Goran Bajšanski: Gospodski bijem svoje protivnike

Goran Bajšanski: Gospodski bijem svoje protivnike

“Nijedna laka nada ili laž nas neće dovesti do našeg cilja, nego gvozdena žrtva tela, volje i duše.” Možda ova misao engleskog književnika Radjarda Kiplinga na najbolji način opisuje Gorana Bajšanskog. Supruga i roditelja, svetskog šampiona u savate boksu, ekonomistu, humanitarca, komšiju iz kraja, gradsku facu. Čoveka koji je spreman da za ostvarenje svojih ciljeva žrtvuje i telo i volju i dušu. Odrastao na Detelinari, delu grada u kojem su poštenje i čast oduvek smatrani za stvar kućnog vaspitanja, a gde poraz nikad nije bio jedna od opcija, iskrčio je sebi put do titule evropskog i svetskog šampiona. Priznaje da nije bilo lako, ali to je bio posao koji je neko morao da uradi…

- Prvi sport koji sam počeo da treniram bila je odbojka 2002. godine. Za četiri godine bavljenja ovim sportom osvojio sam jednu srebrnu medalju. To mi je ujedno jedini odbojkaški trofej. Iste godine u Novom Sadu se osnovao kik boks klub "Phoenix" i drugar me je pozvao da im se pridružim, ali mi roditelji nisu dozvoljavali. Dvoumio sam se šta da radim. Odlučio sam da slažem roditelje, rekao sam im da nastavljam sa odbojkom, ali sam loptu zamenio rukavicama – otkriva za portal mojnovisad.com svoje početke u borilačkim sportovima Goran Bajšanski.

Kako sam kaže, na početku mu niko nije davao prevelike šanse u ringu. Pa ipak, bio je više nego uporan u nameri da dokaže svima da mu je mesto u Sali za borbe.

- Kada sam počeo da treniram kik boks, došao sam kao krupna osoba sa 115 kilograma i niko nije verovao u mene. Devet meseci sam trenirao šest dana u nedelji, a ponekad i sedam. Za sve to vreme moji roditelji ni u jednom trenutku nisu posumnjali čime se bavim.

Šta bi se dogodilo da jesu?

- Pa verovatno bi mi zabranili da nastavim sa treninzima. Upravo je svest roditelja o borilačkim sportovima jedna od stvari koju danas želim da promenim.

Nakon deset meseci napornih treninga došlo je vreme i za prvo takmičenje koje našem sagovorniku nije ostalo u najlepšem sećanju.

- Posle toliko vremena trener više nije znao šta da radi sa mnom, pa je morao da me pusti na neko takmičenje. Tu sam naravno dobio fine batine I roditelji su videli masnice po rukama I nogama. Na prva četiri takmičenja u kik boksu izgubio sam 8 do 10 borbi. Verujem da bi dosta omladinaca odustalo, ali mene je svaki izgubljen meč dizao. Nikada nisam prihvatao poraz, ni u ringu ni u životu. Doživljavao sam ga kao nešto loše, nešto što moram da prevaziđem i savladam.

Savladali ste ga tako što ste postali prvak Balkana i prvak Svetskog kupa u kik boksu. U kom trenutku i zbog čega ste se opredelili za prelazak u drugu disciplinu? Novi izazovi ili nešto drugo?

- Kada se 2003. godine Savez delio morao sam da odlučim da li ću ostati u kik boksu ili ću preći na savate, pošto nismo mogli biti u reprezentaciji u oba sporta. Odlučio sam se za savate. Ne bih rekao da je to bilo zbog toga što sam savate doživljavao kao novi izazov, već mi prosto više odgovora kao osobi. Ja nisam borac koja ide na nokaut. U preko 200 mečeva imao sam dva nokauta. Jedan sam ja zadao, i jedan primio. Nisam taj stil borca i zato sam zavoleo savate boks. Tu se traži tehnika i disciplina sto posto.

