Jelena Bačić Alimpić, književnica: U životu pristajem na kompromise, ali ne i na ultimatume

Kao glamurozni dodir književne scene, predstavlja simbol emancipacije i sa ponosom ističe svoje novosadsko poreklo. O tome kako je godinama nosila status javne ličnosti, o svojim intimnim borbama, privatnim nespretnostima i padovima, velikim uspesima i sudbinskim potezima, Jelena Bačić Alimpić otkriva za naš portal kako je nakon burne karijere ostala dosledna sebi i urođenom daru da pravi velike poteze u maloj zemlji.

Jelena Bačić Alimpić rođena je 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u rodnom gradu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i Televiziju Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu "Color Press Group". Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za televizijsko stvaralaštvo u zemlji i regionu.

Autorka je više književnih dela, između ostalog, romana "Ringišpil" (2010), koji je preveden na više jezika, nagrađen "Zlatnim Hit liberom" i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. "Ringišpil" je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji "Dragulji Lagune", kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. O njenim knjigama najlepše govore njeni čitaoci, a o svojim čitaocima izdvaja pažljivo birane reči.

 
Koja osećanja Vam naviru kada se prisetite svog detinjstva i kako pamtite odrastanje u Novom Sadu?

– Bilo je mnogo drugačije nego danas. Ako računam na period od preko četrdeset i više godina, prosto neuporedivo. Svoje detinjstvo pamtim po tome da smo moj mlađi brat i ja izlazili sa parčetom hleba i paštete i po čitav dan ostajali napolju i igrali se školice, pikada, odbojke… Imali smo jako bezbrižno detinjstvo i sećam se da smo se u osmom razredu skupljali u dvorištu nekog obdaništa i mnogo godina kasnije su mi moj pokojni otac i majka koja je još uvek živa, priznali da su se maskirali, stavljali kačkete i virili iza drveta da vide šta mi radimo da slučajno ne bude droge među nama. Ali tada, najgore što smo mogli da uradimo jeste da popijemo čašu votke i to je to. Kasnije, kako sam bila malo starija, druženja su se organizovala uz gitare i pevanje, potpuno suprotno od ovoga kako je danas.

Gde ste izlazili dok ste bili školarka?

– Tada je postojala jedina diskoteka u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici koja se zvala "Kec" i tada je još saobraćaj funkcionisao oko Crkve imena Marijinog i sećam se da sam prvi put izašla sa drugaricom iz srednje škole, Karlovačke gimnazije u diskoteku i da nas je moj tata čekao kolima ispred katedrale. Diskoteke su tada radile u punom jeku već u deset sati uveče. Kasnije su počele da se otvaraju i druge diskoteke, ali u nešto kasnijem periodu volela sam da idem u kafane i omiljene su mi bile "Bela lađa" i "Stari fijaker", i tamo sam volela da slušam ciganske tamburaške bande. Odrasla sam na Dunavu, moj tata je imao kućicu na Kamenjaru, pa smo tamo pecali i dan danas moja deca provode vreme pored reke.

Čime su se bavili Vaši roditelji? Da li je neko u porodici imao talenta za pisanje?

– Tata mi je bio direktor ekspoziture najvećeg špediterskog preduzeća u bivšoj Jugoslaviji odnosno u SFRJ i komercijalni savetnik za istočne zemlje. Mnogo je putovao u Mađarsku pošto je tamo bilo posla. Majka je ceo svoj radni vek provela u Saveznoj upravi carine kao daktilograf, tako da je moja mama bila ta koja mi je na pisaćoj mašini kucala maturski rad, literarne radove koje sam slala na takmičenja, osvajala republičke nagrade. Niko se u porodici nije ozbiljno bavio pisanjem, ni bake ni deke, možda neki predak a da nisam upoznata sa tim, ali moja ćerka Dunja ima talenta. Ne želi time da se bavi, ali piše fenomenalne eseje na engleskom jeziku i ono što mene negde i raduje i onespokojava jeste činjenica da bolje piše na engleskom nego na maternjem jeziku što je sa jedne strane vrlo korisno jer uskoro ide na studije u Holandiju.

U kom periodu ste osetili potrebu da pišete?

– Još sam kao srednjoškolka, posle i kao student Jugoslovenske književnosti I srpskohrvatskog jezika, često učestvovala na recitatorskim i literarnim takmičenjima na republičkom nivou i osvojila sam mnogo nagrada. Sećam se da nam je u trećoj ili četvrtoj godini srednje škole bilo zadato da napišemo sastav na temu narkomanije i mladih i u ono vreme je bio aktuelan crtani film od 7.15 do pola 8 i sećam se da sam za vreme od crtanog filma do Dnevnika napisala sastav kao osvrt na knjigu "Mi deca sa kolodvora Zoo" i posle jedno tri meseca, profesorka nam na času kaže da ustanemo jer ima da nam saopšti lepu vest. Čestitala mi je jer sam osvojila prvu republičku nagradu za sastav i kao nagradu dobila sam putovanje sedam dana na Ohrid. U to vreme, nagrade su bile takvog tipa…

Da li Vas je to stimulisalo da kasnije upišete studije književnosti?

