Gordana Đurđević Dimić, dramska umetnica: Eksperiment po svaku cenu nije put Srpskog narodnog pozorišta

Gordana Đurđević Dimić, dramska umetnica: Eksperiment po svaku cenu nije put Srpskog narodnog pozorišta

S prvakinjom Drame SNP-a razgovaramo o detinjstvu i mladosti u Mičurinovoj ulici, amanetu profesora Branka Pleše, negativnim kritikama, ulogama koje su joj obeležile karijeru...

Gordana Đurđević Dimić rođena je 6. juna 1961. godine u Beočinu. U "Srpskoj Atini" stekla je osnovno i srednje obrazovanje, a glumu je diplomirala 1985. godine na novosadskoj Akademiji umetnosti. 

Od tada do danas ostvarila je čitav niz nezaboravnih, pretežno glavnih uloga na daskama svoje matične kuće, ali i u pozorištima širom Srbije, dok se televizijska, samim tim i šira publika s njenim ogromnim talentom upoznaje tek kroz učešće u TV projektima "Vratiće se rode", "Gorki plodovi" i "Montevideo, bog te video!". 

Pored čak šest godišnjih nagrada SNP-a, dobitnica je i nagrade "Žanka Stokić" 2009. godine, "Nušićeve nagrade" za životno delo 2007. godine, dve Sterijine nagrade za glumačko ostvarenje,  2001. i 2009. godine, nagrade "Milivoje Živanović" na Glumačkim svečanostima u Požarevcu, dva "Zlatna ćurana" na Danima komedije u Jagodini, te više drugih priznanja.

A kako otkriva u razgovoru za naš portal, njen izuzetan glumački rad počiva na umeću da u komediji nađe i dramske elemente, a u dramskim ulogama "čak i neke komične valere koji mogu da dopune i obogate život lika na sceni"... 

(Foto: Miomir Polzović,SNP)


Sudeći po mestu rođenja, prve godine života proveli ste u Beočinu?

– Po rođenju sam Sremica. Tata je radio nešto oko struje u tamošnjoj trafo-stanici, majka je bila laborant u Beočinskoj fabrici cementa, tako da su se oni tu i upoznali i ja sam se u Beočinu i rodila. I dan-danas mi je lepo kad odem u Beočin, posebno u beočinski manastir.


Ipak, najveći deo detinjstva i mladosti proveli ste u Mičurinovoj ulici u Novom Sadu. Sećate li se koje godine je podignuta zgrada na broju 68?

– Negde 1964. ili 1965. godine, kažu da su ih gradili robijaši; sećam se još uvek tih iskopina i nasipa, kioska na uglu s Majevičkom u kom su se prodavali hleb i mleko... I danas često prolazim tim krajem i nekako mi se sve izmenilo osim zgrade u kojoj sam živela 29 godina. Ona i zgrada pored, ona malo uvučena, ostale su niske u odnosu na ono što je u međuvremenu "poraslo", čitavi urbani stambeno-poslovni kompleksi...


Simbol prošlih vremena: Zgrada (levo) u Mičurinovoj ulici u kojoj je Gordana odrasla  

 
Jeste li već u osnovnoj školi počeli da razvijate sklonost prema književnosti, recitaciji?

– Više prema recitaciji, ali otac je bio taj koji me je uveo u svet poezije, čitao mi je narodne pesme o hajducima i uskocima... Sećam se, "Ivo Senković i Aga od Ribnika", to je čuvena uskočka pesma na koju sam ridala u trenutku kada otac ne prepoznaje sina jer je ovaj obukao tursko odelo, i spreman je da se svojim staračkim rukama obode sa Turčinom koji mu je ubio sina, sve dotle dok sin, u strahu da ne strada od očeve ruke, ne zbaci to ruho, ratni plen i ne pokaže se kao Ivo Senković, sin svoga oca, pravi pobednik dvoboja između Age od Ribnika i Ive Senkovića. Evo i sad se ježim, čitava naša epska poezija je jedna velika, strašna drama…

Čitava naša epska poezija je jedna velika, strašna drama


U svet mašte, izjavili ste nedavno, uronili ste još kao dete, između ostalog i zato jer ste jedanaest godina bili ćerka jedinica...