TITULE GORANA BAJŠANSKOG: Prvak sveta u ASO savateu, Prvak Evrope u ASO savateu, Prvak mediterana,   Prvak svetskog univerzitetskog takmičenja, Vicešampion sveta u kombat savateu, Prvak Balkana u kombat savetau, Prvak svetskog kupa u kik boksu, Prvak Balkana u kik boksu i još dvadesetak titula prvaka države i Vojvodine.

Recite nam nešto više o ovom sportu. Šta je to što ga izdvaja u odnosu na druge borilačke veštine?

- Postoje kombat, ASO i kan savate. Ovo poslednje je borba sa štapovima, praktično kao mačevanje. U ASO savateu sam osvojio titulu prvaka Evrope, Sveta i Mediterana, dok sam u kombatu vicešampion sveta. U kik boku i savateu su  98 % isti udaraci, samo što u savate boksu mi imamo patike slične onima što nose bokseri i dozvoljeno nam je da sa nogama gađamo protivnika po telu.  I u savateu sam imao i poraza i pobeda, ali 2005. godine sam, što bi se reklo, stavio šapu na svoje poraze. Tada sam osvojio Balkansko prvenstvo u savate boksu i tu je krenuo neki moj uspeh. Meni nije važno da li sam šest puta prvak Evrope ili pet puta prvak Sveta, ja znam da kad se spremam maksimalno osvajam prvenstvo. Francuzi su u savateu najveći konkurenti. To je njihova veština koju Legija stranaca koristi u svojoj obuci. U Francuskoj ima preko 60.000 takmičara i da bi bili najbolji u takvoj konkurenciji morate stvarno da budete maksimalno spremni. U svakoj kategoriji postoje izrodi, a ja sam eto u mojoj , superteškoj, i ne mogu da me savladaju. Možda zato što sam kontragard. Ja mečeve ne dobijam na snagu nego na brzinu i mirnoću. Savate nije ulična tuča, da uđeš da se pošibaš, već da gospodski tučeš nekog. To je razlog zašto ga volim. Ja hoću tri runde borbe i da za te tri runde pobedim i sebe i protivnika. Nije mi cilj da uradim 500 hiljada sklekova I postanem najjači sportista na svetu. Tajson je bio takav. On je iz jednog udarca obarao ljude. To je super, mislim super, snažan si, jak si, ali nisi sportista. U tome je razlika. Budi džentlmen, budi gospodin. Sada i za 50 godina. A ne kao Tajson da budeš pet godina u vrhu i da te se posle niko ne seća, ili da te se sećaju po incidentima. Možda bi me bokseri, kik bokseri, MMA borci sada kritikovali, ali to je moje mišljenje. Recimo, meni MMA nije sport za treniranje. To je sport u koji odlaziš kada si prvak u boksu, džudou, savateu... Onda ideš u MMA da se usavršavaš. Moraš da imaš neko oružje da bi ušao u taj oktagon.

Kažete da vas mirnoća karakteriše kao borca. U kojoj meri vam je sport pomogao u životu i da li ste neke stvari iz ringa implementirali i u privatni život?

- Sport mi je dosta pomogao. Od malena sam bio znatiželjan, sve me je interesovalo. Kako šta radi, zašto, zbog čega, koliko. Moji roditelji nisu ni doktori ni naučnici, već obična radnička klasa. Pružili su mi koliko su imali i ja sam na tome večno zahvalan. Da su mi dali više možda ne bih bio ovakav. Ovako su mi dali koliko su imali i ja sam sa 14 godina počeo da zarađujem svoj dinar i da se borim za sebe. Naravno, to je sve uticalo na društvo, izlaske, žurke. Kada su moji vršnjaci izlazili ja sam išao ili se vraćao sa treninga. Ali ne žalim zbog toga, jer sada imam sve.

 Slika iz prvog razreda srednje škole, kad je imao 116  kilograma

Dolazite iz dela grada koji kroz istoriju važi za "opasan" kraj. Kako vi gledate na Detelinaru?