– Sigurno. Ja sam neko ko non-stop čita, mnogo volim knjige, međutim, kada sam upisala studije, počela sam da radim za Kulturno prosvetnu zajednicu Vojvodine honorarno. Vodila sam priredbe kulturno-umetničkih društava što se obično dešavalo u Srpskom narodnom pozorištu. A onda se desilo da je direktor Kulturno-umetničkog društva "Sonja Marinković" predložio Kulturno-prosvetnoj zajednici da radim i za njih, pa sam tako počela i tamo da radim. A onda me je obavestio da iz programa dokumentarnih filmova Televizije Novi Sad traže mladu novinarku za emisiju “Znanje imanje”. Te kultne emisije se svi sećaju i dan-danas postoji. Emitovala se nedeljom uživo. Otišla sam na audiciju i odmah prošla. Tada sam uporedo i studirala, pa nekad nisam bila redovna na predavanjima. Počela sam da radim i zarađujem. To je bila 1987. godina. Tako su me televizija i novinarstvo odvukli. Nikada nisam imala nameru time da se bavim i često umem da kažem da: 

"Nisam ja izabrala novinarstvo, nego je novinarstvo izabralo mene"

Kako su izgledali vaši počeci u novinarstvu?

– Mnogo sam putovala i mnogo smo terenski radili i to u celoj bivšoj Jugi i dobila sam ogromno poverenje i veliku priliku od mojih tadašnjih mentora koji nažalost danas nisu živi, a koji su bili ne samo gradske, nego vanvremenske face Novog Sada, a to su Obrad Suvajdžić i Slobodan Nenin, bardovi novinarstva od kojih sam učila, a koji su uređivali dokumentarno obrazovni program. Oni su mi dali priliku da sama uradim dokumentarac "Nacionalizam i mladi". Emisija se zvala "Omladinski forum" i ako se dobro sećam, to je bila 1989. godina. Tu emisiju sam radila u svim bivšim republikama. Radili smo terenski sa kamerom 16 milimetara, nije tada postojala digitalna kamera. Dokumentarac je iz Kazneno-popravnog doma “Istok” sa Kosova gde sam jedina od novinara uspela da uđem, čak ni “Crvena borba” u ono vreme koja je pisala feljton o tome nije dobila dozvolu, ali sam sedam dana čučala ispred kancelarije tadašnjeg sekretara i izdejstvovala ulazak kako bih razgovarala sa političkim zatvorenicima. Taj dokumentarac na koji sam jako ponosna, dobio je nagradu na festivalu dokumentarnog filma.

Sve moje kolege govorile su kako je nemoguće da uđem u KP dom jer ni “Crvena borba” nije dobila dozvolu, ali sam verovala da ništa nije nemoguće. Tada je Obrad Suvajdžić rekao: "Ova mala će biti opasan novinar"

Kako je splet ratnih okolnosti uticao na Vaš život?

– Kada sam diplomirala i kada je počeo rat, dobila sam vizu i otišla u Kanadu i tamo provela godinu dana radeći kao dadilja. Stalno sam pratila vesti na CNN-u, BBC-u o tome šta se dešava na ovim prostorima i prosto sam morala da se vratim. Nisam mogla da budem tako daleko dok se moji ovde muče i onda sam došla u Srbiju i zaposlila se u firmi koja je imala bazu u Budimpešti, pa sam zatim švercovala pelene da bismo mogli da preživimo. Toga se ne stidim. Sve sam radila da pomognem svojim roditeljima. Svog supruga sam upoznala pre odlaska u Kanadu i ponovo smo se sreli i venčali po povratku, dobili sina Marka i tih prvih godinu dana sam bila samo fokusirana na dete. Bilo je jako teško, gotovo jezivo pregurati tako teško vreme u zemlji sa malim detetom. Sećam se da sam, kad bi muž primio platu, išla u jednu malu radnju na Novoj Detelinari da kupim jednu bananu da ispasiram detetu. Nisam imala za više.

