Goran Obradović: Tražimo sa Ivanom sedam metara u pesku

Goran Obradović: Tražimo sa Ivanom sedam metara u pesku

Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Ovo je priča koja dokazuje da i iza uspešne žene stoji uspešan muškarac. Njeno ime je Ivana Španović i aktuelni je dvoranski prvak Evrope u skoku u dalj, a njegovo ime Goran Obradović i atletski je trener.

Ovaj Novosađanin, Limanac, trener u Atletskom klubu Vojvodina u svojoj profesionalnoj trenerskoj karijeri iznedrio je brojna imena srpske i evropske atletike. Sada je kruna karijere došla sa Ivanom Španović sa kojom sarađuje pet godina i ta saradnja izrodila je mnoge medalje, a najprestižnija sigla je pre nekoliko nedelja u Pragu kada je osvojila zlatnu medalju i postigla državni rekord sa preskočenih 6,98 centimetara. Tempo koji iziskuje posao atletskog trenera je izuzetno naporan, ali kako kaže Goran za mojnovisad.com, kada se radi posao koji se voli, onda nema kompromisa i tempo se mora izdržati. A njegova ljubav prema atletici počela je davno...

– Prvi put sam se 1982. godine pojavio na stadionu Vojvodine, sadašnjem „Karađorđu“ na školskom prvenstvu. Nastupao sam kao učenik OŠ „Jovan Popović“ i osvojio treće mesto. Moj tadašnji trener Ferenc Kamasi, koji je bio nastavnik fizičkog u školi i honorano trener u klubu, pozvao me da dođem i od 1982. godine sam zvanično počeo da treniram atletiku i ta ljubav traje do dana današnjeg.

Imali ste sreću, ili nesreću, da u vašoj generaciji skakača u vis bude nikad jača konkurencija?

– Nigde na svetu, ni onda, ni tada, ni sada nije postojala konkurencija kakva je tada postojala u Jugoslaviji. Imali smo pet skakača juniora preko 2,20 centimetara i jednog koji je postavio svetski rekord - Dragutin Topić. Ja sam pokušao da se malo gurkam sa njima. Do 16. godine sam bio najbolji, a onda su me oni prešli. Vrlo rano, sa 18 godina, dok su oni trenirali ja sam otišao u vojsku i imao sreću da budem u Splitu tada kada je bilo prvenstvo Evrope u atletici i na tom prvenstvu Topić je postao šampion Evrope. Zašto pominjem vojsku? Zato što sam u vojsci definitvno odlučio kakav ću da budem. Znao sam da sam limitiran. U atletici je vrlo to egzaktno, jer je talenat 95 procenata, ili ga posedujete ili ne posedujete i radom ne možete da nadomestite talenat. Kasnije, kada se napravi grupa atletičara koji su talentovani, onda tih pet procenata postaje 95 odsto rada i to je ono što će na kraju odlučiti ko će biti prvi, drugi ili peti. Ali ja sam 1990. godine definitivno odlučio. Godinu ranije pre odlaska u vojsku sam upisao Fakultet fizičke kulture u Novom Sadu. Još jedno kratko vreme sam se aktivno bavio atletikom, ali sa prekidima, pošto sam 1991. godine bio mobilisan i upućen na ratište, ali sam zvanično postao trener 1995. godine.

Koje discipline ste trenirali i ko su bili najuspešniji vaši učenici?

– S obzirom da sam bio skakač, naravno da sam se opredelio za skakačke discipline, a to su u atletici skok u vis, skok u dalj, troskok i skok s motkom. I još jedna disciplina se pokazala kasnije meni interesantnom, a to je desetoboj u koji spadaju skok u vis, skok u dalj i skok s motkom. Na samom početku trenirao sam skakače u vis. Jedan od njih je sadašnji direktor Atletskog kluba Vojvodina Stevan Zorić, koji je 1997. godine postao prvak Mediterana, bio šesti na svetskom dvoranskom prvenstvu 1995. i tri puta učesnik Olimpijskih igara. Đorđe Niketić je bio seniorski prvak Balkana sa preskočenih 2,26 centimetara. Poslednji i najbolji skakač u dalj u državi Marko Milinkov takođe je bio šampion Balkana sa preskočenih 7,86 centimetara. Sa njime sam počeo da razvijam tu disciplinu skoka u dalj na mnogo višem nivou i uspeo da shvatim neke stvari koje su mi pomogle u razvoju rezultata Ivane Španović. Trenirao sam Igora Šarčevića koji je bio šampion Balkana u skoku s motkom, koji je kasnije prešao na desetoboj. Bilo je još dosta dece koje sam trenirao, ali ovi pobrojani su ostavili najznačajniji trag i u domaćoj i u evropskoj atletici.

