Dragana Đermanović, poslovna mentorka: Nedostaju nam preduzimljivi ljudi koji ne čekaju da neko drugi nešto uradi

Dragana Đermanović, poslovna mentorka: Nedostaju nam preduzimljivi ljudi koji ne čekaju da neko drugi nešto uradi

Žena decenije, top preduzetnica Evrope, žena zmaj, arhitekta sutrašnjice... Ovo su nazivi samo nekih od priznanja koje je naša sugrađanka dobila od relevantnih institucija, zahvaljujući svom radu, zalaganju i inovativim idejama, pomoću kojih je izgradila ne samo svoj biznis, već svakodnevno pomaže i drugima da uspešnije posluju. Ova dama nepresušna je inspiracija mnogima da slede sebe i svoj put.

Dragana Đermanović rođena je 1981. godine u Odžacima, a školovala se u Novom Sadu. Nakon završenih studija Srpske književnosti i jezika, magistrirala je, a potom i doktorirala na FTN-u, na Katedri za Industrijsko inženjerstvo. Skoro deceniju je radila u oblasti savetovanja nastupa na društvenim mrežama, za šta je dobila neka od najvećih svetskih priznanja. Trenutno je vodič kroz razvoj, gde svojim znanjem i iskustvom, rame uz rame, "korača" sa vlasnicima kompanija i njihovim top menadžment timovima, tako što im pomaže da radom na sebi, upravljanju vremenom, planiranju i razvoju različitih tehnika bolje upravljaju svojim ljudima i budu bolji i svom timu i zajednici. Među njenim klijentima nalaze se neke od najpoznatijih domaćih i svetskih kompanija. Majka je dve ćerke, Nine i Jovane.


Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad pričali smo o njenom školovanju, mnoštvu različitih poslova koje je radila, preduzetničkom putu, načinu na koji pomaže drugim preduzetnicima, udruživanju poslovnih žena, organizovanju vremena, ali i o Novom Sadu iz više uglova.


Zanimljivo je da je put tvog školovanja tekao prilično neuobičajeno. Najpre si napustila srednju školu u kojoj se nisi pronašla, a potom si stigla do svih mogućih akademskih titula. Pritom taj primer vrlo hrabro ističeš, u nadi da će i drugima biti podsticaj da idu ka svom cilju. Ispričaj nam o tome!

– Upisala sam Medicinsku školu u Novom Sadu i napustila je posle godinu i po dana, jer mi je nastavno gradivo bilo previše dosadno. Smatrala sam da učenje jedne lekcije po pet dana nije optimalno, i onda se dešavalo da ne odem po mesec dana u školu, pa dođem i rešim sve kontrolne, pismene i odgovaranja, dobijem petice i onda me ponovo nema mesec dana. Stanovala sam u Nikolajevskom domu, i za to vreme tamo sedela i učila. Naravno da tako nije moglo dalje da funkcioniše. Moj pokojni otac je bio profesor i doktor nauka, direktor gimnazije u Odžacima, ja sam važila za pametno dete, ali sam donela odluku da napustim školu u drugoj godini. Jednom treba da napravimo tekst samo o mojim buntovničkim idejama (smeh). Celih godinu dana sam pauzirala, a pošto sam oduvek puno čitala i volela znanje radi osećaja koje mi donosi, bio mi je cilj da što pre završim školu i upišem fakultet. Upisala sam Srednju hemijsku školu u Odžacima i vanredno je završila za šest meseci, sa odličnim uspehom. Želela sam da studiram medicinu i da budem neurohirurškinja, a evo, petljam po umu, iako ne koristim skalpel. Nisam uspela da upišem taj fakultet, jer je bila '99, godina bombardovanja, kad nije bilo prijemnog ispita. Potom sam uzela informator i vrtela olovkom, pala je na Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Diplomirala sam prva u grupi, iako sam tad već rodila prvu ćerku i uz nju studirala i radila. Znala sam da ću kroz život dostići najveće moguće akademske titule iz ljubavi i poštovanja prema znanju, ali i da ću uvek raditi. Sebe obično opisujem kao radoznalu štreberku. Ali to za mene ima malo drugačije značenje: radoznala osoba rado zna, i onda radi to što zna.


Počela si da radiš kao vrlo mlada. Tvoji prvi poslovi su bili  u medijima, a zatim u banci?

