Ljubiša Bubnjević, ugostitelj: U svakom od nas čuči po jedan "Oblomov"

Ljubiša Bubnjević, ugostitelj: U svakom od nas čuči po jedan "Oblomov"

Da li ste čuli za reč oblomovština? Nju je praktično nemoguće prevesti, ali ipak postoji akademska definicija. Recimo, oblomovština je osobina čoveka nepokretnog, lenjog, slabe volje, po prirodi dobrog i pitomog, ali od koga su vaspitanje i društvena sredina učinili gotovana. Znači, taj lik je tipičan "čudan čovek", nekako odvojen od stvarnog sveta, spokojan, zavaljen u svojim snovima i iluzijama.

Kad bismo ovaj fenomen primenili na prostor, to bi trebalo da bude bajkovit lokal, sakriven u prirodnom hladu, kutak mira i tišine u kojem nema nepotrebnih problema i misli, spomenar spokojnih sećanja. Oblomovština je reč koju dosta Novosađana zna, čak i oni koji nisu nikada čuli za Ilju Iljiča ili pročitali priču o lenjom plemiću (roman "Oblomov" ruskog pisca Ivana Aleksandroviča Gončarova – prim.aut.). Za to je zaslužan jedan krasan kafić, opušten, pospano nasmejan, ušuškan u snenom dvorištu, zaštićen od sulude stvarnosti. Naravno da se ponosno zove "Oblomov", a ovaj bife nikoga ne tera u svoje krilo, već ljudi sami dolaze u njegov zagrljaj.


Ljubiša Bubnjević
neguje ovaj autentični kafić više od deceniju. Zahvaljujući njemu i on u sebi nosi tu crtu Oblomovljeve sigurnosti, sam je na svome bez obzira koga okružuje, bez straha od neuspeha, prepušten zvucima života bez grčenja. Ljubav ga pokreće, možda i zbog imena. U jesenjem ambijentu vrta oblomovskog, u senci predratnih kuća, razgovaramo o razvojnom putu sad već punoletnog "Oblomova" i naše ovonedeljne gradske face, njegovog vernog sluge. Inače, Ljuba je 1994. godine započeo život novosadski, kad se cela porodica preselila iz Pančeva.

Selidba mi nije teško pala jer smo se stalno selili. Po povratku iz vojske dolazim u Novi Sad i sa 20 godina se zatekneš u gradu gde nikog ne znaš. To je bila i komedija i drama (smeh). Prva ekipa koju sam upoznao je bilo društvo burazera iz škole. Evo i dan danas se družimo. U to vreme sam slušao tehno i elektro zvuke i sve žurke po Beogradu i Pančevu sam prošao. Stalno sam nailazio na plakat koji je bio zalepljen po banderama sa najavom tehno partija u "Garudi". Odlučio sam da potražim tu "Garudu". Pošto sam malo stidljiv, prolazio sam pored lokala više puta, zagledao i na kraju prišao ulazu. Ispred su stajala dva lika, kafana je bila prazna i od njih saznajem da je crkla TA peć. Tako sam ušao u Novi Sad preko "Garude" (smeh). Posle toga upoznajem ekipu iz Petrovaradina i polako počinjem da osvajam grad (smeh). Uspeo sam da ukačim "DB", "Dali", "Prostor", "Sax"… zatim stiže Bećarac i nulti Exit. Nisam nijednog trenutka osetio tu hladnoću Novosađana o kojoj se stalno priča, ali da ih je teško pokrenuti to sam shvatio (smeh). Na svaki predlog ajde da idemo tamo ili radimo to, dobijaš odgovor – ne znam, nemam pojma (smeh) – započeo je priču Ljubiša.


