Igor Mihaljević, novinar: Oduševljava me novosadska samokritičnost

Igor Mihaljević, novinar: Oduševljava me novosadska samokritičnost

Kao tinejdžer voleo je da se hvali kako je stari Limanac. Dolazi na svet u godini kad je njegov sugrađanin Aleksandar Tišma dobio NIN-ovu nagradu za "Upotrebu čoveka", prikazan film "Taksista", izašao prvi album Ramonsa, osnovan bend Paraf, rođen Apple i poleteo Konkord. Išao je u OŠ "Vasa Stajić" kao i "rad" mu aktuelni gradonačelnik. Bas gitaru uzima u ruke već sa 15 godina, ali je ipak postao nerazdvojan od pisane reči.

On je novinar britkog pera koji nam često prodrma kavez. Njegovo ime stoji iza, vrlo čitanog bloga "Znaš ti zašto". Naš ovonedeljni sagovornik, gradski lik, je Igor Mihaljević.

– Živeo sam u Industrijskoj ulici, danas je to Resavska, sve do 1978. godine kad su te kuće srušene. Sad je tu legendarna "Tašta". Onda se selim na Liman 4. Male su šanse da bih zapratio pankeraj da sam živeo negde drugde. Moji roditelji jesu slušali dobru muziku, ali je meni to bilo sranje u tom mladalačkom nagonu. U dvorištu nismo imali narodnjaka ili ih je bio blam da kažu. Sve je bilo normalno do jogurt revolucije. Liman je Dunav. Oduzmi mu ga i postaje bezlični deo grada. Još te podzemne vode, ima neko ludilo. Poslednji humani delovi grada su Liman i Novo naselje jer su mrski komunisti napravili ambulantu i koš, park, školu…Odlazim u Jovinu gimnaziju jer prosto nisam znao šta ću od sebe. Voleo sam da pišem od malena i to mi je najbolje išlo. Hteo sam najveći uspeh sa najmanje truda. Idem tamo gde mi stvari polaze najbolje od ruke. Najmanje mi je trebalo da se pripremam iz srpskog jezika, a za drugu školu morao bi da bubam hemiju i matu. Svako je lenj i kukavica u nekoj meri – započeo je razgovor Igor.

Liman 4 u izgradnji: Igorova fotografija iz detinjstva


Da li te je život usmerio na studije?

– Nisam uspeo da završim istoriju, iako je volim. Radio sam i bio lenj. Patim od fikcije da ti treba dva fakulteta da bi razumeo ljude. Istorija, da bi globalno shvatio kako šljakaju stvari i psihologija, da bi shvatio individualno kako funkcionišu ljudi, ali i sebe. Da razumeš svoje porive, nagone, kuda ideš, šta želiš i gde si u vremenu i prostoru. Mark Tven je rekao da se istorija ne ponavlja, ali se rimuje. Taj spiralni prikaz nije ponavljanje. Uhvatiš sekvence koje se rimuju, uspon ovih, pad onih, povratak nekih stvari u modu…iz te plemenite ideje i časnih pobuda sam upisao istoriju. Na najmuškijem smeru na Filozofskom fakultetu bilo je ljudi koji su hteli da isprave krivu Drinu, s percepcijom iz jednog etnosa i narativa koji samo njima odgovara. Đurađ Jakšić mi je bio je klasić. Zbog njega sam više poštovao radikale, nego DSS. Megapogrešan mi je njegov stav, ali poštujem doslednost i iskrenost, a ne kao konfekcijski funkcioneri iz DSS ili naprednjaci koji su abominacija i tumor gde nema stranke i ideologije.

Standardna novosadska boljka – ako ti član benda ne ode u Beograd da studira, onda "zapali" preko


Muzika je stigla pre novinarstva?

– Tako je. Prvo je bila muzika. Bas "Jolanu" kupujem od Raše starijeg. Iako je to bilo veslo, uz malu intervenciju s bridž magnetom, drljalo je odlično. Onda sam neizlečivo prešao na Fender. Prvi bend je bio Averzija, pa Ex Dirt s kojim smo bili predgrupa Kristalima u "Rokoteci" i na kraju smo Srđan Beronja, Vlada Jocić i ja svirali mešavinu Nirvane, hevi metala, Kjura. Nismo ni ime benda stigli da smislimo jer su obojica napustili zemlju. To je standardna novosadska boljka. Ako ti član benda ne ode u Beograd da studira, onda zapali preko. Zatim je usledila duža pauza, pa je krenuo cover bend High-Low. Sad tražim autorski bend, da to bude autentično krljanje primereno godinama (smeh).




