Dr Ranko Đurović, fotograf: Sve što prikažemo kroz svoju umetnost jeste ono što smo zapravo mi

Dr Ranko Đurović, fotograf: Sve što prikažemo kroz svoju umetnost jeste ono što smo zapravo mi

Naš današnji sagovornik po struci je lekar, ali se u životu bavio raznim poslovima, da bi u 47. godini života "otkrio" fotografiju. Sa objektivom je proputovao svet, tragajući za dušom u nepoznatim licima, beležeći posebne ulične trenutke.

U poslednjih jedanaest godina dr Ranko Đurović samostalno je izlagao u Srbiji i inostranstvu, ali je učestvovao i na mnogobrojnim kolektivnim foto-izložbama. Osnivač je Festivala savremene fotografije "24. kadar", te dobitnik više domaćih i međunarodnih priznanja, od kojih su najznačajnija – zlatna medalja na Međunarodnom salonu fotografije "Njujork – Menhetn 2017" i Nacionalna nagrada za Srbiju i Crnu Goru na “Sony World Photography Awards” 2019 godine. Prepoznatljiv po širokom osmehu i britkom jeziku, neumorno je duhovit i živopisan lik, baš kao i njegove fotografije.

 

 
Odrasli ste u Lovćencu a u Novi Sad ste došli na studije medicine. Kakav je bio vaš prvi utisak o našem gradu? 

– Zastrašujuć! Znaš, kada dođeš iz sela od 5.000 stanovnika u veliki grad, sve ti deluje zastrašujuće. Broj automobila, puno svega, ljudi hoće da te prevare, slažu. Osećao sam se kao da sam s Marsa pao. Kad živiš u selu, niko te ne laže, nema zbog čega da te prevari jer nemaš ništa. Svi smo delili jedni sa drugima, to malo što smo imali. To je bio moj prvi utisak. A posle je bilo sjajno. Grad nije veliki, možeš peške da ga prođeš sa kraja na kraj, nema gužve, tu je i Dunav. Posle mi je stvarno prijalo baš sve.

Kad živiš na selu niko te ne laže i nema zbog čega da te prevari – jer nemaš ništa


Završili ste fakultet pre roka, ali niste imali sreće sa pronalaskom posla. Da li ste zbog toga odustali od medicine?

– Biću potpuno neskroman, bez obzira na jako veliki talenat za hirurgiju koji su potvrđivali mnogi profesori kojima sam asistirao, materijalni status mojih roditelja, koji su se odrekli mnogo čega da bih ja završio fakultet, mi nije dozvoljavao da volontiram godinu, dve, tri, da bi me neko možda zaposlio. Prvo sam radio u Ravnom selu, u Feketiću pa u Vrdničkoj banji, da bi na kraju otišao u Hrvatsku gde sam radio četiri godine. I na tom nesrećnom ratištu nekih sedam meseci, kao jedini lekar u Zapadnoj Slavoniji. Posle sam otišao u Banjaluku gde sam tražio posao da prehranim porodicu, ali su hteli ponovo da me pošalju na ratište, u Kninsku Krajinu. Rekao sam da sam ja sam svoj dug odužio, zahvalio se na ponudi, pokupio se i otišao. Onda sam planirao šta da radim privatno, ali stalno sam u glavi imao misao, "Ako ne uspem, uvek imam diplomu doktora". I ta misao mi nije dala ništa da smislim. Kao da mi je noga bila vezana kanapom za obalu i ja plivam do nekog momenta i onda "hop!", vrati me nazad. Tada sam sebi rekao "Od danas više nikada neću da radim kao doktor", odsekao sam taj kanap i počeo slobodno da plivam. Tako sam otvorio privatnu apoteku, dve privatne ordinacije, pa sam proizvodio lekoviti preparat za prostatu zajedno sa ruskim lekarima. Onda sam, sa 43 godine, otišao na Krim gde sam imao dva restorana, čak sam i projektovao jednu zgradu.



I odakle sad u toj priči fotografija?