Marija, moja sestra, od mene je mlađa 11 godina, a čovek do jedanaeste već ima formiran neki svoj unutrašnji svet. Oduvek sam se sama igrala, nisam baš bila neko ko ima mnogo drugarica, ko se lako uklapa u svet tih malih dečjih zajednica po kvartovima, uvek sam bila neko "trinaesto prase", uvek su me nešto tukli, stalno sam vrištala jer nisam bila zadovoljna odnosima unutar tih zajednica... I onda sam se, naravno, odvajala, te mi je mama jednog dana rekla, "Dobro, ne možeš ili ne umeš da se igraš sa devojčicama i dečacima, 'ajde onda lepo da prepisuješ azbuku". Tako sam vrlo brzo i pre polaska u školu sve to savladala, upravo zahvaljujući roditeljima koji su shvatili da nisam baš za društvo i da sam individualac, čak usamljenik.

 
Je li i Vas, nakon završetka osnovne škole, "zakačila" čuvena Šuvarova reforma školstva?

– Prvo je išla "desetoljetka", a potom dve godine stručnog osposobljavanja, tako da sam dve godine provela u Gimnaziji “Svetozar Marković", a dve na matematičkom smeru u Gimnaziji "Jovan Jovanović Zmaj".


Prirodne nauke bile su, rekao bih, logičan nastavak obrazovnog puta s obzirom na Vaš porodični "bekgraund".

– Otac je bio profesor fizike i elektrotehnike u Mašinskoj školi, kasnije i direktor u Elektrotehničkoj školi u Novom Sadu, pa sam mislila da ću i ja ići tim putem, ali desilo se da sam u Gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj” srela profesora Dimitrija Zekavicu, koji je u to vreme vodio dramsku sekciju, i to je čitav moj život okrenulo naglavačke…

U izboru scenske umetnosti za životni poziv svakako nije odmoglo ni to što ste godinama išli i na balet...

– Na balet sam išla od četvrtog razreda osnovne škole i u baletskoj školi smo imali glumu kao predmet, kod profesorke Marine Dimovske, i tu se prvi put srećem s nekim osnovama mog današnjeg posla, s nekim vežbicama koje vas, kroz muziku, uvode u svet mašte, u svet uobrazilje: Tu ste, na zemlji ste, ali ste u svom svetu i oblikujete taj svet – i sebe u njemu.



Upisivanje na Akademiju umetnosti bilo bi posmatraču sa strane potpuno očekivano...

– Nažalost, učinila sam to bez konsultacije s roditeljima, samo sam ih obavestila da sam odlučila da konkurišem na Akademiju, kod čuvenog glumca Branka Pleše koji je te godine primao klasu. Mama je poludela, nije mogla da veruje da ću to da učinim, a tata je samo ćutao, nije verovao da će baš to biti moj put, ali su me pustili i zahvaljujući toj njihovoj reakciji, koja me je jako potresla, upisujem 1981. godine i književnost kao neku "utešnu stazu", ali je nikad nisam završila, iako sam bila redovna na predavanjima, položila mnoge ispite i stekla status apsolventa, ali sam na tome ostala i krivo mi je zbog toga. Ne mogu sebi da oprostim što nisam završila taj fakultet, što nisam dovršila započeto.
 

NESUĐENA GLUMICA ZA DECU: "Posle druge godine na Akademiji uzela sam stipendiju 'Pozorišta mladih', upravnik Slavko Penca bio je toliko ljubazan da mi izađe u susret, i zaista sam mislila da ću biti glumica za decu u pozorištu za decu. U ovakvom 'Pozorištu mladih', koje ima večernju i scenu za male, ne bi mi to ni smetalo, to je naprosto još jedan zanat više. Nažalost, nisam ostala pri toj odluci. Na četvrtoj godini na Akademiju su došli tadašnji dramaturg SNP-a, Jasmina Njaradi i jedan predstavnik Drame SNP-a, pogledali su našu diplomsku predstavu i predložili mi da postanem član SNP-a, što je mene odmah osokolilo da se izvinim Slavku Penci i da gledam da vratim stipendiju Pozorištu mladih. Međutim, to je bila stvar dogovora između dva pozorišta tako da je to sređeno mimo mene, bez velikih problema i na tome sam svima zahvalna." – otkriva nam detalj iz svoje glumačke biografije Gordana Đurđević Dimić.

