Emina Elor, glumica: Uvek ću biti u službi propagande kulture i umetnosti

Emina Elor, glumica: Uvek ću biti u službi propagande kulture i umetnosti

Naša ovonedeljna sagovornica rođena je u Subotici 1982. godine. Na Paliću je rasla, išla u osnovnu školu i već tada se radovala društvu pesama, proze i poezije. Tokom gimnazije u Subotici počela je da učestvuje u amaterskim predstavama i iako je dugo želela da upiše primenjenu umetnost, diplomirala je glumu na novosadskoj Akademiji u klasi profesora Šandora Lasla.

Zahvaljujući svom profesoru, Emina Elor je na četvrtoj godini već uveliko bila deo stalnog ansambla Novosadskog pozorišta/Újvidéki színház. Iza sebe ima 11 godina staža i pedesetak odigranih nezaboravnih i raznovrsnih uloga – Magenta u mjuziklu "Rocky horror show" Viktora Nađa, Lucifer u komediji "Čovekova tragedija" Kokana Mladenovića, Mašna u drami "Portugal" koju je režirao Šandor Laslo…. Pronašla se u svakom žanru, osvojila naklonost publike i kritike, kao i mnogo važnih glumačkih nagrada i priznanja za svoj glumački rad, među kojima su i Sterijina i dva Patakijeva prstena.

Specijalno za portal mojnovisad.com sa Eminom smo pričali o njenim glumačkim počecima, saradnji s kolegama, odabiru i pripremanju uloga, zdravlju, restoranu, porodici i trenutno aktuelnoj glavnoj ulozi u predstavi "Koštana" koju je režirao Kokan Mladenović.

Kada ste shvatili da će gluma postati vaš životni izbor? Kako su vaši roditelji reagovali kada ste im saopštili da ćete se baviti glumom?

- Nisi prva koja mi postavlja to pitanje. Ne sećam se konkretno momenta kada sam sela i odlučila da ću se baviti glumom. Sve se desilo prirodno – jako sam volela poeziju, recitacije, nastupala sam i upoznala se sa podijumom i publikom već kao mala. Bila sam na recitatorskim smotrama i kroz to je došla amaterska gluma. U srednjoj školi sam imala želju da upišem primenjenu umetnost. Sećam se da me jedan reditelj na školici za glumce i reditelje pitao šta želim da upišem, kada sam mu rekla primenjenu umetnost, bilo mu je baš krivo, rekao je u smislu "šteta". I to mi je zauvek zasadilo bubice u glavi te sam se počela pripremati za prijemni. U Budimpešti me nisu primili, zbog čega mi, iz sadašnje perspektive, uopšte nije žao. Nije mi ni onda bilo žao. Primljena sam na novosadsku Akademiju i počeo je haos (smeh). Počela je Akademija i red, rad i mir. Doduše, više rad nego mir. Roditelji su uvek bili tu za mene i podržavali me u mojim odlukama. Ne sećam se da su me ikad sprečavali, uvek su poštovali moj izbor. I danas su mi najveća podrška, gledaju me kad igram, doduše, mama nešto više.

Prvi profesionalni angažman?

- Ne znam šta se računa kao prva profesionalna uloga. Na Akademiji pravimo te kolokvijume, ispite pred publikom. Leti smo u Salaškom pozorištu "Tanjasinhaz" – skupimo se na salašu, napravimo predstavu pa putujemo po selima u Vojvodini. To je veliko profesionalno iskustvo jer smo svako veče pred drugom publikom. U instituciji zvanoj pozorište, prvu ulogu sam igrala 2003. godine u predstavi "I konje ubijaju, zar ne?" koju je režirao Ljuboslav Majera. Zapravo, celoj klasi je to bio prvi profesionalni angažman u pozorištu. Akademci, sveži honorarci (smeh).

