Dr Milan Ignjatović Mikandus: Kardiolog, roker i džudista kome je Mika Antić posvetio stihove

Kada je naš ovonedeljni sagovornik 1973. godine osvojio titulu prvaka Jugoslavije u džudou, veliki pesnik je u njegovu čast napisao pesmu "Zlatni pojas". Zbog svojih dečjih nestašluka, u osnovnoj školi dobija nadimak koji ga prati do dan-danas. Osamdesetih godina je osnovao bend Neron, a spasava živote kao kardiolog.

Kako je došlo do toga da ga u stihove utka Mika Antić, te šta su za njega medicina i muzika, i kako izgleda rad u šok-sobi i svakodnevni susret sa smrću, govori za naš portal dr Milan Ignjatović Mikandus.

Gde ste odrastali i kako pamtite taj period života?

- Odrastao sam na Telepu i bio sam dosta nestašno dete. Kada sam krenuo u školu, odmah sam dobio batine, a moj pokojni drugar Aca Carević me je odveo na džudo. Počeo sam da treniram da bih se revanširao, ali i da bih se ugledao na mog pokojnog drugara koji je tada trenirao džudo. Tukli smo se i dalje, u školi, pa kada sam bio bolji od njih, pitali bi me, "A gde ti ono treniraš?". Tako sam nekoliko njih prevukao u klub, pa su i oni počeli da vežbaju. Bio sam aktivan sportista, a drugari su mi zbog toga što sam nestašan dali nadimak "Mikandus". Kako sam aktivno trenirao, svako zimovanje i letovanje išao sam na pripreme, a i devojke su mi bile džudistkinje. Nije bilo drugog okruženja, na pripremama smo bili mi i vojska. Ipak, u džudou je  još tada bilo fantastičnih žena, koje su dale izvrsne rezultate. Najpre sam trenirao u “Partizanu”, pa sam prešao u “Slaviju”. Međutim, u džudo se malo ulagalo, bio sam razočaran uslovima. Dva puta sam napuštao, pa se vraćao. Ipak, brzo sam se vraćao u formu, pa sam u tom periodu ušao u reprezentaciju. Zatim sam, 1973. godine, postao prvak Jugoslavije.

Dok ste bili državni prvak Jugoslavije, Mika Antić vam je spevao pesmu "Zlatni pojas" koja se nalazi u zbirci pesama "Živeli prekosutra"…

- Plakao je kada gubim. Govorio mi je da sam oštar kao zrak. Nije samo meni posvetio pesmu, pisao ih je i svojoj deci, prijateljima, uspešnim sportistima… Moj otac se družio sa Mikom Antićem, koji je išao gde god sam se borio. Nagrada mi je 1973. godine dodeljena u Splitu pa je Mika pomešao zlatnu i plavu boju i naslikao sliku. Zlatna boja je bila asocijacija na medalju, a plava na more. Sam je uradio i ram za sliku, tako da sam, pored pesme od njega dobio još jedan dar koji ću čuvati dok god sam živ.


Vladimir Zubac je nedavno išao tragom svih tih klinaca o kojima je Mika pisao, kako bi istražio gde su sva ta deca kojima je poklonio pesme. Objavio je nedavno knjigu o tome. Istovremeno, Mika je često za moj rođendan, 31. januara, pravio književne večeri, pa je tu čitao svoje stihove. Jednom sam se osmelio pa sam mu izrecitovao neke svoje dečje stihoklepačke stihove.Tada mi je rekao na divan način, da nemam pojma, odnosno, da moram čitati. Međutim, nešto kasnije sam napisao pesmu "Prašina". To je onaj momenat kada ideš u gimnaziju, čekaš autobus i razmišljaš o tome gde ćeš studirati, raditi u životu…tada nemaš ništa. Gledaš u one karte autobuske i ostale papire i smeće na ulici... I u tom trenutku napišem pesmu. Tada sam počeo pisati stihove, ali malo ozbiljnije.  Mnogo kasnije, 2009. godine, izdao sam zbirku poezije “Krilata svinja”.

                                         Posveta Miroslava Antića na poleđini slike

Kako je došlo do toga da iz sporta pređete u medicinu ?

- Oduvek sam znao da ću studirati medicinu. Majka mi je radila na opštoj hirurgiji na Kliničkom centru Vojvodine, tako da sam bio u kontaktu sa lekarima. Jedno vreme sam volontirao, učio… Od 1987. godine radio sam na Klinici za kardiohirurgiju Instituta za KVB Sremska Kamenica. Od 2005. godine radim kao kardiolog-reanimator u Kardiohirurškom medicinskom centru "Medicor" u Izoli u Sloveniji. Već 32 godine sam u šok sobi, i, iskreno, malo sam se zamorio. Medicina se mnogo promenila za sve te godine. Ljudski vek je duži upravo zbog toga što je medicina napredovala. S druge strane, među pacijentima je sve više mladih ljudi, koji kod nas dolaze zbog načina života i stresa koji doživljavaju.
 

Tokom posla često se srećete sa smrću. Koliko to utiče na vas?

- Ljudi kada dođu kod nas i ne znaju da li će preživeti, zamišljaju svoje pčele, vikendice, neki mir u životu. Međutim, kada dođu sebi i bude im bolje, malo je onih koji se tome vrate. Tada, kada vide koliko je život prolazan, dođu do nekih životnih istina, ali malo njih promeni svoj život i vrati se starim navikama. Izgleda, zbog načina života i svih obaveza ne možemo baš mnogo toga da promenimo. Ja sam pokušao da nađem svoj mir i plaćam danak na drugoj strani, ali želim sebi da omogućim da budem slobodan. Mi smo u nekoj ljušturi, gde će duh da ode, ne znam, ali ovaj život je sada tu i treba ga proživeti lepo, i treba neki trag da ostaviš iza sebe. Na poslu sam prevazišao bol zbog smrti pacijenata. Međutim, ono što me uvek boli i na šta nisam imun je smrt deteta. Mislim da to niko ne može da prevaziđe. Ipak, lekar mora da radi hladne glave, kako bi se skoncentrisao na posao.