Prvi dinar sam zaradila sa šest godina, kad sam išla sa bratom da skupljam puževe, jer sam htela Barbiku, a vremena su bila teška (smeh). Moj prvi posao bio je na radiju u Odžacima, gde sam napravila celu omladinsku redakciju. To je bilo u vreme kad se nisam školovala, pa sam imala puno preduzetničkih ideja. Potom sam radila na gradskoj televiziji Apolo. Nakon završenog faksa, sa 22 godine sam se zaposlila u Vojvođanskoj banci, preko konkursa, kao pripravnica sektora marketinga i PR-a, gde sam se zadržala oko sedam godina. Tamo sam, sa svoje 24 godine, postala najmlađa menadžerka u istoriji neke finansijske institucije u našoj zemlji, menadžer za odnose s javnošću kabineta generalnog direktora banke, koja je tad bila druga najveća u zemlji. Bio je to jedan važan i častan posao, nikad nisam imala veze niti političke podrške, roditelji su mi skromni i jednostavni ljudi, kao i suprug. Onda sam rodila drugu ćerku, upisala magistarske studije i došla sam do te tačke u karijeri, do koje verujem da svi dođemo, kad osetimo da počinjemo da odumiremo i gde treba napraviti promenu. To traži puno hrabrosti, koju najveći broj ljudi nema i ja to razumem, jer stvarno nije lako. Smatram da je izazov važan, jer to je zov da uradiš nešto što stvarno jesi i što oduvek znaš da jesi. Mišljenja sam da svi možemo mnogo više nego što uspemo, ali nam je potrebno odricanja, hrabrosti i spremnosti da u tim odlukama budemo sami.


U preduzetničkim vodama si već 15-ak godina. Kako je tekao taj put?

– Kada sam odlučila da napustim banku, to je bila 2008, godina svetske ekonomske krize. Bila sam sa dvoje male dece i kreditom za stan, suprugov posao je tad išao nizbrdo. Pokrenula sam privatni biznis, svoju agenciju za bavljenje Internet strategijom, odnosno nastupom kompanija na istom. U našoj zemlji je tad na Fejsbuku bilo samo 80 hiljada korisnika. Ja sam bila na nekom događaju gde sam čula o društvenim mrežama, posle čega je sve bilo drugačije, jer sam razumela da svi posrednici u procesu komunikacije postaju relevantni i da će mogućnost da kompanije, brendovi i organizacije direktno pričaju sa ljudima i da ljudi imaju glas u toj interakciji, u potpunosti promeniti društvo. Imala sam tu vrstu blagoslova, više puta u karijeri, gde znam zašto je nešto važno. U toj sali je bilo preko 300 osoba iz moje struke, a samo sam ja izašla sa tim utiskom i pokrenula biznis. Kad su to isto svi neminovno shvatili za nekoliko godina i došli na tržište, ja sam već imala evropske i svetske klijente i iskustvo u praksi.


Kako si to uspela?

– Samo sam znala šta želim i ko sam i, bez obzira na to da li je moja želja bila društveno prihvatljiva i uobičajena ili ne, išla sam ka svom cilju. To je verovatno jedna od mojih najvećih vrlina i to sam činila bez straha. Kada sam rekla ocu da napuštam banku da bih prodavala ideje, ništa mu nije bilo jasno. A tek kada sam dodala ideje na internetu, tu se skroz izgubio.. I, zaista, to i danas zvuči malo čudno, a, evo, već 15 godina traje...


Nagrade i priznanja koje si dobila teško se mogu nabrojati...

– Za tu karijeru koju sam tada pokrenula, dobila sam nagradu koja je najznačajnija u mojoj struci, proglašena sam za ženu decenije u oblasti društvenih mreža i liderstva, zatim za jednu od top 100 preduzetnica Evrope, što je preneo magazin Forbs na svojoj listi. Dobila sam i razna naša priznanja, od Privrednice godine do Žene-zmaja od Udruženja poslovnih žena Srbije. Emergy Europe organizacija za promociju najizuzetnijih ljudi u Evropi i Maloj Aziji proglasila me je za jednu od "arhitekata sutrašnjice", ljudi koji svojim radom i doprinosom menjaju društvo na bolje. Pre dve, tri nedelje sam ispred najznačajnije organizacije u Evropskoj uniji, njihovog Instituta za inovaciju i tehnologiju, bila predsednica žirija za dodelu najznačajnijih nagrada iz oblasti inovacija. Puno toga što radim je na nivou da stvarno s ponosom možemo da kažemo da je svetska klasa, a, kao što vidite, ja sam jedna obična devojka, malo čudna, u smislu da sam na svoju ruku, koja ne odustaje od svojih snova.