Nisi se otimao oko gitare?

Cina me je uveo na probu Generacije bez budućnosti. Kad je Borko Stefanović uštekao bas u onaj odvratni Čajevec i kad se čulo onih 40 herca na lošem pojačalu…Taj momenat me je dobio. Onda sam čuo Nešu Stefanovića Japanca kako je Oliveru Mandiću uradio linije, izbacio me je iz osovine. To je zvučalo baš dobro. Kasnije su došli ostali. Novi Sad može da se pohvali s fantastičnim basistima. Pogledaj samo danas, Vlada Samardžić, Đango, Pićuka, Bandika

Teenage kicks: Naš ovonedeljni sagovornik kao 14-godišnjak


Pretpostavljam da te je otac uveo u novinarstvo?

– Prirodno je bilo da i ja odem u te vode, mada nisam hteo da budem novinar. Radio sam kao konobar u "Kontrastu" i sa svojih 20 godina, živeo nikad bolje. Ćale je bio urednik u "Dnevniku" i znao je za moje afinitete ka pisanju. Dao mi je da prevedem neke tekstove s engleskog, a uglavnom je to bio sport, film i zabava. Da napomenem za narodne mase, da tada nije bilo interneta (smeh). Honorarni ugovor je bio smešan, a prvi tekst je bio o Denisu Rodmanu i njegovom tadašnjem ludilu dok je harao s Bulsima. To je trajalo dve godine, a onda se u februaru 1999. godine pojavio oglas za honorarne saradnike u "Novosadskoj hronici". Bilo nas je dosta prijavljenih, ali ja sam na kraju ostao u "Dnevniku". Ćale će potegnuti vezu za lekara ili sud, ali za posao neće. Tako da sam primljen bez protekcije, a tek kasnije su urednici povezali da sam njegov sin.


Zbog čega si napustio "Dnevnik"?

– U "Dnevniku" sam proveo 15 godina, pa čak tri godine bio i dopisnik iz Beograda gde sam se naštelio na politiku i shvatio kako to sve funkcioniše. Objektivno, mene "Dnevnik" nije najurio. Otišao sam svojevoljno, samostalno i u miru. Nisam spalio mostove za sobom. Već tada, 2014. godine, stanje je bilo nepodnošljivo, tragikomično. Samo bih da istaknem, da se zna, da je autocenzuru uveo DS, a ne SNS. Da ne bude zabune. Dok su DS i LSV drmali "Dnevnikom" imali smo persone non grata među kojima je bilo časnih ličnosti.

Dok su DS i LSV drmali "Dnevnikom" imali smo persone non grata među kojima je bilo časnih ličnosti


I otišao si u etar.

– Zvao me je Peđa Novković, stvarao se O radio. Znali su ljudi iz branše da bežim iz "Dnevnika". Petar Klaić i ja smo prešli na O radio. Iako je to bilo utočište studenata novinarstva, nas dvojica smo bili tu da ih naučimo kako bi i oni postali urednici sa znanjem i iskustvom drugim mladim novinarima. Pošto je već tad funkcionisao "Znaš ti zašto", jedini uslov za moj angažman na radiju je bio da posao i blog ostanu dve različite stvari, bez sukoba interesa. Pošteno. Prihvatio sam.


Zašto danas većina mladih ulazi u novinarstvo da bi upoznalo zvezde?

– Da pitaš predavače na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta, reći će ti da uvek imaš pet odsto studenata koji te gledaju i slušaju. Nema šta ti da kažeš klincu. To je jednostavno poriv. Nemoguće je postati novinar silom, ali možeš konobar ili kondukter, uz dužno poštovanje tim profesijama. Malo je izlizana izreka da ne bira čovek poziv, nego poziv čoveka, ali je tačna. Oni koji su imali sreće uspeli su da rade ono za čega su talentovani. Dobar deo budućih novinara želi nešto lukrativnije i to nije srpska ekskluziva već globalna pojava i stanje stvari. S tom razlikom što u Srbiji nema zakona i uređenosti. Koji mlad čovek ne bi želeo da je na Instagramu i da živi od toga što mu brendovi plaćaju da ih nosi. San snova za svakog mladog. To su opipljive koristi koje klinac prepoznaje i ne možeš ga kriviti zbog toga.