- Detelinara je uvek bila na lošem glasu, ali sada je drugačije, promenila se. To je jedna domaća I pitoma sredina sa sjajnim ljudima. Trudim se da animiram omladinu da krene pravim putem. Da li će to biti sport ili nešto drugo, nije bitno, samo moraju da shvate da ne može sve za jednu noć ili dan. Svi smo mi kao klinci hteli da imamo brdo para, najbolje devojke, najbolji automobile… To je sve san za jedan mali period. Ja sada mogu da kažem da imam najbolju porodicu, najbolju ženu i najbolje dete, da vozim najbolji automobil jer ja tako doživljavam sve svoje. Baš zato sam i kroz rad u savate klubu Vojvodina i kroz humanitarni rad najviše fokusiran na decu. Oni me najviše interesuju. Mi starije ljude ne možemo promeniti, ali hajde onda da se okrenemo deci. Mislim da današnjim klincima najviše fali druženje, jer kompjuterski svet preovladava. Ja poštujem XXI vek, tehnologiju i sve što nosi sa sobom. Prilagodio sam se tome, ali smatram da se deca danas zbog upliva tehnologije manje druže i to mi se ne sviđa. Zato se mi trudimo da često organizujemo razne akcije. Jedna od njih bila je I tamičenje između dve vatre gde se okupilo oko 100 dece. To je sa jedne strane tužno, jer njima ta igra treba da bude normalna. Ali opet kažem, prihvatam da je ovo drugo vreme, i ako treba pet puta da organizujemo takve i slične turnire, pet puta ćemo organizovati, ukoliko će to značiti druženje i uživanje za decu. Bitno je da razviju takmičarski duh. Ne mogu svi biti najbolji, ali ne znači da je onaj najgori loš. Nije, on je takođe dobar, samo za neke druge stvari. Za svakoga postoji mesto gde će se pronaći, samo treba vremena. Ja lično mislim da nisam talentovan ni za jedan sport, ali moja upornost i želja da ono što radim odradim maksimalno me je dovela ovde gde sam sad.

Mislite li da je to formula za uspeh?

- Pa jeste, jer ne treba niko da se oslanja samo na talenat. To je ok, talenat postoji ili ne, ali ako nema želje i truda džaba je sve. To je moj moto. Moramo da budemo strpljivi i da verujemo u sebe ukoliko želimo da uspemo. Svi danas žele odmah sve da dobiju. Kad nekome kažeš treniraj i za 5, 6 godina postaćeš evropski prvak, to mnogima zvuči daleko i nerealno, pogotovo kada smo upoznati sa trenutnom situacijom kod nas i da mnogi roditelji nemaju finansijska sredstva da plaćaju deci sport, jezike, ekskurzije... Međutim, i za to sam našao rešenje. U dogovoru sa predsednicom savate kluba Vojvodina doneta je odluka da deca do 12 godine na plaćaju članarinu, baš zbog toga da roditelji ne mogu da kažu da nemaju para za treninge. Trudim se da pronađem rešenje za svaki izgovor.

Prezentacija savatea u Gračanici

Stiče se utisak da su ljudi danas apatični i da im je lakše da sa distance gledaju na problem umesto da se aktivno uključe u rešavanje istih. Vašim primerima ste u nekoliko navrata dokazali da je sve moguće ako postoji dobra volja i želja.