(Foto: Branislav Lučić, SNP)


Na daskama najstarijeg srpskog teatra u prvi plan Vas je vrlo brzo izbacila naslovna ženska uloga u komediji "Ljubinko i Desanka"...

– Predstava "Ljubinko i Desanka" imala je oko sedamdeset izvođenja, što u Novom Sadu, što na raznim festivalima i na gostovanjima, i to je predstava koja me je nekako "izbacila u orbitu". Pre toga sam imala jednu malu predstavu na Kamernoj sceni, "Zločin na Kozijem ostravu" Uga Betija, sa doajenima našeg teatra, poput Aleksandra Đorđevića, koji, nažalost, više nije među nama, i mojih dragih prijateljica Verice Milošević i Gordane Kamenarović. U "Ljubinku i Desanki" sam igrala sa prvacima Stevanom Šalajićem, Radivojem Kojadinovićem i – još uvek, hvala Bogu, živim – Vasom Vrtipraškim. Za ulogu Desanke dobila sam "Zlatnog ćurana" na Danima komedije u Jagodini, Godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta, od nekih pet koje imam... Ta uloga je skrenula pažnju javnosti na ono što radim, videli su da je to nekako drugačije u odnosu na mlade ljude i glumice kakve su se do tada viđale na sceni, tako da sam nečim, temperamentom, ovim-onim, ne znam ni sama šta je u pitanju, privukla pažnju i kritičara i javnosti, a to je za mene, u to vreme, bilo najvažnije.

Mnogi glumci ne dosegnu vrhunac svoje umetnosti zato što izgube zdravlje baveći se i izgarajući na sceni –  ali i po kafanama oko nje  


Kakav je trag na Vaš život ostavio Branko Pleša kao pedagog?

– Profesor je bio vrlo human čovek. Ni on nije, siroma', završio romanistiku ali se celog života obrazovao i obrazovanje je ono što je ostavio u amanet svojim studentima. Savetovao nas je da ne ostajemo na jednom fakultetu, da uvek tu, pored glume, bude još jedan – ili jezik, ili psihologija, ili umetnost – nešto što je kompatibilno, nešto što će se povezivati s poslom koji radimo. Gluma pruža zaista široke mogućnosti za obrazovanje, za proširivanje znanja, za zadovoljavanje radoznalosti ako je čovek radoznao, tako da me ne čudi što mladi ljudi upisuju glumu, ali mislim ne ostaju samo na njoj. Neki od mojih studenata iz vremena kada sam radila na Akademiji završili su političke nauke, a jedan od njih, Predrag Kolarević, sada je pretendent na mesto upravnika Beogradskog dramskog pozorišta. Političke nauke i gluma, pored toga i producentski posao s malim predstavama za decu po čitavoj Srbiji – kud ćete bolje kvalifikacije i preporuke za upravnika. čak i za tako veliko pozorište kakvo je Beogradsko dramsko. Mladi su danas prinuđeni da rade mnoge poslove, da se oprobaju u mnogim stvarima dok ne ustanove "magistralni tok" kojim će ići do kraja života. Sve je to pitanje izbora, pa čak i ako hoćete neke mudrosti i pameti mladih ljudi koji su na vreme shvatili da gluma brzo istroši čoveka, često vas pojede taj boemski život, mnogi ne dosegnu vrhunac svoje umetnosti, zato što izgube zdravlje, baveći se i izgarajući na sceni, ali i po kafanama oko nje. 


Koliko Vam je pri izboru uloge bitan žanr predstave? Pravite li razliku između pristupa komediji i drami?

