Loran Prokopić, šansonjer: Ulica je ostala mesto gde se brani sloboda

Loran Prokopić, šansonjer: Ulica je ostala mesto gde se brani sloboda

Iako nosi francusko ime, njegovi koreni su ovde. Primljen je u ekipu najstarijeg kabarea na Monmartru, čuvenog "Lapin Agile", gde nastupaju vrhunski umetnici, a svirajući po pariskim ulicama doživeo je neverovatne trenutke i poznanstva. U našem gradu, pa i regionu, jedinstven je po koncertima prave francuske šansone i muzičko-poetskim večerima posvećenim znamenitim pesnicima i šansonjerima. Sve što želi na svojim nastupima je da publici prenese emociju čistog srca.

Loran (Laurent) Prokopić rođen je 1973. godine u Parizu, gde je živeo u ulici Belvil (Belleville) broj 70, tik pored broja 72 na kojem je živela Edit Pjaf. Iz velikog grada preselio se u divlju prirodu crnogorskog sela na prostorima starog grada Duklje, da bi u adolescentskom periodu došao u Novi Sad. Završio je školu Mire Banjac i kao glumac sarađivao sa Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu, radio u Vršcu ("Narodno pozorište Sterija") i Beogradu (samostalno), da bi nakon odluke da napusti pozorište upisao studije i stekao master diplomu na smeru poslovnih komunikacija. Nakon što su i on i supruga ostali bez posla (2013/2014 godine), doživevši to kao veliku nepravdu, vraća se u Pariz iz kog je otišao kada je imao sedam godina. Šta mu se dogodilo u rodnom gradu nakon dugih trideset i nešto godina odsustva – doživeo je duhovnu i psihološku renesansu, kako sam kaže. Poslednjih nekoliko godina u Parizu provodi proleće i jesen, u Novom Sadu leto i zimu.



Novosadskoj publici priredio je mnoštvo izuzetnih događaja: u Kulturnom centru Novog Sada, uz pratnju Ružice Pavlović za klavirom i Ondreja Maglovskog na harmonici. Godine 2015. obeležio je 100 godina od rođenja Edit Pjaf, sledeće godine koncert povodom 35 godina od smrti Žorža Brasansa, a potom i omaže Žaku Preveru u Čitaonici Gradske biblioteke i Šarlu Bodleru u Startit centru. U evropskom projektu u Pragu i Plzenu, koji je okupio umetnike iz nekoliko evropskih zemalja, bio je jedini predstavnik van Evropske unije. Pre šest godina priredio je dva velika koncerta, omaž Draganu Stojniću u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, kojem je prisustvovala i umetnikova porodica, a iste godine i u beogradskoj Dvorani Doma Sindikata, koncertom za pamćenje. Na Spensu je održao koncert sa repertoarom pesama kojima je "pokrio" 100 godina francuske šansone. Prošle godine, nakon nastupa u Parizu, u novosadskoj Sinagogi, uz podršku Jevrejske opštine održao je koncert kojim je obeležio je 40 godina smrti Žaka Brela. Tada su sa njim nastupili pijanista David Klemm i Dragana Kuzmanović na harmonici. Nedavno je u Galeriji Matice srpske održao još jedno muzičko-poetsko veče, ovoga puta u svrhu podrške usluzi personalne asistencije.

Razgovarali smo o Parizu i Novom Sadu, uličnim umetnicima i istoriji, šansoni i emocijama, ali i o ozbiljnim lomovima u duši i teškim mislima kada se našao na "ulici" sa suprugom i dvoje male dece.


S obzirom na to da si rođen u Parizu i da si tamo živeo do svoje sedme godine, volela bih da priču počnemo upravo od "grada svetlosti".
Šta je ostalo u sećanju malog dečaka i da li se tada dogodio tvoj prvi susret sa šansonom? 

