Filip Markovinović, reditelj: S novcem dobijenim na konkursima uglavnom postižeš da nisi na gubitku

Filip Markovinović, reditelj: S novcem dobijenim na konkursima uglavnom postižeš da nisi na gubitku

S jednim od najagilnijih gradskih sineasta i svestranim umetničkim stvaraocem razgovaramo o festivalu "Filmski front", finansiranju kulture iz državne kase, ali i o dogodovštinama iz vojske, novosadskim pionirima pokretnih slika i video-spotovima nekad i sad. Naravno, kao eksperta, pitali smo ga i za mišljenje o famoznom "Džokeru".

Pozorišni, filmski i televizijski reditelj Filip Markovinović rođen je 2. aprila 1976. u Somboru, a od 1987. godine živi u Novom Sadu, gde je pohađao OŠ "Jovan Popović", potom gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj", te završio studije multimedijalne režije na novosadskoj Akademiji umetnosti.

Nakon studija, radio je u dva navrata kao reditelj na TVNS, odnosno RTV, kao i u video-produkciji Radija 021, a  bio je i koautor i voditelj radio emisije "Debaser" na Beat Box Radiju.

Godine 2001. sa kolegama sa akademije reosniva Kino-klub Novi Sad, udruženje čiji je predsednik bio od 2005. do 2013. godine, a sa kojim i danas sarađuje.

Jedan je od osnivača i povremeni selektor Međunarodnog festivala kratkog filma "Filmski front", kao i osnivač i selektor Međunarodnog festivala eksperimentalnog filma i muzičkog videa "Experimental Superstars" .

Od 2005. godine saradnik je Multimedijalnog centra "Led art" iz Novog Sada, o kome trenutno priprema dokumentarni film pod nazivom "reKAPITULACIJA", a za koji je na nedavnom konkursu Gradske uprave za kulturu – koji je izazvao veliku polemiku u javnosti – dobio svotu od 200.000 dinara.

Od 2011. godine vlasnik je i radnik u proizvodnji audio-vizuelnih proizvoda "Mafin Novi Sad", u čijoj je produkciji urađeno nekoliko pozorišnih predstava, kao i pet kratkih igranih i dokumentarnih filmova koji su prikazani na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu. 



Zanimljiv je podatak da si na kraju studija imao čak dva diplomska rada – kratki igrani film "Zvezdan, epizoda: Student" i pozorišnu predstavu "U lovu na bubašvabe"...

– Na Akademiji u Novom Sadu su pozorište, film, radio i televizija zajedno. Praksa jeste da se radi ili film ili pozorišna predstava, međutim, ja sam napravio i jedno i drugo. Dugo sam pokušavao da ugovorim predstavu, pa sam krenuo da radim film, a onda se iznenada pojavila mogućnost da radim i predstavu. Film je prvi prikazan pred komisijom, ali profesori baš i nisu bili najsrećniji s tim što sam uradio, odnosno, to nije bilo ono što su očekivali (smeh).

Bitnije mi je bilo da ispratim filmsku dramaturgiju, a ne da otkrivam velike istine o životu, Kosmosu itd.


Zvezdan je zapravo nastao kao animirani lik...

– Ima dva animirana dela i jedan igrani, a ideja cele trilogije je da na kraju svakog filma Zvezdan pogine, ali da imamo srećan kraj, to ih spaja. Filmić "Zvezdan, epizoda: Student" je crna komedija sa elementima horora i prilično sam zadovoljan njime, posebno zato što je u pitanju moj prvenac. Međutim, u svemu tome nema baš neke velike metafizike, bitnije mi je bilo da ispratim tu neku filmsku dramaturgiju, da pokušam da uspostavim jasnu strukturu, a ne da otkrivam velike istine o životu, Kosmosu i tako dalje – iako se bavim i time, ali u ovom slučaju ne (smeh) – i onda smo se dogovorili da kao diplomski rad ipak prikažem predstavu. A predstava je bila nešto sasvim drugo, to je bio skroz ozbiljan rad, sarađivao sam je sa tada vrlo aktivnim "Portal teatrom" Radoja Čupića i njegove supruge Jelene, sjajnom ekipom glumaca i saradnika tako da je, eto, ispalo da imam i diplomski film i diplomsku predstavu.