Koji mlad čovek ne bi želeo da je na Instagramu i da živi od toga što mu brendovi plaćaju da ih nosi?


Šta ćemo s novinarskim kodeksom?

– Ovde je sve estradizovano i silom nametnuto. Jedina razlika između Dačića i Cece je što ovaj prvi nije dobio nanogicu, a ona jeste. Nema jasnih pravila igre, država je odustala od mladih, a nema ni pomoći društva, škole, roditelja. Ne zaboravimo da milenijci nisu najmlađi, da generacija Z sad upisuje fakultet. Verujem da među njima ima sjajnih novinara, ali ko će da ih uhvati pod svoje. Nemaju urednike, mentore, autoritete i to je jasno. Ko će im objasniti da nema instant zadovoljenja i dati zdrav, zanatski osnov. Treba samo da budu pošteni prema sebi i priznaju da imaju poriv da više rade za slavu, nego za pare. Moraju da se bave novinarstvom dostojanstveno, da urade nešto dobro, da rade ono što vole, da sebi naprave da im je dobro, pa im tako ništa teško neće pasti, pa ni mala plata. Novinar je časna profesija svuda u svetu, a ovde se osećaš kao govnar, zahvaljujući, pre svega, sopstvenim kolegama. Novinar je sad svako ko ima telefon, a didžej svako ko ima laptop. Nema male priče, ima samo malih novinara. Što kaže Vudi Alen, 80 posto posla si obavio samo da se pojaviš, a po 10 odsto su talenat i trud.


Vratimo se tvom bivstvovanju na O radiju.

– Radio sam na radiju sve dok građani i građanke pokrajine nisu glasali. Odmah je krenula čistka. Moji odštampani tekstovi s bloga nalazili su se na stolu urednika. Na protestu "Podrži RTV" s prozora su me videli s Dinkom Gruhonjićem i govorili da to nije dobro. Inače, to mi je kolega i prijatelj, pa sad ne treba ni da mu se javim na ulici. Prvo odlaze Daško i Mlađa, pa ja za njima, čim mi je istekao ugovor. Međutim, ova đubrad nemaju dovoljno herca da te pogledaju u oči i kažu "dečko, idi". Pozvali su me telefonom 7. februara da kažu da već šest dana ne radim. Nije bilo legitimno da mi daju otkaz jer je metrika na radiju pokazivala da sam bio najčitaniji što znači da su čitaoci bili zadovoljni.

Nije bilo legitimno da mi daju otkaz jer je metrika na radiju pokazivala da sam bio najčitaniji 


Slažeš li se da su ti tekstovi na blogu u početku bili vrlo agresivni?

– Blog je krenuo još u "Dnevniku", trebao mi je ventil. U novinama sam radio pravo novinarstvo i sve što nisam tu mogao da napišem, Bože moj, tu je internet, pa roštiljam. Nisam više tako agresivan, prost i direktan kao na početku. Dosta ljudi se pita zašto nisam i dalje takav, ali to je bilo afektno novinarstvo kao Sergeja kad pustiš da govori (smeh). To je lako, ali nema katarze. Vreme je proticalo, ja bivao stariji i shvatiš da je lako biti prost, vulgaran i banalan. Brzo stekneš popularnost, ali isto tako brzo i splasne. Samo se izduvaš, a lopta nikako da uđe u koš. Najteže je biti hladan, objektivan, analitičan, lucidan, bez uvreda. Bolje da budem dosadan, monolitan, ali da to bude novinarski fajl. Da bude istinito, da budem ja.

KUCE, MACE I ONLAJN PRETNJE...

Igor je nedavno dospeo u žižu javnosti zbog pretnji članova pokreta "Levijatan", a predsednik pokreta Pavle Bihali ga je tužio za uvredu, pošto ih je Igor na svom Fejsbuk profilu komentarisao i skrenuo pažnju javnosti na njih. Za sada je Osnovni sud u Novom Sadu odbio tužbu. Igor nam je izneo genezu celog slučaja.

