Jovan Adamov, kompozitor, dirigent i muzičar: Danas se ulaganje u decu računa kao trošak, a ne kao investicija

Jovan Adamov, kompozitor, dirigent i muzičar: Danas se ulaganje u decu računa kao trošak, a ne kao investicija

Obeležio je detinjstvo mnogim generacijama, preko kultne dečije emisije "Muzički tobogan". Nastupao je sa najvećim muzičkim imenima iz domena džez i popularne muzike, a mnogima od njih bio je "vetar u leđa". Kao kompozitor, dirigent, muzičar i osoba zaslužna za niz značajnih manifestacija, dobitnik je više nagrada za doprinos kulturi i životno delo. Iako je u penziji, i dalje vredno radi, a nedavno je napravio prvi tamburaški mjuzikl koji uskoro treba da bude plasiran javnosti. Priprema tri muzičke notne knjige za decu, za koje se nada da će ih imati sve školske biblioteke.

Jovan Adamov rođen je 1942. godine u Čoki. Gimnaziju i muzičku školu je započeo u Senti, a u Novi Sad je došao kako bi pohađao gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj" i srednju muzičku školu “Isidor Bajić”, gde su mu, kao mladom violinisti, predviđali blistavu solističku karijeru. Kao paralelni instrument bira kontrabas. Nakon školovanja, zapošljava se u Radio Novom Sadu kao kontrabasista. Od tada njegova karijera kreće vrtoglavom brzinom, a pored kreiranja muzike, deo sebe je utkao i u organizaciju važnih festivala i drugih manifestacija. Opus njegove delatnosti je ogroman i prosto je nemoguće nabrojati sve što je učinio za kulturu našeg grada i zemlje. I danas radi dečje festivale u Crnoj gori i BIH i žali za vremenima kada je Novi Sad bio centar kvalitetnog sadržaja za decu. Njegove ćerke Tamara i Marina su entuzijaste kroz čiji rad je takođe prožeta muzika, a naslednik u kojeg će se tek ulagati je dvogodišnji unuk Maksim.

 


Sa čika Jocom, kako ga većina nas i pamti iz detinjstva, razgovarali smo o Novom Sadu nekad i sad, "Toboganu i Minji", muzičkim i dečijim festivalima, velikim muzičkim zvezdama i današnjoj situaciji na kulturnoj sceni. Sa svojih 79 godina, i dalje živahan, pun energije i nasmejan, sa nama je rado podelio mnoge uspomene i svoja lična poimanja.

Muzika je obeležila i Vaše detinjstvo. Kako ste počeli da se bavite njom?

– Moj otac Svetozar je bio violinista amater, samouk, ali muzički pismen. U slobodno vreme je pravio muzičke instrumente, tako da sam odmalena bio okružen njima. Obučavao je sviranju i seosku decu i to besplatno, ali je smatrao da nije dovoljno dobar da podučava i svog sina, pa je mene upisao na časove violine kod penzionisanog kapelnika koji je tad stigao iz Praga. Kad sam došao u Sentu, već sam bio svirač na nivou završene muzičke škole, pa sam je ubrzano i završio.

Kako su izgledali Vaši muzički počeci u Novom Sadu?

– Šezdesetih godina u Novom Sadu održavale su se žive svirke, a ja sam svirao u najmanje tri orkestra, jer je svima trebao basista. Non stop sam špartao po gradu biciklom, sa kontrabasom koji sam jedva nekako nosio. Tako je moja karijera kao muzičara i zapečaćena, jer je muzika kao i kad sednete za volan, niko vas posle odatle skloniti neće. Paralelno sam studirao i mašinstvo, najviše zbog roditelja, jer su muzičari u to vreme bili asocijacija na kafanu. Na četvrtoj godini su računali na mene da ću ostati da radim kao asistent na fakultetu, ali sam tada već bio član Velikog plesnog orkestra i ansambla Bobana Dimitrijevića, jednog od najboljih saksofonista u Jugoslaviji...

Uspeh se brzo zahuktao?

– Odjednom su počeli da "pljušte" koncerti sa tadašnjim velikim zvezdama, pa koncerti sa Radmilom Karaklajić po Sovjetskom savezu, gde smo za četiri meseca održali 119 koncerata. Po Mađarskoj su nas zvali "Crveni đavoli", jer smo nosili bele pantalone, bele cipele i somot sakoe na crveno-crne štrafte, a sa nama su nastupala najveća imena njihove scene. To je bio džez bend, ali svirali smo svašta, pa i popularnu muziku, tako da smo sporadično pratili raznorazne zvezde – i Mikija Jevremovića i zagrebačku, sarajevsku i skopsku estradu. Svirao sam i u Big bendu, gde je bilo 16 profesionalnih muzičara.


