Lazar Kuzmanov, arhitekta: Aktivizam građana je nešto što treba da pokreće razvoj grada

Lazar Kuzmanov, arhitekta: Aktivizam građana je nešto što treba da pokreće razvoj grada

S jednim od najistaknutijih predstavnika savremene novosadske arhitektonske scene razgovarali smo o detinjstvu u Titelu, školovanju u Novom Sadu i Beogradu, ali i o periodu aktivizma, godinama koje je proveo kao Pokrajinski sekretar, kao i o njegovoj velikoj ljubavi – muzici.

Novi Sad je zablistao starim sjajem početkom novembra, kada je u Muzeju savremene umetnosti, pred nekoliko stotina sugrađana, otvorena retrospektivna izložba novosadskog arhutekte i dobitnika ovogodišnjeg najvišeg vojvođanskog strukovnog priznanja u ovoj oblasti – nagrade "Đorđe Tabaković" koju već 25 godina dodeljuje "Društvo arhitekata Novog Sada" (DaNS). Nije bila "Noć muzeja", a ovaj kulturni prostor je bio ispunjen poštovaocima rada novosadskog arhitekte rodom iz Titela – Lazara Kuzmanova. Iza njega je 20 godina predanog rada, a naša kulturna javnost je prepoznala da je, kao i mnogo puta do sada, ova nagrada koja se dodeljuje za "izuzetan stvaralački i pregalački doprinos u oblasti arhitekture" otišla u prave ruke.


Lazar nas je ugostio u svom birou za koji kaže da je njegov svet. Još pre postavljenog prvog pitanja, započeli smo razgovor o stvarima koje ga tište poslednjih godina u Novom Sadu...  

– Kada se tridesetih godina gradio Bulevar (sad Mihajla Pupina), to je bio glavni ulaz u grad iz Beograda i arhitektura objekata koji su tada građeni je imala smisla, postojalo je neko jedinstvo – kad se silazilo s mosta Kraljice Marije imali smo niz građevina "na čelu" sa Banovinom da bi se nekoliko decenija kasnije ta celina zaokružila zgradom Pošte. Sad, kad ulazite u centralnu gradsku zonu iz pravca Temerinske ulice vidite pravu sliku grada – nižu se zgrade SNP-a i nezavršena Poštanska štedionica pa idu Nork i Hotel "Centar", a zatim "zalepljena" fasada Komunalne banke na novu "Pupinovu palatu". Potpuni arhitektonski nesklad.

I u sopstvenoj glavi sam vrlo često kontroverzan samom sebi


– Volim da eksperimentišem dok projektujem tako da sam i u sopstvenoj glavi vrlo često kontroverzan samom sebi. Zgrada u Šafarikovoj koju sam sad projektovao ima ramove oko prozora koji će biti zakrivljeni i davaće ritmiku objektu. Zgrada na Bulevaru pored "Daltonke" koja se izvodi će biti "agresivna", sa crno-belim smičućim elementima koje sad često koristim u arhitekturi. Došao sam u situaciju da se "igram" arhitekturom i da čak provociram svojim rešenjima. U mnogim novosadskim ulicama susrećemo se sa bezidejnom arhitekturom. Naravno da ima i odličnih izuzetaka. Sa tim arhitektonskim provokacijama nekad uspem a nekad i ne. To je sve deo umetničkog stvaranja.


Šta je, pored obrazovanja, uticalo na tvoj rad?

– Mnogo toga je uticalo na moj razvoj – u početku je to bilo bavljenje muzikom zatim aktivizam za vreme studiranja – Milošević, suzavci, ratna panika, ludilo devedesetih. Bio sam buntovnik, pošten do kraja – u Titelu je poštenje "vertikala". Roditelji su me tako vaspitali – govorili su mi "Lazo moraš da budeš ČIST". Tako sam odrastao i sad, kad se bavim ovim poslom, ne mogu drugačiji da budem.


Vratimo se na početak. Rođen si u Titelu u kom si proveo detinjstvo. Kakve te uspomene vežu za taj period i, kada uporediš,
šta tvoja deca nemaju a ti si imao dok si odrastao?  

– Rođen sam u aprilu 1968. i to baš u Titelu, u ondašnjem porodilištu koje je nedugo zatim prestalo da postoji. Odrastanje na selu tj. varošici kako mi Titeljani volimo da nazivamo naše mesto, daje ti neverovatnu lepotu življenja, posebno u takvoj sredini gde su se svi znali, gde je vladala čistota razmišljanja, druženja, neki drugačiji svet. Društveno uređenje 70-tih i počekom 80-tih godina je verovatno bio najlepši period u bivšoj Jugoslaviji i taj period je obeležio moje detinjstvo. Čini mi se da je taj život bio bez stresa, ljudi su imali drugačiji odnos prema svakodnevici, poslu, vaspitanju, škola je bila drugačija, deca takođe. Ne možemo sad da žalimo za tim vremenom ali to je ta mustra iz koje sam ja ponikao.


Kakav si bio đak u osnovnoj školi?

– Bio sam uvek "vukovac", često predsednik razreda, a najteži trenutak mi je bio 1980. godine kad sam kao predsednik Pionirske organizacije morao pred celom školom da kažem "Danas je umro drug Tito, molim vas da minutom ćutanja odamo poštu". To mi je bio najveći stres jer su svi razredi stajali postrojeni, a ja sam salutirao. Uvek sam nekako bio "kao Bane (dobri sin)" iz Đoletove pesme.


