Marija Vasić, profesorka sociologije: Verujem u mlade ljude, s pravom im je dosta svega

Ona je Limanka, potomak partizana, građanska i politička aktivistkinja, antifašistkinja, autorka dve knjige o Novosadskoj raciji, kumče Miroslava Antića, roditelj…

Njen otac Lazar Vasić, bio je legendarni golman Vojvodine, sportski novinar, skojevac koji je kao oslobodilac ušao u Novi Sad, 23. oktobra 1944. sa puškom i gitarom.

Marija Vasić je profesorka sociologije koja svoje gimnazijalce vodi u komemorativne šetnje i predaje im o Novosadskoj raciji. Odavno je shvatila da bez kulture sećanja nema zdrave budućnosti, te se stoga bori protiv zaborava jer je kako kaže "racija najstrašnija reč u rečniku svakog Novosađanina".

Novosađani su nedavno imali priliku da pogledaju premijeru dokumentarnog filma Aleksandra Reljića "Novosadsko sećanje" koji prati priču i istraživanje naše današnje sagovornice o Raciji iz januara 1942. godine.

− Rođena sam i odrasla na Limanu 1. Mi iz kraja imamo specijalan odnos prema toj teritoriji, čak separitistički jer tvrdimo da je samo Liman 1 zapravo Liman. Ali nisam ja najgora, ima i ostrašćenijih koji smatraju da ne treba da plaćamo kartu u limanskom busu i ulaz na Štrand. I sad živim tu, mada sam se 10 godina selila po celom gradu. Od Fabrike vode do Mosta slobode je naša teritorija, čak ni moji kučići kad ih šetam neće da pređu na Liman 2 (smeh). Blejanje kod Džafera, okupljanje ispred "Smokve", odlasci na "Mašinac" su za nas bile najnormalnije stvari. Cela ta ekipa Ateisti, Boje, Ritam Nereda, Generacija bez budućnosti je malo starija od mene i ja sam za njih uvek bila šminkerka. Sećam se kad sam dobila kapu "Lacoste" od tetke iz Nemačke, a mene sve sramota da je nosim jer, bože moj, nije pankerski. Relja ju je primetio i odmah mi rekao da bi on skinuo tog krokodila (smeh). To je bilo limansko odrastanje – rekla je na početku razgovora Marija.

Human je to kraj za odrastanje i život?

− Zgrade u kojima sam odrasla je projektovao Dušan Krstić i dobio je nagradu za te stanove jer je svaka prostorija imala prirodnu ventilaciju, čak i hodnik. Pritom su zgrade u parku i branićemo svaki pedalj tog zelenog Limana, te crkve koju žele da podignu tu biti neće. Ubeđena sam u to, iako sad hoće da provuku da će to biti crkva za mučenike Novosadske racije, da bi pripadala kompleksu koji planiraju sa druge strane. Ne treba meni koja sam život posvetila istraživanju, da podmeću takve stvari da bi Eparhija bačka zauzela poslednju livadu na Limanu 1.

Otkud interesovanje za sociologiju?

− Bila sam prva generacija gimnazijalaca, opšti smer u "Svetozaru Markoviću". Uvek su me društvena pitanja interesovala, a maturski sam pisala iz psihologije, "Etničke predrasude u Vojvodini". Htela sam još u srednjoj da upišem sociologiju, ali je nije bilo. Tada su bile spojene katedre sociologije i filozofije, pa sam dve godine slušala kompletnu filozofiju. Studije sam brzo završila, maltene mi je srednja škola bila teža. Iz cele generacije, jedina sam otišla na sociologiju, a profesorica me je ubila u pojam kad mi je rekla "šta će ti to u životu, moraćeš dobro da se udaš". Osećam odgovornost kad moji đaci odaberu sociologiju, a neretko ih ima puno, jer znam šta njihovi roditelji misle o tom izboru. Ne mogu reći da nije zbog mog uticaja. Oni samo u četvrtoj godini imaju sociologiju, ali ja sažmem gradivo, napravim najbolje od najboljeg i onda misle kako je sociologija super. 