Nikad nije imao dodirnih tačaka sa kafanom, osim što je izlazio u njih. Nedostaje mu nulti Exit, ta sloboda na plaži gde je visio i smatra da je vreme da nam se Exit vrati. Kad je došao prvi put u "Oblomov", mislio je da je to samo još jedna kafana u nizu. Međutim…

Ti si me doveo u "Oblomov", početkom ovog veka, gde si počeo da šankerišeš. Dovukao si Tijanu, Dragana i Nemanju za šank, da bi i ja nakon nekog vremena krenuo nedeljom da puštam ploče. Sami smo napravili kafanu, bez reklame, bez muzičkih sprava, sa malim frižiderom i kasetofonom u kom se stalno vrtela kaseta Jestofunk…To je bilo divno i ona je procvetala za nekoliko godina. Ti počeci sa svim tim divnim starijim ljudima i njihovim pričama. Zaista su prijala ta druženja. Profesor Miletić (Slobodan Boba Miletić (1938-2001), profesor književnosti, praunuk Svetozara Miletića, inače držvani prvak Jugoslavije u tenisu iz 1955. godine – prim.aut.) je uvek imao zanimljive anegdote, gospodin Vujaklija je uživao u bluzu i znao da dobaci po koju, Bogda (Dragutin Bogdanović Bogda, klavijaturista Vojvođanskog bluz benda) je sa kesom piva dolazio da nam svira klavijature, mačak Toza koji je zapravo bio mačka je imao svoje mesto, Marko Brecelj nas je zabavljao, Žiksa (Željko Đurđevac, novosadska muzička legenda) je tu provodio poslednje godine života, one Dankinje neću nikad zaboraviti (smeh), Mad Mouse Tribe je ovde imao prvu svirku, nedeljni kotlići i dalje mirišu, bilo je i proletanja kroz staklo, na sreću, bez tragičnih posledica, baka Marika je svemu davala poseban šmek… Na galeriji je bio krevet i dosta njih je spavalo gore, ali Moler drži rekord jer tri ili četiri dana nije napustio "Oblomov" (smeh). Mirče (Miroslav Sopka, dečiji pisac, klavijaturista u bendu XX vek) i njegova ekipa su nam bili pionirski predvodnici, imali smo štab u kafani čuvenog 5. oktobra, tvorcima Exita je "Oblomov" bio baza…Postoji pet knjiga utisaka i od prvog dana kafane je sve evidentirano u njima – čuli smo od Ljube.


Život kao film

Pre ulaska u ugostiteljske vode, Ljuba je radio kao agent za nekretnine, što je po njemu bila odlična prilika da na malo drugačiji način upozna Novi Sad. Zatim je usledio posao u "Zvezda filmu", gde se 13 godina družio sa sedmom umetnošću i, radeći, uživao u pokretnim slikama, a bioskopi "Jadran" i "Arena" su mu bili druga kuća.

Ćale mi je javio da ima konkurs u "Zvezda filmu" za vozača, ali i još neke poslove koji idu uz to. Imao sam sve reference i primljen sam. To je bila posebna dimenzija. Počinješ da radiš u bioskopu 1997. godine. Govorimo o vremenu kad nema onlajn gledanja filmova kao danas, a festivalski filmovi su retko igrali na redovnom repertoaru, pa si mogao samo jednom da ih ukačiš. Potpuni uživanjac, ideš u bioskop kad hoćeš, pa mi se samim tim pojačala ljubav prema filmu. Svaki dan sam na autobuskoj stanici čekao filmove iz Beograda. Sećam kad sam u novinama pročitao članak o "Matriksu" i shvatio da će film biti bruka dobar. I posle toga, ja na stanici čekam osam rolni i sve to nosim kod kinooperatera, pa ga prvi pogledam. Ta sreća, radost je neopisiva. Kao i kad sa punom salom dece gledaš "Ratatui", pa i pustiš suzu. Zaista lep način da tako odrastaš. Onda se pojavio pejdžer, dobijam ga od firme i imam više vremena da zujim, pa stižem i do "Oblomova" – u dahu je ispričao ovaj filmofil.