– Više pamtim osećanja od slika. I kad sam se, mnogo godina kasnije, vratio u Pariz, u detinjstvo su me vraćali mirisi i zvuci. Sećam se lepih izloga uoči Božića i Nove godine i jedne igračke kojom sam bio oduševljen. Bilo je to jedno drvo koje se, kada mu pritisnete krošnju, otvara a unutra se nalazio stan, sa figuricama i svim detaljima iz života jedne porodice. Bilo je to za mene svojevrsno "drvo života". Kad god govorim o šansoni, kažem da je to za mene povratak u detinjstvo, u jedno bezbrižno doba ispunjeno ljubavlju. Moji roditelji su živeli u Francuskoj desetak godina pre mog rođenja i slušali su ono što je tada bilo aktuelno, iz tog vremena i dan danas imam ploče Žaka Brela, Žorža Brasansa, Šarla Aznavura, Edit Pjaf i drugih, kao i manji broj kaseta na koje su oni snimali muziku koju smo slušali kada smo putovali.

Šansona je za mene povratak u detinjstvo, u jedno bezbrižno doba ispunjeno ljubavlju


Kada si počeo i sam da se baviš muzikom?

– U Crnoj gori, gde sam živeo od svoje sedme do petnaeste godine, pohađao sam muzičku školu, odsek gitara. Kad smo se preselili u Novi Sad, imao sam 15 godina, i tada sam počeo da izlazim i otkrivam svet noćnih avantura i žurki, a na kraju svake žurke uvek je dobrodošao neko ko svira gitaru (smeh). Tada sam svoj repertoar klasične muzike zapostavio i okrenuo se "atraktivnijem repertoaru": Bitlsi, Pink Flojd, Simon & Garfunkel, Azra, Indeksi, Riblja čorba, Balašević... Nedugo zatim sam otkrio repertoar Dragana Stojnića, koji je često na melodije francuskih šansona pevao tekstove na srpskom jeziku. Tad dolazim na ideju da napravim spoj njegovih pesama i francuskih šansona. Prvi zvanični nastup francuske šansone sam održao '98. godine u Vršcu, gde sam radio kao glumac. Posle toga sam nastupao u Beogradu, u tadašnjem Francuskom kulturnom centru i tako je ta ideja počela da se razvija. S obzirom na to da sam bio glumac i da mi je to bilo primarno zanimanje, nisam imao ambicija da koncertno nastupam, ovo sam radio bez velikih očekivanja, ali iz velike ljubavi.



Postoje li ikakve sličnosti između Pariza i Novog Sada?
 

– Teško ih je porediti, jer Pariz ipak nosi duh velikog grada. Možda bih pre poredio Novi Sad sa nekim od pariskih arondismana, jer, recimo, 20. arondisman u kojem sam se ja rodio ima oko 230.000 stanovnika. Sličnost koju uočavam jeste da u oba grada postoji ambijent gde se svi znaju i sreću svakodnevno. Recimo, u Novom Sadu, kad sam bio tinejdžer, kad sam izlazio, uvek sam se sa društvom skupljao na istim mestima: bio je to kafić "Mag" prekoputa Izvršnog veća, potom "Atrijum", zatim čuvena "Rupa", gde su se održavale sjajne rok i bluz svirke. Povremeno sam se znao zateći na "Đavi" (uglavnom leti), u "Točku", u "Linei"… Pre nego odlučimo gde ćemo ići, odlazili smo u Dunavsku da se odradi "pešačka tura", tu se ispozdravljamo sa svima koje sretnemo i razmenimo informacije gde šta ima te večeri. Taj period pamtim onako kako mladost nalaže, radost, sreća, zaljubljivanje, interesantan, ispunjen druženjima i beskrajno uzbudljiv... ah, ta mladost (smeh).

Kad smo kod toga, koji su ti omiljeni delovi Novog Sada? 

– Volim stare delove grada, uživam da šetam Salajkom i Podbarom, gde se još uvek može naići na stari duh i nekadašnju arhitekturu i krivudave ulice. Posebno uživam i u parkovima.

Izgleda je da je pojam "normalan život" mnogo komplikovan za razumevanje od strane onih koji su u privilegijama


Svojevremeno si, do pre nekoliko godina, radio u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu.
Iako si ostao bez posla, čime je tvoja porodica dovedena u nezavidnu situaciju, gorak ukus koji nosiš te nije sprečio da se dalje razvijaš. Šta se tačno dogodilo i šta smatraš razlogom?