Gde se tada izlazilo po Novom Sadu? Pretpostavljam da ste išli na čuveni korzo i igranke...

– Na korzou sam upoznao svoju suprugu, korzo je bio ono što je danas Fejsbuk, tu smo saznavali sve jedni o drugima. Kultno mesto je bila i takozvana "Žuta sala" u hotelu "Vojvodina", gde je bilo stecište svih estradnih delatnika. Igranke su bile u "Jovinoj" gimnaziji i Radničkom domu, tu su dolazile i mame kao pratnja ćerkama. Za školarce je trajalo do osam uveče, a za starije do 23 časa. Bio je i Dom omladine, prekoputa Futoške pijace, gde je Big bend manjeg formata svirao komercijalni džez, sving, valcer...

Imali ste i životnu priliku da svirate sa svetskom zvezdom kao što je bio Luj Armstrong?

– Svirao sam tada u Diksilend bendu, gde su bili ubitačni muzičari, jedini iz benda sam ostao ovde. Sa njima sam 1967. dočekao i Luja Armstronga, za čiji doček smo smislili posebnu pesmu. Kada je ušao, raspakovao je trubu i svirao sa nama. To je neverovatna uspomena.

Muzički festivali tog doba bili su vrlo impresivni?

– Pravljeni su jako dobri programi. Omladinski festival u Subotici, najznačajniji muzički festival tog doba u Evropi, pokrenut je 1961. godine, njegov osnivač je bio Joška Kovač, otac Kornelija Kovača, a mi smo kao mladi autori tamo slali bezbroj kompozicija. Svi ostali festivali bili su namenjeni već formiranim imenima. Tako se rodio bend Leb i sol, Parni valjak, Kemal Monteno, Josipa Lisac, Neda Ukraden... Tamo sam učestvovao sedam godina, a onda su počele opstrukcije zbog toga što smo iz Novog Sada... Ja sam bio prvi koji je i nepoznate mlade vokalne soliste počeo da plasira na Opatijskom festivalu i na Beogradskom proleću. Redovno sam pisao pesme Ljiljani Petrović i pokupili smo sve moguće nagrade. Predložio sam i Đorđa Balaševića, ali se njemu nije svideo dres kod, pa je nastupao u džemperu i patikama, a posle odustao. Novi Sad nije bio ni na jednom važnom putu, ni trgovačkom, ni kulturnom, sve se odvijalo na liniji Ljubljana-Zagreb-Beograd-Skoplje, zato sam i forsirao naše mlade soliste.


Otkrili ste i podržali mnoge današnje muzičke zvezde?

– Mislim da sam i Zdravku Čoliću pomogao da postane to što jeste. Neko se dosetio da se festival u Opatiji preimenuje u "Dane jugoslovenske zabavne muzike" i da pobednik predstavlja Jugoslaviju na Evroviziji. Tu je učestvovao i Zdravko, mladi harizmatični pevač, sa jakom pesmom. Mogli smo anonimno da glasamo, jer je organizacioni odbor ujedno bio i žiri, a moj glas je bio jedan od presudnih. Tako sam i Tanju Banjanin "izgurao" u Herceg Novom. Moj motiv je uvek bio taj da kvalitet mora da dobije vetar u leđa. To kad bi se radilo i danas, mnoge stvari bi bile drugačije.

Radio-televizija Novi Sad bila je kuća za koju ste dugo radili. U to vreme tu su nastajali programi koji su ostavili traga?

– Radio-televizija Novi Sad je u Jugoslaviji bila najjača u dva segmenta: u dečijim i u muzičkim šou programima. U tadašnjoj "Željoteci" su svirala dva velika orkestra i nastupali su najveći likovi sedamdesetih i osamdesetih godina, iz svih segmenata javnog života. Niko to bolje od nas nije radio. To je bio suviše veliki projekat da bismo mogli da ga radimo samo sa Srbijom, pa je prekinut početkom devedesetih. Meni je žao što toga nema.

Moj motiv je uvek bio taj da kvalitet mora da dobije vetar u leđa. To kad bi se radilo i danas, mnoge stvari bi bile drugačije...


Uz "Muzički tobogan" odraslo je puno generacija i ta emisija se i danas prepričava, jer ne postoji ništa slično. Kakve su Vaše uspomene na to vreme?