– Bitan mi je tekst, ekipa i reditelj. Davno su za mene rekli da sam karakterna komičarka, što znači da u komediji umem da nađem i dramske elemente, a u dramskim ulogama čak i neke komične valere koji mogu da dopune i obogate život lika na sceni.

TRAGIČNA SUDBINA VELIKE SRPSKE KOMIČARKE: "Žanka Stokić bila je dete sa ovog tla i veoma mlada, sa 15 godina, zaljubila se u ovaj zanat. Ostala je rano bez oca, pa ju je majka kao 14-godišnjakinju udala za jednog vrlo ozbiljnog i konzervativnog čoveka, zaječarskog abadžiju, a njena priroda je bila em mladalačka, em sama po sebi nesmirena, tako da je ubrzo otišla s prvom glumačkom trupom koju je videla, ostavila muža i sve i pošla za glumom i glumcima (smeh). Vremenom je postala jedna od okosnica našeg glumišta između dva svetska rata, neprevaziđena. Danas kada slušate njene komentare, njen smeh – snimljena je u nekoj kafani gde su se u njeno vreme sastajali glumci – to je takva erupcija energije, takva životna radost, mogu da zamislim kako su izgledale te njene vrhunske uloge, potvrđujući se, ne samo kao komičarka, kao čuvena 'Gospođa ministarka', već i kao ozbiljna, dramska umetnica. Filmski zapisi o njoj govore da je bila 'gabaritna' ali i vrlo okretna, vrcava, tako da možete da zamislite koja je bila to slava i koja popularnost u to vreme, kada su glumci imali dignitet, kada je pozorište bilo važnije ljudima nego danas, mnogo važnije".


"I, naravno – nismo završili – ona je za vreme drugog svetskog rata igrala u 'Veseljacima' i 'Centrali za humor' – bila je, naravno, i članica Narodnog pozorišta – pozorišnim družinama koje su, preko radija, zabavljale stanovništvo u Beogradu pod nemačkom okupacijom. Žanka Stokić je u svemu tome bila najaktivnija – pored Ace Cvetkovića i nekoliko drugih glumaca koji su, nažalost, zbog svog glumačkog angažmana pod okupacijom, bili po kratkom postupku smaknuti kada je došla nova, komunistička i partizanska vlast – ona je jedva nekako spasila živu glavu. Bila je šećeraš i tvrdila je da je morala da igra kako bi zaradila za lekove protiv dijabetesa, te je na kraju osuđena (!) na osam godina gubitka nacionalne časti (!). Međutim, kada se osnivalo Jugoslovensko dramsko pozorište, prosto se bez nje nije moglo, tolika je to bila slava i glumačka veličina, tražili su da se vrati u Pozorište, ali je, nažalost, preminula dan pre povratka na scenu, 21. jula 1947. godine" – pripoveda nam dobitnica nagrade "Žanka Stokić" 2009. godine.


S obzirom na današnji praznik (razgovor je vođen 8. marta – prim. red.), mogli bismo se prisetiti i "Maratonaca" u režiji Jagoša Markovića. Kako ste reagovali kada su Vam ponudili ulogu – Lakija Topalovića?