 – Baš kada sam bio na Krimu, 2006. godine u jesen, gotovo svakog dana dolazio je jedan čovek i pokazivao svoje fotografije – pejzaže, arhitekturu, svašta nešto.. Jednog dana sam mu prišao, zamolio ga da mi pokaže fotografije i objasni gde su nastale. Sve je fotografisano na Krimu a ja sam tamo bio tri godine i ništa od toga nisam video. Pitao sam ga da me povede sa sobom, ja bih obezbedio prevoz i platio sve što treba, samo da idem da vidim sve to. A on je kao iz topa ispalio, "Ne može". Onda mi je objasnio: "Ne može tako, uzmi aparat i idemo zajedno da fotografišemo". Plan je, u teoriji, bio savršen ali ja nisam imao aparat niti sam ikada fotografisao. Ali on nije odustajao, rekao je da moram da kupim aparat i da će me on sve naučiti. Tako me je naterao. Prvi put smo otišli na planinu iznad Jalte da fotografišemo neki vodopad. Ali bilo je toliko hladno da se on potpuno smrzao, nijedna kap nije mogla da curi, a ja više nisam mogao da držim fotoaparat od hladnoće. Pomislio sam – ili ću da prodam aparat ili ću ga nekome pokloniti, ali više neću da ga nosim. Onda sam posle nekog vremena došao u Novi Sad, bile su neke fine magle, pa sam izašao da probam malo iz ovog ugla, pa iz onog, malo ovako, pa onako. I posle godinu dana, Jura mi javlja da je kupio karte za Kubu. Tamo sam 25 dana samo fotografisao. Snimio sam deset puta više kadrova nego cele prethodne godine. I eto, to je početak. 

 

Gledajući vaše fotografije, lako je uočiti da najviše volite portrete. I to starijih osoba. Zbog čega?

– Ja najviše volim fotografije na kojima ima ljudi. Ako nema ljudi, nešto mi nedostaje u celoj priči. Kad snimiš dete ili neku mladu osobu, tu nema bora, lice može biti lepo ili neobično ali.. ALI. Stariji ljudi, onako naborani, na njihovim licima se kriju priče, pa sve deluje jako izražajno. Svaka bora ti nešto govori, na primer, usna se pomera ovako, ima malo spuštene obrve, i sve to daje drugačiji izgled. Još ako imaš dobro svetlo, lice ispadne reljefno i stvarno onako bude kako valja.

 


– Svakome ko počne da se bavi fotografijom preporučujem da proba da uradi takve portrete, jer oni su zahvalni, pa neznanje fotografa može da nadomesti kvalitet samog modela. A da ufotkaš dete, to bogami treba dobro da znaš. To je neki razlog zašto sam počeo tako. Sad sam se već malo zasitio, pa više fotografišem mlade i decu.


Majstorski beležite i ulične, tkz. street fotografije. Inspiraciju pronalazite na putovanjima ali i u našim selima, posebno na vašarima i sličnim okupljanjima. Da li to znači da vam je, pored umetničkog aspekta, važan i dokumentarni, očuvanje onoga što nestaje?
 

– Od svih mojih fotografija, baš od tih što sam fotografisao na vašarima i po selima, možda je tek 10 ili 15 procenata namešteno. Posebno na dešavanjima kao što su Nišvil džez festival, Guča, vašar u Rumi ili bilo koji događaj u Novom Sadu. To je skoro sve spontano i to je ono što me privlači – kada je moj posao samo da stisnem dugme, uslovno rečeno, jer kadar treba uočiti i brzo odreagovati. Kada su svi nenamešteni, ja bukvalno otrgnem taj jedan momenat od života, prikažem ga kakav je bio i sačuvam ga za neko vreme.


Da li vi pronađete fotografiju ili ona pronađe vas?
 