A onda ste se dokvalifikovali za desetoboj i tu su vaši takmičari ostvarili zapažene rezultate...

– Kada je završila ova generacija šampiona, došla je prelazna generacija i u njoj se izdvojio Mihail Dudaš. Sa 14 godina je prešao u moju grupu, a baš tada je prešao i Igor Šarčević. Igor kao skakač s motkom, a Dudaš kao skakač u dalj. Dve godine smo pokušavali da napravimo pomak u njihovim disciplinama, međutim video sam da Šarčević nije mogao sebe da iskaže u toj disciplini, a istovremeno video sam njegovu veliku motoričku sposobnost. Kod malog Dudaša sam odmah shvatio da je reč o vrhunskom desetobojcu i 2006. godine odlučio sam da stvorim desetobojsku grupu, prvu pravu u Srbiji i Jugoslaviji. Već u 2008. godini Dudaš je postao bronzani na svetskom prvenstvu za juniore, 2009. bronzani na mlađem seniorskom prvenstvu Evrope, a ovo ostalo je sve već poznato. Šarčević je pak 2010. godine bio deveti na prvenstvu Evrope u Barseloni, što je najbolji rezultat od svih naših atletičara. Onda sam u pomoć pozvao svog bivšeg atletičara Feđu Kamasija da radi sam mnom desetoboj, pošto sam bio svestan da je užasno teško to raditi samostalno. On je pokrivao bacačke discipline i skok s motkom, dok sam ja pokrivao skakačke discipline i sprint. To se pokazalo kao dobitna kombinacija i napravili smo takav bum kakav niko nikada u istoriji Balkana nije napravio. Dudaš je aktuleni rekorder Balkana.

Ta 2010. značajna je još po nečemu...

– Jeste. Te godine u moju grupu došla je Ivana Španović i od tada kreće naša priča traženja sedam metara u pesku. Rezultati su iz godine u godinu išli napred, sem jedne i morao da se opredelim da u tom radu najviše pažnje posvetim radu sa njom i, hvala bogu, postigli smo nešto što niko nikada nije postigao.


Kako je tekla saradnja sa Ivanom?

– Čim je došla u grupu odmah se videlo da je specifična ličnost i teški individualac u svakom pogledu. Bila je rođena za tu disciplinu. Već je iza sebe imala juniorske nagrade i došla je kod mene, među „ajkule“. I na medalje se nije dugo čekalo, s tim da je prva medalja plod stopostotne slučajnosti. Godinu dana nakon što je došla kod mene, 2011. godine uzela je srebrnu medalju za mlađe seniorke. Klišina ju je tada pobedila, kao i na osam narednih takmičenja. Međutim, te 2011. godine kada smo očekivali medalju, doživela je povredu na odraznoj nozi, jednu od najtežih za skakače i oporavak je trebalo da traje jako dugo. I došla je 2012. godina, na EP je bio loš plasman, na Olimpijskim igrama ušla je u finale, ali sveukupno slabo za i za mene i za nju. Tu je nastala kriza u radu, bilo je pitanje hoće li se naša saradnja nastaviti.

Ali prelomili ste i nastavili da radite..

– I došla je čuvena 2013. godina. Fantastične pripreme, padali su državni rekordi i u višeboju i u skoku u dalj. Odemo na prvenstvo Evrope i ona dan pred kvalifikacije, usled trovanja ili virusa, počne da povraća i dobije temperaturu. Jedan skok joj je takvoj bio dovoljan da se plasira u finale. U finalu imala je snage za dva skoka. Problem je što je prilikom prvog skoka prestupila. Na kraju je bila peta i bili smo strašno razočarani. Nedugo potom dobija dijagnozu koja bi je mogla odvesti na operacioni sto. Nije trenirala tri nedelje u sred sezone. Pet nedelja pre svetskog prvenstva u Moskvi ona se oporavi i doktori daju zeleno svetlo da nastavi sa treninzima, što je bilo dovoljno da se spremi za veliko takmičenje. Treće nedelje treninga odemo na balkanski šampionat gde je rekla: „ako ne skočim 6,75 neću ni da idem na svetsko prvenstvo“. Nije htela da me posluša i snizi kriterijum. Skočila je 6,76 cm. Tada sam joj rekao:„pazi šta želiš, možda ti se ostvari“. I ostalo je dve nedelje do svetskog prvenstva na koje smo otišli sa ciljem da uđe u finale i napravi povratak na scenu posle odsustva zbog povrede. I desi se medalja kada je bila potpuno rasterećena, ne očekujući ništa. Osvojila je bronzu. U celom tom paketu trenažnog procesa to se zove slučajnost.

A sledeće medalje?