– Nema ništa slično i, nažalost, neće ni biti. To nije jeftin projekat, a danas nemamo nekog kome je stalo da se bavi time. U kulturi uopšte su zaposleni ljudi koji nisu kvalifikovani i iza sebe nemaju ništa značajno što su uradili. "Tobogan" je trajao 19 godina. Bio je velika odgovornost, iziskivao je velike pripreme. Ima i dalje raznih dečijih programa i festivala, ali ta deca su danas zloupotrebljena, služe nekom da uzme novce od organizacije. Program "Tobogana" je bio osmišljen kao zabavno-edukativni, a teme su bile iz kvalitetnih udžbenika. Deca su kroz zabavu povećavala znanje, što je uticalo i na podizanje nivoa nastave iz muzičkog, jer su deca bila motivisana da učestvuju u emisiji. Imali smo oko 500 dece u studiju, a učesnici su bili probrani. Emisija je podsticala i razvijanje drugarstva između dece iz različitih gradova i republika. Takođe, deca su dva meseca pre početka snimanja bila sklonjena sa ulica, a u pitanju je na stotine njih. Organizacija je bila dovedena do takvog savršenstva da smo mogli da idemo i u direktni prenos. Bio je to savršen timski rad. Minja je bio eksponer, a ja kao eksponer dva sam stajao ispred orkestra, ali svi oni koji se nisu videli su bili jako bitni. Kad bi se snimanje završilo, mi nismo odmah odlazili kućama, već smo razgovarali o tome šta bi moglo da se poboljša. Svako je mogao da kaže šta je zapazio.


Kako je počela Vaša saradnja sa Minjom Subotom, koja je trajala godinama?

– Krenula je preko muzike. Prvo sam radio sa njegovim bratom Sašom, koji je bio vrsni pijanista, pa smo snimali za Minjinu ploču "Deca su ukras sveta". Posle toga je Novi Sad dobio sjajnog urednika Dečijeg programa, Miroslava Nastasijevića, vrunskog književnika koji je pisao sjajne pesme i on je i dao ideju za "Tobogan" i pozvao Minju koji je već bio poznat kao voditelj šou programa, a Minja je pozvao mene. Svako je dao svoj doprinos – Minja kao voditelj i scenarista, ja u domenu muzike, a Nastasijević je organizovao tim. Minja i ja smo iz uspešne saradnje kroz "Tobogan" i kasnije decenijama radili niz stvari – "Beogradsko dečije proleće", "Zlatno zvonce" u Novom Sadu, dečji festival u sklopu Zmajevih dečjih igara... Bili smo uključeni u mnogo toga u regionu i uvek smo svuda preporučivali decu iz "Tobogana".

"Tobogan" je plasirao i mnoge buduće zvezde?

– Mnogi ljudi koji vladaju scenama u svetu su prošli kroz "Tobogan". Kada je pijanistkinja Marina Arsenijević nastupala u Gradskoj kući, gde je čarobno svirala i bila je prava pojava, već je uradila puno toga po svetu. Prišao sam joj da izrazim svoje divljenje, a ona mi kaže: "Pa, čika Joco, ja sam bila kod Vas u "Toboganu"! Tamo je otkrivena i Leontina, a učestvovali su čak i mnogi istaknuti političari, kao što je bivši gradonačelnik Igor Pavličić.


Šta se posle dešavalo sa dečijim festivalima i manifestacijama u gradu i zemlji?

– Jedno vreme su buknuli, zato što se mnogi gradovi, koji nemaju dovoljno atraktivan program ni novaca, late dece, jer deca ne dobijaju honorar, pa računaju da za male pare mogu da naprave nešto. Tu dolazimo do tužnog saznanja da se ulaganje u decu računa kao trošak, a ne kao investicija. Minja i ja smo svojevremeno pokrenuli novu akciju u više gradova, "Mini-tini fest", takmičenje vokalnih solista osnovnih škola u pevanju savremene dečije pesme, jer su dečije pesme izumrle, nema ih na televiziji. Danas nam na audicijama deca pevaju šund, što bi Slovenci rekli "agropop". U Novom Sadu sada ima jedan dečiji festival. "Zmajeve dečije igre" se ponose tradicijom koja je nekada bila, a sada se u okviru njih pojavljuje bina koja više ne odgovara nijednim standardima, sa dva skromna zvučnika i daskom na koju se zakače sponzori i ispred bine imate 50 do 100 ljudi. Para ima dovoljno i one nisu razlog tome.