– Ona mene nalazi. Zašto ja odaberem taj ugao, zašto sam stao baš tu? Iskreno rečeno ne znam. Da li je neki osećaj ili svetlo, ili mi je neka osoba interesantna, nešto se tu desi. Dobar je primer baš kad sam bio u Ivanovu, gde je nastala fotografija "Sestre", za koju sam dobio Sonijevu nagradu. Na manifestaciji "Dani Ivanova", omladina se obuče u narodne slovačke nošnje i onda poziraju. I tako, jedna kuća, prozor i na njemu dve devojke a ispred 10, 15 fotografa koji daju uputstva, "Ajde okreni se desno, pa ajde malo levo" i sve tako. Nisam mogao da napravim dobar kadar kada ih svi pomeraju nešto po svom. Onda sam otišao okolo i ušao u prostoriju u kojoj su bile. Njih dve su nagnute kroz prozor, poziraju drugim fotografima, a ja vidim ogromne slovačke nošnje sa svim tim podsuknjama i stari jedan zeleni orman. Sjajno se uklopilo sa bojama i kompoziciono a one nisu ni znale da ih ja slikam. I to je bilo to. Našao je kadar mene.


Volite da fotografišete i aktove. Svoj prvi akt poslali ste na konkurs magazina "Plejboj" povodom stotog izdanja i odmah zaradili prvu nagradu?
 

– Zamolio sam svog prijatelja Sinišu da mi da kontakte devojaka koje bih mogao da fotografišem i pozvao sam dva modela – Bojanu i Svetlanu. Baš par dana ranije bio sam na Krčedinskoj adi, dopala mi se zbog drveća koje je sjajno, pa sam zato odlučio tamo da fotografišem. Odemo Svetlana i ja tamo, odjednom zađe sunce, nema ništa, ja sam već hteo da odustanem ali mi ona nije dozvolila. Na njen nagovor uradili smo nekoliko fotografija i skoro da smo završili. Taman kada je ona krenula da obuče bademantil, primetio sam jedno krivo drvo i desetak volova koji stoje sedam, osam metara dalje. Rekao sam Svetlani da ode polako, da ih ne uplaši, stane kod drveta kao čobanica koja je negde sama, skrivena od tuđih pogleda, naga jer joj je vrućina. Ona se dosetila, pošto je sjajan model, da uzme jedan štap i tako se nasloni na drvo. Ja sam škljocnuo par puta i jako mi se dopao rezultat.

 


– Odlučio sam da fotografiju pošaljem na "Plejbojev" konkurs, čisto da vidim da li to nešto valja, jer nikada ranije nisam radio aktove. Mogao je da konkuriše bilo ko, ne samo fotografi iz Srbije. I nakon petnaestak dana dobio sam jedan mejl koji mi je možda draži od svih medalja. U mejlu su me pitali da li sam ja stvarno Ranko Đurović. Malo sam se našalio i rekao da nisam baš uvek sav svoj ali da uglavno jesam Ranko Đurović. Sutradan su mi javili da sam dobio prvu nagradu. Proverili su da nisam neko ko se krije iza lažnog imena, jer su mislili da je fotografija ukradena od nekog svetski poznatog fotografa. Za mene je to bio veliki kompliment.

U "Plejboju" su proverili da se ne krijem iza lažnog imena, jer su mislili da je fotografija ukradena od nekog svetski poznatog fotografa


Više puta ste izlagali u inostranstvu: Londonu, Beču, nekoliko gradova Rusije. Ceni li se tamo umetnička fotografije više nego kod nas?
 

– I tamo i ovde se ceni kvalitet i lepota, u umetničkom smislu. Ako govorimo o materijalnom, onda se ovde ne ceni uopšte. Evo da uporedimo, u Londonu sam na izložbi prodao fotografiju za 1.000 evra. Fotografija je dimenzija 60 x 40 cm, štampanu na vrhunskom Epsonovom papiru, kaširana da može lepo da se izloži i bez rama, sa garancijom da 200 godina može da stoji na suncu a da ne izbledi. Ovde kada nekome kažem da, ista ta fotografija, košta 100 evra on me gleda kao da nisam normalan. A ni ne shvata da samo izrada košta 50 evra. Pa ti vidi razliku.



