GRADSKA FACA BROJ JEDAN: Ovako su o Đoletu govorili prijatelji, saradnici, sugrađani...

"Divno je bilo videti sa kojom lakoćom i životnom jednostavnošću jedan vrhunski umetnik vlada scenom"

Dugogodišnja želja redakcije našeg portala da u rubrici Gradske face ugosti Đorđa Balaševića, kantautora originalnog izraza koji je grad u kom se rodio i živeo proslavio daleko van granica Mesne zajednice "Salajka", Vojvodine i "zemlje Srbije", ugašena je 19. februara 2021. godine, kada je admiral Panonske mornarice pošao na svoje poslednje putovanje.

A umesto lamenta, želeli smo da sa vama još jednom podelimo sećanja Novosađana na voljenog Đoleta, zabeležena kroz brojne razgovore naših novinara s ljudima koji su se, svako na svoj osoben način, upisali u istoriju Grada Novog Sada, a od kojih su mnogi bili Balaševićevi prisni prijatelji, verni saradnici ili pak samo poštovaoci i sugrađani.

Priče, anegdote i izrazi poštovanja koje su nam oni ostavili naš su poslednji pozdrav čoveku koji je za ovaj Grad bio i ostaće – najveća Gradska faca. 

Tako se Aleksandar Kravić, nekada član Đoletovog pratećeg benda, a danas član Gradskog veća za saobraćaj i puteve, u razgovoru vođenom u decembru 2017. godine prisetio samih početaka saradnje s grupom Rani mraz.

– Pre nego što sam otišao na festival s Laboratorijom, Đorđe Balašević je počeo ozbiljno da pravi Rani mraz i bila je varijanta da i ja sviram u bendu, a preko zajedničkog drugara dogovorili smo se da se vidimo u Opatiji, gde je Đole učestvovao s kompozicijom "Još jedna pesma o prvoj ljubavi", jer to je njen pravi naziv, ne "Prva ljubav" kako mnogi misle. Nakon nastupa Laboratorije, prišao mi je držeći ruke u džepovima i upitao me, "'Oćemo l' mi svirati?". I tako smo počeli da sviramo. Onda nam je trebao klavirista, pa sam ja pozvao Duju, naravno, a već nakon par meseci, krajem aprila, početkom maja, svirali smo Titu: "Računajte na naaaaas"  – otpevao nam je Caki znani refren uz osmeh.

– Bilo je to u Karađorđevu i ponosan sam na to, moram priznati. Ni kao klinac, a čak ni danas, nisam bio impresioniran nekom silnom politikom. Tito je za nas bio neka apstraktna ličnost koja je visila na slikama, po učionicama i kojekuda, međutim, imao je neverovatnu harizmu. Tu su uz njega bili i admirali, generali, sećam se da je bio Kiro Gligorov, admiral Tihomir Vilović i drugi strašno važni ljudi tog vremena, a Tito je sedeo i pažljivo nas slušao. Činjenica je da je tamo protokol bio ozbiljan – Đole se sprdao pa je govorio, "Tu je linija, to ne smeš da pređeš" (smeh) – ali Tito je imao jednu neverovatnu mirnoću. To je 1978. godina, dve godine pre nego što će umreti, a pošto je već tad bio narušenog zdravlja, otišao je na spavanje oko pola jedanaest. Ustao je, prošao pored nas, okrenuo se, podigao ruku i rekao, "Laku noć". Kako je on to rekao, kakva je to bila harizma, ovi posle njega su svi amateri, to je činjenica – ispričao nam je čuveni novosadski basista.

Ipak, kontinuiranu, više od deceniju i po dugu saradnju Balašević i Kravić počeli su da ostvaruju tek tokom rada na albumu "Bezdan", 1986. godine. 

