Dr Predrag Filipov, specijalista interne medicine: Mi nismo struktuirano, već vrlo plitko organizovano društvo

Igrom slučaja je rođen u Zrenjaninu, odrastao na Podbari, osnovno i srednje obrazovanje stekao na nekoliko koraka od kuće – OŠ "Đura Daničić" i Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj". Doktor je medicinskih nauka, specijalista interne medicine, a ceo radni vek je proveo u Kliničkom centru Vojvodine.

Od nedavno je penzioner, a bio je i aktivni učesnik novosadske i pokrajinske vlasti. Član Demokratske stranke od 1992. do 2013. godine, jedan od idejnih autora deklaracije DS-a "Vojvodina posle promena", predsednik gradskog i pokrajinskog odbora, pa čak jedno vreme i potpredsednik stranke dok je na njenom čelu bio Zoran Đinđić. Uspešan ambasador u dva mandata, u Japanu i Sloveniji.

Gospodin Predrag Filipov je naš ovonedeljni sagovornik, a uz njega bi mogla da ide Aristotelova misao "Demokratija je kada časni, a ne imućni ljudi vladaju" ili rečenica gimnazijskog mu profesora "Nema lepe starosti bez pametne i vredne mladosti".

–  Potpuno slučajno sam rođen u Zrenjaninu. Mama i tata su radili i upoznali se u novosadskom domu zdravlja i nakon venčanja otišli u Bečej da rade. Majka je bila anemična, pa je odlučeno da se porodi u Zrenjaninu. Toliki je sneg bio da su je sankama odveli u porodilište gde sam nakon rođenja proveo nekoliko dana dok se nisu rasčistili putevi. Odrastao sam u Lončarskoj ulici koja je u to vreme bila neasfaltirana, a Jovina gimnazija bez ograde. U gimnaziju sam krenuo 1971. godine. Živo se sećam nasipa, starog Štranda kod Rektorata, pruge i petrovaradinskog mosta sa trulim daskama i gomilom rupa koje smo izbegavali prilikom prelaska – rekao je Filipov na početku razgovora.

Zvuči kao bezbrižno detinjstvo?

̶  Itekako je bilo. Deda me je vodio na otvaranje betonskog Žeželjevog mosta na Dan grada. Umesto kula, na Keju je bila livada gde smo igrali fudbal posle škole, a na Ribljoj pijaci pored zatvora Albanci su sa svojim kolicima i biciklima pružali uslužne delatnosti prevoza robe i tereta, sodari su prolazili Podbarom, kao i žene koje su prodavale mleko, ali i majstori za kišobrane. Tad sam bio suviše mali i balav da bih učestvovao u nekom rivalitetu raznih gradskih klanova, ali se sve to kasnije pacifikovalo. Diplomirao sam 1982. godine, zaposlio se u Kliničkom centru Vojvodine, magistrirao, deceniju kasnije položio specijalistički ispit, potom doktorirao. Pre nekoliko meseci sam otišao u penziju i sad sam srećni penzioner u Srbiji (smeh). 

Novi Sad se razvijao kako ste vi odrastali? 

̶  Grad je rastao i modernizovao se, dobijao oblik, paralelno kako sam i ja rastao. Prilično često sam razmišljao o njegovom usponu i padu. Davne 1961. godine imao je 102.000 stanovnika, a već deset godina kasnije 141.000. Najveća ekspanzija stanovništa desila se nesrećnih 90-tih godina, kad je Novi Sad naglo uvećan za blizu 70 odsto. Problem je bio što infrastruktura nije mogla da prati broj stanovnika. Divlja gradnja je počela već sredinom osamdesetih, a krajem 1999.  godine imali smo preko 35.000 divljih objekata. 

S ratnim dešavanjima kreće i sunovrat grada? 

̶  Tada je Novi Sad kao i cela država ekonomski nazadovao. Prihodi grada su progresivno smanjeni pet puta, institucije su polako krunjene i devastirane, sve veći broj ljudi nije bio tu zbog nekog opšteg dobra ili stručnog pristupa, nego više po partijskom zadatku. Centralizacija države uzela je maha, puno je gradskih ingerencija prebačeno na republiku, počelo je materijalno propadanje grada, njegovo neodržavanje i sve veća zapuštenost. Taj haos nije ispraćen adekvatnom politikom jer morate imati plan kako da stvari uredite i reagujete na priliv velikog broja ljudi i novo obličje grada koji je počeo da se širi. Bilo je pokušaja da se neke stvari srede ali, kad jednom nešto pokvarite, a u Novom Sadu koji je bio jedan od komunalno najrazvijenih gradova u bivšoj Jugolaviji, bilo je dosta toga za kvarenje, vrlo je teško posle popraviti. I evo, došli smo do onog što danas živimo. 