Aktivan ste član Foto-saveza Srbije, imate i fotografski klub "24. kadar" pa često idete na izlete i druženja. Koliko sve to doprinosi usavršavanju u ovoj oblasti?

– Puno doprinosi jer uvek od nekoga možeš nešto da naučiš. Kroz svako druženje, čak i sa onima koji su danas uzeli fotoaparat u ruke, mogu da naučim nešto, pa makar kroz njihovo pitanje "A kako sad da uradim ovo". Podstaći će me na razmišljanje, možda nikada nisam o tome mislio, pa ću da probam, da vidim, naučim. Kada sam počeo da se bavim fotografijom, Jura mi je pokazao te neke osnovne tehničke stvari. I on je bio jedini koji mi je u prve tri, četiri godine dao neki savet. Kad god sam pitao starije kolege, majstore fotografije koji su daleko bolji od mene, da mi pogledaju radove i daju neke smernice, uvek su izbegavali da mi pomognu. I tada sam rekao, ako ikada dođem do nekog zavidnog nivoa znanja, kad god me neko bude pitao, ja ću mu bezrezervno dati onoliko znanja koliko imam.

Kad god sam pitao majstore fotografije da mi pogledaju radove i daju neke smernice, uvek su izbegavali da mi pomognu

A da svoje znanje volite i želite da delite, svedoči i saradnja sa Nacionalnim centrom za talente. Na koji način planirate da se uključite? 

– To je jedna predivna ideja mog prijatelja Ljubomira Kustudića, koji je osnivač Mense Jugoslavije, bio je predsednik a sada je počasni predsednik i član Borda direktora svetske Mense. On je osnovao Nacionalni centar za talente sa idejom da se okupe talentovani ljudi, bez obzira na uzrast. Što znači svi – deca, omladina, oni u zrelom dobu i stariji, jer talenat ili imaš ili nemaš. On može biti otkriven ranije ili kasnije, evo ja sam vam primer – fotografijom sam počeo da se bavim tek u 47. godini života. Želimo da otkrijemo talente u različitim oblastima: u fotografiji, slikarstvu, glumi, dizajnu i slično. Kroz te programe radili bi sa pojedincima ali i sa različitim grupacijama, npr. tinejdžerima, osobama koje nisu pokretne, ženama koje su operisala karcinom dojke. Sa njima bi sproveli anketu šta ih sve interesuje, pored onoga što smo mi već ponudili, i prema tome kreirali radionice, predavanja, kurseve u trajanju od nekoliko meseci. Imamo veliku podršku Grada Novog Sada i Pokrajinske vlade (posebnu zahvalnost dugujemo Ivanu Đokoviću, pokrajinskom sekretaru za privredu i turizam), koji su nam obezbedili prostorije i opremu za rad. Sve to bi trebalo da krene na jesen i ono što je najvažnije – svi sadržaji će biti potpuno besplatni.



Učite jedni od drugih i družite se i na Festivalu savremene fotografije “24. kadar”. Sa kojim ciljem je nastao ovaj festival i kako izgleda?
 

– "24. kadar" je festival, odnosno takmičenje koje okuplja fotografe u Novom Sadu, da bi se takmičili uživo. Nema veze koliko imaš godina, medalja, iskustva – svi imaju isti grad, isto vreme, iste teme. 24 sata, 24 teme, 24 takmičara i 24 člana žirija. Izvolite, snimajte. Ove godine, kada organizujemo šesti festival po redu, imamo značajnu podršku grada Novog Sada i Pokrajine, te će cela manifestacija da traje dve nedelje. Pored samog takmičenja koje traje jedan dan, učesnici će par dana ranije moći da se upoznaju sa gradom, da ga osete u toku "Festivala uličnih svirača" i da dobiju jedan fini doživljaj Novog Sada. Na taj način ćemo im Novi Sad predstaviti i turistički, kako bi oni poželeli ponovo da ga posete i preporuče ga drugima. Tako pružamo podršku domaćem turizmu. Pored toga, organizovaćemo 4 do 5 radionica za fotografiju, par radionica za fotošop, izložbu pobednika festivala prethodnih 5 godina, prezentaciju radova nekog od poznatih fotografa, degustacije vina, pozorišnu predstavu za otvaranje ili zatvaranje festivala. Sve u svemu, puno sadržaja. Ove godine će i samo takmičenje biti nešto drugačije, u tom smislu što ćemo okupiti po 4 autora, to će biti male reprezentacije, iz 6 podunavskih zemalja: Srbije, Austrije, Mađarske, Hrvatske, Rumunije i Bugarske. Ali pošto su mi se, naviknuti na ovo lepo druženje, javljali i brojni fotografi iz regiona, koji su se takmičili i osvajali nagrade prethodnih godina, odlučili smo da napravimo još jednu grupu. Tako da ćemo imati još 24 fotografa, koji će se takmičiti nezavisno od prve grupe. Biće veselo.