– Đoletu je malo bila dosadila ta beogradska ekipa, gde malo ne može ovaj, malo ne može onaj, stalno je bilo nešto komplikovano, te je hteo da napravi neki stabilniji bend. Prvo je 1984. u sastav uključio Duju, koji je svirao s njim neke dve godine, a kad je došlo vreme da se snimi novi LP, u bend sam ušao i ja i uradili smo "Bezdan". Ta ploča je jako dobro prošla, pa smo počeli ozbiljnije da radimo i sve češće da sviramo sa Đoletom, pičili smo tu po Vojvodini, po Slavoniji, čak i po Dalmaciji, te osamdeset šeste, sedme smo baš "mlatili" –  prisećao se on.

– To je bilo divno vreme, šesnaest godina u kontinuitetu, divna snimanja, divni koncerti i druženja, apsolutno jako dobre godine mog života. Deo tog vremena odvijao se, nažalost, i u devedesetim, ali da nije bilo devedesetih i svega onog što se tada dešavalo, verovatno bi i moja percepcija i moj život na ovom prostoru bili potpuno drugačiji. Prvih godinu, dve dana nakon izbijanja rata nismo svirali i to nam je prilično teško padalo. Ali, kad smo ponovo počeli s radom, krenuli smo da sviramo u inostranstvu jer ovde, nažalost, nije bilo para, a i Đole se jasno deklarisao, pre svega protiv rata, a samim tim i protiv Miloševića, Tuđmana i cele te bande. Po manjim mestima u Srbiji nismo bili omiljeni, a "Sava centar" smo svirali zato što je to njima bilo u interesu, jer se dvorana napuni šest, sedam puta, dvanaest koncerata u mesec dana smo jedne godine imali, osećaš se kao da ideš na posao (smeh) – ispričao  je za naš portal Aleksandar Caki Kravić.

Milorad Stošljević, alias Mile Pica, legendarni novosadski ugostitelj, ovako nam je u junu 2019. godine opisao atmosferu u svojoj piceriji krajem 70-ih godina prošlog veka.

– To je bilo kao da ideš na žurku jer si uvek znao da ćeš nekog sresti. Sve što je bilo znano u Novom Sadu, od fudbalera Vojvodine preko Balaševića do umetnika i doktora, bilo je u piceriji. Ne mogu da objasnim tu energiju, polet, zdravo druženje koji su vladali. Mi smo se stvarno družili svakodnevno, ali i rekreativno igrali fudbal na Sajmištu. Odigramo golišavi protiv obučenih, a prolaznici ne veruju šta vide (smeh) – pričao je za naš portal Mile Pica.

Nakon ovakvog  šlagvorta, pitanje o poznanstvu i druženju s Panonskim mornarom nametnulo se samo.  

– Svaki dan smo bili zajedno. Odrastali smo skupa u piceriji, a upoznali smo se preko fudbala. Igrali smo zajedno, a i svi tadašnji fudbaleri Vojvodine su bili s nama na terenu. U ono vreme to je bilo normalno, bilo je to doba sporta. I on je neočekivano postao popularan, kao i picerija (smeh). Kad se zatvori lokal, mi bismo sedeli s njim uz gitaru. Na početku njegove karijere, nas nekoliko je stalno išlo s njim na radio stanice i turneju po celoj Jugoslaviji. Bio je neverovatan talenat i ljudi koji ga ne poznaju, ne znaju da je neviđen genije. "U razdeljak te ljubim" je već bio veliki hit, kad je Tito poželeo da Đole dođe kod njega u Karađorđevo. Dva dana ranije su ga obavestili o tom susretu. Sedeli smo u piceriji Bobe Pavković, Đole i ja, a on je stalno razmišljao šta da otpeva Titu. Hteo je da napravi neku pesmu i osmislio je, tu za stolom "Računajte na nas" koja je odmah postala apsolutni hit – otkrio nam je Stošljević.

O bezmalo četrdeset godina muzičke saradnje s Balaševićem, pričao nam je u novembru 2015. godine naš proslavljeni džez pijanista, aranžer i kompozitor Aleksandar Dujin ("Zov'te ga Duja, usred Beča svršio škole povoljno, a mene mož'te zvati Teča, to vam je dovoljno" – znao je da pevuši Đole predstavljajući bend).