Da li imate jevrejsko poreklo?

− Ljudi misle kad se neko bavi Holokaustom i jevrejskom istorijom, da mora biti Jevrej. Ja mislim da mi koji nemamo jevrejsko poreklo i nismo stradali, imamo obavezu da se time bavimo. To su naše komšije. Nepodnosim kad neko na predavanjima ili promocijama knjige, počne da razvrstava žrtve po nacionalnosti. Pisala sam o Bogdanu Šuputu, Ignjatu Pavlasu, Jeleni Jovandić i nijednog momenta nisam brojala koliko će biti zastupljeno Roma, Srba, Jevreja. Prosto to su priče do kojih sam dolazila, a ljudi očekuju da se baviš samo srpskim žrtvama.

Ipak, imate veze sa Novosadskom racijom?

− Moj tata je bio 1926. godište i preživeo je Raciju. Išao je u Jovinu gimnaziju i imao kapu sa mađarskim znakom koju su gimnazijalci nosili. Fašisti su ga gurnuli u sneg jer su mislili da je mađarskog porekla i tako je preživeo. Ta kapa mu je spasila život i svima nama. Onda je otišao u partizane i vratio se u Novi Sad kao oslobodilac.

Ljudi misle kad se neko bavi Holokaustom i jevrejskom istorijom, da mora biti Jevrej. Ja mislim da mi koji nemamo jevrejsko poreklo i nismo stradali, imamo obavezu da se time bavimo. To su naše komšije...

Uticaj tate na vaš životni put je očigledan?

− Sigurno da ga ima, ja sam sa tim pričama živela. Imala sam sreću da me je tata dobio u drugom braku, sa 50 godina, pa mi se potpuno posvetio, svuda me vodio i sve pričao. Imao je sportsku, pa novinarsku karijeru, sa Mikom Antićem, našim kumom, bio je nerazdvojan. Bio je i urednik pozorišnog lista u kojem sam pročitala njegovu priču o gospođi Pavlas "Umesto cveća na vaš grob". I moja učiteljica Dobrila Tucakov je preživela prvo streljanje u Sirigu, pa nas je vodila na spomen obeležje. Iz takvog okruženja sam se zainteresovala za Novosadsku raciju, te slike su mi se urezale za čitav život, pa sam posle istraživala i objavila dve knjige.

Mora da je čarobno odrastati pored Mike Antića?

− Angedote o Miki mogu do prekosutra da pričam. Kad je izašlo 50. izdanje “Plavog čuperka”, 1985. godine, mislio je da će umreti. Tad sam dobila njegovu poslednju posvetu, a svaka druga strana u knjizi je bila crna jer je znao da mu je to poslednje izdanje. Još uvek u Begeču, na vikendici stoje njegove gumene čizme za pecanje. Stalno su se tamo družili, ali i čuvena fudbalska trojka iz Begeča Krle – Vujke – Laza. Mi mislimo kako se dobro zezamo, ali te ideje koje su njima padala na pamet su neverovatne. Usred noći su išli da veslaju Begečkom jamom i sutra u “Dnevniku” izlazi vest kako su videli vanzemaljce. Mika je obožavao Rome, pa su on, druga mu žena Svetlana i njihovo troje dece dva meseca glumili Rome. Svi su bili tako obučeni, on je nosio gitaru, pevao i ponašali su se kao čergari. Najbolja je priča sa njegove izložbe u Somboru. On i tata su pakovali slike sa Tvrđave, kad je Mika shvatio da ih ima samo za jedan zid. Brzo su poslagali platna, išao je redom i muljao rukama po njima, a tata ih je sušio. Na izložbi svi oduševljeni, pokušavaju da otkriju šta je slikar hteo da kaže (smeh). Na kraju je zamolio sve prisutne da uzmu po jednu sliku, ali svi su bili skamenjeni, nisu znali da li je ozbiljan. Onda je on skinuo prvu sliku i poklonio mojoj mami, da bi odjednom sve slike bile razglabljene, kao danas neki artikal na popustu.