Danas nam na audicijama deca pevaju šund, što bi Slovenci rekli "agropop"


Šta, prema Vašem mišljenju, nedostaje u današnjem kulturnom segmentu Novog Sada?

– Ne polaže se dovoljno pažnje tradiciji, u smislu razvijanja sadržaja i inovativnosti u okviru toga. Našu etno muziku su i u svetu prepoznali i iskoristili je, a ovde se ne ulaže dovoljno u nju. Bio sam na jednoj konferenciji u Muzeju Vojvodine gde nam je obznanjeno da je tamburaška praksa upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. Kao čovek iz te branše, sa saradnicima sam prepoznao važnost tambure pre petnaest godina. Joca Pejčić je osnovao svetski "Tamburica fest", a potom smo napravili Svetsku tamburašku asocijaciju. Lepo je i da je država to prepoznala, ali šta tačno mi imamo od toga? Imamo da jedan svetski "Tamburica fest" od Pokrajine dobije 500.000 dinara. Šta sa tom sumom možemo? Da platimo tri autobusa. Ako može "Exit" da uđe u finansiranje, da ne mora da razmišlja o tome, trebalo bi i ovakva manifestacija. Na primer, Zmajeve dečije igre dobijaju ogromne pare na osnovu stare slave iz vremena Radeta Obrenovića, a kvalitet je opao. Deca moraju da imaju jednu centralnu proslavu, kao što smo nekada radili Minja i ja u Srpskom narodnom pozorištu. To je ujedno i stvaranje nove publike u pozorištu, ne možete odmah na "Rigoleto" da ih pozovete. Oni to kultno mesto treba da prepoznaju. Tu su nastupali pisci iz čitanke, a ne bilo ko. Tu smo predstavljali nove knjige, nove pesme, pa čuda od dece. Danas, kada naša deca osvoje neku nagradu na svetskim takmičenjima, to znaju samo roditelji. To mi fali, da delatnosti za decu budu prepoznate i da to bude nešto veliko, gde će se predstaviti talentovana deca iz Novog Sada i okolnih mesta i da ona osete važnost svog detinjstva i motivaciju da se učenje i trud isplate. Ta kulturna scena mora malo da se uredi. Kultura nikad nije punila kase, u kulturu se investira. Ako se nešto organizuje, na čelu toga treba da budu ljudi koji svojom biografijom to zaslužuju, kao što su Ljuba Ršumović, Pero Zubac i Tode Nikoletić, a ne neko ko je blizak onima koji postavljaju program. Važno je koga postavite i za Ministra za kulturu, da to bude neko čija delatnost se prepoznaje. Ima kvalitetnih ljudi, ali su u zapećku, mnogi se nisu snašli u ovom savremenom dobu.

Pružale su Vam se prilike da živite i radite u inostranstvu. Šta Vas je ipak zadržalo u Novom Sadu?

– Imao sam mogućnosti da svoje zamisli plasiram na tržište kulture. Nisam radio za velike novce, ali sam u radničkoj porodici vaspitan tako da je svaki dinar neka vrednost i da ne moram da budem bogat da bih bio srećan. A bilo mi je najvažnije da budem srećan u tome što radim. Osnovni motiv mi je bio da uvek budem u društvu onih koji su bolji od mene.

...To mi fali, da delatnosti za decu budu prepoznate i da to bude nešto veliko, gde će se predstaviti talentovana deca iz Novog Sada i okolnih mesta i da ona osete važnost svog detinjstva i motivaciju da se učenje i trud isplate...


Koji su Vaši omiljeni delovi Novog Sada?

– U Novom Sadu volim pešačku zonu, ta me arhitektura podseća i na gimnazijske dane. Kao student sam živeo u Ulici Laze Telečkog. Takođe, volim novosadske pijace i da razgovaram sa ljudima koji proizvode zdravu hranu. Ja živim na Telepu i svaki drugi dan svratim na Satelitsku pijacu, ali volim i Limansku, jer je šarena. Kod pijaca je jedino problem naći parking, osim Satelitske. Novosadski kej je prelep, moji prijatelji iz inostranstva su mu se uvek divili. Naš Štrand, sa sadržajima koje nudi, je jedinstven. Od kafića, volim "Makijato" kod Limanskog parka i "Špajz salaša 137" na Ribljoj pijaci. Volim da odem na tvrđavu, mada je sada previše urbano. Na ručak često odem u "Akva Doriju" i "Kod Braše" u Begeč.


Šta Vam se u našem gradu ne dopada?