– Samo sam izneo svoje mišljenje jer za tekst o njima bi mi trebao neko iz BIA. Zasmetalo mi je ime. Mi koji igramo igrice i čitamo knjige kad čujemo Levijatan, latimo se oružja. U mitologiji je to demon, pomorsko čudovište Kraken... U igricama je abominacija postojećeg zla, neki zmaj ili ork, mnogo opasniji. Znači, ime je uzeto planski. Zatim, tu je logo, bokser s kandžama. Nije piramida, cvet ili Sunce. Ako se u nečem slažem s Dijanom Hrkalović onda imamo problem, jer ona kaže da Bihali kao kuče ispred zatvora čeka Luku Bojovića. On javno objavljuje fotografije s njim, nosi majicu s Lukinim likom, daje mu podršku i legitimitet, svi su tetovirani sa sumnjivim likovima iz slovenske i drugih mitologija uključujići i totenkopf. Ako vidim trenerke i patike, ako vidim srpskog orla koji je u germanskoj faličnoj gotičkoj varijanti kao simbol nečega, drugare iz 'United force', bajkere 'Hells angels', nemojte se ljutiti ako pretpostavim da ste kriminalizovani. Takvi pokreti postoje u celom svetu, ali su u normalnim zemljama na margini i njima se bavi policija za visoko tehnološki i eventualno organizovani kriminal. Srbija, nije normalna zemlja i oni dobijaju medijsku pažnju, a na hiljade pratilaca su spremni da im daju pare. Voziš porše i dobijaš donacije od građana. Smatram da hoće da steknu veliku podršku preko borbe za prava životinja, da bi tako stekli političku moć. Onda će moći da peru pare kako hoće i rade šta hoće. I dalje me progone, vređaju i omalovažavaju na društvenim mrežama. Pavle tvrdi da pišem tekstove za paket marihuane i dve litre piva, pa ću sad i ja njega da tužim – objasnio je Mihaljević. 


Koliko si zadovoljan kako se odvija priča "Znaš ti zašto"?

– Ne možeš biti zadovoljan kad uvek može biti bolje. Imao sam ideju da pokrenem sopstven medij jer su Daško i Mlađa već krenuli to da rade. U startu sam znao da ne mogu računati na dohvat publike i zarade kao oni. Takvo je tržište i radio je drugačiji medij, što je sasvim u redu. Ne živim toliko dobro od donacija kao oni, ali evo me, nisam umro, mogu da živim. Blog funkcioniše apsolutno zahvaljujući donacijama. Nema besplatnog ručka ni kod babe. Ako hoćete da vas zabavimo, to mora da košta. Lepota je kad vam ljudi daju pare, a pritom imaju dva jako dobra garanta. Znaju ko vam piše i odgovara, nema spoljnog uticaja, nema reklama, nema spama, nema generičkih mejlova, uživaš u programu bez da ti smeta neka pomada ili pašteta. Nema koga da se boje, tu smo samo mi koji radimo. Pojavljuju se novi ljudi, odlaze stari. Ja ih razumem jer očekuju više, ozbiljnu video produkciju, a ne samo tekst. Radim koliko mogu, a za video treba ulaganja. Ako hoću to ozbiljno da radim, treba mikseta, zavesa, mikrofon... valjda ću i to uspeti više. Težim ka tome. Karikaturista Hugo mi je emigrirao u Kanadu, a ta karikatura je osvežavala tekst.

Nema besplatnog ručka ni kod babe – ako hoćete da vas zabavimo, to mora da košta


Možeš li da napraviš presek donatora?

– Uglavnom su to gastarbajteri, ali ne zbog finansijskog stanja. Na zapadu su odavno raščistili da se sve rešava preko pejpala i patreona. Naš čovek još nema poverenja u elektronsku naplatu, pa će ti pre na ulici dati lovu. Baš mi je juče neko uplatio 300 dinara preko uplatnice, verovatno dok je plaćao račune. Kad vide da si autentičan, da si to uradio zaista jer tako misliš, daće ti pare jer znaju šta dobijaju. Znamo koja je tvoja žrtva i benifit i mi smo spremni da učestvujemo u tome. Čim ispališ, uskrate ti pare. Ako hoćeš da pristupiš mladim ljudima na platformi gde žive, mora biti DDD, a nije Dinara – Drina – Dunav (smeh). Znači, Digitalno, duhovito i dvominutno i sad gađam na to da bih proširio sadržaj.