– Ja sam malo konzervativna i nisam baš sklona nekim velikim inovacijama i eksperimentima, ali Jagoš je maštovit čovek i onda se, kad je takva rediteljska veličina u pitanju, jednostavno prepustite. Ako je on smatrao da može da napravi taj eksperiment sa Kovačevićevim "Maratoncima" u ženskoj podeli, onda nekako morate da se prisilite da u to poverujete. Osim toga, bile su tu i Dobrila Šokica i Mira Banjac, pa Stevan Šajalić, Predrag Momčilović, Aleksandar Gajin, sve moji sjajni prijatelji i uvažene starije kolege s kojima sam želela da se okušam na sceni. Sve je to bilo dobro i Jagoš je držao dizgine dok je mogao (smeh). Sećam se reakcije Egona Savina, koji je došao na jedno od izvođenja. Gleda, gleda, prva scena – "hajde, pa može i tako", druga scena – "o-ho-ho, nije loše", treća scena – "bravo, pa to je zaista neka novina", dođe četvrta scena – krene nešto da se "ljulja" u toj sceni, neki ritam koji je odjednom pao, neka sporost, neka dosada, otpadaju muve sa plafona (smeh) – i vidi on da su kola krenula nizbrdo, da bi na kraju sve otišlo u totalnu glupost. Tako da mi tu predstavu u umetničkom i zanatskom smislu praktično nismo ni doveli do kraja. Ne mogu da kažem da je reditelju ponestalo mašte, možda samo nismo bili izazov za njega, malo smo sumnjali u početku, a on ne voli sumnju! On voli da se ljudi zakače za ideju i da je dalje razrađuju, ali mi smo bili kao u nekom gardu, u nekoj neverici, tako da je Jagoš posle toga rekao, "Nikad više u Novom Sadu" i žao mi je zbog toga. Predstava je naišla i na loše kritike, Kovačević je bio nezadovoljan, okretao je glavu od pojedinih rešenja, tako da nismo prošli slavno, ali bilo je interesantno gledati Miru i sve te starije umetnice koje su ipak pronašle neki gvint u svojim likovima i same su po sebi događaj kad se pojave na sceni.

Jagoševe "Maratonce" u umetničkom i zanatskom smislu nismo praktično ni doveli do kraja


Gospođa Mira Banjac otkrila je u razgovoru za naš portal da voli da osmatra i osluškuje sa strane prolaznice na ulici, žene koje zanimljivo izgledaju ili pričaju, i da nešto od toga kasnije inkorporira i u filmsku ili pozorišnu ulogu. Dešava li se to i Vama?

– To je već mala profesionalna deformacija, da ne slušate sagovornika nego gledate njegove geste, pokrete, to su nas, uostalom, učili i na Akademiji. Bilo je čak glumaca koji su pravili kartoteke: zapisuju kad su videli tog i tog, šta je radio, čak su i crtkali neke portretiće da ne bi zaboravili zanimljive likove koji se inače stalno sreću u svakodnevnom životu i ostavljaju na glumca snažan utisak… Sve je to deo pripreme glumca za zanat koji se uči: pomalo potkazivanjem, pomalo potkradanjem tuđih života.


(Foto: Srđan Đurić, SNP)


Koliko Lotika koju ste nam predstavili na sceni ima veze s vašim doživljajem tog lika kada ste prvi put pročitali roman "Na Drini Ćuprija"?

– Nema mnogo veze, u mojoj predodžbi ona nije imala ni te haljine, ni te godine... Pretpostavila bih da mlađa glumica treba da igra Lotiku – čak i da dolazi u ta stanja konvulzije, gubitka svesti i orijentacije – osoba mlađa od mene i, dakako, mnogo zamamnijeg izgleda od mog, da ima tu divnu tamnu kosu, te bele zube, divan osmeh... Naravno, ona na kraju sve to gubi, opušta se do kraja, splašnjava, ali mi se čini da je Lotika bila mnogo zamamnija u mojoj mašti, nego što sam je ja donela na sceni SNP-a. Ali, eto, ostavićemo Kokanu Mladenoviću da bude sudija.


Čini mi se da je Lotika bila mnogo zamamnija u mojoj mašti nego na sceni SNP-a


Vaše prvo iskustvo pred kamerama bila je rola u TV drami "Kako zabavljati gospodina Martina", pisanoj po motivima priče Borislava Pekića...

– Davne 1987. ili 1988. godine, ne sećam se, a glumila sam pored Svetislava Goncića i čuvenog Slavka Simića. Bilo je to višednevno, kontinuirano snimanje u dvorcu u Čelarevu, gde vi morate biti sto posto koncentrisani na ulogu. To je drama u kojoj sam pokušala da plasiram sebe i kao komičarku i kao dramsku umetnicu, videla sam šta mi u tom filmskom izražaju nedostaje, koji su uglovi dobri, koji nisu, koji izrazi lica itd, tako da je to, u svakom slučaju, bilo veliko iskustvo. Ali moram da vam kažem, pošto sam bolesno iskrena i imam potrebu da kažem sve, svi su u toj dramskoj inscenaciji Pekićeve pripovetke dobili pohvale, jedino je za mene kritičar "Večernjih novosti" rekao: "...a mlada glumica Gordana Đurđević kao da se svim silama trudila da smeta svojim iskusnijim partnerima" (smeh). To bi za neku osetljiviju glumicu bio znak da ne treba više da razmišlja o filmu, o glavnim ulogama, krupnim planovima i tako dalje, ali ništa to mene nije omelo, samo mi je u tom trenutku malo bilo krivo.
 