- Ljudi su dosta stidljivi. Ne da neće da rade i da neće da pomognu, jednostavno sede sa strane I čekaju da ih neko pozove. Ja ih zovem spavači. Moj cilj jeste da im pokažem da možemo sve. Kakva je razlika između mene koji radim u firmi i živim u stanu, i neke osobe sa sela koja isto tako radi osam sati, ali radi I kada dođe kući jer mora da pokosi travu, uredi baštu, pobere voće? Ako on može da sredi svoje dvorište, zašto ja ne mogu da sredim okolinu svoje zgrade ispred koje se igra i moje dete? Kada sam bio podstanar na Limanu za dva dana sam očistio jedno igralište koje, prema rečima komšija, skoro 15 godina niko nije počistio. Natovario sam sve na kamione i to igralište sada izgleda kao da se juče izgradilo. Postoji i jedna anegdota iz tog perioda. Naime, dok sam se bavio utovarom peska jedan čovek je sa prozora dobacio: "Ovaj sigurno nije sa Limana!". Moj otac je predsednik skupštine stanara i od njega sam naučio kako se brine o svojoj kući. Kad sam sređivao dvorište nisam imao ništa od alata, jer mi u stanu ne treba ni kosilica ni sekira ni rukavice za rad. Sve to sam pozajmio,  prijatelji su donirali pesak, drugi su pronašli varioce koji su sredili ljuljaške…. Ne treba sve da bude novo i najbolje. Treba samo da se pokrenemo i kada nešto sredimo da to i održavamo. Ja sam sa Limana otišao pre dve godne, a to igralište se i dalje redovno održava. Najlakše je da sedimo i da govorimo kako ništa ne valja.

Da li je to jedan od razloga za osnivanje Udruženje građana “Novi Sad” na čijem ste čelu?

- Do prošle godine sve akcije sam radio na svoje ime, ali kada sam 2015. odlučio da u Novi Sad dovedem decu sa Kosova i Metohije nisam to mogao kao fizičko lice, već je trebalo da postoji pravno lice, bez obzira na to što smo jedna država. Tada sam pozajmio ime od drugog udruženja da bi doveli i sproveli tu akciju, a ja sam onda u junu prošle godine osnovao svoje udruženje i ponosan sam na tome što sam uspeo da uzmem ime grada Novoog Sada. Volim ovaj grad i želim da odavde sve teče. U Novom Sadu ima dosta vrednih i pametnih ljudi, puno kvalitetne omladine, i ubeđen sam da možemo mnogo toga da uradimo samo ako se udružimo. Kroz nekih  sedam,osam meseci koliko udruženje postoji aktiviralo se mnogo omladine u želji da nam pomogne.

 Kako ljudi mogu da vam se priključe?

- Postoji Fejsbuk stranica našeg udruženja i tamo mogu da nam se jave. Kada smo ove godine ugostili decu sa Kosova i Metohije 15 osoba mi se javilo putem društvene mreže nudeći pomoć. Ovoga puta mi nisu bili potrebni jer smo sve ranije organizovali i napravili protokol, ali drago mi je da su se javili. Nekad je problem bio i da se ta poruka pošalje. Moj plan je da u sledeće akcije uključujem te ljude koji su sami pokazali inicijativu da pomognu. Moram da naglasim da kod nas ne postoje donatori ili sponzori. To su sve prijatelji koji su prepoznali šta radimo.

Prošle nedelje u organizaciji vašeg udruženja deca iz opštine Štrpce na Kosovu I Metohiji proveli su sedam dana u Novom Sadu družeći se sa svojim vršnjacima. To je bila idealna prilika da makar na trenutak zaborave na  sve problema sa kojima se svakodnevno susrećeu. Imate li već u planu neku novu akciju?

- U utorak smo obišli porodicu Rofa iz Titela. U pitanju je samohrana majka koja ima desetoro dece od kojih 6 žive sa njom, a 4 rade.  Oni su smešteni u trošnoj kući od 40 kvadrata koja ne može da se renovira jer bi svaki rad na krovu ugrozio bezbednost. Za njih smo uz saradnju sa ljudima koji su donirali stvari obezbedili pun kombi kuhinjskih elemenata, školski pribor, pelene, kućnu hemiju, krevetac, kolica… Planiramo nastavak akcije u saradnji sa Udruženjem "Čepom do osmeha", sa ciljem da se sakupe i prodaju plastični čepovi kako bi se pomoglo deci oboleloj od cerebralne paralize. U sredu smo uručli desetom detetu pomagalo koje je koštalo 300.000 dinara, za šta nam je bilo potrebno blizu četiri hiljade tona čepova koje smo sakupili na teritoriji cele Srbije. Bitno je istaći da se svakoj humanitarnoj akciji treba priključiti onoliko koliko ko može. Svaka sitnica mnogo znači. Ono što sam naučio kroz humanitarni rad jeste to da odmah delujemo, a ne da pitamo da li je kriva država, zakon ili nešto treće. Recimo, prošle godine smo pomagali jednoj porodici sa devetoro dece iz Gračanice i onda su me ljudi pitali: "A što imaju toliko dece?". Za to pitanje je sada kasno. Hajde da pomognemo toj deci da imaju normalno detinjstvo, da ne budu na ulici.