– Radio sam u sektoru za kulturno nasleđe i javne zbirke, a ideja tadašnjeg sekretara je bila da budem na mestu samostalnog stručnog saradnika za kulturni turizam. To mi je delovalo kao veliki izazov za moj profesionalni angažman, ali prilika da se pokaže na mom primeru da ne mora baš sve po partijskoj liniji, jer nisam bio član nijedne partije (ni tada ni ikada). Nažalost, nije dugo prošlo, a već je bilo jasno da se neću tamo dugo zadržati. Iako sam bio visokoobrazovan, govorio dva strana jezika (francuski i engleski), položio državni ispit, ECDL kurs i sve što je bilo neophodno kao uslov za rad u državnoj službi, a takođe sam stekao i dva sertifikata Evropske unije, nakon dve godine i četiri meseca i 4-5 ugovora na određeno vreme, na jako ružan način sam ostao bez posla 2013. godine. Tadašnjim predstavnicima vlasti nisu bile važne moje kompetencije i kvalitet, već samo da me "sklone". Nisam do kraja dokučio šta je bio pravi razlog, ali to je sada prošlost i neka je na čast onima koji su imali udela u tome. Nikada nisam bio član nijedne političke stranke, ali da budem jasan, nisam ni za to da apriori pljujem po bilo kome. Ono kako se danas živi nije zato što je to neko smislio juče ili prekjuče. Treba se vratiti u prošlost i objektivno sagledati neke stvari. Bilo bi korisno da se pojavi jedna maksimalno nezavisna kritična masa koja će objektivno sagledavati i kritikovati ili hvaliti neke stvari, ali i skrenuti pažnju i na ono što je nedopustivo ako želimo da budemo normalno društvo. Deluje mi da su oni koji su poslednjih 30 godina u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti zdušno učestvovali u obesmišljavanju onoga šta znači život. I, naravno, kada sve obesmislite, onda je sve dozvoljeno. Na žalost, danas nam je nametnuta matrica po sistemu: ili neka politička partija ili da odemo iz zemlje, a ja verujem da je sve što želi normalan čovek u normalnoj državi – normalan život. I u Francuskoj, Engleskoj, Americi, Rusiji, i u mnogim drugim zemljama postoji nezadovoljstvo, i zbog toga se ide u demonstracije, i tamo se ljudi bore za normalan život. Izgleda je da je sam pojam "normalan život" mnogo komplikovan za razumevanje od strane onih koji su u privilegijama.



Sve što u Novom Sadu radiš organizuješ sopstvenim snagama?
 

– Radim sve što je u mojoj moći da ne zavisim ni od koga, borim se da budem nezavistan koliko je to moguće, ali... Evo jednog primera od prošle godine. Nakon što je, bez prethodne najave ili obaveštenja, uzurpiran prostor u kojem treba da održim koncert, i to na dan koncerta, i time je poremećena satnica zakazane probe, što afektira, naravno, sve koji učestvuju u realizaciji koncerta, dotični, kada sam ga pozvao da pitam o čemu se radi vešto vrši zamenu teza i završava razgovor rečenicom da ne mogu da koristim "njihove klavire"! Šta to uopšte znači? "Njihovi", "vaši", "naši", mene to ne interesuje, pogotovo je bedan način na koji se to pocrtava. Stiče se utisak da postoje "poželjni" i "nepoželjni" umetnici, a to je nedopustivo. Ne želim te stvari da ističem i da ih stavljam u prvi plan, ali treba da se zna da postoje neki ljudi na određenim pozicijama i oni bi trebali da budu podrška kada im se obrate oni koji imaju šta da ponude, a ne da koče ovakve i slične ideje. Ovakvo ponašanje je veoma štetno za kulturu Novog Sada i umetničku scenu uopšte. To zatvaranje dijaloga i ignorisanje svega što nije "njihovo", alternativne scene, zanemarivanje umetnika koji imaju drugačije viđenje kulture i umetnosti ne vodi nikuda. Ja se nigde ne osećam strancem i zato mi je neprijatno kada neko pokuša na takav način da mi nametne to osećanje. Ono što želim je da to što radim, čime se bavim, uokvirim u umetnički doživljaj i kao čistu emociju podelim sa publikom. To je jedino važno. Da se razumemo, ne odustajem i drago mi je što još uvek imam dozu naivnosti u sebi i što ume da me uhvati taj talas entuzijazma i nakon takvih neprijatnosti i što me one ne sprečavaju da realizujem ono što sam naumio. Važno je ostati na svom putu. Lepšu stranu života nalazim u običnim, jednostavnim trenucima. Tu su i radost i sreća. Evo, na primer, danas je to ovaj intervju, jer cenim priliku da se nekim kvalitetno razgovaram, sutra ću možda da sednem na kej i gledam Dunav kako teče.