(Radoje Čupić u filmu "Neki drugi svet", diplomskom projektu Filipove supruge Nataše)


Gospodin Čupić je u razgovoru za naš portal izjavio da rado prihvata uloge u studenskim ili malim nezavisnim filmskim produkcijama. Jesu li i drugi naši veliki glumci voljni da se pojave u takvim projektima?

– U principu jesu, jer ipak je to neko ulaganje u budućnost. Glumci prihvataju uloge u studentskim filmovima pre svega da pomognu mladim kolegama. To se ne može naplatiti, ali uvek postoji mogućnost da će neko od tih reditelja kasnije biti u prilici da uradi nešto veće, dobiti priliku za dugometražni film. To je više kao ulaganje u buduću saradnju jer se većina reditelja, pa i ja, vezuje za svoje glumce. Skloni smo da imamo neku ekipu s kojom volimo da radimo, obično se te saradnje nastavljaju dalje kroz naredne projekte.

Rad na filmu u vojsci mi je dobro došao – bio sam pošteđen teških fizičkih poslova


Zanimljivo filmsko iskustvo imao si tokom službe u Vojsci... Jugoslavije? Srbije?

– Ne, to je bila ona prelazna varijanta – ja sam se zakleo da ću braniti Srbiju i Crnu Goru, tako da, ako neko dira Crnu Goru, verovatno moram da se odazovem na poziv (smeh). U to vreme je Boris Tadić bio napustio mesto ministra vojnog i postao predsednik, tako da sam ja bio vojnik Prvoslava Davinića. Mogao sam vojsku da služim civilno, u to vreme je krenula da postoji i ta opcija, ali je za mene 13 meseci gerontološkog centra tad izgledalo kao popriličan horor, tako da sam izabrao da devet meseci pucam, bacam bombe, steknem druga do groba i da naprave konačno čoveka od mene... Moja artiljerijska brigada je trebalo da bude rasformirana, mi smo bili poslednja klasa, tako da su moji "klasići" veći deo vojnog roka proveli pakujući municiju i radeći teške fizičke poslove na pripremama za transport, a ja sam imao ugodniju varijantu jer sam sve to beležio kamerom. Potpukovnik koji je bio zadužen za moral, tzv. moralac, trebalo je da napravi neku spomen-sobu, koju je po propisima morao da ostavi sledećoj brigadi, i onda mu je bilo zgodno da pokupi vojnike koji se bave umetnošću, pa je na tome, recimo, radio i Ivan Halupka iz Intrudera. E, onda je pukovnik došao na ideju da bi bila super stvar da on, po rasformiranju jedinice, pokloni CD s filmom o brigadi svima koji su tu bili zaposleni. Dobio sam gomilu nekog VHS materijala, uglavnom su to bili snimci sa zakletvi i nekih druženja koja je pukovnik voleo da pravi...

(Insert  iz filma "Armija i ja", dokumentarca nastalog tokom služenja vojnog roka)

 
– Tada sam zapravo skapirao da ta vojska, ta kasarna, funkcioniše kao firma – on je tu direktor, ima ekonomiju u sklopu kasarne, ima besplatnu radnu snagu, vojnici kupe recimo sijeno, a kad se to proda, on pravi druženja u vojničkom klubu, gde sakuplja svoje drugove starešine. Prednosti vođenja takve firme su velike – jednom sam morao da čuvam stražu pored mladog luka, pravu, pod oružjem, ne požarstvo, jer su neki Romi kampovali sa druge strane ograde pa da ne bi neko nešto… U sklopu tih druženja u klubu bude i kulturno-umetnički program, obavezno guslar recituje i svira svoje pesme, a posle, naravno, "tačka razno" uz vojnički orkestar, pa sam ja sve to malo fotografisao, snimao. Važno je čitaocima napomenuti da je to bilo 2003/2004. godine, kada nije moglo da se snima telefonom kao danas, a i donošenje kamere u vojsku je donekle bio tabu, nije bilo uobičajeno. E, sad, dok sam snimao materijal za brigadu, snimao sam i šta mi radimo, sva ta divljanja okolo, tako da postoje čak tri varijante filma – postoji taj zvanični film koji je ostao negde u brigadi, postoji kraća, donekle cenzurisana verzija koja sadrži neformalan pogled na obuku i može da se vidi na internetu pod nazivom "Armija i ja", a postoji i ta neka duža necenzurisana varijanta koju sam podelio drugarima i to i sad verovatno cirkuliše unaokolo, i koju ne bi bilo uputno prikazivati javno iz mnogo razloga, da ne ulazim sad, ko je bio u vojci može da pretpostavi čega tu sve ima. Rad na filmu u armiji mi je dobro došao – kao prvo, bio sam pošteđen nekih teških fizičkih poslova, a kao drugo, ne moram da smaram ljude pričom kako mi je bilo u vojsci jer imaju film od 25 minuta. Ili, ako ih mrzi, neka pogledaju samo poslednjih šest minuta, i sve će im biti jasno. I, na kraju svega, vreme u vojsci nije bilo uzaludno jer sam dobio dokumentarac koji je kasnije imao dobar prolaz na festivalima. O tome da li su uspeli da naprave čoveka od mene nisam kompetentan da procenim.