Prema Ljubišinim rečima, prva postava šanka je jednog trenutka kolektivno napustila kafanu jer je gazda Mirče krenuo da diže cene pića bez konsultacija sa osobljem. Tu su uleteli neki klinci i taj prazan hod je trajao godinu dana, a Ljubiša kao zakupac u priču ulazi negde 2005. godine i evo tu je do danas.

Prolazio sam tuda, uleteo u "Oblomov" i pitao Mirčeta da izda. Rekao je da može za 600 maraka. Odmah sam otišao kod nekog ćaletovog zelenaša, uzeo pare, iako mi je rekao "Mali, kamata će biti 50 maraka mesečno". Ponovo se osvaja kafana, polako se vraćaju razni drugari, sve kreće ispočetka. Mala bašta, a kirija velika (smeh). Kafana je uvek bila u minusu, crta ju je dotukla, ali vremenom učiš da neke stvari promeniš. U dva navrata sam zbog velikog duga imao partnere. Na kraju je ćale pomogao s kintom, a i drugari iz pivare koji su nam sponzori, pa sam minus tako pokrivao. Evo tek prošle godine sam stigao do nule i prvi put posle 15 godina komforno dišem. Rekord je od pre tri godine kad sam samo dostavi pića dugovao 670.000 dinara. Jednog momenta su vlasnici hteli sve da prodaju, i lokal i kuću, a komšija iz agencije za nekretnine ozbiljno je bio zainteresovan da kupi ovo malo carstvo. Obilazio sam bajkom grad i tražio lokaciju gde da otvorim novu kafanu. Međutim, kriza je odradila svoje, pa sam ipak 2016. godine produžio ugovor na 10 godina. Onda kreće i sređivanje "Oblomova", stavljam pločice, uvodim podno grejanje… Da nije bilo obnove ugovora, svakako ne bih ulagao. Dosta para je dato u kafanu, a nikad nije vraćeno (smeh). Kvalitet se nenamerno popravio. Ovde smo ušuškani kao hobiti u svojim kućicama (smeh) – prisetio se početaka naš sagovornik.


Ljubiša smatra da se "Oblomov" izdavaja od drugih kafana jer su ga gosti izgradili, živi sam za sebe bez plana u svom svetu, nikad nije ništa pravljeno s namerom, nema projekta, sve je opušteno, nije na silu nakinđureno. I kad je bio krš u ciradi sa plinskim topovima i dok se cvokotalo od hladnoće, a voda curila na sve strane jer je krov ozbiljno prokišnjavao, kafana je bila puna. Za Ljubu je ta magija neverovatna, to životarenje, ta opuštenost i bezbrižnost bez obzira na vreme u kojem živimo.

Nisam ja gazda već domaćin kao u svojoj kući. Gosti su gazda jer da nema njih, ne bi bilo ni kafane. Ja glumim klovna da vama bude lepo (smeh). Možda je sad lako to reći i pametovati, ali ako me pitaš kako je bilo pre 10 godina, bilo je vrlo hevi. Zemlja, trava, sloboda, ranije je "Oblomov" bio zatvorenog tipa, ali se vremenom otvorio i za druge ljude. Svih fela ljudi sada ima, ne možeš da ukačiš ko je kome preneo "zarazu", kao kod korona virusa (smeh). Sa finansijske strane to je super, a s druge nije ovo nastalo da bude gužva, već da uživaš. I onda si sam sebi uskočio u stomak. Ne možeš da radiš ono što si nekad radio. Sad bi trebao da otvorim drugu kafanu gde bi mogli da uživamo, iskuliramo i blejimo kao nekada ovde (smeh). Ta oblomovska čar je i dalje prisutna i sigurno ima uticaja šta se sve izdešavalo u lokalu. Neki parovi su se ovde upoznali, bilo je i svadbi, pa sad njihova deca navraćaju (smeh). Po klincima vidiš koliko je vremena prošlo. Tako je i "Oblomov" odrastao i nije mogao da ispadne loš čovek jer su Mirče i ekipa dobri ljudi. Samo sam nastavio da zalivam seme koje su oni posadili, ništa specijalno nisam izmislio. Nikad nije bilo neprijatnosti ili tuča ako ne računamo sporadične ekcese stalnih gostiju (smeh). I kad ulete nekad ti neki agresivci, ili se prilagode i ostanu ili odmah odu. Nema kompromisa sa oblomovštinom (smeh), a i tu su dugogodišnji konobari i konobarice koji znaju kako treba sa nekulturnim gostima – objasnio je domaćin "Oblomova".