Koji su kriterijumi za sve to? Da li najrelevantniji uspesi firmi sa kojima sarađjuješ?

– Dobar glas se čuje mnogo dalje no što mislimo. Ja kroz svoj rad povezujem ljude. Primera radi, Ženski ekonomski forum "All ladies league", najveća ženska organizacija poslovnih žena na svetu, nagradila me je kao "ambasadorku dobre volje", jer sam kroz svoj rad povezala preko 1.000 poslovnih žena u svetu. Ja to nisam radila da bih dobila priznanje, već zato što smatram da svako od nas zaslužuje priliku da plasira svoje ideje i usluge širom sveta i koju god sam priliku imala, ja sam povezivala poslovne ljude. Posle nekog vremena je neko to primetio. Jedna jedina stvar koja je istinski nužna da biste dobili i posao, a i priznanje, je da ste stvarno dobri u tom poslu i da se to dešava u kontinuitetu. Od kad sam skupljala one puževe, preko rada u Omladinskoj redakciji, do banke i tako dalje, radila sam najbolje što sam mogla. Radi dobro u kontinuitetu, a onaj ko treba to će čuti i znaće da ti da priznanje za taj kvalitet.


Jedna jedina stvar koja je istinski nužna da biste dobili i posao, a i priznanje, je da ste stvarno dobri u tom poslu i da se to dešava u kontinuitetu...


Tvoji klijenti su najveće i najpoznatije kompanije u našoj zemlji i regionu?

– Jedan od mojih dugogodišnjih klijenata bio je Novak Đoković, a firme ne bih da nabrajam. Nikad ni na jedan događaj na kojem sam mogla da upoznam potencijalne klijente nisam otišla sa vizit kartama, niti sam ikada tražila od nekog da me preporuči za neki posao. Svaki posao koji sam dobila je došao tako što je neko preporučio moj do tada sprovedeni rad. To je velika stvar i na to sam ponosna. Svi klijenti sa kojima sam radila su ostajali i preporučivali me dalje. Nemam ni taj manir da pričam o klijentima, kao što ljudi obično rade, jer i mimo toga imam dovoljno posla. Nama treba fokus da bude na kvalitetu našeg rada. Kada je kvalitet izuzetan, izuzetne su i mogućnosti koje imamo. Dok god se bavimo time kako drugima izgledamo i predstavljamo se "jeftinim" marketingom, gubimo priliku da se bavimo suštinom, a to je koliko smo dobri u svom poslu.


U čemu konkretno pomažeš klijentima – vlasnicima firmi?

– Najčešće potraže pomoć kad su u stepenu razvoja firme, sa veličinom tržišta za koje nastupaju u broju ljudi, kad žele da odskoče, da se prošire, bilo sa novim proizvodima ili da zaposle novu ili drugačiju vrstu radne snage, bilo da treba da promene samu nišu... Dakle, kada se dešava neka vrsta prekretnice u razvoju njihove kompanije. Ja radim sa prvim čovekom kompanije i sa njegovim najbližim timom, jer se promena dešava "od glave", dakle ako on ne želi da se menja, neće se promeniti ni njegova kompanija. Kompanija, bilo da je mala, srednja ili velika, uvek je slika i prilika čoveka koji je vodi (ili žene). Bitno je da oni shvate kako i sami mogu biti bolji kao menadžeri, ali i kako da njihov tim i sama kompanija rastu. Tada napravimo plan razvoja, koji podrazumeva savladavanje određenih znanja, uz intenzivno implementiranje tih znanja kroz praksu. Ja to stalno monitoringujem. Različite stvari su u pitanju: od formiranja lidera od menadžera, preko formiranja menadžera od izuzetnih zaposlenih, do restruktuiranja i formiranja nekih novih modela isplata i bonusa... Retko kad odmah znamo šta je korenski problem, pre vidimo neku posledicu, tipa fluktuacije kadrova ili nedostatka inovacija u proizvodima, ali to nikada nije glavni problem. Problem je dublji, a posledica je ono što vidimo. Onda ja kroz razgovor i neke svoje metodologije to sortiram (to najčešće traje oko šest meseci) i, evo, do sada se nije desilo da ne produžim saradnju sa klijentom i da ne napravimo rezultate. To što radim podrazumeva puno psihologije, razumevanja biznisa, menadžmenta upravljanja ljudima kroz HR, sociologije, društvenih odnosa, razumevanja zabluda i predrasuda... Veoma je kompleksno i u tome mi moje poslovno iskustvo i formalno obrazovanje puno pomažu.