Zašto si se odlučio da uđeš u Savet protesta "1 od 5 miliona – Stop krvavim košuljama"?

– Pozvali su me Guta i Goca Nonin koje poznajem i poštujem, a oni su već bili u Savetu. Ispao bih licemer da se nisam odazvao jer se stalno pravim nešto pametan da sve znam. Nisam samo sedeo i tvitovao, nego sam odlučio da se akam s ljudima u Savetu, s kojima se fundamentalno ne slažem. Svaka čast i njima koji sede sa mnom. Ako mislite da je lakše sedeti u prostoriji s predstavnicima stranaka, nego s njima šetati, varate se. Mi gubimo vreme, ulažemo energiju i nismo plaćeni za to, ali mi to želimo. Naše ime i prezime je uloženo. Zbog angažmana u Savetu nisam imao neprijatnih situacija, osim čaršijskih lupetanja, da sam ušao zbog politike, da hoću da se uglavim i da šetam s fašistima. To je klasična balkanska priča, a u Novom Sadu samo nemoj da mrdaš iz proseka, nemoj da uspeš, ali i ni da padneš, i onda si kul. Taj rezon građansko – libertetski nastrojenih ljudi da neće da šetaju s Dverima, Jeremićem, Đilasom i ostalim "neprijateljima" je za mene infantilan.

U Novom Sadu samo nemoj da mrdaš iz proseka, nemoj da uspeš, ali ni da padneš, i onda si kul


Otkud ta blaga letargičnost i stalno neke zamerke građana na proteste?

– Protesti jesu građanski, ali neko mora to da organizuje. Mene je iznenadio broj iznenađenih da u organizaciji protesta učestvuje Savez za Srbiju. Ja sam mislio da je svima jasno, da ovi protesti nisu za, nego protiv. Neznanje i korupcija su dva najveća problema u Srbiji. Jedno rađa drugo. Ljudi su alergični na političare te su zato govornici javne ličnosti, harizmatični, prepoznatljivi ljudi. Svi smo iz istih razloga na protestima. Da bi skinuli ove demone, pa da se sutra pošteno razračunamo među sobom na izborima, a ne kao DOS, da nas u vreći bude 18. Korak po korak. Beli listić biti sad je infantilno i građanski neodgovorno jer 50+1 više ne radi. Umišljaš da je tvoj glas toliko dragocen i da ćeš ukaljati svoj karakter glasanjem za manje zlo. To meni liči na onaj fazon, neću svaki dan da jedem pirinač, pa ću da jedem zemlju. Ante Tomić je lepo rekao kad nam je svejedno izaberemo najgore. Pre 20 godina francuski komunisti stavljaju rukavice i štipaljke za nos i glasaju za Širaka protiv Lepena. Jedni komunisti su rešili da jedu pirinač, a ne zemlju. Jednostavno su zrelije i odgovornije društvo. Ja šetam za sebe.

NEMA VIZIJE KAD JE SISTEM TRUO: "Ono što vidim, da je ljudima dosadno, stiču utisak da se besciljno šetaju. Treba akcija, ali krovna ideja – kuda kad padne Vučić. Ljude sve to s pravom nervira jer ne vide šta dalje. Nema vizije kad je sistem truo i sve miriše na kurta-murta nastavak. Perfomansi su manje bitni. To je scena, a mi pričamo o komadu. Ipak, posle Vučića će doći na vlast političari, a ne građani. Svi imaju ideje, ali niko od građana nije spreman da se uhvati s poslom zvanim vlast. Stručnjaci će ti posle godinu dana reći, da nisu imali dovoljno vremena i biće u pravu. Već 20 godina čekamo da se pojavi stranka i kaže za kakvo društvo se bori i u svom programu objasni kako će to da uradi, ali bez skrivanja iza opštih mesta. Znači, Srbija je zemlja Srba i ostalih građana ili je zemlja svih građana i građanki. Srbija je evropska zemlja i ide u EU. Konkretno i jasno. Ako kažeš da je Kosovo srce Srbije, dopuni kako. A ne da glumiš većeg Vučića od njega samog" – poručuje  Igor, član Saveta protesta "1 od 5 miliona" u Novom Sadu


Oduševljen si Novi Sadom, zbog?