Zanimljivo je što si veoma mlad počeo da živiš sam...
 

– Sa 17 godina sam se preselio u Novi Sad, upisao Srednju građevinsku školu i živeo sam u svom stančiću na Detelinari. Pošto sam znao da želim da upišem arhitekturu, nisam hteo u Jovinu gimnaziju nego baš u Građevinsku i već sam se tada profilisao. Ta škola mi je puno pomogla da nađem sebe, da shvatim šta je arhitektura i bila mi je odlična odskočna daska za Arhitektonski fakultet. To je bio zamajac da, kao što sam nekad iz male sredine – Titela, prešao u Novi Sad, da se ponovo odlučim za fakultet kog nema u Novom Sadu i odem u Beograd nakon vojske. Ta sledeća stepenica je za mene bio pravi trenutak odrastanja – moja "tačka" gde sam počeo da shvatam šta je život a u tome mi je pomogao veliki grad.


Osim samog studiranja, čega se još sećaš iz
"beogradskog perioda"?

– Dosta sam svirao – u to vreme je rok scena bila na vrhuncu u staroj Jugoslaviji. Kasne osamdesete su verovatno bile najlepše godine i ja sam "uhvatio" sam taj kraj. Obožavao sam Bluz trio, išao na EKV, "šutao" se na koncertima Partibrejkersa, gledao sve predstave u novootvorenom Zvezdara teatru koji je bio revolucionaran – slobodan, otvoren i potpuno nekonvencionalan pozorišni prostor u gradu, išli smo u KST, SKC, na Akademiju. Poslednji koncert pre rata je bila svirka Nik Kejva na Akademiji. Bio sam oduševljen. Slušao sam raznu muziku, počeo sa Motorhedom, AC/DC, pa sam prešao na pank i Kleš, i na kraju "ostao" na bluzu. Sa 20 i nešto godina rokerski život mi je veoma prijao, a sada mi je muzika samo hobi.

Teško je fokusirati se na dete i kanalisati ga da ostane na pravom putu u zemlji u kojoj su deca potpuno izgubljena


S kojim bendovima si svirao?

– U studentskim danima sam svirao sa svojom titelskom ekipom, zvali smo se Mrlje, a posle sa Simić kvartetom, poslednjim nju vejv novosadskim bendom koji je radio pred kraj veka, i kad smo otišli svaki svojim putem i Simići su se ugasili. Svirao sam kratko vreme s Ponoćnim kaubojem, s Mićom Šilićem, mojim kolegom. Old fishermans blues bend je bio klupski bend, nastupali smo u "Dva psa", "Gerili", imali smo standardni repertoar, malo bluz, malo rok, bilo je neobavezno i opušteno. Svirke su bile subotom uveče i zabavljali smo masu – rokenrol je zabava i bendovi tako treba da se ponašaju, da pruže što bolju energiju. Nikad nisam voleo da sviram pod pritiskom – ne čitam note već stavim "usnjak" u usta i moram da budem dobro raspoložen da bi i nastup bio što bolji. Jako sam srećan što moj sin David odlično svira gitaru. Poslednjih par godina je učio od mog druga Čabe iz Osmog dana. Pre par meseci smo bili u Beču na koncertu Metalike, tata i sin, to je bio trenutak neverovatne sreće, iako ja nisam baš neki njihov veliki fan, David jeste i bio je fenomenalan događaj, spektakl. Divno je što momak u tim godinama (16-17) već ima dobar ukus. Nije da nisam učestvovao u njegovom muzičkom formiranju. Teško je fokusirati se na dete i kanalisati ga nekako da ostane na pravom putu u ovoj zemlji u kojoj su deca potpuno izgubljena…

ŽIKS KAO UČITELJ I INSPIRACIJA: "Mene je Žiks naučio da sviram usnu harmoniku. Mi smo Titeljani, bili smo kućni prijatelji i, kad sam ga video na koncertu Singersa imao sam možda 13-14 godina a on oko 20, oduševio me je zvuk tog njegovog instrumenta. Dao mi je neke skripte, podučio me je i pomogao mi da zasviram usnu harmoniku. Zbog njega sam počeo da sviram. Žiksa mi je bio veoma drag drug i živeo je za muziku. Često ga se setim pogotovo kad ne mogu da odsviram neke stvari kako ih je on svirao. Bio je neponovljiv. Usna harmonika je lep, nesvakidašnji instument, ne svira ga puno ljudi, može da se svira i stari rok i bluz i dan danas mi je ventil, kad mi padne klapna" – seća se Lazar svog prijatelja, legendarnog novosadskog muzičara Željka Đurđevca Žikse (1963–2012).
.


Izložba u Muzeju savremene umetnosti je privukla veliku pažnju i sam kažeš da si tih dana bio kao "rok zvezda" – bilo te je svuda...

– Projektovao sam 80 objekata za 20 godina, pola od toga je izvedeno a pola ostalo u projektu. Na izložbi sam prikazao 20 izvedenih objekata ali sam napravio i "vremensku liniju" koja prati sve moje kuće od 2000. do 2019. godine i preko nje me ljudi mogu sagledati kao arhitektu, kako sam sazrevao, tipologiju mojih kuća, mogu da vide moj odnos prema ideji, realizaciji i možda sad već i da prepoznaju, da kažu "e, ovo je Lazina kuća". Nadam se da sam izgradio neki svoj stil.