Da li ste zbog toga ušli u politiku? 

̶  Završio sam životno školovanje, imao posao i 1992. godine ušao u političke vode, posle dešavanja oko DEPOS-a. Čitav život sam projektovan kosmopolitski. Pošto nisam otišao u inostranstvo, razmišljao sam šta mogu da uradim, da uhvatim sudbinu u svoje ruke. Demokratska stranka mi je potpuno odgovarala. Imala je građanski, demokratski potencijal, reflektovala je neki odnos prema sistemu vrednosti na kojem sam vaspitavan, a i ljudi tamo su mi odgovorali po vokaciji, komunikaciji, programski…

 Nijedan odbornik me nije izdao, odnosno bio "preletač" dok sam bio na čelu gradskog odbora i na to sam ponosan

Pripisuje vam se da ste udarili temelje novosadskom odboru DS-a?

̶  GO DS-a se tada polako formirao, bio je sastavljen od utemeljenih pojedinaca koji su verovali u nešto i hteli nešto da urade. Lični benefit nikom nije bio na umu već opšte društvena korist. Napornim radom, uspeli smo da dopremo do Novosađana. Stalno smo bili na terenu, prvi smo pokrenuli kampanju "od vrata do vrata". Bavili smo se gradskim i pokrajinskim problemima, razgovarali s ljudima. Dok sam bio na čelu oba odbora održao sam preko 300 konferencija za novinare, a sad svi tvituju. Morate rizikovati, biti uporni, verovati u ono što radite, imati dobru ekipu, ideal i integritet u smislu neke nepokolebljivosti, stručnosti… Mukotrpan je to posao. Nijedan odbornik me nije izdao, odnosno bio "preletač" dok sam bio na čelu gradskog odbora i na to sam ponosan. 

Demokrate počinju da dobijaju glasove i na rubnim delovima grada?

̶  Još 1994. smo uradili analizu izbora i odneli ih u centralu stranke. Videli smo da SPS drži kampanju isključivo tamo gde je izgubio, pa mi naše težište izmeštamo iz centra prema prigradskim naseljima. Strankom se treba baviti, a participacijom ljudi stvar se uozbiljava. Članstvo u stranci mora da košta i velika zabluda je da ona može na drugačiji način da nabavi pare, u okviru zakonskih normi. Od prihoda članova u upravnim odborima smo finansirali stranku. Kad sam 1996. godine postao potpredsednik Skupštine grada podneo sam ostavku na mesto predsednika GO DS-a, jer sam smatrao da je potrebno napraviti diskontinuitet u odnosu na ponašanje SPS-a. Kao što mislim da ne treba da budete predsednik stranke ako ste predsednik države. 

Ipak, tek 1996. godine opozicija preuzima vlast u Novom Sadu?

̶  Udružena opozicija DS, DSS SPO i Reformska demokratska stranka (RDS) su još 1992. godine osvojili 32 do 70 odborničkih mesta. Tada je bio većinski sistem i imali smo dosta kandidata u drugom krugu, bili smo neiskusni, nismo se dovoljno angažovali i motivisali građane, pa smo tako loše prošli, uslovno rečeno. Zbog internog sukoba SPS–SRS, Novi Sad je 1994. godine više od šest meseci bio bez gradonačelnika. U januaru 1995. mene je udružena opozicija kandidovala za gradonačelnika i izgubio sam za nešto malo glasova jer je RDS napravio politički dogovor sa socijalistima dan pred glasanje. Tako je izbaran Đuro Bajić, koji nam je godinu dana kasnije mirno predao vlast, nakon izborne krađe kad je koalicija "Zajedno" pobedila u više od 50 gradova i opština u Srbiji.  

Vodili ste grad kad se desilo NATO bombardovanje? 