Zbog čega ste ušli u politiku?

− Minimum 10 godina sam potpredsednica Saveza antifašista Vojvodine. Pozvao me je Duško Radosavljević i obeležavamo datume, održavamo plamen antifašizma. U Zajedno me je pozvao Radivoje Jovović jer se znamo sa svih protesta, a pre toga nisam imala politički angažman. Od početka smo imali veliki problem. Imali smo autonomiju rada, bili smo decentralizovani i novosadski odbor je bio jači od cele stranke. Centrali se nije baš svidelo spominjanje datuma od kojih su svi zazirali, a i jedini smo govorili o Srebrenici, pa su nas na kraju raspustili. Mi smo hteli na izbore, novosadski odbor je zato i napravljen, a oni su zagovarali bojkot. Stranke se obično osnivaju pred izbore, a mi smo raspušteni. Kompletan odbor se pripojio Pokretu slobodnih građana jer su nam programski najbliži.

U toj priči ste iz ličnog benefita ili društvene koristi?

− Ja ličnog benefita nemam već sam toliko stradala i bila na meti svake budale. Politika je onakva kakvi su ljudi. Gnusno je čega sam se nagledala u predizbornom procesu i za šta se ljudi prodaju, kakve kompromise prave. Odmah sam rekla, ni na listi, ni na slici sa njima. Mislim na udruženu novosadsku opoziciju. Došla sam da pomognem, ali to ne znači da mogu biti na istoj listi sa DSS, LSV, POKS. Neću govoriti u predizbornoj kampanji protiv njih, ali neću ni učestvovati u tome.

Novosađani su se baš iznenadili kad su videli ko se sve udružio?

− Sad više nije tajna da je postojao koalicioni dogovor u Novom Sadu Zeleno levi front, Bravo i Zajedno. Trebali smo da imamo žensku liniju jer u tim organizacijama preovlađuju žene koje nisu ukrasni detalj i da ta levičarska opcija sa novim licima bude prepoznatljiva u Novom Sadu. Međutim, usred pregovora oni odlaze u udruženu opoziciju, dobijaju dva prolazna mesta na izbornoj listi, a nas raspuštaju. Novosađani su me masovno zvali da pitaju šta se dešava i za koga da glasaju. Sve smo znali, da će izlaznost biti mala, da Novosađani traže alternativu, nova lica, autentičnu levicu, da neće reciklirane ljude. Postojalo je i istraživanje koje najprepoznatljiviji u Novom Sadu, ali je bukvalno sklonjeno. Nas su izbrisali, ove prisvojili, dali im šta su tražili i to je to. Neprijatno mi je da govorim o tome jer sam učesnik, ali vidim da i drugi progovaraju. Odličan tekst je napisao Novi Nebojša Milenković na vašem portalu. Pragmatizam je bio da se uzmu dobra, prepoznatljiva lica i stave na čelo izborne liste, ali to nisu uradili već su uzeli one koji su mogli da finansiraju kampanju.      

Kako ćemo onda iznedriti nove ljude?

− Verujem u mlade ljude. Radim sa njima 22 godine i fenomenalni su. Apsolutno ne stoji da su nezainteresovani, već im samo treba znati prići, pokazati im, naučiti ih. Stvarno se nadam da će vrlo brzo doći neki naši mladi ljudi, kojima je preko glave političkog oportunizma, prodaje, neprincipijelnih koalicija koje vode u propast. Izgovori da su svi isti, da ne možemo ništa da promenimo nas je i dovelo do ovoga i upropastilo. Ta mentalna apatija u kojoj živimo nas upropašćava. Mladima je s pravom dosta svega. Zato i stoji posveta u mojoj knjizi "Svima onima koji ne pristaju na ravnodušnost".

Ali isti ti mladi skupljaju glasove strankama za neku kintu?