Često se žalimo na nedostatak zelenila u gradu, a i neke tvoje zgrade, na primer, ona u Vase Stajića koju si radio, u dvorištu takođe nema zelenila? 

– Nema, prosto nije bilo mesta jer je mala parcela. Za nedostatak zelenila u gradu, odgovornost nose i investitori i urbanisti a i mi projektanti. Mi smo egzekutori, mi na kraju zakucamo projekat, uradimo temelje i završimo zgradu. Ipak, pohvalio bih zgradu na uglu Futoške i Cara Dušana koju su neki nazvali "novosadska". U njoj smo koristili zeleni koncept arhitekture – svaki stan prema Futoškoj ulici ima ozelenjene žardinjere i ako sve bude ok, za dve-tri godine će taj deo fasade biti pokriven zelenilom a na krovu je zelena bašta. Volim da prolazim Ulicom Maksima Gorkog koja je izgrađena na osnovu Prvog regulacionog plana urađenog u Novom Sadu 20-tih godina prošlog veka – tu imamo glavnu saobraćajnicu, zelenu površinu, sekundarnu saobraćajnicu, imamo mali trg – Ferenca Fehera. To su zone pitomog stanovanja, spratnosti do dva-tri sprata, gde imaš lep drvored, gde se ljudi poznaju, gde na proleće ozeleni, miriše lipa… To su te zone novog Novog Sada koji je iznikao i počeo da se širi iz gradskog jezgra. Čak i Limani kao i Novo Naselje imaju duha, tamo su lepi stanovi, zelenilo, deca se igraju, druže, ti blokovi imaju smisla. Imaš zatvoren, poluotvoren blok sa puno zelenila. Devedesetih je krenula potpuna urbanizacija – zamena i interpolacija svega – rušiš kuću i gradiš novu, bez nekog identiteta i tada su propuštene šanse razvoja i humanizacije grada.

Političari dolaze i odlaze, a grad nam je sve neugledniji


Da li je bilo pokušaja da se to spreči?

– Dok sam kao mlad urbanista radio u "Zavodu za urbanizam" pokušavao sam da predložim nove ideje. Posle 5. oktobra prihvatio sam da uđem u politiku i pokušam nešto da promenim. Bio sam u politici i te četiri godine u Izvršnom veću pričao o prostornom planiranju, urbanizmu, legalizaciji – ideja je bila da stručnjaci budu na vodećim mestima ali se ni u tome nije istrajalo. Izašao sam iz politike pa tri godine bio predsednik Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) i probao sa tog mesta direktno da utičem na gradsku politiku ali nisam baš imao naklonost tadašnje gradonačelnice Maje Gojković i mi za sve to vreme za naše aktivnosti nismo dobili ni dinara iz gradskog budžeta. Možda zato što smo se bunili protiv behatonizacije centralne zone grada, što nismo hteli da sprovedemo konkurs za novu autobusku stanicu mimo plana, tri godine sam muku mučio da pokušam da ih ubedim da poštuju struku – ja sam arhitekta, vi ste političari, ali nisam mogao ništa da promenim. Izašao sam iz DaNS-a i onda je došla nova ekipa na čelo grada sa gradonačelnikom Pavličićem i nastavljeno je po starom. Odmah na početku su odbacili ideju za koju smo se borili i imali odlično konkursno rešenje, da se u Kineskoj četvrti izgradi novi Muzej savremene umetnosti uz svo poštovanje industrijskog graditeljskog nasleđa. Drugim rečima, političari dolaze i odlaze a grad nam je sve neugledniji. Pitam se da li se vredi boriti?



Šta se onda dogodilo?
 

– Supruga mi je te 2009. godine rekla da treba da budem pošten prema sebi. Podsetila me je da sam na prvim demonstracijama bio još 1989. kada smo se u Beogradu kao studenti pobunili protiv rata. Ukazala mi je na činjenicu da se nakon moje dvadesetogodišnje "borbe" ništa nije promenilo i da osim svojih živaca nisam uspeo ništa da pomerim. "Priznaj sebi da si izgubio i počni da se baviš sobom i svojom ahitekturom". Otvorila mi je oči. Prvi poraz i razočarenje sam doživeo kad su ubili Zorana Đinđića jer mi je bilo neverovatno da živim u zemlji gde mogu (takvog) premijera da ubiju kao psa. To je za mene bilo ogromno razočarenje. Ovaj veliki lični "poraz" mi je pomogao da donesem odluku da se "preselim" u svoj biro, da crtam, projektujem, smišljam svoje zgrade. I od tada stvaram pravu arhitekturu. Porazi očigledno nekad vode i do pobede.


U birou su okačene fotografije Zorana Đinđića, zastava FK
"Liverpul" i stara vojna karta Vojvodine na kojoj su iscrtana sva sela, svaki salaš…

– Govorili su o meni svojevremeno da sam autonomaš ali ja sam pravi lokalpatriota. Volim Novi Sad, al sam ipak pravi Titeljan. Često odem u moju varošicu, drag mi je Titel, iako poslednjih godina propada, žalosno je što su otišli svi koji su bili u prilici da mu pomognu, uključujući i mene. Pokušaću to da popravim. Tamo mi je porodična kuća, majka, odem da pomognem, sadim lešnike, sanjam da vozim brod po Tisi, pravim svoje vino…


Otkud Liverpul?
 