Kompanija, bilo da je mala, srednja ili velika, uvek je slika i prilika čoveka koji je vodi (ili žene)...


Šta je za tebe znači biti preduzetnik?

– Smatram da našoj zemlji, pre svega zbog društvenog, političkog i ekonomskog uređenja, nedostaje privatnika, odnosno preduzetnika. Relativno kasno smo počeli da razvijamo taj segment ekonomije, pre nekih 30, 40 godina. Inače sam veoma strastvena oko preduzetništva kao biznis grane, jer je to niša u kojoj se stvari jako brzo menjaju i brzo se isfiltrira kvalitet u odnosu na "šuplje priče". Isto tako, volim da pojasnim šta je za mene preduzetnik. To nije isto što i privatnik. Postoji mnogo privatnika koji nisu preduzetnici, ali i puno ljudi koji rade u javnim preduzećima, koji jesu preduzenici iako nisu privatnici. Biti preduzetnik znači biti osoba koja preduzima nešto u vezi sa stvarima u koje veruje ili koje ga nerviraju. Ako u nešto veruješ ili te nešto nervira, a ništa ne preduzimaš, onda nisi preduzetnik. Nedostaju nam preduzimljivi ljudi, koji ne čekaju da neko drugi nešto uradi. Jedino što je potrebno je da ideš da bi ti išlo. Uglavnom nemamo dovoljno znanja ni hrabrosti da pokrenemo svoje biznise.


Aktivna si i u umrežavanju žena preduzetnica i, samim tim, njihova velika podrška. Kakvo je tvoje mišljenje o ženskom preduzetništvu?

– Žene se, na žalost, za preduzetništvo opredeljuju uglavnom kad su već sve probale. Ne volim što je tako. Volela bih da se odlučuju za svoje sopstvene poslovne avanture jer veruju u sebe. Ja sam jedan od primera da zaista možete napraviti izuzetan posao sa obrazovanjem sa našeg novosadskog Univerziteta, tako što živite i radite u našem Novom Sadu i odavde prodajete svoje usluge našim sugrađanima ili van granica svoje zemlje. Mi možemo u mestu u kom smo rođeni da postanemo sve što želimo. Možemo biti ujedno i majke i poslovne žene i akademske građanke i preduzetnice i prijateljice i deca i zabavne devojke... Ako nam bilo ko kaže da ne možemo i mi to poslušamo, onda smo preuzele odgovornost da budemo manje što bismo mogle.


Koliko je, ipak, naporno uhvatiti se u koštac sa svim tim životnim ulogama i kako postići sve?

– To je super pitanje, jer i ja sam žrtva velikog broja uloga koje imam u životu, kao i svaka druga žena, i isto mi dan traje 24 časa, bez protekcije. Pomaže da sedneš sama sa sobom i promisliš o tome i napišeš na papir šta su ti dominantne životne uloge koje trenutno sprovodiš. Na primer: ja sam preduzetnica, mama, partnerka, večna učenica, zdrava osoba i prijateljica. Tada ćete osvestiti šta sve već radite, a ispod svake možete napisati i cilj. Onda uđeš u godinu tako što znaš ko sve jesi i šta hoćeš u svakoj od tih uloga da postigneš. Tada saznaješ i šta treba i šta ne treba da radiš. Baš tada kada nam deluje da smo u ozbiljnom haosu, treba da zastanemo. Taj višak vremena da sve stignemo i možemo se stvori tada kada shvatimo šta sve bespotrebno radimo, gde sve gubimo vreme, na koji način nismo najoptimalnije. To mogu biti neki bespotrebni kontakti, vreme koje trošimo na stvari koje ne doprinose nijednoj našoj ulozi, ljudi koji nas ne ispunjavaju, neke trivijalne aktivnosti za koje mislimo da moraju tako da se rade, a u stvari mogu bolje. Kad se jednom saberemo, shvatimo ko smo i šta želimo da postignemo, sortiramo šta ćemo raditi i šta treba da prestanemo da radimo, dan odjednom počne da izleda duže.