 

(Naturščik Nikola Morača u sceni iz filma "Pakao")


Snimanje filma "Pakao", naveo si jednom prilikom, predstavljalo je pakao na više nivoa. Kao prvo, kako snimati na novosadskim ulicama kada scenario predviđa da u celom gradu nema nikoga osim glavnog (i jedinog) junaka?

– Teško je kad nemaš para da blokiraš ulice i uradiš to kako valja, pa smo se odlučili na gerilski rad. Nedelja rano ujutro, pa da krenemo da snimamo čim svane. Međutim, tamo gde smo mislili da neće biti nikog, na Bulevaru Evrope, krenuli su da se pojavljuju ljudi, i to su bili ovi što idu ujutro na buvljak da ugrabe najvredniji plen valjda. Onda smo malo krenuli na Limane, vođeni mišlju da ljudi tamo duže spavaju pa da iskoristimo i to (smeh), ali, u suštini, u svakom tom tejku uleće neko u trećem planu, tako da sam u montaži vijao te parčiće gde nema nikoga. To je bilo nakon filma "Neki drugi svet", pa je postojao i neki problem s Pokrajinom, nisu nam prihvatili neke račune koje smo predali kao pravdanje, pa su onda našli da sam im dužan nekih 8.000 dinara, međutim, nisu znali kako da ja to njima vratim, i onda, dok nisam našao nekog ko će mi objasniti kako se to vraća u budžet... A pre toga je konkurs na kom smo dobili pare za "Pakao" bio poništen jer nisu predvideli preduzetnike, pa se neko žalio ombudsmanu, i tako od maja do oktobra čekaš da se nešto desi. Dakle veći je pakao bio taj birokratski proces, dok nismo došli do rešenja problema. Pa smo, umesto u junu, kada sviće već oko četiri ujutru film snimali početkom oktobra. Na kraju sam od nekih kadrova i odustao, jer jednostavno nije bilo načina da se to uradi. Međutim, film je ispao okej, to nije sporno kad se pogleda, čak je i relativno dobro prošao na festivalima, ali kada bih ga snimio ponovo onako kako sam zamislio, to bi bio sasvim drugačiji film.

Mnogo je lakše kad sedneš nekom na grbaču, pa ga onda cediš


Koliko su savremeni kreativci prinuđeni na razne kompromise u radu, odnosno, koliko je teško danas "biti svoj"?

– Lakše je raditi bez kompromisa kada nisi sam svoj producent. Ja sam, nažalost, u većem broju slučajeva sam svoj producent i onda imam i tu stranu – moram da brinem i o kreativnom delu, ali moram da brinem i o praktičnoj izvodljivosti. Mnogo je lakše kad sedneš nekom na grbaču, pa ga onda cediš, a taj neko mora da ti obezbedi šta si zamislio, a ovako, kad si ta osoba ti, kad samom sebi treba da se obratiš, tu dolazi do nekih kompromisnih rešenja koja možda ne odstupaju od ideje ali verovatno umanjuju glamuroznost izvedbe. To je u "Kratkom filmu o kino entuzijazmu" lepo formulisao jedan od tih starih kinoklubaša, "Napisao sam ja scenario ali nije to isto... Ti zamisliš jedno, a onda, kad se snimi, film ispadne nešto sasvim drugo". I to jeste to, u celom tom procesu imaš hiljadu faktora, ekipu, a često se dešava da je film snimljen bolje nego što je zamišljeno. Ipak, nisam poput Kjubrika bio u prilici da sve to promislim do poslednjeg kadra i tako i uradim.