Rođeni ste na Paliću, gimnaziju ste završili u Subotici i onda ste upisali novosadsku Akademiju umetnosti. Po čemu pamtite to vreme s početka studija? Da li je Novi Sad, u vreme vašeg studiranja, mladim ljudima, studentima, budućim umetnicima pružao više u smislu afirmacije?

- Mi smo mala družina, dosta izolovana već samim tim što smo na Akademiji umetnosti. Takođe, samim tim što Akademija nije u studentskom gradu, već u Đure Jakšića ili na Tvrđavi, nismo povezani, pomešani sa studentskom masom ovog grada. Pored toga, upisali smo glumu na mađarskom jeziku. Bili smo zatvorena grupa, družili se međusobno, vikendom odlazili kući. Uglavnom smo odlazili u pozorište da gledamo predstave i da se posle provedemo u pozorišnom klubu. Nismo izlazili u grad, jako retko. Ako izađemo, to je bilo veliko čašćenje, kao neka nagrada jer smo nešto dobro uradili. Nakon položenog ispita ili uspešno održane probe gde smo pokupili pohvale od profesora, uvek smo težili da idemo u palačinkarnicu Dizni.

Koliko je bilo teško snaći se u nekom drugom svetu i izboriti svoje mesto u njemu? Kažete da ste upisali Akademiju na mađarskom, koliko vam je bilo teško da se gradite kao glumica – usmereni ste samo na Novosadsko pozorište/Újvidéki színház ili su vam se otvarala i druga vrata?

- Dosta smo mi, generalno, usmereni na pozorišta koja igraju na mađarskom jeziku. Zavisi i od čoveka, akademca, studenta na kojem nivou govori srpski jezik. Na našu veliku sreću, moju ogromnu radost, imali smo divnog profesora, Lasla Šandora, koji nas je već u početku uvodio u pozorište, ubacivao u neke duboke i dublje vode da bismo naučili da plivamo kako treba. On je bio, kad smo počeli studirati, umetnički direktor, posle i direktor Novosadskog pozorišta/Újvidéki színház te je doprineo da studentima Akademije obezbedi mesto prakse. U međuvremnu se lome rogovi jer nismo tretirani kao glumci kad nas ubace u predstavu, nego nam to služi da naučimo nešto od starijih kolega – komunikacija s publikom iz večeri u veče, rad s rediteljem. Pored toga, imala sam i veliku sreću što sam na četvrtoj već uveliko bila deo stalnog ansambla – nisam ni završila studije a imala sam angažman i obezbeđeno mesto u pozorištu. Stvarno sam zahvalna na tome, profesoru i ljudima zbog kojih sam tu gde jesam, volim moje pozorište, volim moju matičnu kuću i draga mi je moja ekipa.

Da li je lakše raditi sa starijim glumcima ili onima koji su tek na početku? I kako je vama bilo kad ste počinjali raditi – savetovali su vas ili je bilo "tu ste, snađite se"?

- Imala sam sreće i po tom pitanju. Nismo bili sami i napušteni. Još uvek sebe smatram početnicom i teško je odgovoriti, stariji ili mlađi glumci, a da ne znam koja sam ja kategorija (smeh). Imam 11 godina staža, do sad sam, otprilike, odigrala 53, 54 uloge – brojala sam i studentske predstave koje smo igrali na repertoaru Novosadskog pozorišta, pa Salaškog pozorišta, pa angažmane okolo. Nakupilo se uloga. Volim sa svakim da radim, nebitno da li je na početku, na kraju ili u sredini. Najbitnije je da su osobe sa kojima sarađujem na predstavi radne i vredne, da vole svoju struku i poštuju pozorište. Meni je svaki rad, svaka nova predstava i uloga novo iskustvo. I uvek se trudim da pronađem i u sebi nešto novo i drugačije, što do sada nisam koristila ili radila, i da prilikom partnerskih uloga kolegu zainteresujem i iz njega izvučem nešto novo i interesantno, da se naše snage spoje i da dobro funkcionišemo na sceni.