– Nikad nisam ozbiljno igrao fudbal ali sam voleo sport. Navijam za Liverpul jer, osim toga što dobro igraju fudbal, "Redsi" su, a meni je to omiljena boja. Pritom, moj prvi kontakt sa rokenrolom je bilo ubistvo Džona Lenona, nisam tada znao ni ko je on, imao sam 11 godina, bio sam potpuni klinac i ta fama u medijima me je privukla. Počeo sam da ih proučavam, da kupujem ploče i odjednom sam shvatio da imam sve vinile Bitlsa, da znam sve njihove pesme i Liverpol mi je bio meka nekog dobrog zvuka, atmosfere gde su ta četvorica momaka mogli da naprave toliko dobrih pesmama.


Kad smo već kod Bitlsa, šta kažeš za spomenik Joko Ono?

– Ipak je to samo "2021"… Ja sam Šajkašan, moji preci su vozili šajke i borili se za južnu granicu Austroguarske, neki su želeli, neki su morali. Šajka izgleda sasvim drugačije, ja sam i autor grba Titela i proučavao sam tu vrstu drvenih brodova. Onaj metalni čamac koji je tamo negde ispod tvrđave izložen, nema veze ni sa umetnošću ni sa šajkama ni sa istorijom, a Joko Ono tek nema veze s nama, bez obzira koliko je odlična umetnica i žena poznata po tome što je rasturila jedan legendarni bend (smeh).

MUZIKA KAO MUZA: "Muzika mi puno znači. Pre dve godine sam u jednom trenutku ostao sam u birou i imao sam da završim dva-tri velika projekta, sedeo sam noćima i slušao Leonarda Koena. On me je spasao ta tri meseca, taj njegov jednoličan glas mi je ulio neverovatnu snagu. Slušao sam i ranije njegovu muziku ali nisam bio toliki ljubitelj, ali onda sam sazreo i za Leonarda i rekao 'ili ću napraviti ove tri nove zgrade ili ću završiti sa arhitekturom'. Na svu sreću, napravio sam još pet zgrada. Volim da se vezujem za određene muzičare i njih 'eksploatišem' u nekom periodu. Odrastao sam na Džonijevim pesmama i njega slušam od 1981. kad sam kupio Filigrane, pa Ravno do dna, pa Sunčanu stranu ulice. Na njegovoj muzici sam odrastao i analizirajući njegove 'filozofske' tekstove, pokušavao sam da proniknem šta je hteo da kaže, pošto je bio veliki umetnik. U to vreme sam bio opsednut i muzikom EKV-a i Milana Mladenovića koji eto već četvrt veka nije s nama. Bio sam na poslednjoj godina fakulteta kad je umro, sećam se komešanja oko Novog groblja (u Beogradu), svi smo bili unezvereni i tužni i nismo bili svesni šta se desilo. Sad kad vratim film i pomislim da imam 50 godina a da je on umro s 34 shvatam koliko je mlad otišao i koliko je još mogao da da muzici. Srećan sam kad vidim aktivnog Rundeka – prvi koncert Haustora sam gledao u Bitef teatru 1989. godine kada su me potpuno oduševili njegov ples, duvači, punoća zvuka koju je tad imao bend. Sazrevao sam godinama uz određene muzičke fleševe koje sam dobijao. I dalje živim od muzike i ona me pokreće – u birou slušamo dobru muziku i u njoj pronalazimo inspiraciju i motivaciju za projektovanje" – ističe naš sagovornik. 


Kakav je tvoj odnos prema investitorima i koliko oni kreiraju izgled grada a koliko arhitekte?

– U Novom Sadu trenutno vladaju investitorski urbanizam i arhitektura. To ne mora uvek da bude loše, jer investitori imaju novac, da nema novca, ne bi se ni gradilo, sve to ima smisla i kad je jasna i čista pozicija arhitekte koji je školovan da stvara nešto, jasna je i pozicija investitora koji će za to stvaranje da plati. Ali kad investitor za svoj novac ne pita arhitektu, kad insisitira, kad arhitekta ne moze da nađe svoju poziciju i autoritet i kad zbog toga, da bi preživeo, prihvata ono što nikad ne bi dozvolio sebi da projektuje, onda nastaje problem. Nama je struka potpuno nesređena, ja sam zbog toga očajan, nemamo komoru, ne možemo da se zaštitimo, konkurencija je nelojalna, pa čak se i prodavci na pijaci dogovore koliko će im koštati jaje, oni cene svoj proizvod a arhitekte izgleda ne cene svoj rad…

Kad arhitekta, da bi preživeo, prihvata ono što nikad ne bi dozvolio sebi da projektuje – onda nastaje problem


Da li ti se dešavalo da investitor traži da promeniš nešto u projektu?

– Težak je odnos s ljudima uopšte. Arhitekta mora da bude svestran – i psiholog i sociolog a treba i da se razume u marketing a posebno u estetiku. Odnos s investitorom mora da bude dvojezičan, ja moram njega da razumem jer on pravi tu kuću da bi zaradio ali i on mora mene da shvati jer ja želim da isprojektujem dobar objekat i u tom odnosu, ako se dobro razumemo, napravićemo kvalitetnu kuću. Pokušavam da budem ubedljiv, trudim se i da ih edukujem, da objasnim zašto je nešto potrebno – oni ne moraju da znaju šta ja znam, ne zato što sam pametan već zato što sam završio tu školu. Ako imam normalnog investitora kao sagovornika, mi se "nađemo" i on shvati. Moj posao je da omogućim da zgrada bude kvalitetna, tehnički besprekorna, estetski oblikovana ali i da investitor zaradi da bi mogao ponovo da investira.