Postoji li šansa da sa đacima iz Novog Sada posetite južnu srpsku pokrajinu?

- Iskreno se nadam. Postoji ideja da se taj put realizuje u maju. Uskoro ćemo održati jedan roditeljski sastanak sa decom i roditeljima koji su bili domaćini gostima iz Štrpca, pa ćemo videti kako da taj plan sprovedemo u delo. Naravno, sa decom bi išli I roditelji.  

Treninzi, takmičenja, humanitarni rad, posao… Sve to oduzima dosta vremena. Ko vam je najveća podrška?

- Supruga. Ona i moje dete najviše ispaštaju zbog svega, ali ona zna za šta se žrtvujem i šta želim da promenim. Ja ne mogu da promenim svet, ali smatram da neke stvari u gradu i kod omladine mogu da promenim i spreman sam da idem do kraja. Ja tu nisam sam, ima dosta ljudi koji razmišljaju kao ja, ali prosto ne vole da  budu u prvom redu. Evo, ja prihvatam da budem u prvom redu da nešto menjam. Možda radim i na teret porodice, ali želim da moje dete sutra živi u nekom normalnijem svetu.

Za kraj, otkrijte nam kako se postaje svetski šampion?

- Može neko lakše pitanje? (smeh). Upornost, rad, odricanje… Ja sam sebi zacrtao cilj da u ovom sportu moram da osvojim sve što se može i nisam odustao dok nisam to postigao. Morate zamisliti sebe na tom postolju. Kada to nisam uradio nisam se ni popeo na njega. Kao što smo nekada pre kontrolnih u školi stavlljali knjige ispod jastuka, tako ja i dan danas stavljam bandaže ispod jastuka i tako prespavam.

Razgovor vodio: Gojko Kekić 

Oceni vest:
10
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Jeca

    pre 1014 dana i 4 sata

    Steta sto je ozenjen, bas je sladak :-)

    Oceni komentar:
    1
    6
  • Zoran Dešić

    pre 1012 dana i 12 sati

    Vreme je da se svi mi malo više angažujemo i pomognemo našoj deci i da im ukažemo na prave vrednosti koje im sport može doneti.Treba decu otrgnuti od svih losih stvari koje im se nude u današnje vreme da nenabrajam koliko ih samo ima.Evo jedan podatak za detelinaru.sve tri mesne zajednice sa avijacijom imaju isti broj stanovnika kao Jagodina.a pogledajte koliko oni ulažu u sport i u sportske objekte,a gde smo mi?Šta su to uradile sve dosadašnje vlasti.Zato se moramo udružiti i raditi na tome da omogućimo našoj deci i pristojne uslove za treniranje i razvoj.VELIKI POZDRAV TEBI I TVOJIM SARADNICIMA!!!

    Oceni komentar:
    0
    6
  • davor

    pre 1001 dan i 17 sati

    Svaka čast momku na volji
    ima dosta boraca koji su dobri u ringu a u životu slabi
    ocigledno je da je momak pravi borac!
    svaka cast!

    Oceni komentar:
    0
    4
vremenska prognoza novi sad bez struje Srbija klinika za ginekologiju i akušerstvo Republički hidrometeorološki zavod jkp novosadska toplana mup novi sad novosadsko porodilište detelinara Vreme u Novom Sadu RHMZ vremenska prognoza policija bebe novorođenčad zdravlje odbojka servisne informacije novi sad betanija Petrovaradin promenada bez vode isključenja struje novosađani Elektrodistribucija Novi Sad Isključenje struje Futog elektrovojvodina tržni centar promenada novi sad