̶  Bombardovanje je bilo odvratno, ne ponovilo se. Grad je bio razrušen, bez mostova, komunalni sistem je bio u kolapsu. Problem je bio organizovati život. Sve je nekako profunkcionisalo, postavljen je most na baržama, dovedena je voda, struja, telefon za sremsku stranu, počeli su razni projekti da se realizuju, krenula je obnova grada… Pokazali smo da smo bili u stanju da organizujemo život u Novom Sadu. Formirali smo komisiju za obnovu mostova na čijem čelu je bio akademik Nikola Hajdin koga je Slobodan Milošević izbacio iz SANU. U njoj su bili vrhunski inženjeri, vredni ljudi, voljni da pomognu Novom Sadu. Preko gradova pobratima obezbedili smo novac za Varadinski most, ali je siledžijsko ponašanje Republike Novom Sadu oduzelo ingerencije, nas uklonilo i sklepali su most problematičnog građevinskog nacrta koji do danas nije prošao tehnički prijem. Vođa cele priče je bio Milutin Mrkonjić uz Ministarstvo građevine i ondašnje pokrajinsko rukovodsvo. Uspostavili smo i kontakt s mađarskom firmom koja je gradila Most slobode, definisali projektne uslove i za Most slobode i za srušeni Žeželjev most i otpočeli pregovore sa EU oko finansiranja, ali nažalost, nakon njihove obnove otvorili su ih oni koji su doprineli njihovom rušenju. Možda uskoro bude i treće otvaranje.

Da bi videli u budućnost, morate jako duboko, daleko, temeljno, korektno i pošteno da se bavite prošlošću
 

Da li smo kao država izvukli pouku iz tog užasnog čina?

̶  Političke elite u Srbiji nemaju sklonost ka analizi prošlosti. Da biste videli u budućnost, morate jako duboko, daleko, temeljno, korektno i pošteno da se bavite prošlošću. Političko-ekonomski, kulturološko-istorijski i obrazovno-naučni potencijal kod nas je tanak, nismo jedno struktruirano, već vrlo plitko organizovano društvo. Nesrećna sudbina srpskog naroda obeležena je istorijom u kojoj se država stvarala i gubila uz razvoj nacionalnih frustracija koje nisu bile korisne za formiranje stabilnih državnih temelja, a i društvenih slojeva koji su istorijsko-politički i ekonomski odgovorni.

Očigledno nam manjka kritičke svesti? 

̶  Mi smo ubijali one koji su hteli progres i modernizaciju Srbije, odnosno drastičnu promenu mentaliteta, načina vođenja države, pristupa životu, vrednosnog sistema. Ovde su nagrađivani oni koji su imali lepe populističke priče koje su uljuljkivale u neodgovornost, zadružnu atmosferu. Tako je najkomotnije. I naravno, elite koje su uglavnom koristile prilike za razne podvale, nisu bile spremne da budu hrabre i progresivne, da povedu napred, nego je svaki društveni sistem iskorišćavan za proizvodnju neke priče koja je Srbiju vukla nazad. 

Deluje da nam takvo stanje, zapravo, odgovara?

̶  Postoji korespodencija i simbioza politike, političkih i intelektualnih elita i naroda. Političarima odgovara neobrazovan i neobavešten narod. Tako je najlakše stići do ličnih benefita i koristi, nekog sitnog profita. Kolektivna sreća je nešto što je sekundarno i van nas. Većina poklekne i ako možda ima želju da ne radi tako. Često mi se dešavalo da me stranci pitaju, kako naši ljudi ne vide da ih političari lažu. Tako danas imate vladajuću stranku sa satrapima koji su pre devet godina na lažima dobili izbore. Nastavili su da lažu i da se fokusiraju na onaj deo biračkog tela koji je namerno neinformisan i namerno ili nenamerno nasleđeno neobrazovan. Kontrolom svih političko-ekonomskih aktivnosti zauzmete institucije, preuzmete kompletnu vlast u državi i imate za cilj da napravite jednu novu društvenu elitu koja će kontrolisate sve životne tokove u državi, što je i urađeno. Međutim, lažni doktor ne može da leči, lažni inženjer da napravi dobru zgradu, put, bolnicu... I to je društvena implozija koja neosporno vodi gubljenju i urušavanju čitavog društva i države.

Lažni doktor ne može da leči, lažni inženjer da napravi dobru zgradu, put, bolnicu...

I niko ništa ne preduzima da promeni stvari?