– Oduševljava me to što Novi Sad ima sposobnost da se samokritički postavi najjače od svih na Balkanu. A mi to tumačimo kao slabost. Ništa nije veći kliše od Novosađanina koji kuka kako je Novi Sad loš, mali, zatvoren, dosadan, a neverovatno koliko je neophodno da imaš takav stav da bi stanje zapravo bilo mnogo bolje nego što deluje da jeste. To me oduševljava, konstanta. Što smo sposobni da sami sebe razvaljujemo i kad ne treba i kad treba. Svestan istovremeno da je taj manir, gen, mentalitet, neophodan da bi napravio kvalitet. I kad si u nečemu uspešan, priznaće negde to Novosađani, makar i hejtom. Ima ono novosadsko, "ma pusti njega, znam ja njega". To znači da imaš nešto nesporno dobro, ali ti spočitavaju nešto što si uradio pre 20 godina kad si bio mlad i glup. Oduševljava me novosadska sposobnost da bude hiperkritičan prema sebi samom, a da istovremeno ne shvata da je to blagodet koja te čini posebnim u ex-Jugoslaviji, pa i šire.

Kad si u nečemu uspešan, priznaće negde to Novosađani, makar i hejtom


Šta te je poslednje zgrozilo u našem gradu?

– Zgražavanje traje i dalje, a to je pasivnost zbog "Promenade". Kako je moguće da smo to dozvolili? Toliko ljudi od zvanja i znanja, mislećih građana, a dobili smo nešto nezamislivo. Fušeraj, ilegalno, bezočno, toliko veliko, grozno, nepotrebno, fizički nebezbedno, ništa od parka i zelenila.. .gradska srebrnina. Sad da nestane struje, poplavljeni smo skoro od odmah. Kad je građen "Merkator" postojao je sistem. Iako je investitor hteo da izvrda bio je priteran da napravi masivnu betonsku kadu koja pluta na vodi i ne dozvoljava da bude istisnuta kao miteser. Ako sam po nečemu Novosađanin, šta god to značilo, jeste da se grozim skarabudža i fušeraja.


Znači, ništa nije isto kao pre?
 

– Ovo pitanje podrazumeva da ću upasti u zamku zlatnog vremena i da ću biti nostalgičan, što je prirodno stanje koje te tera da misliš da je nešto nekad bilo bolje, iako možda nije. Ipak, merljiv i opipljiv je pad solidarnosti. Trenutak kad se pojavila reč tolerancija znao sam da je sve otišlo u mater. Tolerancija je po definicija trpnja, to nije radosna emocija. Ja tolerišem komšiju koji glasno sluša narodnjake, znači, neću zvati muriju iako mi to ne prija. Stav "ja, pa ja" je u prvom planu. Kao goveda svi prelazimo pešački na zeleno i niko neće stati da propusti hitnu pomoć. Toga nije bilo u Novom Sadu kad smo mi odrastali. Kad dete zaplače na ulici, svet bi stao i svi bi izlazili da pomognu.

Tolerišem komšiju koji glasno sluša narodnjake – neću zvati muriju iako mi to ne prija


Često se ističe da Novi Sad nije bezbedan grad?

– Jedan deo je tačan u konstataciji da je Novi Sad nebezbedan i nasilan, ali to ide u paketu s pola miliona stanovnika kojima se bližimo. Građanin ne zna da ima prava da se buni, da ima pravo na kiseonik, drvored, garažu, školu, bolnicu, park... Onda na to dodaš korupciju i dobiješ Novu Detelinaru. Čovek se obrazuje u školi, kod kuće, na ulici, obrazuje te i javni servis na kojem svaki dan imaš "razumnu priču". Međutim, riba smrdi od glave. Oni generišu i podstiču to nasilje, pa će i građani naravno da rade razne stvari kad ovi od gore šalju takve poruke.



Jesi li ikad razmišljao da se odseliš iz varoši novosadske?