"Zbog načina života i svih obaveza ne možemo baš mnogo toga da promenimo"

Osamdesetih godina osnovali ste bend Neron. Otkud želja za muzičkom scenom?

- U gimnazijskim danima sam počeo da sviram s bendom. Tada sam bio prvak u džudou i ozbiljno sam se bavio sportom. Bio sam iz drugog sveta, ali muzika je moja velika ljubav i uvek me je vukla sebi. Danas je, između ostalog, muzika za mene izduvni ventil. Debi album Neron objavljen je 20. oktobra 1983. godine u postavi: Miša Ilić (gitara), Zoran Popov (bas), Jovica Dostinić (saksofon), Slobodan Sremački (bubnjevi) i moja malenkost. Album je snimljen u studiju “Muzički atelje” u Subotici jula iste godine u produkciji Hrvoja Tikvickog koji je ujedno svirao i klavijature na albumu.

- Zatim, 31. januara 1986. godine, objavljen je drugi album pod nazivom Važno je da ima krvi. Album je snimljen u studiju PR-1 RTV Novog Sada u produkciji Farkaš Katalin. Na albumu je kao gost svirao Zoran Letić (klavijature). Treći album Noć i dan  nastao je 1. oktobra 1990. godine u produkciji Hrvoja Tikvickog, osim pesama “Reč po reč” i “Dijana” koje je producirao Ivica Vlatković. Na albumu su svirali Rambo Amadeus (gitare), Hrvoje Tikvicki (bas), Aleksandar Dujin (klavijature), dr Miša Ilić (gitare), Milan Mutavdžić (prateći vokal) i Ana Kostovska (glas) u pesmi “Opatice”. Nekoliko godina kasnije, tačnije 2009, za “Vojvodina Music”  je objavljen album sa remasterovanim starim snimcima i sa pet starih pesama koje su ponovo snimljene u novosadskom studiju “Alpha”. Album je objavljen uz knjigu “Krilata svinja”. U jesen 2011. snimljen je novi album Zlobni starci. Nekoliko godina kasnije nastao je album Od vriska do šaputanja . Obradili smo poznate pesme Indeksa, Đorđa Novkovića, Arsena Dedića, Šabana Barjamovića, kao i Gorana Bregovića, ali u novijem aražmanu i to u ska ritmu. Nije slučajno to što album nosi naziv Od vriska do šaputanja, jer je reč o stihovima pesme “Epilog” Mike Antića. U jednom periodu bend je napravio pauzu, jer smo se razlišli zbog životnih obaveza. Međutim, nedostajala nam je ta zajednička energija sa scene i morali smo se ponovo sastati. U šali smo jednom rekli da se, kao ni Rolingstonsi, nećemo nikada raspasti.

"Uživam u svakom momentu provedenom na sceni"

Gde ste sve do sada svirali?

- Nastupali smo u Sloveniji i u Srbiji, pa i na Exitu… Takođe smo nastupili i na Radiju 021, gde smo imali uživo koncert, jer se ne bojimo takve vrste nastupa, pošto dosta dobro zvučimo. Muzika je moja velika ljubav kojoj ću se u narednom periodu, kada budem imao više vremena i više posvetiti. Uživam u svakom momentu provedenom na sceni, a sa bendom ostvarujemo neverovatnu energiju.

Nedavno ste počeli saradnju sa Borom Đorđevićem, kako je došlo do toga? 

- Bora je bio kod mene na lečenju i počeli smo da se družimo. On je meni poklonio knjigu i u toj knjizi pronašao sam stihove za koje želim raditi muziku. To ćemo opevati na jedan originalan način o čemu će javnost biti blagovremeno obaveštena. Mislim da će se mnogi iznenaditi inovacijama koje do sada nisu bile pred ljudima, bar ne u ovakvom sastavu. Pored mene i Bore, tu će biti i drugi muzičari, a sklop svega toga će biti neverovatan. Sa Borom sam nekoliko puta do sada nastupao i bilo je veoma zanimljivo, tako da će i ovaj vid saradnje, siguran sam, ostaviti traga.

"Muzikom ću se ozbiljnije baviti tek kad odem u penziju"

Dolaze li vaše kolege iz sveta medicine na nastupe Nerona?

- Mojim kolegama je ova vrsta opuštanja i te kako dobrodošla nakon napornog i teškog dana. Znaju koja je moja velika ljubav i rado dolaze na nastup. Posao ne trpi zbog mojih svirki, jer na scenu stajem kad želim i kad mogu. Zbog svojih obaveza, sada je to tako. Upravo iz tog razloga ne nastupamo često, a muzikom ću ozbljnije da se bavim tek kada odem u penziju .

Koji su vam dalji planovi u životu i gde najviše provodite vremena kada ste u Novom Sadu? 

- Radim na tome da napravim svoj mir u kući u Veterniku i tu provodim i najviše vremena, jer se tu opuštam. Uz prirodu, konje i mir. Ukoliko me zdravlje posluži, tu bih da provodim svoje penzionerske dane, da se družim sa prijateljima i da sviram. Za jedno šest godina završavam lekarsku karijeru, odlazim u penziju. Tada ću se posvetiti muzici, jer imam, suštinski, bend koji je dušom i telom u muzici.

Razgovarala: Slađana Aničić
Foto: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva dr Milana Ignjatovića