KVALITETI STENDAP KOMEDIJE: "To je svakako jedna vrsta zabavljačkog teatra ili scenskog formata, ne znam ni kako da ga nazovem, ali mislim da sve to nimalo nije lako. Ko ima dara za kalambur, za komične valere, pretumbacije, obrte, ko voli da priča viceve, da zabavlja narod, taj u stendap komediji u potpunosti može da izrazi svoju scensku ličnost, tako da se iskreno divim onima koji mogu sat-dva da drže pažnju publike, pred punom salom, a to sam viđala i kod mlađih komičara, ali i kod starijih, poput Pavla Minčića nekad, Laneta Gutovića, naravno... Stendap komedija, monodramsko izražavanje, sve je to 'one man show', tako da im nije lako i cenim onoga ko je u tome prvoklasan" – kaže naša ovonedeljna sagovornica.

 


Osim u Novom Sadu, najviše ste igrali na daskama pozorišta u Beogradu i Subotici. Koliko se publika u ta tri grada međusobno razlikuje? Takođe, koliko su, iz vašeg ugla, opravdane priče o "rezervisanosti" novosadskih ljubitelja teatra?

– To je naprosto stvar drugačijeg mentaliteta, mi Vojvođani imamo neki svoj usporen životni ritam, volimo te naše lokalne teme, ali volimo i da nam dođu iz velikog grada, da iz fotelja pozdravimo i Beograđane i Zagrepčane, i u tom smislu smo vrlo široki i primamo sve, kao što Vojvodina i inače prima sve sa strane. A što se tiče odnosa Novog Sada i drugih gradova, u ovom trenutku mogu da kažem da svi ansambli – u Zrenjaninu, u Somboru, Subotici... – imaju visoko obrazovane izvođače, glumce, koji su zanat savladali na najbolji mogući način, kod najboljiih profesora, te više ne možete govoriti o nekom nižem nivou glume u malim sredinama, kao nekada kada su glumci bili priučeni, kada su se oslanjali samo na talenat i intuiciju, kada nisu završavali akademije; sada je sve to egal, svuda se nalaze vrlo sposobni, obrazovani i spremni glumci. Tako da imate vrlo kvalitetna pozorišta u Subotici, u Somboru, ljude koji dolaze na "Sterijino pozorje" bez ikakvih problema, najbolji reditelji rade s njima, tako da vam je potpuno svejedno gde radite i čast vam je da igrate i u Subotici, i u Somboru, i u manjim sredinama, kao i u velikim teatarskim centrima.

 Više ne možete govoriti o nekom nižem nivou glume u malim sredinama – danas se svuda nalaze vrlo sposobni, obrazovani i spremni glumci


Tokom karijere imali ste i ponuda da napustite Novi Sad...

– To je bilo pre rata, negde 1988, 1989. godine, kada smo bili redovni na "Dubrovačkim letnjim igrama", pa su nas gledali i upravnici iz različitih pozorišta, diljem one velike Jugoslavije. Petar Veček, dok je bio živ i dok je bio zvezda inih teatarskih prostora, zvao me je da dođem u Zagreb, u "Gavelu", imala sam otvoren poziv od Slavka Milanovića, direktora "Kamernog teatra 55" u Sarajevu; ne sluteći ništa, ja sam ipak ostala verna svojoj sredini i ostala u Srpskom narodnom. Ali moglo se desiti da završim negde drugde i s neizvesnom sudbinom, s obzirom na ratove koji će uskoro uslediti.