Kako birate uloge koje ćete prihvatiti? Da li vam se dešavalo da odbijete ulogu? Koji je vaš kriterijum kad prihvatate uloge?

- U našem pozorištu podele se prave po nekim konceptima – umetničkim, repertoarsko-političkim, na osnovu mišljenja umetničkog direktora i reditelja. Jedan poznaje ekipu, drugi je radio, ili možda nije, s umetnikom. Svakako, čovek iz kuće više zna o nama nego reditelj koji dolazi kao gost. Naravno, reditelj ima svoju viziju i svoj koncept te se naspram toga dele uloge. Nemamo puno mesta za biranje, odbijanje, prosto to nam je radno mesto i za to dobijamo platu.

Kakve pripreme prolazite da biste ušli u lik, pripremili ulogu?

- To je dugačak proces – dobijamo tekst, ide čitaća proba, upoznajemo se s rediteljem i saradnicima, tekstom, sa koncepcijom u dobrom slučaju (smeh). U lošem slučaju, reditelj još ne zna šta će, imamo samo neke deliće od svega toga. Neko vreme provodimo pored stola jer od reditelja zavisi kad ćemo da krenemo na scenu. Neki zahtevaju da se već kod stola glumi, da se emocije i radnje zacrtavaju, neki opet ne. Posle te faze, ide se na scenu gde se stvaraju mizansceni i tokovi radnje, uči se tekst. Zavisi i kakva je vrsta predstave, da li će to zahtevati dodatno učenje teksta kod kuće ili ćete ga zapamtiti tokom rada na sceni u pozorištu. Dodaju se kostimi, scenografija – tu se snađi, to upoznaj, usvoji. Premijera je kraj. Reakcija publike je jedno, reakcija kritike je nešto drugo. Posle predstava živi – ako je prešla rampu kod publike i kritike. Volim jako da istražujem, trudim se da pronađem nešto novo u sebi što još nisam pokazala ili kako se još nisam obratila, nasmejala, rastužila, iznervirala… Različite su predstave u pitanju, različiti tokovi rada, zavisi puno od ekipe i reditelja. Možda bih ja htela da napravim zvezdu ali mi kostim ne dopušta. Prilagođavaš se uslovima i samim tim što se stalno menjaju, nisam još pronašla konkretni ritual. Jako sam vezana za neka mesta u pozorištu, stvari, za te daske na bini, atmosferu. Komuniciram sa svim tim stvarima. Volim da pozdravim scenu na početku sezone, volim da se oprostim na kraju sezone, da je zamolim da me ne baci sa sebe (smeh).

Koja vam je uloga najznačajnija u dosadašnjoj karijeri?

- Jako je teško odgovoriti na to pitanje jer se trudim da u svakoj ulozi nađem nešto što volim. Teško je stati na scenu kada ne voliš svoju ulogu ili predstavu u kojoj igraš. Trudim se da u svemu nađem neki delić, nešto interesantno. Ako je to drugačije šminkanje očiju, nafarbaću oči kako još nisam i zbog toga ću zavoleti tu XY ulogu. Najupečatljivije su mi uloge koje su, takoreći, bile najteže, gde se radnja odvijala preko mojih ramena ili je od moje energije puno zavisila cela predstava. Prva moja takva uloga je Lucifer u "Čovekovoj tragediji". Baš sam imala veliku tremu jer je bila zahtevna, ali mi je užasno draga i jako mi je puno dala i otvorila. Pa uloga Rozine u predstavi "Opera ultima", uloga Koštane, ili Mašna u drami "Portugal".

Da li su i u kojoj meri u pozorištu iskrena prijateljstva moguća? Da li je moguće ostvariti glumačko drugarstvo u kom nema sujete?

- Jako smo složna ekipa. Ne znam kako je u drugim pozorištima. Donekle znam – gde sam igrala van svoje kuće, gde sam gostovala, ali to je jedna produkcija, jedan period. Ne znam kako im je iz predstave u predstavu biti zajedno. Mi smo lepa, mala ekipa i nije nam teško da se susrećemo i družimo. Nisam primetila da vlada neka sujeta ili nešto negativno, neprijatno. Jako sam srećna osoba jer imam priliku da radim gde radim.