Foto: Miljan Cvijetić


Sarađuješ li sa određenim investitorima?

– Sarađujem s više investitora. Jedan od njih je "Bulevar invest" – za neke njihove zgrade sam nagrađivan. Takođe imam odličnu i dugogodišnju saradnju s "Erker inženjeringom". Kad "zadržim" investitora skoro 10 godina, znači da smo svi zadovoljni. To već prelazi u prijateljstvo, dobro se razumemo, kao što imam i frizera kod kog idem 20 godina i ne moram da mu kažem kakvu frizuru želim.


Pohvalio si zgradu Rektorata...

– To je jedna od najlepših zgrada u Novom Sadu. Ja sam beogradski student i nikad nisam osetio tu energiju kampusa i pomalo sam zavideo kolegama koji su studirali u Novom Sadu gde su svi studenti zajedno, pored Dunava. Volim taj mini urbanizam kampusa. Rektorat je kruna tog prostora u kom imamo zelenilo, park i odličnu arhitekturu mog kolege Igora Maraša.

 
Bilo je otpora kad se rušila "Velika Pečurka"...

– To je bio interesantan građevinski objekat jer na jednom stubu stajala izuzetna konstrukcija. Da tu nije pumpa, moglo je biti nešto drugo funkcionalno zanimljivo, ali ono što me grozi je taj korporativni odnos firme koja je tu stavila pumpu kakve se grade na auto putu. Potpuni otklon prema gradu, nezainteresovanost za ljude, za arhitekturu.


Više puta si menjao sredinu dok nisi "pustio korenje" u Novom Sadu. Kako si se osećao zbog tih čestih selidbi za relativno kratko vreme?

– Kad sam prvi put došao u Novi Sad nisam poznavao nikog i bilo mi je teško neko vreme, ali kad sam pustio korene, upoznao društvo, kad je počelo dobro druženje, postalo mi je mnogo lakše i zanimljivije. U to vreme, od 1985. do 1987. godine, izlazilo se u "Miš", "Atrium", "Kazbah" (u hotelu Putnik), "DB". Drakac je konobarisao u "Mišu", na "Đavi" su se skupljale najlepše devojčice, Bora je bio na ulazu, išlo se u "Točak", posle na klopu u "Zdravljak", u "Zagreb" na divne garnirane sendviče, a u "Žutoj kući" su bile najbolje svirke. Onda sam sve to morao ostaviti i otići u Beograd koji uopšte nisam poznavao. Bio sam u šoku kada sam posle prvih par dana na fakultetu krenuo peške da vidim kako izgleda Trg republike pa sam ga promašio jer sam zamišljao da je i taj trg kao naš novosadski. Prešao sam preko njega i nisam ga uočio. Posle šest-sedam godina provedenih u Beogradu, upoznao sam ga grad dobro, obožavao ga, družio se sa puno ljudi i izlazio na razna mesta i kad sam 1995. rešio da se vratim u Novi Sad, suočio sam se sa istim problemom kao i kad sam prvi put došao u njega jer opet nisam skoro nikog poznavao. Još jednom sam krenuo ispočetka.

Nisam bio politički jak, nisam mogao da donosim neke odluke a da se one reflektuju šire na struku


Šta smatraš za svoj najveći uspeh dok si bio Pokrajinski sekretar za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo?
 

– Četiri godine sam bilo u Izvršnom veću, tadašnji moj uspeh, bar sam tada smatrao, je vraćanje nadležnosti u prostornom planiranju u Vojvodinu, što sam se izborio da se izmeni zakon. Dobili smo novi prostorni plan Fruške gore, Deliblatske peščare, Obedske bare. Od 1988, 12 godina nije bilo nadležnosti u pokrajini, iza mene je ostao sekretarijat sa puno stručnih kolega koji su, nevezano od politike, nastavili da rade svoj posao. Oživeo sam prostorno planiranje u Vojvodini... Neuspeh je bio to što nisam bio politički jak, nisam mogao da donosim neke odluke a da se one reflektuju šire na struku, nisam se izborio za Komoru arhitekata iako sam želeo, nisam uspeo da se izborim da stane nelegalna gradnja, čak sam imao i neprijatnosti… Kad smo završavali prostorni plan Fruške gore, sanjao sam kako će njena jezera i šume privući stotine hiljada turista da se sa Balatona spuste na našu prelepu planinu. I posle svega je ostao kamenolom od Ledinačkog jezera, napravljen je bespravni antenski stub koji ja kao pokrajinski "ministar" nisam uspeo da srušim, seku se besumučno šume po planini. Nikad nije napravljen tunel prema Irigu koji smo još tada predvideli u Prostornom planu. Uvideo sam da nema kreativnosti u tom poslu a ona mi je bila bitna i kada sam shvatio da očekivanja od 5. oktobra ne idu u pravcu u kom sam mislio, odlučio sam da napustim politiku i da budem samo arhitekta.


Foto: Relja IvanićFoto: Relja Ivanić

 
Imao si uvek saradnike sa kojima si radio. Kako funkcioniše "Kuzmanov & Partners"?