Zanemarivanje umetnika koji imaju drugačije viđenje kulture i umetnosti ne vodi nikuda


Posle toga si rešio da se nikada više ne vratiš u sistem i postao si slobodni umetnik. Kako funkcionišu stvari na tom polju?
 

–  Da, teško mi je zamisliti da se vratim u sistem koji je sve ono što ja nisam. Prvo sam postao slobodan čovek pa se to "prenelo" i na umetnika. Uspešno sam nastupao u prostorima koji su pod ingerencijama određenih institucija, ali nema kontinuiteta. Kako to funkcioniše? Do sada, isključivo zahvaljujući nekim ličnim dobrim odnosima sa ljudima koji su u sistemu, a ne zato što je inicijativa došla iz institucije. Idemo dalje…Osnovao sam zajedno sa svojom suprugom udruženje "Šansona" i trudimo se da kroz te nastupe promovišemo ne samo francusku šansonu, već i neke prave vrednosti i lepe emocije. Želja mi je bila da ovde dovedem neke ljude, umetnike koje sam upoznao u Parizu, a koji su autentični i znam da bi obogatili ovaj kulturni prostor. Nikad nam nijedan projekat nije prošao na konkursima. Uprkos tome, ove godine sam doveo svog prijatelja iz Pariza (Luc-Antoine Salmont) i 24. marta, na dvadesetogodišnjicu bombardovanja, priredio koncert antiratnog karaktera, na kojem sam pričao da ne smemo zaboraviti šta se tada desilo i da je izuzetno važno da branimo ideju da se bombe nikad više ne bacaju nigde u svetu. Taj koncert je bio upriličen u kulturnoj stanici "Svilara" (lični dobar odnos). To je bio prvi put da sam ovde predstavio jednog umetnika iz Francuske, reakcije su bile vrlo pozitivne, ali je to prošlo na mala vrata, nije bilo u prvom planu, jer nisam imao podršku onih koji su mogli taj događaj predstaviti na višem nivou. U junu sam u Dunavskom parku u saletli, uz klavirsku pratnju Davida Klemma priredio koncert povodom završetka bombardovanja. Bilo je divno. Publika sjajna. Koncert smo završili pevajući "Give peace a chance" svi zajedno, dobar deo publike popeo se u saletlu. To su emocije koje me ispune i pomažu da nastavim svoj put. 



Šansona je veoma povezana sa nastupima na ulici.
Možeš li nam ispričati nešto o tome?

 – Ono što je bitno to je kvalitet koji donosiš kada nastupaš na ulici. Ako bismo malo zašli u istoriju francuske šansone, shvatili bismo gde je koren nastupa na ulici. Vraćamo se 200 godina unazad, u vreme kada nije bilo televizije i mas-medija. Kako proslediti informaciju? Gde da se pojavi kritička misao? Na ulici! Ali kako? Ako neko drži govor, to je suviše upadljivo i opasno, policija će brzo reagovati i on neće dugo tu ostati. Tu nastupa šansona, pa ćemo pevajući pesme, često na neku lako pamtljivu melodiju, zapravo slati poruke kojima ćemo kritikovati vlast i govoriti o socijalnim problemima. Iako je to kolevka ljudskih prava, i tamo je postojala (i još uvek postoji) cenzura, i tamo su agenti pratili ko šta govori. Ulični svirači su bili u obavezi da predaju repertoar koji će izvoditi i da najave na kojem mestu će ga izvoditi. Zato su šansonjeri tekstopisci pisali pesme koje u sebi sadrže skrivene poruke. Uglavnom su nastupali na pijacama, raskrsnicama ili trgovima, najčešće u pratnji dva, tri muzičara i imali odštampane tekstove koje su prodavali ljudima kako bi mogli da pevaju sa njima. Ako zađemo još dalje, negde u 12. vek, onda dolazimo do trubadura i truvera – putujućih umetnika koji su išli od mesta do mesta i pevali svoje pesme. Dakle, šansona ima jako veliku ulogu u istoriji Francuske i ulica je od tada ostala mesto gde se brani sloboda. Luc-Antoine Salmont kojeg sam pomenuo poznat je po svom repertoaru revolucionarnih šansona a tada smo predstavili jedinstven repertoar pesama koje kod nas niko nigde ne može da čuje.
 