̶  Zato što je veliki deo, onaj najobrazovanjiji i najsposobniji deo društva, otišao iz zemlje. Mladi koji su odrasli posle 1990. godine, zadojeni su nacionalizmom, populizmom i estradnim ludilom. Ni ne znaju šta je država, ekonomija, politika, ne znaju ništa. Važno je da nose majice i tetovaže sa raznim natpisima i likovima, slušaju kojekakve pokvarenjake i zamlate, prihvataju reviziju istorije i promociju ratnih profitera i zločinaca.

Neki će reći, to vam je demokratija? 

̶ Ja ne znam državu u svetu koja je uspešna, a da je stanovništvo neobrazovano. Koja nije demokratska, a da je uspešna u ekonomskom, zdravstvenom, obrazovnom smislu. Imate zalivske zemlje za koje imamo pogrešnu predstavu zaostalosti jer kod njih nema demokratije i parlamenta. Međutim, tamo je ogroman broj ljudi vrlo solidno obrazovan, govore više jezika. Možda njihovoj tradiciji i mentalitetu nije blisko da imaju parlament i žene sa pravom glasa. Ne možemo reći da su ta društva nesrećna zbog toga. Ona su prosperitetna, razmišljalu o budućnosti, kako da unaprede zemlju, šta će raditi kad nestane nafte… Da ne pričam o drugim zemljama koje planiraju budućnost, razmišljaju o zagađenju, starenju nacije, industrijskom razvoju, modernim tehnologijima, unapređuju sistem obrazovanja i komunikacije, a o čemu mi još uvek maštamo.

PITANJE POPISA I VOJVOĐANA 

"U redu je to, ali kakva će suštinska promena nastati ako se izjasnim kao Vojvođanin. Čemu ta podmetačina i novo zamešateljstvo. Vojvodina treba da ima svoju autonomiju. Bavljenje perifernim pitanjima je prevara, a od suštinske autonomije nema ništa, potrošena je. DS je još 2000. godine usvojio deklaraciju "Vojvodina posle promena" koja je od pojednih političkih analitičara i predstavnika nevladinog sektora ocenjena kao najbolji programski dokument za Vojvodinu", objasnio je Filipov.  

Čekamo da nam Zapad omogući smenu vlasti? 

̶  Ja u tu vrstu interakcije ne verujem. Svaki čovek je kovač svoje sreće, tako je i sa nacijom. Naravno, kad se stvori neka društvena atmosfera za podršku određene osobe, ona će stići i sa Zapada, ali da je ključna, nije. Narod mora biti sposoban da iznedri nekoga, neki kvalitet i promenu. 

Šta se desilo sa Demokratskom strankom?

̶  DS je napravila previše štetnih kompromisa zbog čega je izgubila izvornu autentičnost. Postepenim trošenjem tog programskog identiteta i neispunjavanjem obećanja zbog kojih su joj građani ukazivali poverenje počeo je da se kruni ugled, a DS sve više da liči na one koje je smenila i da postaje "kopija originala". Ali, original je uvek bolji od falsifikata. Ne može stranka da pristaje na sve, ne možete sa svima da budete koalicioni partner, ne možete stalno voditi politiku prilagođavanja samo da bi bili u vlasti. Ne možete i levo i desno, i napred i nazad, i socijaldemokratija i populizam, i partizani i četnici, i sekularizam i metanisanje po crkvama. Morate znati šta vam je politički cilj. 

Sada smo dobili političare koji se mešaju u sve kao majonez, tanke za politiku i poštenje, a talentovane za afere i zloupotrebe, potpuno urušavanje institucija...

Gde mislite da je napravljena greška? 

̶  Mislim da je početak urušavanja DS-a krenuo postepeno od 2003. godine. U prvom delu postojanja od osnivanja, stranka je bila uspešna na tehničko-organizacionom nivou, dobijeni su izbori, ujedinjena je opozicija... Kasnije se videlo da DS nije ispunio svoje programske, socijaldemokratske, ideološke ciljeve, nismo dovršili stvaranje društveno političkog sistema i društvenog uređenja. Napravljen je niz promašaja, nismo izvršili restituciju koja ni do dan danas nije završena. Mislim da je još uvek deo Srbije van katastra, a državni projekat upisa katastarskog vlasništva započet je 2000. godine. Samim tim, otvorio se ogroman prostor za zloupotrebe, korupciju, uzimanje tuđeg, stvaranje građana – tranzicionih gubitnika i po osnovu neizvršene restitucije i po osnovu prethodne nakaradne tajkunske privatizacije. I to što je privatizovano nije reinvestirano u ekonomiju već je otišlo na potrošnju. Da ne pominjem Kosovo, integraciju u EU, sudstvo, školstvo, zdravstvo, vojsku, policiju, državnu bezbednost. Uvek sam imao problem da prihvatim da DS funkcioniše isto kao SPS. Morali smo znati šta je politički prioritet od kojeg se ne odustaje. Sada smo dobili političare koji se mešaju u sve kao majonez, tanke za politiku i poštenje, a talentovane za afere i zloupotrebe, potpuno urušavanje institucija, sport uvezan sa kriminalom, gomilu zamlata kojima je smisao života drpanje u stranci, amatere koji ne znaju šta je država, haos koji je doveo građane do ludila i vladajuće načelo "država protiv sopstvenih građana". Zato, što mi nismo završili posao. 