– U arhitekturi uglavnom ne možeš sam da radiš. Najveće uspehe sam imao radeći sa kolegama Iljom Mikitišinom, Miljanom Cvijetićem, Draganom Konstantinović. U poslednje vreme više sarađujem sa Marinom Pejić i Sašom Davidovićem. Moram da spomenem Boru Miloševića koji godinama radi projekte vodovoda i kanalizacije i grejanja zgrade, Božu Boškovića koji radi statiku – nijedna moja zgrada ne bi mogla da stoji bez njegovih proračuna i Dejana Tomića koji je zadužen za struju. Mnoštvo je kolega bez kojih ni ja ne bih bio arhitekta kakav sam danas. Arhitektura je ozbiljan timski rad i nepravedno je što svi kažu "bravo Lazo" a iza te zgrade stoji armija ljudi. Ja vodim, menadžerišem, ugovaram posao a iza mene stoje svi moji saradnici, ja sam kao dirigent i kuća će biti bolja što ja budem bolje "vodio orkestar". Kad se završi projekat, zavšava se i jedan segment mog posla, drugi je odlazak na gradilište, obilazak, rešavanje gomile detalja koje nisam predvideo u projektu, pomeranja, izmena, sve je to mukotrpan posao koji ponekad želim da napustim ali kad se završi zgrada i kad vidim konačan rezultat, onda sve zaboravim i srećan sam što sam je napravio. Moja ćerka Mila uvek kaže da idem ulicama u kojim su "moje" zgrade, da vidim da li su na mestu (smeh).

 

Nepravedno je što svi kažu "bravo, Lazo", a iza te zgrade stoji armija ljudi


Da li si deo "Urbanističke straže"?
 

– Nisam se uključivao ali mi je fenomenalna stvar, Društvo arhitekata je napravilo tu priču i ta kontinuirana angažovanost je neophodna. Građani se moraju aktivirati i te grupe koje se stvaraju oko različitih gradskih problema treba da budu što glasnije i bilo koja vlast mora imati sluha za njih. Ta "nezavisna scena" koja posmatra drugačije grad ima veliki uticaj i potpuno podržavam njihove akcije. Aktivizam građana je nešto što treba da pokreće razvoj grada.



U opisu nagrade "Đorđe Tabaković", pored "
visokog kreativnog dometa dela, stručne i naučne delatnosti i publicistike, radu u stručnim organizacijama, na fakultetu", posebno je naglašena "konstantna angažovanost na braniku Arhitekture i Kulture uopšte". Imponuje li ti kad kolege to kažu?

– Ovu nagradu je osnovao DaNS pre 25 godina i uglavnom je bila za životno delo. Ja sam najmlađi dobitnik, ne znam da li je to dobro (smeh). Čim su članovi Veća nagrade prepoznali da mogu da ponesem tako vredno priznanje ja sam počastvovan. Nju dodeljuju svi dosadašnji dobitnici i zato mi je još vrednija. Prvi laureat, Pavle Žilnik koji je radio Studio M, nije među živima, na žalost i mnogi drugi dobitnici. Sledeće godine se planira retrospektivna izložba svih 25 dobitnika i mislim da će biti dobra prilika da se vidi presek vojvođanske arhitekture, videćemo šta se to vredno gradilo na ovom prostoru od 50-tih godina naovamo.


Struka se pobunila 2015. godine kada je počela da se gradi "Pupinova palata"...

– Moja ideja je bila da bude prvo raspisan kvalitetan konkurs i da mi kroz konkursno rešenje preispitamo mogućnost lokacije, koja su njena ograničenja, šta ona treba da pruži, šta nam u stvari ta analiza mikro urbanizma pokazuje – kakav tu treba da bude objekat.


Zar nije bio problem što je srušena zgrada banke koja je bila pod zaštitom?

– Ja sam radio konkurs još 2001. za Novosadsku banku i uvek je bio uslov da se zgrada Komunalne banke zadrži, da se očuva lepa sala u prizemlju i uopšte da koncept te kuće ostane vidan. Sve ideje su išle u pravcu da sve što se bude gradilo bude u službi te kuće, da ni na koji način se ne poremete njene proporcije i vrednosti, pogotovo što smo se tu ozbiljno ogrešili prema jermenskoj crkvi, kad je srušena i, poštujući ideju tadašnjeg urbanističkog razmišljanja i vrednost sadašnjeg Bulevara, mislim da se ipak moglo naći rešenje da se ta crkva sačuva i zadrži. Greh je tako se odnositi i prema ovoj zgradi, sad smo dobili kvazi zaštitu, sačuvana je scenografija kuće kao fasada. Sama proporcija staklenog objekta ostataka Pupinove palate i te nasleđene vertikale koja je dominantna – Brašovanove pošte u potpunoj su nesrazmeri i izgubljena je arhitektonsko-urbanistička ravnoteža. Pokušali smo da damo primedbe na regulacioni plan, da napravimo neke izmene, niko nas nije poslušao i ja sam se onda povukao


Zgrada PiN Computersa (foto: Branislav Mamić)


Imaš li favorita među zgradama koje si projektovao?

– Izdvojio bih dve zgrade a obe su na neki način vrednovane – bile su kandidati za nagradu na Mies van der Rohe, nagradu Evropske unije. Prva je zgrada PiN Computersa na ulazu u grad koja je specifična, čelične konstrukcije, zgrada u zgradi sa puno staklenih površina. To je poslovni objekat koji mi je izuzetno drag i još uvek sam ponosan što sam ga projektovao, a druga je stambena zgrada u Vase Stajića 8 jer je jedan "arhitektonski potez", to je moja "haiku arhitektura". Prosuo sam te dirke po fasadi i stvorena je zgrada. Veoma sam kritičan i prema sebi i prema kolegama – volim argumentovano da kritikujem i svoju ali i tuđu arhitekturu, kao što volim i da je hvalim. Nemam tu zadršku, vrlo sam otvoren prema svima i to je neki put dobro, a neki put mi se obije o glavu…


Ima li još neki lep primer arhitekture poslednjih godina u gradu, pored "radijatora" koji si pohvalio?