Kakva sećanja nosiš na vreme uloženo u rad na "Kratkom filmu o kino entuzijazmu" i otkrivanje arhive Kino-kluba "Novi Sad"?

– Ta priča počinje 2001. godine, mi smo tad završili faks, a deo ekipe koja je reosnovala Kino-klub bio je na završnoj godini režije, i bilo je reči da bi trebalo – u okviru svih tih promena koje su se tada dešavale, svog tog poleta i optimizma – da se ponovo obnovi nešto što se zove vojvođanska kinematografija, šta god to značilo. Proizvodnja filmova je u Vojvodini i Novom Sadu zamrla, "Neoplanta" je posle "Velikog transporta" otišla u stečaj, postojao je samo "Terra film" ali on je sredstva dobijao na kašičicu, radilo se nešto sitno. Mislim da je te 2001. godine u Novom Sadu jedino "UrbaNS" postojao kao nezavisna produkcija, ali oni su se više bavili nečim drugim, aktivizmom, politikom, taj novinarski pristup, a mi smo hteli da imamo mesto gde bi mogli da radimo svoje filmove, koji nekad imaju i prilično sulude predloške, da nismo opterećeni time da to mora biti komercijalno isplativo, niti društveno angažovano ako nam se neće, pa čak ni razumljivo, neki prostor gde ti možeš sebe da gradiš kao autora, eksperimentišeš neopterećen uspehom. I, pošto je to bilo vreme pionirskih radova, rešili smo da reosnujemo Kino-klub "Novi Sad". Taj klub je zamro negde devedesetih godina, kada se ugasila njegova krovna organizacija "Narodna tehnika". Tako smo, pored tog tradicionalnog imena, dobili na staranje i arhivu Kino-kluba "Novi Sad", od Mike Putnika, Bore Mirosavljevića, tih starih kinoklubaša koji su o njoj vodili računa, jer kad je ukinut Kino-klub arhiva je bukvalno bila izbačena na ulicu, a posle je stajala u nekoj garaži. Deo arhive nismo uspeli da pregledamo odmah jer su to bile 16-milimetarske trake, a nismo imali ispravan projektor da bi to mogli da pustimo, dok smo osmomilimetraske trake pregledali i nešto od toga i presnimili. Tek smo negde posle deset, dvanaest godina pokušavanja da nekako zbrinemo arhivu dobili sredstva od Pokrajine da je pohranimo u Kinoteku, da oni to srede, premotaju, promene zalepke, operu trake i digitalizuju ih. I, kad smo ih već digitalizovali, pomislio sam da bi bilo zanimljivo i čuti nešto o ljudima koji su pravili te filmove, te sam rešio da napravim dokumentarni film i pokušam ponovo da ih sakupim. To su ljudi rođeni uglavnom u tridesetim godinama, neki bitni akteri, nažalost, nisu više živi, ali većina jeste i mahom su veoma vitalni. Skupio sam šestoricu aktera, a ograničio sam se na period od pedesetih pa do momenta kad je pokrenuta "Neoplanta" kao profesionalna produkcija, na period kada je Kino-klub bio jedino mesto u Novom Sadu u kom si se mogao baviti filmom. Kasnije, po pokretanju "Neoplante", Kino-klub je imao drugi značaj jer je negovao mlade filmadžije, ali postojala je već profesionalna produkcija, uskoro je došla i televizija, pa i Akademija, kino-klubovi su se širili, pa se došlo dotle da svaka škola ima svoju kino-sekciju, što je, u suštini, bio zlatan period kinoklubaštva ali sam klub nije više imao taj značaj i tu težinu kao pedesetih godina. A tu su potekli neki ljudi koji su kasnije obeležili razvoj filma u Novom Sadu – Branko Milošević, koji je kasnije bio i direktor televizije, bio je i urednik "Tribine mladih", potom Slavuj Hadžić, prvi dopisnik Televizije Beograd iz Novog Sada, Petar Latinović, koji je bio nešto mlađi od njih, kasnije Žilnik i, naravno, mnogi drugi.

 


Kako danas funcioniše Kino-klub? Privlačite li i dalje mlade i neafirmisane autore?

