Sadu tajne horoskopa Isključenje struje betanija Elektrodistribucija Novi Sad novorođenčad isključenja struje vremenska prognoza novi sad policija horoskopski znaci Srbija detelinara zdravlje servisne informacije novi sad bez vode Republički hidrometeorološki zavod isključenje vode klinika za ginekologiju i akušerstvo horoskop novi sad mup novi sad odbojka novosađani bez struje OK Vojvodina Petrovaradin novosadsko porodilište bebe elektrovojvodina