U Parizu vas niko neće dirati ni maltretirati dok god to što radite – radite kvalitetno


Poznato je da su ulični svirači, kao i ostali ulični umetnici, u Parizu veoma cenjeni i da tamo na ulici ne može da nastupa bilo ko. Kakav je danas status uličnih umetnika?
 

– Bio sam u jednom gradiću (Aurillac) u kojem se svake godine održava Festival uličnog pozorišta. Umetnici koje sam tamo gledao i upoznao rade sa tolikom posvećenošću i toliko su kvalitetni, da kada odgledate njihov nastup tek onda shvatite šta znači ulični performer. Kod nas još uvek postoje negativne reakcije na nastupe na ulici, ruku na srce, nekada opravdani. U Parizu ili bilo gde u svetu nećete moći da nastupate na ulici ako ste u alkoholisanom stanju. Prvo i osnovno je da morate imati kvalitet. Naravno, pored toga što nastupaju na ulici, ti umetnici bivaju pozivani da učestvuju i na raznim manifestacijama, festivalima, koncertima... Činjenica je da vas niko neće dirati ni maltretirati dok god to što radite radite kvalitetno.



Kakvo je tvoje iskustvo što se tiče uličnih nastupa u Parizu?

– Kad sam otišao prvi put, upoznao sam ljude iz tog miljea, uglavnom vergl svirače, čak sam postao i podpredsednik jednog udruženja (Ritournelles et Manivelles) i onda smo redovno organizovali nastupe na ulici, a ja sam, istražujući neka mesta gde mogu da nastupam, otkrivao tu čaroliju ulice. Evo i jedne zgodne anegdote. Desio mi se jedan neverovatan susret na Monmartru sa dvojicom Beograđana. Snimili su me dok sam pevao, naravno na francuskom. Kad sam završio, na engleskom sam ih pitao odakle su, a kada su rekli da su iz Srbije, počeo sam da pevam "Ti bi htela pesmom da ti kažem". Kakav je to šok bio za njih! Nakon toga smo se ispričali i čak i snimili video "Marka žvaka u Parizu 2". To je samo jedan od lepih momenata koji mogu da ti se dese na ulici. Ne idem često, ali kad god odem, desi se bar jedan susret koji otvori neku priču. Pamtim i susret sa jednim mladim čovekom, Francuzom, koji je prolazio sa ćerkicom i ostao da me sluša pola sata. Kada sam završio i počeo da se pakujem, prišao mi je i pozvao me na večeru kod njih. Od tada se redovno družimo. A bilo je i takvih susreta koji su mi otvarali i neka putovanja… O tome neki drugi put (smeh).

Otvorio sam neku novu priču, prepustio se životu i počeo da srećem ljude koji su me prihvatili srdačno i bez predrasuda


Pored toga, nastupaš i u pariskim restoranima?

– Zapravo, sviram povremeno u dva restorana, jedan je u 20. arondismanu ("Le vieux Belleville"), a drugi u 11. arondismanu ("La Ravigote"). U oba sam pronašao prijatelje koji su mi pomogli kada sam se ponovo našao u rodnom gradu, a vlasnici su mi takođe prijatelji i to je glavni razlog što tamo nastupam. Moj povratak Parizu nije bio jednostavan. Nametnula mi se potreba da se izmestim, saberem misli i probam da se resetujem nakon što sam ostao bez posla i uopšte zbog svih dešavanja koja su nas pratila prethodnih decenija. Imao sam gitaru i želju da moj život dobije neku drugu dimenziju. Otvorio sam neku novu priču, prepustio se životu i počeo da srećem ljude koji su me prihvatili srdačno i bez predrasuda. Nakon brojnih susreta i novih poznanstava dobio sam želju da zajedno sa njima nešto uradim. Tako sam 2016. godine organizovao izložbu "Moji lepi susreti sa umetnicima u 20. arondismanu", za koju su mi, zaposleni iz sektora za kulturu Gradske kuće 20. arondismana ustupili Počasni salon. Izložba je sadržala moje stare fotografije iz perioda kada sam živeo u Parizu kao i nove sa umetnicima koje sam upoznao nakon mog povratka u Pariz, zatim tekstove, instalacije, slike, pesme i grafite, koje izrađuju ti moji prijatelji umetnici. To je bio veliki događaj, izuzetno posećen, a trajao je bezmalo tri nedelje. Došao sam sa iskrenom namerom, kao dete i neko mi je tamo otvorio vrata. 