– Ne daj bože da krenem biciklom sa Telepa u centar. Vidim da se gradi jedan deo biciklističkih staza, ulaže se u to, ali toga nikad nije dovoljno. U Futoškoj ulici i prekoputa bolnice su sve džombe, većim delom moram da vozim pešačkom stazom. Sad se obnavlja strana koja nije bila toliko kritična. Grad nekontrolisano izdaje građevinske dozvole, evo kod mene u susedstvu su završili rušenje prizemnih kuća i mene će sad okružiti zgrade, pa ću narednih godina gledati da pobegnem sa Telepa. Nedostaje mi onaj restoran na tvrđavi gde je Janika Balaž svirao, sa onim okruglim svodovima. Sad je to pretvoreno u niz malih restorana, ali je ono bilo jedno reprezentativno zdanje u koje sam vodio ljude iz Evrope i sveta i takvo mesto fali, gde možeš da odvedeš veći broj gostiju a da nisu zbijeni, da osete atmosferu. Žao mi je što je prepolovljena Riblja pijaca, ona je bila kultno mesto u gradu, a pola od toga se pretvorilo u parking i u neko mesto za sedenje.

Pokušao sam da zakažem termin kod gradonačelnika kao i svaki građanin, putem broja telefona koji sam našao na sajtu. Dami koja se ljubazno javila sam rekao da želim termin za razgovor, rečeno mi je da će biti preneto šefici kabineta. Nisu mi se javljali...


Vaša poruka za Novosađane?

– Da neguju kulturu u saobraćaju. Ja sam pasionirani obožavalac biljaka i smatram da na slobodnim travnatim površinama treba da se ponašamo kao u svom dvorištu. Nemojte parkirati na travnatim površinama, one su živa bića. Gradskim službama poručujem da takve ljude kažnjavaju takvim kaznama da im više nikad ne padne na pamet da to učine.

U kakvim ste odnosima sa lokalnim političarima?

– Sa svim političarima sam u dobrom odnosu, zato što je njima važno da sa mnom budu u dobrom odnosu. Međutim, kada sam predlagao neke projekte iz oblasti kulture, niko se nije toga latio. U Novom Sadu ne postoji nijedna manifestacija gde su uključena deca iz lokalnih sredina i novosadskih škola. Naš projekat "Školsko zvono" je realizovan davnih godina i dobili smo sramotno malu sumu. Na kraju je i to ukinuto i to od strane nekvalifikovanih osoba. Sve gde nema novaca ispada nepotrebno. Pre pet, šest godina sam doveo imućne ljude iz Evrope koji su hteli da investiraju u JKP "Čistoća", sa početnim kapitalom od 30 miliona evra. Ideja je bila da izgrade fabriku za preradu smeća. Otišli su kod direktora, koji ih je ljubazno primio, ali je rekao da on ne odlučuje o tome. Nisu znali kako da dođu do gradonačelnika i zamolili su me za pomoć. Stiacajem okolnosti, gradonačelnika sam upoznao na nekom od događaja u Gradskoj kući, ali nisam želeo da ga kontaktiram lično, već sam pokušao da zakažem termin kao i svaki građanin, putem broja telefona koji sam našao na sajtu. Dami koja se ljubazno javila sam rekao da želim termin za razgovor, rečeno mi je da će biti preneto šefici kabineta. Nisu mi se javljali, pa sam zvao ponovo i objasnio o čemu se radi, da je to nešto značajno za Grad. Nikad mi se posle nisu javili. U međuvremenu sam dobio i Februarsku nagradu, ali šta to vredi.

Nedavno ste napisali i tamburaški mjuzikl, prvi u svetu?

– Tako je, zove se po jednoj pesmi "Palo inje, pao sneg". Kad je počela korona, iskoristio sam vreme da to pripremim. Ponudiću ga Srpskom narodnom pozorištu i verujem da će to biti popularna predstava. Sadrži hit do hita, s tim što ih tekst međusobno povezuje. Sve se događa u jednoj lokalnoj kafani, glavni lik je siromašni momak koji hoće jednu curu, u koju se zagledao i bogataš. Već imam zainteresovane za izvođenja u Sloveniji, Banjaluci, Nišu, beogradskom Madlenijanumu...

Oceni vest:
31
7

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Dule

    pre 375 dana i 15 sati

    Ova priča za investiciju od 30 miliona evra je teško baronisanje. Čuj, ne znaju kako da dobiju gradonačelnika, pa zovu muzičara da im pokaže?! Kao da ne mogu kontakt nabaviti preko svoje ambasade ili ambasade Srbije iz zemlje iz koje dolaze.

    Oceni komentar:
    4
    3