– Sa njim sam od prvog dana imao jednu posebnu komunikaciju i to je jedna vrsta energije koja je potpuno drugačija od nekih uobičajenih i ustaljenih nastupa. Posle toliko godina nastupa na sceni, kada on krene sa nekom svojom pričom na bini, ja znam gde udaram prvi akord, znam tempo, da li ću brže, da li ću sporije, razumemo se savršeno. To sa Đoletom je priča koja je neodvojiva od mene i drago mi je što u toj priči učestvujem. To što mi na koncertu daje on i njegove pesme, mene uvek ispuni smislom. A danas je najteže naći pesme i poruke sa smislom. To je ono što mi rad sa Đoletom uvek iznova pruža – rekao je Dujin u razgovoru za naš portal.

Na pitanje novinara Duška Domanovića da li je saradnja s kantautorom sa Salajke doprinela i njegovoj ličnoj autorskoj afirmaciji, popularni Duja je odgovorio:

– Sigurno da jeste. Potpuno je drugačije kada dođeš negde i kažeš "ja sam taj i taj" ili "ja sviram sa Balaševićem". Naravno, sada to više ne moram ni da kažem. U svakom slučaju, siguran sam da mi je to negde pomoglo, ali opet, sa druge strane, nije značilo ništa. Jer, kada izađeš pred publiku, ti si to što jesi, i ti moraš to da opravdaš. Sve se na kraju svodi na tebe kao pojedinca. Ali, svakako, ono što sam sa njim prošao za sve ove godine, to je jedan roman. I to je daleko vrednije od svih tih honorara koje smo zajedno zaradili – zaključio je Dujin.

Operska umetnica Agota Vitkai Kučera s Đorđem Balaševićem je snimila numeru "Tvoj neko", a potom s njim išla i na gostovanja. O tome kakve uspomene nosi na tu saradnju pričala nam je u oktobru pretprošle godine. 

– To je bilo jedno divno iskustvo i to baš u periodu kad sam se priupitala da li sam na dobrom putu. Snimili smo tu pesmu, a posle, kako smo putovali, divne ljude sam upoznala. Divno je videti sa kojom lakoćom i životnom jednostavnošću jedan vrhunski umetnik vlada scenom –  rekla je Vitkai Kučera.

Ni cenjeni novosadski hirurg prof. dr Miroslav D. Ilić, pričajući o svojoj uporednoj muzičkoj karijeri, nije mogao da se ne dotakne poznanstva s Balaševićem i njegovog uticaja na druge novosadske autore.

– Posle mnogo vremena, kada sam skoro zaboravio grupe u kojima sam nekada svirao, 1996. godine slučajno sam zasvirao harmoniku sa Banetom Krstićem i Garavim sokakom na koncertu u Šašincima, jer se moj drug harmonikaš (iz orkestra!) Ondrej Maglovski razboleo. Kasnije će on zasvirati kod Balaševića. On to možda i ne zna, ali vodio sam Đoleta da mu kupi harmoniku kod Mike Našigaćina, na Klisu. Prekrasnu, onakvu kakvu i Mačak i Panonska mornarica zaslužuju. Ja sam do Šašinaca "savladao" repertoar i ostao sa "garavim" skoro 20 godina. Nije tu u pitanju samo muzika, jer je u muzičkom životu sa Banetom, koji je postao jedan od mojih najboljih prijatelja, pa i kum, upletena jedna antićevska i balaševićevska Vojvodina, kao pozornica smisla, ljubavi i tajni – rekao je prof. dr Ilić za Moj Novi Sad.

Pomenuti Branislav Bane Krstić, lider grupe Garavi Sokak, razgovarao je s našim Dejanom Ignjićem krajem februara 2018. godine, a na pitanje šta su brendovi Novog Sada spremno je odgovorio:

– Đorđe Balašević, Janika Balaž, Exit, Salaš 137 i čarda "Na kraj sveta"  – bio je kratak Krstić.