− Mora se raditi na njihovoj savesti, objasniti im da ih niko ne može kupiti, niti ucenjivati. Niko, ni roditelji, prijatelji, poslodavci… Da shvate da je svet na njima i da treba da se bune i stalno kritikuju. Ja izgleda jedina radim evaluaciju, pa im poslednji čas podelim papire da slobodno, anonimno napišu kritike, pritužbe, komentare, sugestije, šta god žele, na godinu dana moje nastave i slušanja sociologije. I, apsolutno se suočavam sa njihovim kritikama. Moramo imati odgovornost za ono što radimo i pričamo. Mora se odgovornost ponovo uvesti u naše društvo, na svim nivoima. Hoće li neko izaći da kaže zašto su rezultati novosadskih izbora ovako loši i koje odgovoran što će sastav Skupštine grada biti takav, kakav će?

Verujem u mlade ljude. Radim sa njima 22 godine i fenomenalni su. Apsolutno ne stoji da su nezainteresovani, već im samo treba znati prići, pokazati im, naučiti ih... 

Da li ste zbog takvog stava imali problema na poslu?

− Vodim računa šta pričam jer znam da me gleda hiljadu očiju. Ne pričam o dnevnoj politici, niti im iznosim svoja ubeđenja. Moji đaci nisu ni znali da sam u Zajedno dok nisu videli klip u kojem govorim da svi novosadski đaci moraju imati besplatne udžbenike. Nisam nikad imala problem u školi zbog mog načina predavanja, a s druge strane imam odličan odnos s roditeljima. Oni su oduševljeni što neko priča sa decom i potkrepljuje njihove stavove, samo što njih kod kuće ne slušaju (smeh). Đacima govorim da je sociologija građanska, kritička nauka i da moramo i hoćemo da sumnjamo u sve i da sve može biti predmet rasprave. Nema tabu tema, mi vodimo debate.

Tu je i uticaj okruženja u kojem mladi odrastaju?

− Omiljene lekcije su im kič, šund i treš, pa tako provučemo sve aktuelne primere. I šalju mi fotografije kad prepoznaju treš ili kič. Čak je ove godine moj razred na majici imao moju rečenicu "Stvarno ću početi da vam smanjujem ocene iz vladanja zbog lošeg muzičkog ukusa". U školi imamo "Evergrin veče" kad đaci sviraju obrade i iznenadim se njihovim izborom. Bude tu i EKV, Partibrejkersi, italijanske kancone…I onda vidiš da ima nade, da nije sve izgubljeno. Čak sam i svoj rođendan proslavila u pabu sa društvom, a bend mojih đaka je svirao.

Kao da ih neko smišljeno doji mržnjom?

− Nisam sklona tome da je orkestrirana zavera, niti globalni plan. Sve su to normalne posledice jednog potpunog urušavanja građanskog društva, nestanka srednje klase, uništavanja čitave kulture, prekrajanja istorije, revizionizma, lake zabave… Sve je na prodaju, nema više integriteta, samo se gleda sopstvena korist. Sistem u kojem smo mi odrasli obezvređen je preko noći pa je isplivalo i izdominiralo to što jeste. Daleko je lakše prihvatiti takve stvari nego čitati, istraživati, misliti, razumeti, konzumerizam je na sve strane. Bila je jedna velika studija devedesetih godina, da će biti katastrofalnih posledica zbog uništenja vrednosnog sistema i porodične strukture, a najugroženije će biti najosetljivije grupe, a to su žene i deca. Femicid je eksplodirao u Srbiji. Trendove u socioligiji možete predvideti.

Kako takav sistem promeniti?

− Sistem se menja preko svesti, a promena svesti je najteža. To se menja edukacijom. Jedino to mogu da radim i jedino to se pokazuje da ima smisla. Među mlade ljude moramo da stavimo seme tih vrednosti i negde će nešto isklijati. Znam da hoće. Za mene nema veće satisfakcije, nego kad putuju po svetu i šalju mi slike, da pokažu šta su sve naučili. Mi slušamo Koju "Neukusu treba reći ne", a pesma "Firma" od Hladnog piva u četiri minuta najbolje objašnjava privatizaciju. Mi tome i služimo, da im pokažemo šta sve postoji, šta je sve napisano, ko je živeo pre nas, ko su pravednici u Novom Sadu…

I onda nam se desi "Ribnikar", Dubona i Malo Orašje?