 


Ima li u Vama ponosa što ste članica nastarijeg srpskog teatra? Ima li to svoju težinu?

– Naravno. Ja sam se srodila s ovim teatrom i kad mi kažu da odem negde, ja to ne prihvatam, osim kao gost u nekim pozorištima; ovo je kuća koja ima svoju umetničku težinu, kuća o kojoj se govori s pijetetom, kako o istoriji tog teatra, tako i o ljudima koji ga vode. Pomalo smo možda konzervativni, ali mislim da to pripada jednom narodnom pozorištu i da eksperiment po svaku cenu nije put Srpskog narodnog pozorišta. E sad, sa ovom teatarskom upravom, ne znam da li ćemo potvrditi ili opovrgnuti taj status, ali ja sam više za klasične vrednosti, da se vraćamo istoriji, da revitalizujemo stare tekstove, da dramatizujemo dobru literaturu, da tražimo u tim tekstovima ono što intrigira naše vreme; da tu budu i Sterija, i Nušić, i Aca Popović i domaći i svetski klasici, rađeni sa ambicijom, sa dobrom, svežom idejom i neobičnim inscenacijama. 

Više sam za klasične vrednosti, da se vraćamo istoriji, da revitalizujemo stare tekstove, da dramatizujemo dobru literaturu


Rekao bih da je Srpsko narodno pozorište svoj ugled i steklo upravo na izvođenju klasičnih tekstova...

 – Tako je, ali imam utisak da nas u tome danas prevazilazi Narodno pozorište iz Beograda, čak i Jugoslovensko dramsko pozorište pravi interesantnije predstave po klasičnim tekstovima, Laze Lazarevića, B, na primer. I klasični svetski tekstovi, Homerova "Ilijada" ili Evripidova "Elektra", u režiji Dušana Jovanovića, rađeni su u nekim drugim teatrima, često na korak, dva od SNP-a, ali ne u SNP-u.


Šta je s mladim snagama? Mogu li one pomoći?

– Mlade snage i primamo, mlade snage i dolaze, vrata su im otvorena i njima, po pravilu, pripada pozorište, ali, koliko vidim, sve su to predstave manjeg formata. Tako su mišljene i tako su napravljene. Jedina prava predstava, po mom mišljenju, koja formatom pripada slavi i dignitetu Srpskog narodnog pozorišta, je "Svetozar", predstava o kontroverzama srpske borbe u Habzburškoj monarhiji za očuvanje nacionalnog identiteta, jedinstva i uvek osporavanih privilegija cara Leopolda, jedna prigodna predstava koja govori o nekadašnjim poltičkim velikanima i anticipira događaj koji će uslediti tek 1918. godine, prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini Srbiji. Za mene je to paradoks i da sam na mestu današnje uprave SNP-a, duboko bih se zamislila nad tom činjenicom.


Detalj iz predstave "Svetozar" (foto: Srđan Doroški, SNP)


Jesu li, nakon svih glumačkih bravura i nagrada, Vaši roditelji postali ponosni na Vas?

– Više tata, mama je ređe dolazila na moje predstave. Tata je voleo društveni život i malo da se pohvali ćerkom glumicom, ali mislim da, u stvari, nisu zadovoljni, da je, po njihovom mišljenju, možda trebalo da izaberem neki "ozbiljniji" posao.


Pretpostavljam da Vi sami nikad nećete zažalili zbog profesije koju ste izabrali...

– To ne dolazi u obzir, jer to je put na kom sam stekla porodicu i živim od glumačkog hleba; zarađujem za porodicu na razne načine, sad već igram i u raznim nezavisnim trupama... Forma prikazivačke delatnosti se menja, danas imate mlade glumice-producentkinje koje vas zovu telefonom, organizuju probe sa ljudima iz različitih sredina – iz Kikinde, iz Novog Sada, iz Beograda, Kruševca, Aleksandrovca – svi se sastanemo, uradimo predstavu, producentkinje ugovaraju gostovanja u raznim mestima, većim-manjim, zaradi se ponešto… To je pomalo pečalbarski način života, ali ko zna kako će stvari ići dalje, možda nam to postane osnovni oblik egzistencije.