"Oblomov" je čučnuo Novom Sadu kao, što bi rekli, "budali šamar", a postajala je ideja da se i u drugim gradovima, Pančevu, Somboru, Zrenjaninu… otvore iste takve kafane za otpadačinu. Kako kaže Ljuba, nije to bila želja za širenjem delatnosti već razmenom konobara i energije. U Kragujevcu postoji lokal s istim imenom, a gosti novosadskog prvenca stalno pričaju kako su bili u kafani sličnoj "Oblomovu". Ljubiša ističe da "Oblomov" osim pružanja mira, ima i edukativan karakter jer recimo klinci ne znaju za Pearl Jam, Violent Femmes, što je dolična stvar jer imaju gde da se upoznaju s dobrom muzikom. Stoni fudbal i pikado su relikvije "Oblosa", besplatne dečije radosti zbog kojih neki dolaze. Dosta njih nailazi zbog muzike koja nije konzumentska već kvalitetna i raznovrsna. Možda je to jedna od retkih bašti u gradu kojoj ne trebaju suncobrani za hlad, već to čine raznolike sorte drveća. Tu je i čuvena smokva, jedna od ikona kafane koja je preživela -28°C, a i dalje nesebično nudi plodove. 

Jutro je najlepše u kafani ubedljivo, a i leti uveče pred fajront je bajkovito. Pandemija je dosta uticala na rad kafića, a ja sam zbog bašte imao komfor u nekom momentu. Kafane koje imaju baštu opstaće, a one koje nemaju neće, nevezano za korona virus. "Oblomov" će svakako opstati jer on živi svojim načinom, opušteno, neusiljeno. Komplikovano je to menjanje noći za dan kad si vezan za kafanu. Sportski tip sam, pa sam se tome odupirao biciklizmom, pešačenjem i čestim odlascima u prirodu. Upoznao sam dosta ljudi, ali i sebe kroz kafanu. Ona je definitivno institucija i proširio sam vidike kroz ta silna poznanstva. Ja sam se kafane zasitio, u smislu obaveze. Nemam više toliku bliskost s njom. Sad sam sebi nedostajem, pa više putujem i uživam u drugim stvarima koje do sada nisam probao. Prvih 10 godina gazda mora biti stalno u lokalu (smeh). Ni zbog čega se ne kajem, možda jedino što nisam više putovao, ali i to ću nadomestiti. Sve vreme sam životario na biciklu, a sad sam oženjen, pa to činim sa suprugom. Smatram da sam srećan čovek, a sreću definišem preko ljudi koje poznajem. Imam bajs i ženu, a to su preduslovi za sreću (smeh) – zaključio je Ljubiša.



Od anegdota i pošalica bi mogao da se napravi poseban tekst, pa smo iz bunara dogodovština izdvojili neke. Tako je "Oblomov" 2006. godine tri meseca radio bez struje. Kroz lokal je bio razvučen produžni kabl od baka Marike za espreso aparat i muziku, a po stolovima su bile poređanje sveće. Ljudi su se oduševili atmosferom, ne znajući da Ljubiša zapravo nema para da plati dug. Mundijalska groznica je 2010. godine tresla celu Srbiju jer je reprezentacija izborila plasman na svetsku smotru u Južnoj Africi. U "Oblomovu" su se zadesila dva policajca na partiji stonog fudbala. Priupitani da li mogu da se fotografišu, u šali su odgovorili da može ako će izaći na naslovnoj strani. Sutra su osvanuli na naslovnici "Dnevnika" uz simpatičan potpis pod sliku. Komandir je bio u šoku, a njih dvojica nisu dolazili narednih šest meseci. Nemalo puta su gosti zaneseni toplinom "Oblomova" propustili koncert zbog kojeg su došli u Novi Sad.