U predstavi "Koštana", reditelja Kokana Mladenovića, imamo priliku da vidimo na koji način se tumači tema čovekovog karaktera i sistema vrednosti. Da li ste primetili kakav sistem vrednosti Novosađani promovišu, a koje vi vrednosti negujete?

- Ne znam da li postiji neki šablon, kategorizacija, objašnjenje ili definicija. Sistem vrednosti je nešto što ti usvajaš, čini mi se, kod kuće, od roditelja, preko kućnog vaspitanja i preko socijalizacije. Vrlo sam radosna što sam imala priliku da odrastem u takvom okruženju na Paliću, sa negovanjem recitacije, poezije, išla sam u kampove gde sam provodila leta i zime, sticala prijateljstva, poznanstva. Stekla sam neku vrstu sistema vrednosti koja je meni normalna i ispravna, a nekome je to drugačije ili mu ne znači ništa. Novi Sad bih volela da vidim u nekom lepšem svetlu i razvoju koji teži ka tom sistemu vrednosti koji negujem. To, na primer, znači da ljudi ne bacaju opuške po ulici. Ne mogu da shvatim površnost, nekulturu, nekomunikaciju, mržnju, netoleranciju prema manjini, drugačijem, slabijem, prema nekonvencijalnom. Navijam da Novi Sad bude prestonica kulture, možda će se tad malo pomeriti na bolje – možda će biti popularno, hit i in da se ide na kulturna dešavanja, na obrazovna dešavanja, u galeriju, muzej, pozorište, koncert, u sinagogu, na književne večeri. Nadam se da će doneti popularnost umetničkih stvaraoca, mesta, dešavanja. Nadam se da u centru grada neće stojati samo trofej Lige šampiona sa kojim se možeš fotkati, nego će stojati neka umetnička dela. Uvek ću biti u službi propagande kulture i umetnosti. Potrebni su i fudbal, utakmica i neki komercijalni provodi, ali gde su nam obrazovana, pametna, kulturna deca? Zašto su devojčice od 13, 14 godina u štiklama? Zašto su dečaci od 13, 14 i mlađi sa limenkama piva u rukama? Zašto se ne obraćaju starijima na adekvatan način? Zašto slušaju muziku koju slušaju? Mogla bih još da nabrajam.

Nova-stara Koštana: U razmaku od samo dve godine, reditelji Andraš Urban i Kokan Mladenović su Emini poverili ulogu Koštane. Lik zanosne Ciganke, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta iz Subotice, Emina je igrala prvi put 2014. godine u adaptaciji Andraša Urbana. Drugi put ove godine, pošto je pet dana uoči premijere Mladenovićeve “Koštane” u Tivtu, Božo Vrećo iznenada napustio predstavu, reditelje i kolege, logično da je glavnu ulogu Stankovićeve junakinje ponela prvakinja Novosadskog pozorišta/Újvidéki színház. Glumačku ekipu predstave uz Eminu Elor čine Nebojša Dugalić, Emir Hadžihafizbegović, Emir Ćatović, Radoje Čupić, Gordana Đurđević Dimić, Aleksandra Pleskonjić Ilić i drugi.

Koje su sličnosti i razlike u odnosu na adaptaciju predstave "Koštana" Andraša Urbana i istoimene prestave Kokana Mladenovića? Recite nam nešto o saradnji s rediteljima?

