Goran Živković – Goran kolporter: Ljudima trebaju male stvari, osmeh i razumevanje

Goran Živković – Goran kolporter: Ljudima trebaju male stvari, osmeh i razumevanje

Nije ni političar, ni pevač, niti starleta, ali ipak ga u Novom Sadu svi znaju. Više od dve decenije Goran Živković prodaje novine u centru grada. Kod njega pazare i oni koji žive na drugom kraju Novog Sada, iako mogu da kupe novine i u svom kvartu. Uvek nasmejan i predusretljiv, spreman da pomogne, pa ne čudi što ljudi zastaju da mu se jave, popričaju, podele sa njim neku svoju muku, prelistaju časopise. On nije običan prodavac novina. On je prava gradska faca – Goran kolporter.

 

Misli da se ne razlikuje mnogo od ostalih kolega koji prodaju novine i ne razume kako je stekao popularnost. Samo je ljubazan, lepo priča sa svima, voli da pomogne i ne vidi ništa neobično u tome, kaže Goran Živković na početku razgovora za portal mojnovisad.com.

- Nekada pevušim dok kačim novine na trafiku, pa se to možda ljudima sviđa. Što vide da sam veseo. Jedna žena svako jutro prolazi pored trafike i uvek mahne, pa mahnem i ja njoj. Kaže da voli da mi se javi, jer joj taj dan onda bude lepši zbog moje pozitivne energije. Ljudima sitnice znače. Ja prodajem novine na ulici već 21 godinu, od toga sam deset godina bio kod Srpskog narodnog pozorišta i već 11 godina sam kod Katedrale. Uvek sam napolju, nisam unutra, pa me valjda ljudi tako zapaze. Mi smo jedna zdrava trafika. Uvek smo napolju na otvorenom i ne prodajemo cigarete. Ne znam zašto sam omiljen, ne mislim da se razlikujem od drugih.

 

Na ulici si više od dve decenije. Možeš li da kažeš kakvi su Novosađani?

- Novosađani su jako dobri, fini, kulturni i zanimljivi. Zanimljivi su mi svi koji dolaze na trafiku. Ima u komšiluku jedna baka koja ima oko 90 godina i koja mi priča kakav je Novi Sad nekada bio. A onda me zamoli da joj nekada pomognem, pa joj iznesem tepih i obavim nešto što ona ne može. Svima rado pomažem, šta god da je u pitanju. Komšijama iz okolnih lokala rado usitnim pare, jer znam da to njima tog trenutka treba. Meni nije teško da odem posle do banke i usitnim pare, a njima to puno znači. Ljudi nas nekada zovu i telefonom poruče novine, zamole da im ostavimo neki časopis dok ne dođu sa mora ili odmora. Pa zašto bi mi to bilo teško? Pre neki dan sam na raskrsnici kod Futoške pijace video stariju ženu sa belim štapom, kako pokušava da pređe ulicu u onoj gužvi. Sišao sam sa bicikla, uzeo je pod ruku, kao momak i devojka smo prešli ulicu, malo smo popričali, a meni je dan posle toga bio lepši. Volim da pomognem i teško mi je nekoga da odbijem. Da sam devojka bio bih mnogo grešan (smeh)!

 

Godinama si na istom mestu i imaš isti komšiluk. Kako živite zajedno sve ove godine

- Imam divne komšije! Donose mi kafu i čaj zimi, donose kolače kada naprave. Nekada mi ljudi donose i garderobu, iako mi ne treba, ali ne mogu da ih odbijem da se ne uvrede. Od komšinice Julke sam dobio kožuh koji nosim zimi. Čim je deda Đoka umro, ona mi je donela njegov kožuh. Kaže „njemu više neće trebati, a tebi treba“. I nosim ga zimi. Baš mi je dobar.

 

Kako to da si uvek nasmejan i ljubazan sa ljudima?

- Od ujutro sam veseo, jer je svaki dan jedan jedini i ne može da se ponovi, pa zašto onda da ga upropastim. Nekada pijem kafu sa komšijama iz okolnih kafića. Mnoge devojke stalno kukaju. Ništa im ne valja, sve im smeta. A ja mislim da je sada mnogo bolje nego pre 100 godina. Tada nije bilo ni struje, ni veš mašine, žene nisu imale nikakva prava. Jedino što su imale je njiva koja ih čeka da rade i muž koji je znao i da zalepi ćušku. Takva su vremena bila. Sada je sve drugačije, bolje. Mislim da živimo u boljem vremenu. Naravno da i ja imam probleme i da mene muče neke stvari u životu, ali sve je to prolazno, malo, rešivo.

 

Ko su ti sve mušterije?

- Kod mene dolaze po novine svi. Ima i lekara i advokata i političara i glumaca. Redovno novine kupuje Maja Gojković, koja nekada dođe i sa bratom. Ona sigurno te časopise može da kupi i u Beogradu, ali dođe kod mene i pazari. Uvek je nasmejana, malo se ispričamo. Jednom mi je bio pevač Sead Memić Vajta. Izdivanili smo se baš lepo. Kada je u Novom Sadu, kod mene novine kupuje i Rade Šerbedžija. On je baš kuler. Uvek ima šešir. Jako je zanimljiv, pristojan, interesantan i načitan Zoran Vučević. Borko Ilić se uvek javi. Ja ne pratim politiku i ne zanima me ko je iz koje partije, ne znam ko je na kojoj funkciji. Meni su svi isti. Nekada dođe i Teofil Pančić, supruga Bojana Pajtića (dr Vesna Pajtić prim.aut.), Jovana Balašević. Svi su fini i pristojni. Nekada kupe novine, nekada se samo jave. Fini su i Novosađani koji nisu javne i poznate ličnosti. Svi su dobri. Vole ljudi da čitaju novine.