– 1996. godine dobila sam poslovni poziv od Roberta Čobana, mog velikog prijatelja koji je danas apsolutni mag kada su u pitanju i novinarstvo i print. Redakcija je bila u Alekse Šantića u jednom malom stanu, postojala su četiri kompjutera i ja sam bila peti zaposleni. “Svet” u ono vreme nije bio tabloid nego samo revijalna štampa. Tu sam provela devet divnih godina u štampanom mediju. Kasnije smo oformili i “Svet plus” za dijasporu i kada se već prešlo na tabloidnu formu jer je u to vreme to postalo ekonomski isplativo, onda smo dobili poziv od Televizije Pink da to ekranizujemo. Četiri godine sam sedela na dve stolice radeći uporedo emisije plus dvoje male dece. Onda sam rešila da se vratim na televiziju i na Pinku sam radila 13 godina, do 2013. kada sam dala otkaz.

Da li je rad na Televiziji Pink bio “ružičast” period Vašeg života?

– U početku je bilo zaista lepo, nakon čega je usledio period kada je bilo manje lepo, ali je meni otac umro 2007. godine i njegova je želja bila da jednog dana uradim ono za šta sam se školovala, a to je da sednem i napišem knjigu. Dve godine kasnije skupila snage da to uradim i tako sam napisala “Ringišpil” i onda me je vlasnik izdavačke kuće “Laguna” pozvao i pitao da li želim da to i objavim. Prvo sam odbila jer sam imala 40 godina i smatrala sam da ne treba da objavljujem bilo šta, ali sam pristala tako što sam rekla da knjigu daju najoštrijem kritičaru, pa ako on kaže da je knjiga dobra, onda možemo da štampamo. Međutim, rekli su mi kasnije da nije dobro nego jako dobro. “Ringišpil” je ugledao svetlo dana 2010. godine u avgustu i danas je to najprodavanija knjiga u istoriji izdavačke kuće “Laguna”, od domaćih autora.

Kako gledate na opštu tabloidizaciju kulture, iliti, tabloidnu kulturu?

– Televiziju ne gledam od kada sam otišla sa nje, trudim se da što manje čitam portale jer mi svaki put pozli. Ne postoje nikakve granice i sve je postalo obezvređeno toliko da je to užasavajuće. Rijaliti programi su ono što narod bira da gleda. Mnogo se promenilo od vremena kada sam ja počinjala do danas, ne mogu vam opisati koliko jer je razlika nezamisliva. Tog trenutka kada je novinarska shema postala onakva kakva je danas, odlučila sam da napustim novinarstvo. Ja jesam radila intervjue u svojoj poslednjoj emisiji “Dobro veče Srbijo” sa raznoraznim ljudima, od profesora, sportista, ministara do Cece i ličnosti sa estradne scene, ali sam u nekom trenutku osetila da mi tamo više nije mesto.

Pošto živimo u doba senzacionalizma naročito u branši novinarstva, da li postoji potreba za senzacionalizmom i na književnoj sceni?

Naravno. Danas postoji publicistika koju ne mogu da svrstam u književnost, ali neću navoditi ni dela ni imena jer je to ružno. Kao što možete da gledate svašta isto tako možete svašta i da čitate, ali opet, izbor je na čitaocu. Niko ljude ne sili da bilo šta prate. Za razliku od televizije na književnoj sceni postoji cenzura bar u izvesnoj meri. Pošto sam spominjala svoju izdavačku kuću “Lagunu”, znam da svaki rukopis prolazi strogo kroz uredničke ruke, da ne može svako baš da objavi knjigu, da ipak postoje neki kriterijumi, tako da u književnosti ipak postoje neka pravila koja nisu izumrla.

Za razliku od televizije na književnoj sceni postoji cenzura bar u izvesnoj meri

Vaše knjige se baziraju na izmišljenim situacijama. Koliko Vaši junaci prolaze kroz situacije koje realno mogu da se ostvare u realnosti?

– Ja pišem o životu. Žanrovski, to jesu drame, a kada su drame u pitanju onda se očekuje i zaplet i rasplet i duboka ljubavna priča. Za poslednju knjigu “Njegove bele rukavice” neke dame mi zameraju što nisu toliko plakale. Ja sam želela da napravim iskorak i da napišem takođe životnu priču, dramu sa istorijskim elementima, ali hajde da malo odmaknemo od patosa. Knjiga je već šezdeset i nešto dana prva na top listi na moje ogromno zadovoljstvo.

Knjiga “Kofer iz Berlina” predstavlja dve epohe koje se na kraju sublimiraju u jednu priču. Izjavili ste da je to knjiga koju Vam je bilo najteže da je napišete…

– Jeste, zato što sam patila uz tu knjigu. Svi moji romani jesu izmišljene priče, ali istorijske činjenice su verodostojne. Bila sam u Sankt Peterburgu i razgovarala sam sa Verom čija je porodica stradala u opsadi Lenjingrada. Zbog te knjige putovala sam i u Sankt Peterburg i u Berlin i ona je vrlo složene strukture i bilo je teško napisati je, ali je, povrh svega, taj stvaralački proces i najteži i najlepši. Duboko proživljam pisanje svake svoje knjige i tu živu emociju delim sa čitaocima.