Smatrate da je DS jednog trenutka trebalo da izađe iz vlasti? 

̶  Naravno da je trebao. Granica mora da postoji, šta je mera kompromisa i dokle trošimo poverenje građana. Od skupa utemeljenih individualaca, u finalu agonije zatekao se skup anonimusa u Demokratskoj stranci koji su dobijali izbore na grbači popularnog predsednika. Izrodilo se tu podosta lokalnih feudalaca sa svojim ekipama, članstvo su zapostavili i pritom su bez ikakvog osnova bili beskrajno prepotentni i bezobrazni. Mnogi su ušli u stranku zarad lične koristi, a ne da bi se bavili usmeravanjem društvenih procesa preko političkog delovanja. Boravkom u vlasti, takvi likovi su isplivali, pa je čitava stvar pukla. Ne treba Đinđića da mešamo u sve to. On je bio u situaciji u kojoj je bio, razapet između svog učešća u vlasti i pokušaja da nešto uradi, a uradio je jako puno stvari. Ne kažem da je Đinđić uvek bio idealno, demokratski kontrolisan, naprotiv. Postoji još jedno pravilo: "kako vodiš stranku, tako vodiš i državu". 

Zbog svega toga ste i napustili partiju? 

̶  Izašao sam iz stranke pred izbore 2013. godine, kad sam ukapirao da neću glasati za DS i zato što je tokom prethodnih 10 godina od 2003. zamrlo demokratsko funkcionisanje partije, izostale su rasprave o najbitnijim državnim pitanjima ili projektima, ali i diskontinuitet na Miloševićevo doba. DS je propustio priliku da izvrši poštenu i korektnu analizu. Kad se ušlo u vlast, krenulo se u jednu bespreglednu trku, frku i ne baš plansko i dosledno političko delovanje. I došlo se do čega se došlo, podela, nezadovoljstva, neispunjavanja ličnih ambicija... 

Da li ste razmišljali da se ponovo politički aktivirate? 

̶  Svakako da, ali sa kim, zašto? Imao sam veliki broj poziva od političkih aktera, ali uvek šefu koji me zove postavim nekoliko pitanja. Kako se stranka finansira, od čega on živi kao šef partije, šta je program i plan u odnosu na Kosovo, NATO, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i da vidimo šta ćemo sa državnom organizacijom i decentralizacijom, pa i po pitanju Vojvodine. 

Vratimo se na priču o smeni vlasti? 

̶ Svi govore o smeni vlasti da bi došli na njihovo mesto, a ne da bi menjali sistem. Samoodržavajuća reciklaža, ja ću to bolje od tebe. Kad se stvar ne zasniva na pravilima, zakonu, proceduri, to je kraj priče. Pristalica sam da počnemo već jednom da se delimo po opredeljenju ako ideologija uopšte ovde postoji. Stalno imate "jedno pričam, drugo mislim, treće radim". Imaš fasadni ustav, stiropor politiku, stalno laganje… Daj da vidimo od čega živimo, kako do države, institucija, poštovanja zakona. 

Kako je pao izbor na vas za ambasadora u Japanu?