Da li bi neki primer iz Pariza mogao da se primeni i na kulturno-umetničku scenu u Novom Sadu?

– Interesantno je da se tamo u pojedinim lokalima prave tematske večeri, gde je scena otvorena i svako može da izvede ono u čemu je najbolji, koja god umetnost da je u pitanju. To bi moglo da se napravi i ovde. Bitno je da ljudi koji imaju neke konstruktivne ideje imaju kome da se obrate. 

Kakva publika danas, pogotovo u Novom Sadu, sluša šansonu? Ko dolazi na tvoje koncerte

– Novi Sad nije slučajno prozvan Srpskom Atinom. Publika koja dolazi na koncerte šansone nosi svest da je Novi Sad nekad bio Srpska Atina. To znači da nosi jedan plemeniti duh, kulturu, lepo vaspitanje. Primetio sam da se, kako sam nastupao, vremenom i publika podmlađuje. Radeći Prevera i Bodlera primetio sam da tu ima više mladih. Imamo izuzetno kvalitetnih mladih ljudi i zato ne treba samo da se bavimo rialitijem i pričamo kako je sve otišlo do đavola, već da, koliko možemo, predstavimo tim mladim ljudima i neke druge stvari. Mi imamo mnogo toga da ponudimo. Moje poetske večeri posećuju, između ostalih i studenti Filozofskog fakulteta. Zainteresovane publike ima, ali je važno da budemo "vidljivi" kada pripremamo nešto. 


Kakav potencijal vidiš u Novom Sadu što se kulturnih dešavanja tiče?
 

– Strancima je jako interesantno da čuju naš jezik, pesme, muziku i neku našu priču i zato je taj turistički potencijal jako važan. Naravno, treba istaći i našu sakralnu umetnost, ali i gastronomiju koju sa oduševljenjem svi turisti žele da probaju. Slika koja je o nama devedestih otišla u svet je, malo je reći, katastrofalna. Ta monstruozna slika ostala je duboko urezana u svest ljudi koji su tada bili "nakačeni" na medije. Ja se trudim, a verujem da i uspevam, da menjam tu sliku na mikroplanu, a to je, prema mom mišljenju, glavni zadatak svih nas. I kad idemo negde i kad nam dolaze ljudi ovde. Kad sam doveo mog prijatelja nisam ga doveo samo da napravimo koncert i da se prošeta Novim Sadom, nego je dobro razumeo sve što sam mu ispričao o istoriji našeg grada i zemlje, uostalom za taj događaj smo se pripremali godinu dana. Što se kulturnih dešavanja tiče, alternativna scena, mladi, a ne samo "jade" (kobasice, pasulji i slično), mislim neka i to, samo ne u prvom planu kulturnih dešavanja. Bilo bi lepo i da se lokalnim umetnicima posveti pažnja makar kao i umetnicima koji nam dolaze iz inostranstva u organizaciji kulturnih i inih institucija.

 


Da li smo pritajili emociju, smatrajući je manom? Sramimo li se osećanja?