Gde pronalazite rečenični stimulans?

– To je neobjašnjivo. Mislim da mi je Bog poklonio dar. Noć mi je odvojena za pisanje. Kada se ujutru probudim i skuvam kafu i pročitam rečenicu prosto ne mogu da verujem da sam je ja napisala. To je vrsta ogromnog zanosa. Ne pišem kada nemam inspiraciju. U stanju sam da ne napišem mesec dana ni jednu jedinu reč, a onda mi dođe da noćima i danima sedim i pišem. Građu za roman istražujem između devet meseci i godinu dana, a aktivno pišem dva ili tri meseca, tako da sama priprema mnogo duže traje.

Da li ste tokom karijere pristajali na sve, ali samo pod svojim uslovima?

– I u životu i u poslu moraju se praviti kompromisi, ali nisam pristajala na kompromise koji bi mene poništili. To je nešto na šta nisam pristala, a bilo je takvih situacija. Naravno, nisam mogla da odbijem zahteve onoga ko je iznad mene i ko me plaća da ugostim određene ličnosti koje nisu po mom ukusu, ali trudila sam se da taj deo posla odradim profesionalno.

Šta smatrate epohalnim potezom u svojoj intimnoj biografiji?

– Najepohalnijim potezom u životu smatram dva datuma kada sam rodila svoju decu i na to sam najponosnija. I to zaista kažem iz srca. Nisam ništa drugačija od ostalih mama, ali hvala Bogu na majčinstvu. Marko i Dunja su toliko kvalitetni, uspešni i divni mladi ljudi koje sam uspela da ne opteretim svojim imenom. Moja deca nikada nisu osećala moj teret javne ličnosti koji mi sve teže pada kako godine odmiču. Uspela sam da ih naučim da ne sude o ljudima koje nisu upoznali i o knjigama koje nisu pročitali, da nikoga ne vređaju i ne povređuju, da budu empatični i da budu dobri ljudi i to je moj epohalni uspeh.

Da li ste u životu morali da se izvinjavate ljudima zato što ste lepi, pametni i uspešni?

– Nisam se zbog toga izvinjavala, ali sam se često unižavala i poništavala, a sve što sam postigla postigla sam isključivo svojim trudom i radom. Niko mi nikada nije ništa pomogao, niko me nije preko veze zaposlio, ni u čiji krevet nisam ušla da bih došla do nekog cilja. Velikim trudom i poštenim radom postigla sam sve u životu i zato neću nikome da se izvinjavam.

Bila skromnija nego što je trebalo, to sam radila celog života i smatram to svojom greškom, zato što sada u ovim godinama znam da skromnost nije vrlina

Kako Novosađani gledaju na Vaš uspeh?

– Verovatno nikada neću dobiti priznanje od ovog grada iako sam napisala knjigu o njemu u “Pismu gospođe Vilme”, ali su zato Novosađani potpuno druga priča. Ovako tiražan pisac nikada neće dobiti književnu nagradu, ali ona i nije potrebna jer su najveća nagrada moji čitaoci, ali kada me pitate za sugrađane, redovno me zaustavljaju da se slikamo, da popričamo i nikada u svom rodnom gradu nisam imala loše iskustvo i jako volim Novi Sad. Proputovala sam više od pola sveta, ali mislim da ne bih mogla da odem odavde.

Koje reči Vam zastanu u grlu kada se spomene Novi Sad?

– Ono što bih ja rekla, sve je rekao Đorđe Balašević u svojoj pesmi “Čuvaj mi Bože Novi Sad”:

"Čuvaj mi, Bože, Novi Sad
od svega što ga spopalo…
Čuvaj mi barem ovo sad
dok i to nije propalo.

Čuvaj mi, Bože, Novi Sad
zaposednut i poražen…
Gde je sad onaj lepi grad
doteran i uobražen?

Čuvaj mi moje Laloše
što sve to podnose po svom…
Čuvaj mi moje dođoše
koji su ovde našli dom.

 A najviše mi čuvaj nju
nek joj se zlobni povinu
kad na biciklu preleti
Dunavsku i Zmaj Jovinu.

Čuvaj mi, Bože, tambure,
uspavanke iz šalajke
i ono malo neba
iznad Salajke.

Sa bele ruže Panonske
padaju zadnje latice…
Na stope predaka
i senku Matice.

Čuvaj mi, Bože, Novi Sad
dok rđa se ne u’vati…
Čuvaj, jer će i on tebe možda
opet čuvati."

 Autor teksta: Ana Bugarinović