- Potpuno su različite – to sam ja, igram istu ulogu i ne mogu da menjam kožu, ali mislim da sam u potpuno drugom svetlu predstavljena kao Koštana kod Urbana a drugačije kod Kokana. Dva jako angažovana i, za mene, važna reditelja, koja kreiraju i oslikavaju rediteljsku, stvaralačku paletu ovog regiona. Imaju jake stavove i vizije o svetu i okruženju. Obojica su, na svojstven način, savremeni istražitelji. Kod Urbana smo posmatrali ženu kao manjinu, kod Kokana smo više to slobodno biće uzeli u obzir, nebitno kojeg je pola, bitno je da stvara slobodno i postoji na drugačiji način od ostalih karaktera u zatvorenoj, patrijarhalnoj sredini. Ne volim da upoređujem, svaka predstava živi za sebe. Ima dosta razlike – muzika, kako i šta pevam, scenografija, konceptualni pristup, ali spaja ih istraživački i savremeni pristup jer nisu na klasičan način uzeli i obradili klasičan komad.

"Koštana", u kojoj vi igrate glavnu ulogu umesto Boža Vreće, sklopljena je za manje od nedelju dana rada. Uloga koju tumačite je pažljivo napravljena i veoma interesantna. Kakvi su vaši utisci u radu na ovoj predstavi? Šta vam je tokom kratke pripreme uloge najteže palo?

- Otprilike sam imala pet dana. Sreća je bila što sam već bila u podeli, zato sam verovatno i bila najadekvatnije ili najbrže rešenje – već sam odsedela neke probe i izvođenja pesama i mizanscena, donekle sam poznavala štivo. Takođe sam imala predznanje iz prethodne "Koštane". U potpunosti sam bila upoznata sa pričom. Nisam razmišljala o pritisku, trudila sam se da naučim tekst, pesmu, melodiju, da odradim ulogu sa svim rediteljevim zahtevima koja, doduše, nisu bila velika zbog manjka vremena, nije hteo dodatno da me opterećuje, a trebali smo celu koncepciju da promenimo jer ja ne mogu da odigram to što bi Božo Vrećo mogao da odigra. Iz perspektive prošlosti, pritisak je postojao i uplašila sam se, ali sam znala da ću stati na scenu i skupiti hrabrosti i odigrati ulogu. Od velike pomoći mi je bila grupa Vrooom koja je bila na sceni s nama. Dogovorili smo se da će me pratiti, da će devojka iz grupe, Andrijana Belović, pevati sve vreme sa mnom. Naravno, tu su bile i divne kolege koje su, kao zapeta puška, bile spremne da mi pomognu ako nešto zaškripi. Zahvalna sam celoj ekipi, kako su me čuvali i pazili te pomogli da se za pet dana spremi uloga i rodi predstava. Kritike su pozitvne. Predstava nosi energiju koju je publika prepoznala. Zainteresovani su, samim tim što smo drugačije odradili "Koštanu", neklasično, iznenađujemo, sveži smo.

Šta mislite o odnosu između publike, kritike i medija prema pozorištu? Koliko je kritika danas realna i relevantna i kakav uticaj ima?