Završili su Ljuba i "Oblomov" i u pesmi frontmena zagrebačkih Brkova, poznatijeg kao Šemso 69. Snimljen je ovde i spot za pesmu "Para kamara" u izvedbi Minjah Crew i Bishketa, čiji tekst itekako ide uz stil "Oblomova".

 

Novom Sadu fali rokenrola

Ljuba uz osmeh konstatuje da je dolaskom u Novi Sad malo usporio, zavoleo ga na prvi korak.

Nekad je bilo pet dobrih mesta, znao si šta te čeka u izlasku i nisi mogao da omaneš. Muzika je nekad bila bolja. Danas nedostaje rokenrola, iako grad ima tu alternativnu scenu. Mrzi ljude da se malo potrude i otvore kafanu koja će biti bar malo zanimljiva. Moram priznati da se teško živi, ali nekada kinta nije bila na prvom mestu i nisu se kafići na prvom mestu zbog nje otvarali. Mislim da većina gazda nisu bili konobari ili šankeri, a trebalo bi da prođu taj put, da bi se njom uspešno bavio. Samim tim si onda normalniji gazda, a ne da si stava, imam para, pa mogu da maltretiram zaposlene. U gradu postoji 100 miliona kafana, svuda je krcato, ali nedostaje nešto. Nestala je prisnost. Ne prija mi gradska gužva, potrebno je rasteretiri saobraćaj iz centra, nema prostora za svirke, fale biciklističke staze, "Promenadu" su trebali da stave van grada... Kako biciklom da odem do Fruške gore kad ne mogu bezbedno most da pređem i tako – u dahu je rekao Ljuba.


Razgovarao:
Dejan Ignjić
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva

Oceni vest:
18
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Čupava

    pre 31 dan i 13 sati

    Divan članak i divan domaćin zaista...

    Oceni komentar:
    1
    10
  • Jugosloven do groba

    pre 31 dan i 2 sata

    Čitava današnja generacija, izuzev možda par procenata - je oblomovizovana.
    Najveće dostignuće im je šminkanje, poznavanje sredstava za to, a muškarcima vrsta sporta u kome se osim teretanom ne bave ničim - već poznavanjem patika, čarapa, automobila i manekenki koje vozi neki fudbaler. To im je maksimum sporta, a sebe zovu sportistima.

    Oceni komentar:
    0
    10
  • Ve

    pre 30 dana i 17 sati

    Hahaha, ljuba i Igi!

    Pozdrav drugari od Veselka! :)

    Oceni komentar:
    0
    7
  • Marko

    pre 30 dana i 14 sati

    Ljubo kralju, ostani svoj, neka Oblomov traje jos mnogo leta.. to mesto i Ljubu sa njim pod zastitu Unesca staviti.. hvala svim ljudinama od konobara koji su tamo radili,one i oni su znali da naprave zurke kakve se ne zaboravljaju nikada.. hvala Ljubo i pozdrav za staru gardu Oblomova ;)

    Oceni komentar:
    0
    9
  • Mrk

    pre 30 dana i 5 sati

    U Zrenjaninu imaš bar 10 takvih kafića, heavy, za "otpadanje". Nisi izmislio toplu vodu pa da je uvodis u celu srbiju.

    Oceni komentar:
    15
    1
  • Jugosloven

    pre 29 dana i 22 sata

    Viđi. Ogromna je razlika između otpadanja u Zrenjaninu, i otpadanja u Novom Sadu.
    U Novom Sadu, kada izađeš iz kafića za otpadanje, znaš gde ćeš.
    U Zrenjaninu, ne izlaziš iz kafića, jer nemaš gde.

    Oceni komentar:
    0
    7