– Mislim da zgrada Hotela "Centar" ima svoju arhitektoniku i da je profesor Brana Mitrović pokazao svoj estetski stav koji veoma poštujem. Volim zgrade mojih prijatelja Leonida Nešića i Milana Kovačevića Ikusa. U jednoj od Leonovih zgrada i živim a Ikusova arhitektura je prepoznatljiva – njegovi objekti me podsećaju na Skandinaviju, na holandsku arhitekturu, ti afiniteti su nam slični. Ima i mladih kolega koji se bore, koji se traže… Ima tu i mimikrije i novih ideja i elemenata ali nema konstantnosti. Na njima je svakako da se dokazuju u budućnost.


Ko su ti uzori u struci?

– U birou mi je na zidu okačen "Kredo" Le Korbizjea (Le Corbusier) koji sam video pre 30 godina na izložbi koja je bila posvećena ovom arhitekti. Bio sam na prvoj godini fakulteta i kad sam ga pročitao shvatio sam da želim da to bude moj život. Tema internacionalne arhitekture, škole Bauhaus, jednog posebnog odnosa prema arhitekturi koja je ogoljena, koja je u masama, koja ima te čiste oblikovne elemente je ono što me uvek privlačilo i uvek sam je pratio. To je kao muzički pravac. Ovaj pravac je mene poneo i ja sam u toj jednostavnosti video svu lepotu arhitekture i pokušao sam kroz svoje objekte da shvatim i da prepoznam šta su ti ljudi radili i da prevedem kroz moj način razmišljanja u moju arhitekturu. Konkretni uzori u struci su mi Mis van der Roe (Mies van der Rohe), Gropius, Le Korbizje. Njihovu arhitekturu sam upoznao na fakultetu kroz predavanja mojih sjajnih profesora – Radovića, Zlokovića, Ličine, Lojanice, Marušića, Stjepanovića, Brane Milenkovića – to je bila plejada profesora koji su bili strogi i pravični i koji su otišli u penziju s mojom generacijom. Imao sam sreću da me dočekaju i da pored njih završim fakultet a oni svoju profesorsku karijeru. To mi je najveće bogatstvo i oni su mi utrli put da budem arhitekta kakav sam danas.


Iako si izjavio da je stanje s obrazovanjem u Srbiji loše, ipak verujem da si uživao radeći na fakultetu. Kako je do toga došlo?

– Kad sam se vratio u Novi Sad, u isto vreme je profesor Ranko Radović došao ovde i otvorio na FTN-u Odsek za arhitekturu i urbanizam i pošto me je znao s beogradskog fakulteta, pozvao me je da mu budem saradnik. Radio sam sa studentima od 1996. do 2012. godine. Posao je izuzetno lep – ti njima prenosiš dobru pozitivnu energiju iz svog iskustva koje imaš a oni tu naivnu spoznaju i želju da nauče od tebe. Sa nekim studentima sam nastavljao saradnju i radili su sa mnom u birou.


Pre nekoliko godina izborio si se za očuvanje kaldrme u Radničkoj...

– Neke komšije baš nisu bili srećne što želim da sačuvam kaldrmu, nisu mogli da shvate da je ona stara 80 i da će "živeti" još 80 godina. Možda ne bih ni uspeo da u Regulacionom planu nije bilo decidno da je ulica zaštićena i da kaldrma ostaje. Uspeli smo ovaj put.


U Novom Sadu je sve više starih zgrada, koliki je njihov vek i šta se s njima dešava kad "ostare", da li mogu da se obnavljaju?

– To je tema koja me veoma zanima i izabrao sam je za doktorski rad – "Transformacija i obnova stambenog fonda". Kao i čovek koji živi i stari i potrebno mu je lečenje, u arhitekturi takođe imamo već kritične delove grada, npr. Satelit i delove Stare Detelinare. Pokušao sam da napravim modele na koji način da se sami građani organizuju i pomoću tih modela urade obnovu zgrada, ne samo u vizuelnom, energetskom već i u tehničkom smislu. Država daje novac za mnoge nepotrebne stvari umesto da se posveti rekonstrukciji stambenog fonda a građani osiromašeni i nemaju dovoljno snage da sami urade obnovu zgrade. Niko o tome ne vodi računa a to bi trebalo da bude ozbiljna državna akcija.


"Treba raspisivati konkurse da bi se radilo kvalitetnije" – da li je to zaista garant da će pobediti najbolji?

– Kad bi bili pravi, otvoreni, anonimni konkursi, da na njima mogu da učestvuju svi arhitekti i da komisije stvarno biraju najbolje objekte, siguran sam da bi to bio put ka boljoj arhitekturi. Svuda u svetu su konkursi česti i neophodni i ta vrsta utakmice može samo da donese kvalitet.
 