- Kritika je prosto posrednik, kanal pomoću kojeg možemo neposredno da komuniciramo sa širom javnošću. Kad smo pričali o sistemu vrednosti, na primer, jako mi je krivo što je pozorište, uopšte kultura, izašlo iz mode. Publike ima ako je nešto jeftino na nivou vrednosti, ako je nešto dovoljno komercijalno, low budget, neukusno, mnogo lakše za "svariti" – samo sednem i ne razmišljam ni o čemu i tri-li-li, ha-ha-ha, neću da gledam u pozorištu današnjicu, probleme, hoću tu da se provedem. Dobro, može, ima i toga, treba i to. Ali pozorište ne služi samo za provod nego i te kako treba da tera na razmišljanje i shvatanje, suočavanje sa nekim stvarima. Možda mi ne dajemo odgovore, ali treba da postavljamo pitanja dok publika treba da teži traganju za odgovorima, da odluči kako će, šta će, u kom pravcu. Čini mi se da je sve više onih koji teško trpe takve predstave, kojima je teško da dođu u pozorište ili pogledaju neko umetničko delo koje nije puka zabava. Malo je i medija koji nas ozbiljno i redovno prate. Ide se na senzacionalizam kao što je, na primer, vest u vezi sa premijerom predstave "Koštana" u Blicu – otvorim novine, vidim sebe nagu, što jeste u predstavi, ali to je umetničko delo. Gledaš predstavu, polugolu ženu koja je deo poruke, deo umetnosti. Kada to vidim u novinama, to je jako neukusno i jako jeftina fora za dizanje tiraža. Prosto imaš osobe za to, slikaš ih, staviš na drugu stranu novina, zna se gde se to nalazi i to je za to. Umetničko delo, predstavu nemoj iskorišćavati u takve svrhe. I još pored fotografije piše mađarska glumica u glavnoj ulozi. Kakve to veze ima? Ja sam glumica Novosadskog pozorišta/Újvidéki színház, ako već treba da kategorišemo čija sam i koja sam. Nisam baš zadovoljna kako nas neki mediji prate i u kom svetlu nas predstavljaju. Pored toga nismo mi baš nešto interesantni. Uglavnom je vest branša koja snima filmove u Beogradu. Nije mi ni cilj da Kurir napiše članak o nama. Bitno mi je da publika dođe, ne verujem da ćemo čitaoce Kurira animirati. Zahvalna sam Dnevniku koji redovno izveštava i iznosi kritike o našim predstavama.

Pominjete vašu polunagost i ne mogu a da ne pitam – može li fizički izgled omogućiti da se lakše dođe do nekih stvari? Koliko vremena posvećujete izgledu?

- Fizički izgled je bitan – stojiš pred gomilom ljudi i treba da prijaš njihovim očima, ali opet, zavisi od koncepta, uloge, reditelja, koje lice i telo oni žele da vide u svojoj predstavi. Što više ljudskih karaktera jedno pozorište ima, i fizičkih i unutrašnjih, šarenolikije predstave može da napravi. Što smo različitiji, to su bolje i interesantnije predstave. Tako je gluma smišljena – pokazuješ se i trebaš voditi računa o svom izgledu. Nisam neko ko mnogo vodi računa o garderobi, šminki ili frizuri, i ne uspevam pored ovakvog tempa života. Malo je i besmisleno da se ujutro "namontiram", uđem u pozorište, skinem se u trenerku, odradim probu, oznojim se te pokvarim i šminku i frizuru, pa se opet obučem u ono što sam došla i takva se vratim kući (smeh). Naravno, kada je neko pojavljivanje u javnosti, dešavanje, uvek se doteram. Sve to ipak košta, a ja ne mogu sebi da dopustim neki high level dizajn. Inače idem u teretanu, trudim se da se hranim zdravo, adekvatno za moje fizičko i zdravstveno stanje.

Novosadska lepota: "Novi Sad je mesto mog osamostaljivanja. Mesto gde sam izgradila sopstveni tempo i način života i življenja. Mesto koje mi je dalo prostor za učenje i stvaranje, koje mi je dalo šansu i zbog kojeg mi je puno srce kad se vraćam sa puta i ugledam tablu Novi Sad. Jesam dođoš i dan danas mi se čuje subotički akcenat, ima krajeva u gradu kojima nikad nisam koračala, ali Novi Sad danas ipak smatram svojim. Živim na Rotkvariji i obožavam krov moje zgrade jer s njega mogu da vidim ceo grad kojem se divim. Novi Sad ima neverovatnu energiju i jako puno slojeva. Mislim na istorijske, ali i na društvene slojeve. Nadam se da će uvek ostati tako šarenolik", iznosi nam Emina svoje viđenje Novog Sada.

Otvorili ste i restoran vegetarijanske ishrane EmChi. Iz zdravstvenih ili egzistencijalnih razloga?