 Nismo pritajili emociju, mi je ubijamo svakoga dana i to najviše sa "maloga ekrana"! Na žalost, ne možemo da isključimo sve ono što se nameće kao model ponašanja, najviše kroz medije i ponašanje onih pojedinaca koji su u takvim medijama vidljivi. To je mnogo opširna i zahtevna tema da bismo je ovde razvili. Stidimo se emocija, a ne stidimo se vulgarnosti. Gde nas to vodi ? Da li moramo prihvatiti sve što nam se nameće, možemo li drugačije? Možemo. Ja sam neko ko voli da pliva i uzvodno, ko se ne prepušta stalno matici, zato insistiram da na svojim koncertima pričam o tome koliko je važno ne zaboraviti suštinu naše prirode. Dozvolite mi da verujem da je naše prirodno stanje da budemo dobri, empatični, pravedni. Ne želim da poverujem da je suština da budemo agresivni, halavi i da gazimo nekoga da bismo došli do nekakvog cilja koji nije zapravo nikakav cilj već bolest i poremećaj. Uvek kažem: okrenimo se jedni drugima i pokušajmo da toliko željenu promenu pokrenemo mi, sa tog nivoa na kojem se nalazimo. Neće se "ovi gore" baviti nama. Kada promenimo naš mali deo puzle, time menjamo i veliku sliku. Ne treba zaboraviti da jedinstvo tih malih delova čini veliku sliku. Umesto da pljujemo "ove gore", okrenimo se prvom komšiji, recimo mu "Dobar dan", porazgovarajmo sa njim i pitajmo ga da li mu možemo nešto pomoći. Bitno je da se pokrenemo i povežemo, da budemo solidarni i to će sigurno dovesti do efekta koji će promeniti našu realnost.

Dozvolite mi da verujem da je naše prirodno stanje da budemo dobri, empatični, pravedni


Kako da ne izgubimo volju da se borimo za bolje sutra?

– Tako što ćemo se boriti za bolje danas. Ne treba zaboraviti literaturu. Čitajte kvalitetne pisce, poeziju, povezujte se sa kvalitetnim ljudima, uz njih ćete se bolje osećati. Sa njima ćete imati o čemu da razgovarate, od njih ćete moći nešto da naučite oni će vam dati preporuku za neku dobru knjigu ili film. Manje gledajte televiziju. Sa današnjih 300 kanala čovek je u stanju da dva sata sedi i menja ih a krajnji rezultat je po onoj narodnoj "Gde si bio? Nigde! Šta si radio? Ništa!"". Mislim da je televizija kod nas još uvek medij broj jedan u kreiranju društvene svesti i da urednici imaju veliku odgovornost za ono što se predstavlja kao TV program, a što direktno utiče na stvaranje slike i modela "uspešnosti". Ipak, na internetu možemo doći do informacija sa različitih izvora a njihovim filtriranjem ćemo uspeti da dođemo do određenog objektivnog saznanja. Ali da bismo to mogli, moramo se edukovati. Šta nam preostaje na kraju? Ljubav. Svakako, osnovni temelj za sve što radimo je ljubav. Zato je važno da ljudi sa margine, u koje svrstavam i sebe, deluju i delaju iz ljubavi. Revolucija? Prva revolucija treba da se desi u glavi. Opširnije ćemo "off records" (smeh). Za šta se boriti? Za slobodu. A koliko smo u tome uspeli pokazaće ulica, jer je ona njen poslednji bastion. Da ne zaboravimo šta sam ti rekao na početku, nisam ja "gradska faca"! Kako je zabeležio Šarl Bodler: "Opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, po vašoj volji!".



Razgovarala
: Svetlana Bogićević
Foto: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Lorana Prokopića (Gerard LaValette)

Oceni vest:
25
5

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Marko

    pre 100 dana i 17 sati

    Pravo vreme za Marka Žvaka video je 3min 40sekundi.

    Oceni komentar:
    1
    11
  • Cica

    pre 100 dana i 15 sati

    Gospodin čovek. Ima šta pametno reći. A boja glasa fascinantna. Svakako vredno za pročitati, od A do Š.

    Oceni komentar:
    4
    20
  • Silver Surfer

    pre 98 dana i 21 sat

    Ma daj, o kakvoj ti slobodi govoriš, kakvoj ulici???? Nameštate sebi koncerte po kulturnim centrima, po Novom Sadu preko preko 2021 i ostalih „fondova“... sve je to u redu, ali nemoj onda o slobodi......

    Oceni komentar:
    13
    4
  • Filip

    pre 63 dana i 4 sata

    Boze sacuvaj sta prica covek namesta koncerte I prica nekom nesto...Covece saberi se srdacan POZDRAV.

    Oceni komentar:
    3
    0