Svoje znanje nesebično deliš i sa mladima?

– To su inkubatorski mentorski programi ili organizovana predavanja i radionice koje organizuju udruženja poslovnih ljudi ili studentske organizacije, a na koja se uvek rado odazovem. Ponosna sam na rad sa mladima – studentima, početnicima, preduzetnicima, jer je to prilika da to što znam – dam. Ima nas dosta koji znamo, a treba i znati dati, jer ne znam kako očekivati da svet oko nas bude bolji, ako ni na koji način ne doprinosimo razvoju drugih, osim samog sebe (a mnogi ni na sebi ne rade). Onog trenutka kad shvatimo da progres zavisi od toga koliko svi progresiramo, da nije dovoljno da je "samo meni dobro" i okrenemo se da malo i damo to što imamo da damo (a svako nekome može nešto dati od vrednosti), onda stvarno sve i počne da se menja na bolje. Hvala svakome ko da ono što zna i što može, da grad, zemlja i region u kojima živimo budu bolji.

Ponosna sam na rad sa mladima – studentima, početnicima, preduzetnicima, jer je to prilika da to što znam – dam


Kakva je Dragana privatno?

– Ista kao i službeno: puno radi, radoznala je, ponekad zabavna, ponekad dosadna... Veoma volim da čitam. Trudim se da što više vremena provedem u prirodi. Imam vikendicu na Fruškoj gori, u kojoj je mali vinograd i voćnjak, a od pre dve godine i organska bašta koju s ponosom uređujem. Redovno vežbam, fizičke aktivnosti su sastavni deo moje prakse, prvenstveno zbog zdravlja i fizičke funkcionalnosti. Hranim se, u najvećem broju slučajeva, zdravo, vodim računa o tome šta i koliko jedem. Volim muziku, pivo, da se zabavljam i plešem i, kad god imam priliku, iskoristim je. Odlične zabave su u "Domu kulture" i u "Nacionalnoj klasi" (sada "Soho") kod naše drugarice Karmen, pogledam sve naše pozorišne predstave, odem u bioskop ili na gradske manifestacije, kao što je Oktober fest...


Šta ti se najviše dopada u Novom Sadu?

– Novi Sad je izvesno moj grad i ne postoji nijedan grad na svetu, a obišla sam ih prilično, u kojem bih radije živela. To je prvenstveno zbog te neke pitomosti, dubokog osećaja mira i kulture, koji su duh ovog grada. Ne znam da li smo svi mi koji imamo čast da u njemu živimo svesni te istinske, prefinjene kulture i da li smo toga dostojni, ali mislim da bi trebalo tome da težimo. To se oseti na svakom koraku. I ove promene – modernizacija grada, koja nekad ima, a nekad nema smisla, bi trebalo da oslikavaju taj duh koji nam je dat sa ovim gradom. Volim naš Dunav, naše ulice, kako u centru grada, tako i šire, naše pijace... Obožavam Liman, a najviše Novo naselje na kojem živim. Volim naš grad kada su praznici, posebno novogodišnji, obožavam što imamo Exit i Sterijino pozorje. Volim našu Tvrđavu, na njoj sam se verila, volim što je ovo grad u kojem sam rodila obe svoje ćerke, koje ga smatraju svojim domom.


Šta bi moglo da bude bolje u njemu?

– Volela bih da imamo više kulturnih i umetničkih manifestacija, jer imamo veoma vibrantnu umetničku zajednicu koja je, rekla bih, zapostavljena. Umetnička sila nekog grada je sila koja provocira na napredak i društvene promene i trebalo bi toga da imamo više da bismo bili bolji građani, ali bismo i mi kao građani mogli više da podržavamo tu istu kulturu i umetnost. Želela bih da svi mi budemo bolji prema ovom gradu, da tako donosimo odluke o sopstvenom životu, uređenju, o ljudima koji vode naš grad, da svoj glas iskažemo glasnije i jasnije kako bi stvari bile bolje i da preduzimamo nešto kad nam se neke stvari ne dopadaju. Naš grad je odlika nas koji u njemu živimo.


Kako vidiš Novosađane?