Kako na današnji svet – u kom marketinška pravila vladaju nad umetničkim normama, gde je PR važniji od CV-ja, a društvene mreže uticajnije od pozorišne kritike – gleda neko ko je, kako vas opisuje novinarka "Politike", izuzetno skromna, gotovo asketski povučena osoba?

– I dalje se povlačim (smeh). To je, u suštini, neka vrsta eskapizma, možda način da se preživi sve to, da imate neku svoju oazu. U mom slučaju to su liturgija i crkva, posete manastirima… Družim se s ljudima koji su istog opredeljenja kao što sam ja, to su ljudi koji traže svoju osnovu, svoj bazični stav kroz molitvu, putevima hodočašča… Tu nalaze mir i spokojstvo, tu odbacuju, čiste se od svega što je bojazan za egzistenciju, bojazan za život, bojazan od sutrašnjice.... i to vas toliko opterećuje da vam poseta fruškogorskim manastirima dođe kao neka duhovna banja, kao kupelj u kojoj se čistite od svega što vam remeti mir. A to je jedino važno… mir… pred uznemirenim i raspamećenim svetom.


Planirate li u narednoj deceniji možda povlačenje sa scene?

– Kaže se da glumac igra dok je živ, uvek je u iščekivanju da ga neko pozove – čak i da igra starce i ne znam kakve uloge za ljude od preko osamdeset i devedeset godina – ali sve zavisi od zdravstenog stanja, i od neke psihičke kondicije, i to je važno... Uzdam se u Boga, sve je u njegovoj ruci… Slava Mu.


Mislite li da je Vaša najbolja uloga tek pred Vama?

– Ne bih rekla da je preda mnom! Sve su to neke uloge koje manje-više mogu da mi donesu neko zadovoljstvo, a zadovoljstvo je, naravno, biti među ljudima, dobrim ljudima, i raditi svoj posao sa nekim koliko-toliko lepim finansijskim izgledima. Ali bitno je da to bude dobar tekst, da bude dobar reditelj, da vam bude zadovoljstvo što izlazite na scenu da se obratite ljudima koji su kupili kartu da vas gledaju i čuju. Samo se tome u budućnosti i nadam, da ću raditi dobre tekstove sa dobrim ljudima!


SLOBODNO VREME JEDNE (NATURALIZOVANE) KARLOVČANKE: "Nemam dovoljno vremena koliko bih želela da budem posvećena literaturi, imam dvoje dece koja mnogo traže, sada su u na pragu rešavanja svog egzistencijalnog statusa, laganog odvajanja od roditelja i, konačno, nalaženja radnog mesta. Imam i kučiće, mnogo ih volim i oko njih uvek imam neke muke, čišćenje i pranje, i to me često odvaja i od mojih intelektualnih i duhovnih potreba. U slobodno vreme volim da odem na Dunav, u Karlovcima to su oni pristani, čarda na Dunavu, Hotel 'Dunav', onaj divan restoran 'Pasent' koji maltene izlazi na samu reku, lepi su ti predeli. Da ne pričam o Fruškoj gori, o tim bregovima na kojima se nalaze i groblja koja su uređena kao bašte, kao vrtovi. Volim Karlovce, srećna sam što živim tamo" – otkriva nam na kraju razgovora prvakinja Drame Srpskog narodnog pozorišta.


Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-portreti Gordane Đurđević Dimić: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
27
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

jkp lisje sahrana bez struje elektrovojvodina servisne informacije horoskopski znaci bez vode isključenja struje isključenje vode betanija vremenska prognoza Republički hidrometeorološki zavod horoskop klinika za ginekologiju i akušerstvo novorođenčad Vreme u Novom Sadu sahrane servisne informacije novi sad Elektrodistribucija Novi Sad matičar novi sad raspored sahrana novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević RHMZ gradsko groblje novosađani raspored sahrana i ispraćaja Isključenje struje JKP Vodovod i kanalizacija bebe novosadsko porodilište