− Uf… Bila sam tad na času i nismo znali šta se dešava. Najteže je bilo sutra ući u učionicu i šta pričati toj deci. Na prvom času je bio tajac, svi su bili skamenjeni, gledaju te velikim očima i očekuju da im nešto kažeš. Pričala sam im o generaciji Z kojoj pripadaju, kao i žrtve i počinioci. Do njih dopire samo kratka forma, a ona mora biti sublimirana eksplicitnim sadržajem, a to su nasilje i seks. Oružje je svuda oko nas, mi smo u jednom ozbiljnom ratnom okruženju, a nasilje nije sankcionisano ni na koji način. Milion faktora je dovelo do tih ogromnih zločina. Jezivo je sve to.

Srbija nije stala?

− Srbija je morala da stane. Nenormalno je da se život nastavi kao da se ništa nije desilo, da se niko ne pozove na odgovornost. Da ne spominjem bezbednosne službe. Čime se one bave? Prisluškuju telefone. Jedan dečak od 14 godina priprema masovno ubistvo preko interneta, gugla Molotovljev koktel, ide u streljanu. Kako je to moglo da se dogodi? Takav užas ne sme da se ponovi, zaboravi i prođe kao još jedna afera.

Domaće političke elite nisu sklone analizi prošlosti?

− Nemci su se ozbiljno suočili sa svojom prošlošću. Procesuirali su zločince i stvorili obrazovni sistem u kom nema veličanja nacizma. Jasno su podvukli crtu, a mi smo svi taoci jedne grupe ratnih zločinaca. Zbog čega bi to imalo veze sa mnom i mojom decom? Ko je to radio u naše ime? Kad se bude otvoreno reklo i na taj način ušlo u udžbenike, onda ćemo moći da pričamo o osvešćivanju, suočavanju i kretanju napred. Bolje da ništa ne piše u udžbenicima, nego to što je sad napisano. Žalosno je kako je i Drugi svetski rat predstavljen.

Tako je i antifašizam izjednačen sa komunizmom?

− Izbacili su antifašizam kao prljavu vodu. Taj narativ je nastao devedesetih godina prošlog veka, da su levica i antifašizam zločinačke i totalitarističke ideje i doveo nas dovde, da smo izgubili orjentir. Antifašizam mora biti izborni predmet u školi, da se edukuju nastavnici i deca, da zaista nikne klica slobode, progresa, zdravog razuma. Samo u edukaciju verujem. Na tim pričama o komunjarama su isplivali desničari i ratni zločinci koji su tek tih devedesetih godina otkrili srpstvo. Tvrde da im je zabranjivano da idu u crkvu i da se krste, a moj tata koji je bio partizan i član partije, uvek je slavio Božić i Uskrs, znao da čita Oče naš, mene krstio u crkvi. Oni nisu znali za te običaje, pa misle da je bilo zabranjeno. Svakako, običaji ne treba da budu indoktrinacija i uvode se u školu, već su deo naše tradicije i treba ih negovati.  

Ujedno smo se otuđili od onoga što jesmo?

− Sve je metastaziralo. Setite se kako je slavljen Uskrs na Pinku i to je bila najgledanija emisija tog dana. Ovo maltretiranje sa zastavama na Limanu, škrabanje fasada. Rade na tome da nam ogade rođenu zastavu. Privatizovali su patriotizam, pa je patriota svako ko ogrne zastavu. Patriotizam je plemenito osećanje i ljubav prema sopstvenoj državi koja se manifestuje na razne načine, a ne da ga uteruju putem obaveznih simbola. Svako forsiranje i preterivanje daje kontraefekat. Valjda su ovaj grad i država malo i naši i valjda neko nešto drugo radi na temu rodoljubivosti. Pokupi đubre, uči decu, čuva šume, pomogne komšiji…

I uvek je Vojvodina poligon za isticanje srpstva?