– Danas je situacija drugačija. Kada smo 2001. pokrenuli Klub, bili smo dosta otvoreni, prošlo je kroz klub dosta autora koji nisu bili iz te neke naše "uže ekipe". To tako funkcioniše i dalje, ali sad u Novom Sadu postoji više tih malih produkcija – u krajnjoj liniji, i ja imam svoju malu producentsku kuću – jer, manje-više, danas svako ko misli da se bavi ovim poslom registruje firmu, tako da, nažalost, ta originalna ideja, da mi ponovo uspostavimo mesto gde će mladi moći da rade projekte, gde ćemo imati neka paušalna sredstva za produkciju, nije zaživela. Tako se radilo negde do 2007/2008, a od tada Kino-klub funkcioniše kao bilo koje drugo udruženje građana, radi se po projektu. Tu je, naravno, festival "Filmski front" koji se gura kao projekat, kao i filmske radionice, a produkcija kada se za to dobiju sredstva. Produkcija nije zamrla, uskoro bi trebalo da bude završen animirani film koji je podržao Filmski centar Srbije, pre toga je bio jedan kratki igrani film, jedan dokumentarni, samo što to nema više onaj intenzitet s početka veka.

Sva ta tehnologija klince više ne fascinira toliko


Koliko se sve veći i po novčanik sve povoljniji izbor softvera i hardvera za filmsku produkciju odražava na broj prijava za "Filmski front"?

– Naš festival zapravo se naslanja na tradicuju beogradskog "Low-fi video festivala" i "Jugoslovenskog festivala jefitnog filma" u Subotici. Krajem devedesetih, kada se pojavio Pentium, a pogotovo Pentium 2, to je bila prekretnica, jer si filmove mogao da montiraš kod kuće, a pojavile su se i digitalne kamere. Uz takvu kameru mogao si za 1.000 maraka – što tad nije bila mala para, ali nije bilo ni nedostižno – da oformiš nešto sa čim možeš da radiš, ili, na primer, ako ti imaš računar, a drugar ima kameru, možete zajedno da radite. Tu je nastao čitav taj low-fi pokret, gde su se snimale najbizarnije ali i veoma zanimljive stvari, prava eksplozija. Naša ideja kad smo pokretali "Front" bila je da napravimo festival koji će negovati filmove koji su otišli korak dalje, ostvarenja koja nisu samo geg-filmovi, onaj teški low-fi, ali nisu ni ti neki standardni radovi koji bi išli na "Martovski festival" u Beogradu, nego baš nešto što je andergraund, filmovi malih nezavisnih produkcija, gde nije bitno da su autori školovani ljudi, već samo da imaju dobru ideju i da je to što oni prave po nečemu zanimljivo. Danas je takve produkcije na festivalu sve manje jer se pojavio veliki broj filmskih škola. Nekad si imao akademije u Novom Sadu, Beogradu i, ko baš mora, u Prištini, i to je bilo to, a sad tih akademija umetnosti i privatnih medijskih fakulteta ima koliko hoćeš, tako da će svako ko ima poriv da se školuje naći svoje mesto u nekoj od tih ustanova. Takođe, uhodani su i neki sistemi finansiranja, tako da ljudi uspevaju da naprave filmove koji su produkciono malo bolji od onoga što se radilo pre. I, što je najbitnije, sva ta tehnologija klince više ne fascinira toliko, izrasla je generacija koja je odrasla uz smartfonove i njima mogućnost snimanja i montiranja filma kod kuće nije ništa neobično. "Filmski front" je svoj profil menjao vremenom, od nečega što je više bilo okrenuto andergraundu, postao je ozbiljan festival, ali i dalje smo na poziciji da nismo toliko kruti kao "Martovski festival", raznolikiji smo, šarenilo je veće, a, s druge strane, imamo i tu regionalnu selekciju koja obuhvata celu bivšu Jugoslaviju. Na tome donekle i jeste stavljen akcenat festivala, da se uporedi kako se na tom jugoslovenskom kulturnom prostoru razvija filmska produkcija kratkog filma, i tu se najbolje vidi i kakva nam je budućnost.


S kojom idejom si ušao u pokretanje festivala "Experimental superstars"?