 


Iz ovog festivala izrodili su se i “PhotoOlympic” i “PhotoOlympicWorld”. U kom smeru je napravljen iskorak?
 

– “PhotoOlympic” je isto što i "24. kadar" sa tim što se takmiče fotografi iz celog sveta. Svako može da pošalje fotografije, ista su pravila, samo svako snima u gradu u kojem se nalazi. A “PhotoOlympicWorld” se organizuje u saradnji sa turističkim organizacijama. U jednom gradu imamo jednu turističku agenciju koja svojim kupcima, putnicima, poklanja besplatno učešće na ovom foto-konkursu. Oni ne plaćaju kotizaciju, a imaju priliku da pošalju svoje fotografije na četiri teme i da kao pobednici dobiju nagradno putovanje.

Volim da je rezultat super, ali mi je draži sam put do njega

Šta je vama fotoaparat pružio za sve ovo vreme?

– Puno puta sam sebi postavio pitanje šta me najviše ispunjava u svemu ovome, i uvek je bio isti odgovor – mnogo me više ispunjava energetski, lepotom i zadovoljstvom sam proces snimanja. Taj proces stvaranja je znatno intezivniji od onoga kada dobijem fotografiju. Naravno da volim da je rezultat super, ali mi je draži sam put do njega. Toliko me sve to odmori, očisti mi glavu od problema, jednostavno me isključi kao da sam u vakuumu i ništa me više negativno ne dotiče.

 

 
Šta fotografija govori o fotografu, njegovoj ličnosti?

– Ubeđen sam da sve ono što radimo u životu, ono što prikažemo kroz svoju umetnost, odabirom žanra ili onoga što ćemo da sabijemo u taj kadar i ubacimo u matricu fotoaparata, jeste ono što smo zapravo mi u datom trenutku. Ja stvarno mislim da fotografije prikazuju samog fotografa, njegovo duševno i emotivno stanje. Na primer, kada idemo da se družimo i fotografišemo, pa nas deset fotografiše isti model a svako napravi različiti portret. Zašto? Pa od nas zavisi kako mi taj model vidimo, tamnije svetlije, krupnije.. Slično je i sa svim ostalim stvarima. Kada bi se čovek malo više udubio i analizirao recimo desetak nečijih najboljih fotografija, mogao bi da ga pročita kao knjigu.

 


Razgovarala:  S. S.
Fotografije: Aleksandar Jovanović, Ranko Đurović, privatna arhiva

Oceni vest:
25
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

vremenska prognoza gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević Isključenje struje horoskop JKP Vodovod i kanalizacija jkp lisje novorođenčad bez vode Nebojša Stefanović betanija servisne informacije novi sad isključenja struje bebe bez struje zodijak Dom zdravlja Novi Sad Elektrodistribucija Novi Sad horoskopski znaci isključenje vode štrajk poštara raspored sahrana novi sad novosadsko porodilište sahrane novi sad klinika za ginekologiju i akušerstvo raspored sahrana i ispraćaja Vreme u Novom Sadu pošte srbije dnevni horoskop elektrovojvodina Republički hidrometeorološki zavod