– Često čujem to da su Novosađani ponekad malo mrgodni i da nisu baš blagonakloni prema drugima, ali mislim da to zavisi od onih koji su sa Novosađanima u interakciji. Ja sam se osećala uvek dobrodošlo, kako u Novom Sadu, tako i u Pekingu ili u Los Anđelesu i, kada imate takav stav, tada se i svi oko vas podese, nekako – baš onako kako vi hoćete.


Tvoja poruka za Novosađane?

– Da malo više kroz dela pokažu zahvalnost i ljubav prema gradu koji je poseban, a poseban je svima koji u njemu žive, tako što će u svojoj zajednici raditi malo više, govoriti ono što stvarno ima smisla i preduzimati neke akcije. Najčešće mislimo da je u nekim drugim gradovima u inostranstvu bolje i lepše, ali ja mislim da smo mi negde drugde bolji, pa nam je tamo bolje. Ako bismo bili malo bolji u svom gradu, možda bi i on bio bolji.

Oceni vest:
17
9

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Busquiter

    pre 76 dana i 18 sati

    Draganin uspeh je planetarni, a tekst vrlo skroman za sve što je postigla. I dalje, kad god čitam ili "ukečam" neki klip sa Draganom još nešto naučim ili mi se nova svetlost pojavi...

    Oceni komentar:
    11
    2
  • Miloš

    pre 76 dana i 17 sati

    Eto i pored ovolikog teksta,ja nisam shvatio šta ova žena tačno radi? Jel to prodaja magle ili nešto više.. U svakom slučaju,dobro joj ide.

    Oceni komentar:
    2
    37
  • nana

    pre 73 dana i 23 sata

    Prestala sam da čitam kod "zaposlila sam se u Vojvođanskoj banci kao pripravnica preko konkursa sa 22 i još sa 24 postala menadžerka". A mi smo svi živeli na Marsu pa verujemo u te bajke. Miloš dobro reče, prodavac magle kao i gomila današnjih nebuloznih zanimanja.

    Oceni komentar:
    1
    22
  • Nekom je život majka, nekom maćeha

    pre 73 dana i 19 sati

    Nano, različite su sudbine ljudske. Zato je i nastala reč sudbina.
    Ljudi su videli da se neke stvari neobjašnjivo dešavaju ljudima, nekima sve ide od ruke, nekima ništa.
    A to nije posledica sposobnosti. Jednako sposobni ljudi mogu završiti na potpuno suprotne načine.

    Oceni komentar:
    3
    8
  • Pogled sa grane

    pre 72 dana i 18 sati

    "Planetarno" prodavanje magle....nekada su ovakvi likovi prodavali eliksire "koji sve lece" na vasarima, a u danasnje vreme su to "poslovni mentori" , pa onda "koucevi", pa "konsultanti".....sve moj do mojega. Verovatno ne znaju ni ekser da zakucaju ni rucak da skuvaju.

    Oceni komentar:
    1
    16
  • Mišica

    pre 72 dana i 6 sati

    Superiška…a kako da niko od ovakvih genijalaca da ne posavetuje,makar jednog iz gradske vlasti,kako bi nam bilo mnogo bolje i za grad i njegove građane da se uvažavaju opravdane primedbe novosađana u vezi sa uređenjem grada i njegovim boljim funkcionisanjem? Ovako su svi iz priselaka oduševljeni gradom jer naravno da se u prestonici može prodavati magla i uživati a u Odžacima uglavnom zivotariti! Mi novosađani se zakopčavamo na leđima kad gutamo i ovako vesele priče.

    Oceni komentar:
    1
    14
  • Elvis

    pre 66 dana i 5 sati

    Koja institucija daje priznanje "Zena Zmaj"? Onako pitam, dosadno mi.

    Oceni komentar:
    0
    10
  • Onaj koji se kopča ledjima

    pre 48 dana i 3 sata

    Jel to priznanje kao i nagrada “NajEvropljanin”?

    Oceni komentar:
    0
    4
  • Goks

    pre 30 dana i 44 minuta

    Jeste Dragana,znao sam sa 200-300 hiljada evra i sam da preduzmem ozbiljne korake ,bez da cekam nekog...Balkan-biznis-poštenje, ne idu u istoj rečenici...Zato nema "preduzimljivih"! Zato ima preduzimača,investitora,biznismena ...

    Oceni komentar:
    0
    3