– Taj festival je više namenjen apsktraktnim video formama, eksperimentalnom filmu, što je pravac koji i mene u poslednje vreme veoma zanima i voleo bih više time da se bavim. Nije lako pogledati, ili barem zaviriti u preko hiljadu kratkih filmova godišnje, ali, s druge strane, imaš pregled šta se zapravo radi u svetu i gde smo mi, gde sam, u krajnjoj liniji, ja sa svojim radovima u odnosu na ono što prolazi po festivalima. "Experimental superstars" jeste neki spin-off "Filmskog fronta", jer "Front" danas ipak više gaji filmove koji su komunikativniji, jer njegov prvenstveni cilj je oduvek bio da afirmiše kratki igrani film, da ljudi shvate da ta forma nije bauk, da to nije nešto nerazumljivo, nešto što će vas smoriti, već da je kratki film isto toliko zanimljva forma kao i dugi film, često čak i bolji. Eksperimentalnih filmova još uvek ima i na "Frontu" – mada ne baš onih kojima ćeš uplašiti publiku – dok je "Superstars" ljuta eksperimentala, neki moj odušak, pa nek dođe ko voli i hoće da gleda. Bude ponekad i pedesetak ljudi na početku projekcije, a poneki ostanu do kraja, tako da je okej (smeh).

Na "Experimentalu" bude ponekad i pedesetak ljudi na početku projekcije, a poneki ostanu i do kraja


Pozorište, film, televizija, video-instalacije... jesi li kao umetnik primoran da se baviš s više stvari istovremeno ili naprosto voliš da šetaš kroz razne medije?

– Zanimljivije mi je da se "raširim", mada bi mi, striktno poslovno gledano, bilo pametnije da sam se opredelio za jedan pravac pa taj gurao, jer ovako ljudi imaju malo problem da shvate gde sam zapravo. Ali kad te ima na neke tri, četiri strane imaš priliku da upoznaš neke ljude s kojima ne bih došao u kontakt da sam ostao samo u pozorištu, recimo. Na kraju krajeva, sva ta iskustva se prelivaju, prožimaju, po meni nije to tako striktno podeljeno. Trenutno se više bavim filmom, radim na jednom dokumentarcu, a imam ideje i za neke sledeće projekte koji će se takođe ticati filma. Što se tiče pozorišta to je trenutno u drugom planu, mada nisam odustao, iako je od moje poslednje predstave prošlo dve godine. Ako se nešto ponovo desi, ako se ukaže prilika – da, mada ne guram svesno u tom pravcu. Čitav taj proces pregovaranja je za mene oduvek bio komplikovan, a sa druge strane, ta naša institucionalna kultura prilično oskudeva sa sredstvima za produkciju, tako da je teško tu ući, posebno kao neko ko im nije stalno na oku, te svaki put krećem u projekat kao da mi je prvi put.



Bavio si se i režijom muzičkih video-spotova. Koliko u tom segmentu Srbija danas kaska za svetom?

– Rekao bih da generalno spotovi danas nemaju te budžete koje su nekad imali, ni kod nas ni u svetu. Jede ih Jutjub, jedu ih društvene mreže, i takva vrsta videa je dosta snizila kvalitet ozbiljne video-produkcije. Više se ide na kvantitet, stvari imaju kraći vek trajanja, pa ti se onda ni ne isplati da upucavaš neke pare u nešto što će i tako biti aktuelno pet, šest dana. Naletim ponekad na te moderne domaće spotove na IDJ kanalu, vidiš dva, tri i sve si ih video – sve je to isti studio, to je ta rasveta, te neonke, kola... kao neki glamur pršti ali vidiš da se samo štancuje. Spotovi koje sam radio su uglavnom bili kolaži od ranije snimljenog materijala, više spadaju pod neki video-art. Za neke od tih spotova bendovi nisu ni znali da radim dok im ih nisam isporučio, kao za Klopku za pionira ili taj Monofonik iz Hrvatske, koje sam čuo na nekoj kompilaciji i dopali su mi se, ali mislim da taj bend nije ni postojao više u vreme kada sam ja to uradio. Klasičan video-spot danas je više posao za fotografe i direktore fotografije, bitno je da se to vizuelno lepo upakuje, a sadržaja ne mora da bude, tim pre ako ga ni sama pesma nema.


Kako bi na tvoj rad uticalo da si na na konkursu Gradske uprave za kulturu dobio sredstva koja su otišla na račun projekta "Očevi slobode", tačnije, da si umesto 200.000 dobio deset miliona dinara?