"KOLIKO ME TRŽIŠTE BUDE HTELO, TOLIKO ĆU ŽIVETI KAO ARHITEKTA": "Brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeyer) je živeo 104 godine i u 104. je išao na gradilište i obilazio radove a, s druge strane, Đorđe Tabaković je radio između 1927. kad je diplomirao u Pešti i vratio se u Novi Sad do 1941. i sav njegov opus – Sokolski dom (Partizan), Tanurdžićeva palata, Klajnova palata i mnoge druge prelepe građevine je uradio za tih 15-tak godina. Nakon rata se povukao sa 50 godina i radio kao profesor u školi i više nije projektovao. Ja ću se truditi da radim ceo život" – otkrio nam je na kraju naš sagovornik.


Kao i na otvaranje izložbe, i na Lazarevo "stručno vođenje" neposredno pred njeno zatvaranje, došlo je preko stotinu zainteresovanih kojima je, rekli bismo profesorski, stručno, ali jasno, uz pojašnjenja za laike i po koju anegdotu, ispričao priču o svojim zgradama koje sve više čine arhitektonsku istoriju Novog Sada. 

Nakon nagrade "Đorđe Tabaković", vrlo brzo je došla i 21. po redu u njegovoj karijeri – "Velika zlatna forma" koja mu je dodeljena 10. decembra, na izložbi Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, na ovogodišnjoj izlozbi "Forma 23". Ovim priznanjem je od strane žirija potvrđeno da je arhitekta Kuzmanov "vratio umetnost u arhitekturu". Njegova je deviza da arhitekta, ako želi da radi kvalitetno, mora da uživa u svom radu. On očigledno ima sreće da živi za rad koji voli.


Razgovarala:
Jovana Brkić
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Lazara Kuzmanova

Oceni vest:
27
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • nema deda mraza

    pre 40 dana i 1 sat

    strasno. finansijska inspekcija i fbi bi mogli ispitati poreklo novca njegovih dela a ne mi ostali da pisamo kojekakve izjave bankama.

    za taj svoj aktivizam neka opravda ogradicu oko i na pupin/dodikovoj palati.
    ako mu je do filozofija na banci komune je bil metalnih resetki pa im je mogao uzeti dezen

    Oceni komentar:
    16
    1
  • cobi

    pre 38 dana i 22 sata

    moj drug!
    a ti 'nema deda mraza' ga duvaj...nije arhitektura za svakog...

    Oceni komentar:
    1
    9
  • Radomir Folic prof. Emeritus

    pre 38 dana i 18 sati

    Divan Covek rano otskocio iznad sredine a to za sobom povlaci surevnjivost. Svojim delima koje deli sa saradnicima sto je odlika visoko moralnih ljudi sebe i njih habilituje a njima muka. Trebao je davno da doktorira ali za nas koji ga dobro poznajemi on je u najvisoj kategoriji struke i isterazivanja. Zelim dalje uspehe za njegovo i nase opste dobro!

    Oceni komentar:
    1
    14
  • nema deda mraza

    pre 38 dana i 16 sati

    @cobi
    pa i nije. on koristi lego

    Oceni komentar:
    8
    0
  • Stevan Rodić,arhitekta

    pre 38 dana i 16 sati

    Arhitekta Lazar Kuzmanov je uspeo da se svojim delima uzdigne iznad učmale svakodnevice našeg grada, koji iz godine u godinu postaje sve ružniji, da postane svetionik prave arhitekture, a njegovi objekti svetle tačke na manje više bezličom okruženju. Visoko postavljeni kriterijumi kvaliteta i estetike vidlivi su na prvi pogled. Objekti arhitekte Kuzmanova su pravo osveženje u novosadskom arhitektonskom sivilu i osrednjosti. Svaki pogled na njih uliva nam osećaj nade, da ipak može lepše i bolje od onoga čime smo okruženi. Tabakovićeva nagrada je puno više od doktorata o kom govori prof.Folić.

    Oceni komentar:
    1
    12
  • cobi

    pre 37 dana i 16 sati

    @nema deda mraza
    e jade,verujem da i napravi od lego bi dobio nagradu...
    bolje ti ne javljaj se ovde vise,iovako je jasno da si shoopak koji nece nikad dobiti nista, ni nagradu mesne zajednice...jedini grinch ovde,samo ti ime kaze kakav tumor i namcor si...bedo,da nije interneta ne bi ti se glas nigde i nikad zabelezio...
    o, i da,duvaj ga...

    Oceni komentar:
    0
    7
  • nema deda mraza

    pre 36 dana i 22 sata

    @cobi
    administrator bi trebao da regulise tvoje nepristojne izjave
    car ti je go. odaje ga ogradica na dodikovoj palati




    izvoli, cik pokazi gde nije koristio lego

    Oceni komentar:
    6
    0
  • arhitekta

    pre 36 dana i 19 sati

    @nema deda mraza
    Arhitekta Kuzmanov uopšte nije projektovao Pupinovu Palatu, nešto ste pogrešno razumeli. Pročitajte ponovo intervju !

    Oceni komentar:
    0
    9
obeležavanje novosadske racije JKP Vodovod i kanalizacija klinika za ginekologiju i akušerstvo dnevni horoskop jkp lisje novosadsko porodilište matičar novi sad elektrovojvodina magla isključenje vode Spens bebe zdravlje isključenja struje zodijak sahrane novi sad novorođenčad raspored sahrana novi sad raspored sahrana i ispraćaja horoskop betanija zbor građana sremska kamenica astrologija novosađani isključenja servisne informacije novi sad horoskopski znaci bez vode saveti