- Pre deset meseci sam otvorila restoran EmChi – Em kao Emina i Chi kao životna, pokretna energija na kineskom. Htela sam da stvorim mesto gde će se okupljati ljudi koji vode računa o ishrani, kao i oni koji nisu tim specijalno okupirani i opterećeni. Nudimo kvalitetniju, zdraviju varijantu ishrane. Koristimo drugačije namirnice u vidu brašna, ulja i šećera. Nema belog brašna i šećera ili običnih, industrijskih ulja. Imamo i hitiće na jelovniku – naš srp i čekić, grb i zastava: falafel, torta od šargarepe, chapati sendvič. Nudimo organska voćna vina, čajeve, bezglutensko i zanatsko pivo, sveže ceđeno voće i povrće. Kokosov šećer i himalajska so se nude u sali kao kondiment. Trudimo se da vodimo računa o ljudima koji imaju neke smetnje u ishrani – smeta im laktoza ili gluten, gojazni su ili imaju problema sa holesterolom. Restoran sam otvorila prvenstveno zbog vlastitog zdravstvenog stanja. Multipla skleroza je nešto što ne može da se leči ishranom, ali može da uspori njeno razvijanje. Dijagnoza je tu, na terapiji sam, sve je pod kontrolom, ali ako mogu da doprinesem i kroz ishranu, zašto to ne bih ponudila i drugima koji su u sličnoj situaciji. Trudim se da stvorim mesto koje zrači pozitivom i dobrom vibracijom, da gosti i radnici budu zadovoljni. Da li će mi se jednog dana vratiti uloženo? Ne znam. Naravno da bih volela. Pored glume kao mog prvog posla i ovaj drugi posao funkcioniše i doprinosi mojoj egzistenciji. Ili je otežava (smeh)?

Gde je u vašoj životnoj i umetničkoj priči porodica?

- I to je u planu. Nadam se da ću vrlo brzo uspeti da je upletem u moj takozvano glumačko-preduzetnički život. Planiram, ali zdravlje to malo koči. Na terapiji sam, a ako planiram decu, trebam prestati s tim, sačekati par meseci. Imam još dve godine i ne znam da li da čekam kraj ili da prekinem ranije.

Na koji način provodite slobodno vreme i dobijate energiju i snagu za nove profesionalne izazove? Imate li vremena za vanradne aktivnosti?

- Trudim se da ispratim što više kulturnih dešavanja – pozorišnu predstavu, koncert. Trebala bih više ići u galerije, muzeje ili na književne večeri, ali teško, naročito jer puno radim u poslednje vreme. Naravno, priuštim sebi i provod ponekad – piće sa prijateljima, obično na mestima gde se može igrati pikado ili u pozorišni klub. Većinu vremena provodim ipak u EmChi.

Koju biste predstavu sa repertoara Novosadskog pozorišta preporučili našim čitaocima?

- Ceo repertora preporučujem i podsećam da je sve titlovano na srpski. Sredinom oktobra će biti premijera predstave "Laka mala". "Neoplanta" je hit predstava koja je i dalje na repertoaru. "Ban Bank", "Pijani proces", "Piaf marche", ma kompletan repertora. Dođite, pogledajte, uverite se u kvalitet glumaca Novosadskog pozorišta/Újvidéki színház.

Tekst: Biljana Banović
Foto-portreti Emine Elor: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
22
3

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Sremac

    pre 118 dana i 8 sati

    Ova dama moze biti gradska faca tek kad svojim zaposlenima podeli plate koje im duguje. Tacka.

    Oceni komentar:
    2
    1
predsednički izbori Aleksandar Vučić prognoza vremena vremenska prognoza znanje je moć stop korupciji novorođenčad OK Vojvodina borba protiv korupcije JKP Vodovod i kanalizacija betanija isključenja struje elektrovojvodina hapšenje bebe porodilje novosadsko porodilište klinika za ginekologiju i akušerstvo IZBORI 2017 Isključenje struje Dragana Mitrić - Aćimović antikoruptivne pilule Spens servisne informacije novi sad Vreme u Novom Sadu RHMZ psihologija korupcije korupcija Vreme u Srbiji Novosadsko proleće