– To bi se, pre svega, odrazilo na moj životni standard. Fazon je u tome što bi ti – u nekim idealnim uslovima – ako spremaš neki projekat i radiš na njemu, trebalo od toga i da zarađuješ, a ne da radiš još tri druga posla da bi preživeo, pa ti onda ovo dođe kao hobi. To podrazumeva neki rad na mesečnom nivou, za neku barem prosečnu zaradu, pa ako radiš godinu dana na filmu bilo bi lepo da imaš honorar koji iznosi tih nekih dvanaest plata, što je daleko više od 200.000 koje sam dobio za film. S novcem dobijenim na konkursima uglavnom postižeš da nisi na gubitku, odnosno, možeš da namiriš tehničke troškove i da posvetiš tome nekih mesec, dva, da sve to ne bude baš zaludno i da imaš neki produkt kojim si zadovoljan, koji ti znači u profesionalnoj biografiji.

Ako spremaš neki projekat i radiš na njemu, trebalo bi od toga i da zarađuješ, a ne da radiš još tri druga posla da bi preživeo


Tvoj kolega
Miloš Pušić nije želeo da prihvati svotu od 200.000 dinara...

 – Nezgodna stvar je u tome što si, kad prihvatiš ta sredstva, u obavezi da projekat i realizuješ. E, sad, ako tebi treba nekih milion, dva, a dobiješ 200.000, onda to ne možeš prihvatiti jer s tim novcem jednostavno ne možeš da završiš projekat. Ja sam već imao neka inicijalna sredstva tako da meni i to radi posao, ali taj "svakom po malo" pristup ovde nije primenjiv, jer ili možeš da uradiš film ili ne. Lakše je kad je neka manifestacija u pitanju, zakineš na braon i žutom soku, smanjiš fornete i izguraš. Ovde ne može tako. I, naravno, odnos opredeljenih sredstava je krajnje skandalozan, mada to sve nije ništa novo, ta se priča ponavlja bar poslednjih 15 godina, koliko ja pratim i učestvujem na tim konkursima. U međuvremenu su izašli rezultati pokrajinskog konkursa koji su još skandalozniji. Tu nismo dobili ni tih 200.000 hiljada, nema ni privida da je to nešto više od unapred dogovorene stvari. Pravo je pitanje da li bi tih konkursa uopšte bilo da nije trebalo dati sredstva za "Očeve slobode", mislim da je to pre stavljanje dogovorenog u neki pravni okvir…


Imaš li neki neostvareni san, neki veliki projekat koji bi voleo da realizuješ kada bi za to imao dovoljno sredstava?

– Voleo bih da jednog dana snimim partizanski film, pravi partizanski, film "na liniji" a ne neko čičadraženje, "objektivno" sagledavanje i te gluposti. Već se zna ko su dobri a ko loši momci. Imam i neku ideju za zombi film, to je već neka kratka forma, totalna trešerica, ali teško je sa time izaći na neki konkurs a da te shvate ozbiljno. Imam i nekih ideja koje možda ne spadaju pod film, više bi to bila instalacija, višekanalna projekcija, pokušavam nešto da osmislim pa ko zna... Ali svako ima neki plan koji se neće ostvariti.


OBRNUTA LOGIKA "DŽOKERA" SJAJNO FUNKCIONIŠE: "Kad se oko nečeg digne fama, kad se nešto jako hajpuje, u žiži je, obično prema tome imam otpor – nisam voleo Nirvanu kad su je svi voleli, a ni sad ne mislim nešto posebno i njima (smeh) – ali 'Džoker' mi je okej. Žoakin Finiks je, pre svega, naslovnu ulogu majstorski odigrao, dok je rediteljski to jako dobro vođen film. Fantastično mi je to što, kako je Džoker sve bliži da se prepusti svom ludilu, film postaje sve realističniji i sve lakši za praćenje, to je neka obrnuta logika i to odlično funkcioniše. Film može da se analizira i sa sociološke strane, da li društvo pravi negativce i ostalo, ali mislim da se time ne bi trebalo opterećivati, tim pre što je to vrlo jasno u filmu rečeno, nije u tome uopšte poenta, ali kao studija jednog lika to je fascinantno, odlično urađen i, što se mene tiče, preporuka je da se pogleda" – osvrnuo se na kraju Filip i na jedan od najkontroverznijih filmova prošle godine.


Razgovarao: Stevan Gojkov
Fotografije: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, mafinprodukcija.com

Oceni vest:
17
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • mi

    pre 179 dana i 18 sati

    filip faca!

    Oceni komentar:
    0
    0