– Svaka sledeća medalja je bila potpuno namerna. Ona je osvajala na četiri takmičenja četiri medalje. Sticali smo iskustva i na ovom poslednjem evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu smo toliko podigli formu da smo došli u situaciju da bukvalno bude pripremljena za pobednički skok. Istina, mogla je neka od konkurentkinja da skoči više, ali smo znali da 7 metara ne može da se skoči tek tako, pogotovo ne neko od trenutne konkurencije. Ona je skočila 6,98 a konkurenti su ostali daleko iza nje.

Granica od sedam metara je tako blizu, a tako daleko. Da li je Ivana možda tu granicu preskakala na treninzima?

– Kada bi Ivana na treninzima skakala sedam metara, ona bi na takmičenjima skakala sedam i po. Ne treniramo mi za trening, već za takmičenje. Na treningu ne može da bude nikada dobra kao na takmičenju i tempiramo je da bude sveža, odmorna i sposobna na takmičenju, a ne na treningu. Ona na takmičenju obično skoči između 30 i 50 centimetara više nego na treningu. I to je odlika vrhunskih takmičara. Ima atletičara koji skaču isto ili više na treningu, a to je odlika loših takničara, jer označava da su tremaroši. A Ivana je neviđeni borac, rođena da pobeđuje i to sada potvrđuje. A koliko će se ovo dugo nastaviti zavisi isključivo od njenog zdravlja.

Imate li kao trener vrhunskog sportiste vremena za privatni život?

– Moram da ga nađem. Moja sreća je što imam ženu koja me prihvatila takvog kakav jesam. Uzeli smo se 1997. godine i ja sam već bio trener vrhunskih sportista. Znala je šta to znači. Zabavljali smo se pre toga šest godina i znala je koliko odsustvujem zbog treninga. Ono što mene najviše raduje, što i deca shvataju moje obaveze. One idu u prvi i treći razred Karlovačke gimnazije. Ali kad god imam to neko vreme za sebe, volim sa njima da odem na vikend.

 – Nekada smo bili zemlja ekipnih sportova, a sada se sve okrenulo. Jer kada se saberu sve medalje pojedinačnih i ekipnih sportova, doći ćemo do cifre da su dve trećina iz pojedinačnih sportova. Od 2009. godine počeo je da se sprovodi Olimpijski program, oformljen je tim i napravljeno finansiranje pojedinačnih sportova po kvalitetnim grupama koje se određuju ostvarenim rezultatima. Od tada je počeo procvat ne samo atletike, već i plivanja i drugih pojeidnačnih sportova. Ulaganja su se povećala dramatično, jer nije išlo preko saveza pa se novac rasplinuo na njih više, već se direktno na kvalitet išlo. Ivana je tu imala svoj deo kolača. Prvo je bila u četvrtoj grupi, pa je došla do prve. Mi bukvalno više oko finansiranja nemamo ni jedan jedini problem ni oko priprema ni oko uslova. Sve što je potrebno za razvoj jednog vrhunskog sportiste, sve nam je omogućeno preko Olimpijskog komiteta i Atletskog saveza Srbije. I sve se to vratilo. Godine 2012. sa dve medalje, 2013. sa tri medalje, koliko i 2014. godine, a u ovoj je atletika osvojila već jednu i to zlatnu medalju na međunarodnim takmičanjima A pre toga smo na 10 godina donosili jednu atletsku medalju.

Atletski klub Vojvodina je tri godine najbolji klub u državi i najbolji sportski kolektiv u Novom Sadu. To nisu rezultati samo Ivane, Dudaša i Šarčevića, već su to rezultati i juniorske škole. To su deca koja su nabolja u gotovo svim kategorijama u državi. U klubu ima četvoro-petoro ekstratalentovane dece od kojih možemo očekivati da bar jedno postane vrhunski sportista, po prethodnom iskustvu, ali i uslovima rada, jer Novi Sad poseduje najbolje uslove u bivšoj SFRJ za bavljenje atletikom. Hala 1 Novosadskog sajma rekonstruisana je za atletske treninge i takmičenja i uslovi su vrhunski za sve atletske discipline, sem za kružno trčanje.


 

Oceni vest:
12
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

JKP Vodovod i kanalizacija vremenska prognoza novi sad betanija isključenje vode bebe horoskopski znaci novosađani klinika za ginekologiju i akušerstvo Republički hidrometeorološki zavod elektrovojvodina Vreme u Novom Sadu novi sad Elektrodistribucija Novi Sad Isključenje struje tajne horoskopa isključenja struje Spens bez vode vojvodina ns seme bez struje jkp novosadska toplana istraživanje odbojkaški klub vojvodina zdravlje novosadska policija Dom zdravlja Novi Sad servisne informacije novi sad novosadsko porodilište horoskop novorođenčad