Čast da nastupa na bini sa svojim slavnim komšijom sa Salajke imao je  i tamburaš Zoran Bugarski Brica, s kojim smo razgovarali u oktobru 2017. godine. 

– Panonska mornarica je projekat Đorđa i Olivere Balašević. Ona nas je uvela u celu priču kad su išle pripreme za njihov film "Rani mraz". Beba Balašević, koja mi je drugarica iz detinjstva, predložila je da budemo jedan od orkestara u filmu. Dosta vremena smo proveli u studiju s Đoletom, upoznao nas je dobro, a mi smo odmah na prvu notu reagovali i kapirali šta želi. Kad su krenule promocije filma, nije hteo da nas zaobiđe, pa su došli i koncerti i evo tako već devet godina. Nastupali smo i pred 60.000 ljudi što je poseban doživljaj, dobro smo sinhronizovani s njegovim bendom. Za nas je sve to jedno veliko, dragoceno iskustvo i puno nam znači – zaključio je Bugarski.

Fotograf Dragutin Savić, koji je u maju 2019. godine razgovarao s našom Mirelom  Babić, takođe nam je otkrio svoju "tajnu vezu" s Đoletom.

– Balaševiću sam radio omote za ploče, knjige, naslovne strane časopisa, putovao sam s njim na koncerte po Vojvodini. Njemu su se sviđale moje fotografije, a on mi je to posle vratio tekstovima u knjigama koje sam izdao. Za svaku knjigu mi je napravio priču – rekao nam je Savić.

Braća Petar i Zoran Alvirović, za Novosađane Pera i Kina iz grupe Apsolutno romantično, s Balaševićem su snimili jedan od svojih najvećih hitova – odu alkoholu pod imenom "Đoletova pesma", a o njenom koautoru imali su prošlog decembra samo reči hvale.   

–  Đoleta smo uvek voleli i poštovali, bio nam je uzor. On je "vojvođanski mag" i neko od koga smo, na neki način, i učili. Znamo se oko 30 godina – rekao nam je Pera.

Na kraju razgovora s novinarom i publicistom Bogomirom Mijatovićem, jednim od najboljih poznavalaca karijere Đorđa Balaševića, upitali smo ga – ko je za njega Gradska faca? 

– Već 40 godina to je Đole Balašević, bez obzira na to što su se on i Novi Sad malo otuđili – bio je jasan Mijatović u martu 2017. godine. 

A na pitanje koje joj reči prve navru u grlo kada se spomene Novi Sad, spisateljica i novinarka Jelena Bačić Alimpić kratko je odgovorila: 

– Ono što bih ja rekla, sve je rekao Đorđe Balašević u svojoj pesmi "Čuvaj mi Bože Novi Sad" .

"Čuvaj mi, Bože, Novi Sad
od svega što ga spopalo…
Čuvaj mi barem ovo sad
dok i to nije propalo.

Čuvaj mi, Bože, Novi Sad
zaposednut i poražen…
Gde je sad onaj lepi grad
doteran i uobražen?

Čuvaj mi moje Laloše
što sve to podnose po svom…
Čuvaj mi moje dođoše
koji su ovde našli dom.

 A najviše mi čuvaj nju
nek joj se zlobni povinu
kad na biciklu preleti
Dunavsku i Zmaj Jovinu.

Čuvaj mi, Bože, tambure,
uspavanke iz šalajke
i ono malo neba
iznad Salajke.

Sa bele ruže Panonske
padaju zadnje latice…
Na stope predaka
i senku Matice.

Čuvaj mi, Bože, Novi Sad
dok rđa se ne u’vati…
Čuvaj, jer će i on tebe možda
opet čuvati." 

Priredila: Redakcija portala MojNovi Sad
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatne arhive Zorana Bugarskog i Petra i Zorana Alvirovića