 ̶  Bio sam potpredsednik Skupštine Vojvodine i, iskreno, imao sam želju da izađem iz cele te priče ili da odem korak dalje. Nisam imao ambicije da budem ministar ili direktor državnog preduzeća, a posao ambasadora mi se dopao jer sam smatrao da mogu nešto da uradim za zemlju sa tog mesta. S ponosom mogu da kažem da sam zadovoljan što sam tom svojom odlukom uradio nešto za državu. Tadašnja SR Jugoslavija je obnovila članstvo u međunarodnim institucijama, a mene je za ambasadora predložio Zoran Đinđić. Dobio sam korektnu podršku i od Vojislava Koštunice i ostalih domaćih institucija, a Japanci su bili odlični domaćini. Đinđić je insistirao da idem u zemlju koja ima preko 100 miliona stanovnika i lidersku ulogu u međunarodnoj zajednici. Japan je u to vreme bio druga ekonomija u svetu. 

Orden izlazećeg sunca sa zlatnim i srebrnim zracima

Za izuzetan doprinos u uspostavljanju i unapređenju bilateralnih i prijateljskih odnosa sa Japanom, gospodin Filipov je 2019. godine odlikovan Ordenom izlazećeg sunca sa zlatnim i srebrnim zracima.

"Za vreme Miloševića, u Japanu smo ostali i bez počasnog konzula koji je početkom devedesetih podneo ostavku zbog neslaganja s njegovom politikom. Jedan od ciljeva je bio da obnovimo konzulat. Uspeo sam da pronađem naslednike počasnog konzula Eićiro Uejamae, kojeg je kralj Aleksandar imenovao 1929. godine. Tada se trgovalo cvetom bele rade na svetskim berzama jer se cvet koristio za proizvodnju praška protiv komaraca, a glavni proizvođač je bio upravo Uejama, čija supruga je smislila kružno savijeni štapić koji i danas ima istu namenu. Veliki proizvođači bele rade su bili i u Dalmaciji, pa je Privredna komora Dubrovnika pisala u Osaku kako bi ujednačili cenu i pošto je Uejama prihvatio, kraljevina ga je u znak zahvalnosti imenovala za počasnog konzula. Kad smo krenuli u potragu, firma "Kincho" je bila i dalje na istoj adresi u Osaki od 1886. godine, a i danas je jedna od najmoćnijih fabrika kućne hemije u Japanu. Naslednik i vlasnik fabrike, Naohide Uejama prihvatio je moju ponudu i tako je Srbija dobila počasnog konzula", čuli smo zanimljivu priču od bivšeg ambasadora. 

Vaš mandat na Dalekom istoku se smatra uspešnim?

 ̶  U finansijskom smislu je za moju zemlju korist bila preko 100 miliona dolara. Višestruko se isplatilo, s obzirom koliko je uloženo u mene i ostale ljude u ambasadi (smeh). Sa Japanom smo obnovili diplomatske odnose, svi projekti pomoći su završeni besprekorno, dugovi u okviru Pariskog kluba poverilaca su otpisani suprotno japanskim zakonima, dobili smo niz značajnih donacija, razmenjene su posete zvaničnika na najvišem državnom nivou… Od tada "stvari" s Japanom funkcionišu. Ne zaboravite da smo bili država sa posledicama politike koja je vođena devedesetih godina, a oni jako vode računa o međunarodnom pravu, kontinuitetu. Nije to kao kod nas da se posle tri dana zaboravi ko je šta krao i radio. Na čelu države koja je osnovana 660. godine p.n.e. je poslednih 1.500 godina ista nasledna dinastija, najstarija na svetu, imaju 124 carska grba o kojima vode računa. Moj sistem vrednosti je već bio oformljen kao takav, ali sam tamo video da postoji nešto što se zove čovek, faktor koji odlučuje jako puno stvari. Oni su društvo zasnovano na teškoj tradiciji, posebnim moralnim kodeksima i mešavini istočnjačkih filozofija. Vrlo složeno društvo, odgovorno i svesno koje je radom, pametnom politikom, odricanjem i predvidljivošću uspelo da posle Drugog svetskog rata povrati međunarodni ugled i poverenje svetske zajednice.

I u Sloveniji ste obavili zavidan zadatak? 

̶  Nakon Japana, vratio sam se svom lekarskom poslu i skoro dve godine ga obavljao, kad je stigao predlog od Borisa Tadića da budem ambasador Srbije u Sloveniji. Tada su oni postali predsedavajući EU i opet je bilo hiljadu stvari koje su bile problematične. Na moju sreću, najbitnija otvorena pitanja su za vreme mog mandata rešena i sad više nemamo problema sa Slovenijom. Mogu da se pohvalim dobrim učinkom.

Razgovarao: Dejan Ignjić

Foto: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Predraga Filipova