 

Upoznao i Staniju

- Jedan novosadski fotoreporter često slika Staniju i ja sam se sa njim zezao i pitao ga kada će da nas upozna. Jednom ja stojim kod trafike, a neki glas iza mene kaže „Zdravo“. Okrenem se, ono Stanija. Ja se sa njim šalio, a on je stvarno doveo. Kad ga nisam ubio! Naravno da nisam bio neljubazan. Rekao sam joj da je super, da smo fura svoj fazon, da se ne obazire na to šta drugi o njoj pričaju, jer su ljubomorni. Ali stvarno je zgodna, nema šta.

 

Osim mnoštva poznatih ljudi, na trafici si upoznao i svoju suprugu.

- Čim sam počeo da radim na trafici, kod pozorišta još, upoznao sam moju Radmilu. Radila je preko puta mene. Ja sam otvoren, nisam komplikovan. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ja se nisam mnogo zaljubljivao pre nje. Tada sam imao 22, a ona 20. U braku sam već 19 godina sa mojom Radmilom Kovačević. Nismo se nikada venčali. Ona neće! (smeh) Imamo sina Luku koji ima 11 godina i ide u istu osnovnu školu u koju sam i ja išao, u „Miloš Crnjanski“. Ranije to nije bila tako dobra škola, sada je jako dobra. Živomo blizu škole na Satelitu, u istoj zgradi i istom ulazu u kojoj sam i ja rođen, samo nismo u istom stanu.

 

Uvek si na biciklu, i zimi i leti.

- Volim da vozim bicikli. I po najvećem snegu, samo onda idem putem, po tragovima koje naprave autobusi i kola, mada znam da to baš nije dobro i da tu grešim. Radim zajedno sa bratom Slobodanom na trafici,  on je stariji i uvek me grdi što vozim ne držeći korman. Kaže mi „danas bez ruku, sutra bez zuba“. Ali ga ne slušam. Prija mi vožnja bicikla, svuda stignem, ne čekam autobuse, a i zdravo je. Ni kiša mi ne smeta. U jednoj ruci držim kišobran i dobro mi je.

 

Godinama na Radiju 021 prelistavaš štampu sa voditeljem Jovanom Stojanovićem Copetom i po tome si takođe poznat.

- Da, moj glas je specifičan i ljudi ga upamte. Čak i na šalteru kada nešto plaćam, pitaju me jesam li ja onaj Goran sa radija. Roditelji dovode i decu da ih upoznaju sa Goranom sa radija. To traje već 15-ak godina. Uvek biramo neke tračare, vračare, bizarne tekstove, nešto na osnovu čega možemo da se šalimo. Valjda se ljudima zato dopada. Naravno da ja ne čitam te novine, poput „Trećeg oka“,mene to ne zanima, ali je slušaocima interesantno.

 

 

A šta ti čitaš?

- Ja volim „Nacionalnu geografiju“, naučne časopise „Elementi“, „Planeta“. Čitam i dnevne novine. Zanima me istorija, svemir, ali i nove tehnologije. A ja čak nemam ni android telefon! To me ne privlači. Druge stvari su mi zanimljive. Na primer, na trafici imamo solarne ploče i tako imamo struju. Firma za koju radim (Color press group) je došla na ideju da postavimo solarne ploče. I to je odlično. Imamo struju cele godine. Nekada zimi moramo da uzmemo i malo „prave“ struje.

 

Šta bi poručio Novosađanima?

- Da budu što vedriji i veseliji, jer imamo samo jedan život. Da budemo srdačniji, da pomažemo više jedni drugima. Tako ja živim, tako i dete učim. Treba malo i da se menjamo, da slušamo kada nam ljudi ukazuju na greške, da budemo bolji iz godine u godinu. To je vrlina, kada poboljšavamo sebe. Ne treba da osuđujemo jedni druge. Meni se ljudi često poveravaju, govore mi lične, privatne stvari. Devojka jedna mi priča kako je već dugo sa oženjenim čovekom i čeka godinama da se on razvede. Ja to ne odobravam, ali ne osuđujem. Ljudima treba razgovor i razumevanje, ne osuda. Nekada kroz priču zajedno dođemo i do rešenja. Treba da pokušamo da shvatimo i prihvatimo jedni druge.

 

Voće i povrće sa njive na Novom naselju

Nedaleko od stana, na Novom naselju, Goran ima njivu na kojoj gaji voće i povrće. Na poslu je uvek okružen ljudima, a na njivi je sam sa sobom i svojim mislima. Voli da radi i uživa u tome. Ništa ne prska, tako da uvek ima sveže voće i povrće za svoju porodicu.

 

Sa Goranom razgovarala Ljubica Petrović

Oceni vest:
28
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Gavra

    pre 2262 dana i 3 sata

    Bravo za Gorana !! takvih je ljudi bilo ranije više u Novom Sadu , ali je dobro da ih još ima... nadam se da će ova vest doprineti da to i drugi prihvate i da se ponašaju kao on

    Oceni komentar:
    0
    14
  • Zmajurac

    pre 2247 dana i 6 sati

    Novosacki je biti Goran...

    Oceni komentar:
    0
    9