– Nikad nisam pomislio da se odselim. Ovde imam svrhu i smisao. Moj život je ovde skockan i ovde pripadam. Dobro mi je ovde i tu sam se pronašao. Želim da odem u Toronto, Njujork i da se provedem, ali sigurno neću biti srećniji da živim tamo. Ne treba Torontu Igor, a mislim da je Novom Sadu potreban. Međutim, tišti me kad pričamo o Novom Sadu, pričamo o dverjanima, nacionalizmu, ko je Srbin, a ko vernik. Idemo u prošlost da bi našli identitet. Idemo nazad da bi našli nešto što nam treba sada za sutra. Većinska Evropa je s tim završila odavno, a mi smo tri koraka iza. Novi Sad u kojem sam ja odrastao danas bi se bavio najvažnijim svetskim temama, globalnim zagrevanjem i veštačkom inteligencijom. Ali to ne donosi glasove već probleme i sumnju, a oni nam trebaju da bi evoluirali. Nismo od majmuna napredovali što smo gledali unazad. Postoji šansa da će nam biti bolje ako i mi krenemo napred, a ovako stojimo u pećini, u nekom zamrznutom statusu.

Novi Sad u kojem sam ja odrastao danas bi se bavio najvažnijim svetskim temama, globalnim zagrevanjem i veštačkom inteligencijom


Hoće li nam titula Evropske prestonice kulture doneti boljitak bar u tom segmentu?

– Žolnaji pečenjara u Pečuju pretvorena je u kulturni centar, a nijedan dimnjak nije oboren. Ugrađeni su lučnu, PVC prozori, skupi ko đavo, a nisu stavljeni kvadratni koji su nabavljeni od kuma Pere. Ne vidim razlog zašto bih trebao da se radujem dobrim rešenjima u Novom Sadu. Ne treba nama novac, već pamet. Građani treba da se dogovore šta je prihvatljivo, a ne neke tamo gradske komisije. Kural je trebao da bude i bio je najbolji kulturni događaj u gradu. Taj kural bi bio nova agora. To ulazi u tkivo i mentalitet ljudi. Potpuno je nebitno da li ga vlast priznaje. Način na koji se pristupa Evropskoj prestonici kulture 2021. ne uliva mi nadu da će Novi Sad biti kulturniji grad čak i kad bi dobili koncertnu dvoranu, Muzej savremene umetnosti i sve ono što nam fakat nedostaje. Bio bih lud da sam optimista, što ne znači da tamo nema pametnih ljudi. Ne treba Kineska četvrt da bude Holivud već provokativna i bezobrazna. Svilara izgleda okej, ali je problem što je to urađeno hardverski. Lako je napraviti jer to samo košta. Šta ćemo sa softverom, šta se dešava unutra i kako se to radi? Daj ljudima da se okupljaju, sviraju, crtaju, stvaraju, pa ćeš sve dobiti.


Razgovarao:
Dejan Ignjić
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Igora Mihaljevića

Oceni vest:
38
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Bratislav

    pre 4 dana i 17 sati

    Divan članak!
    Meni je samo zasmetao glagol zapratiti.
    Izvorno značenje ovog glagola je uhapsiti, izbaciti ili oterati! Ovo novokomponovano para uši.
    "Male su šanse da bih zapratio pankeraj da sam živeo negde drugde."
    Volim pank, a pretpostavljam i autor takođe!
    Srdačan novosadski pozdrav!

    Oceni komentar:
    1
    5
  • Nina

    pre 4 dana i 15 sati

    Uživanje i posle drugog čitanja. Odlični ste!

    Oceni komentar:
    0
    3
servisne informacije novi sad isključenje vode vremenska prognoza novi sad betanija Petrovaradin bebe Isključenje struje isključenja struje Spens gradsko groblje Novo naselje Vreme u Novom Sadu novorođenčad raspored sahrana novi sad novosađani novosadsko porodilište RHMZ javno komunalno preduzeće vodovod i kanalizacija Republički hidrometeorološki zavod elektrovojvodina JKP Vodovod i kanalizacija vremenska prognoza Elektrodistribucija Novi Sad Hitna pomoć novi sad sremski karlovci bez vode jkp lisje sahrane klinika za ginekologiju i akušerstvo