− To je zbog multikulturalnosti koja je najveća vrlina i bogatstvo grada, a sad se uzima kao najveća mana. Mi nismo Vojvođani već Srbi, a vi ste Hrvati i Mađari. Tako se razbio i radnički pokret. Na početku našeg filma, Teodor Kovač kaže da je Novi Sad uvek smetao okupatoru jer je svačiji, i srpski, i mađarski, i hrvatski, i slovački… Kod nas je izrazito jak lokalpatriotizam i ne treba ga ubijati nekim centralističkim idejama. Ja se ne izjašnjavam po nacionalnoj i verskoj osnovi jer je to moje pravo zagarantovano Ustavom Srbije, ali to nije popularno i tumači se da nisam patriota. Imam problem s tim što ljudi tvrde da je nacionalizam vrlina. Svaka prenaglašena nacionalna ili verska svest koja ugrožava drugog ne može biti vrlina. Jedno je nacionalizam u 18. veku, ali mi smo to preskočili i upali u 20. stoleće.

Ako si autonomaš odmah si i separatista?

− Da se Vojvodina otcepi? I kome da se pripoji? Ne daj Bože da se pripojimo Mađarskoj. Ali ima taj momenat da ti "veliki" Srbi masovno uzimaju mađarsko državljanstvo. Ja koja nisam nacionalno zagrižena, ne bih uzela mađarsko državljanstvo, iako imam uslove. Ali to se ne računa kao patriotizam već moraš na terasu da izbaciš nacionalnu zastavu.

Ćutanje je stanje stvari?

− Ko misli da može da ćuti, nek ćuti. Ja ne mogu, niti smem da ćutim. To je moje ubeđenje. Opasno je biti različit, ali ja sam spremna na sve posledice. Nosim "No pasaran" majicu, a znamo kako je prošao momak u Nišu.

Bavite se kulturom sećanja na Novosadsku raciju?

− Radeći u školi uočila sam da u udžbeniku sociologije postoji samo jedna rečenica o Holokaustu, da te generacije ne znaju ništa o istoriji Novog Sada, stradanju Novosađana. Moji đaci završe na Sorboni i Hardvardu, a ne znaju svoje korene. Pre više od 15 godina počela sam da im pričam o Novosadskoj raciji, datumima koji se ne obeležavaju. Vodim ih u komemorativne šetnje i onda u gradu prepoznaju te lokacije i znaju gde je šta bilo, preneseš im kako je Novi Sad izgledao 21. januara 1942, kad je odsečen od sveta. Školski drug me je ubedio da zapisujem te priče, kako se ne bi zaboravilo. Otvorili su mi arhiv jevrejske opštine, susrela sam se sa gomilu podataka i nisam znala šta da radim s njima. Od podataka sam pravila priče, tražila detalje, obilazila ulice, rekonstruisala, povezivala, pa je tako 2017. godine nastala prva knjiga "Kad bog zažmuri". Toliko sam ljudi upoznala, da je četiri godine kasnije izašla knjiga "Pismo na šinama" o onima koji su preživeli Raciju.

Onda su osvanuli grafiti mržnje protiv vas?

− Decenijama se bavim tom temom, ali sam zbog bavljenja politikom sad bila vidljiva, pa je bilo zgodno prozvati me. Ujedno je počeo i rat u Gazi, pa sam ja postala plaćenik Mosada. To izjednačavanje Holokausta i aktuelnog rata je strašno i nema veze jedno s drugim. Nekima je to ravna linija. Na taj način skrnave zidove Aušvica.

I zamalo zločinci da dobiju spomenik u Novom Sadu?

− Novosađani nisu znali šta se dešava. Diže se spomenik nevinim žrtvama i niko normalan neće biti protiv toga. Naravno, da treba na spomeniku ispisati imena žrtava, ali su oni izmešali zločince, žrtve, počinioce i učinili nešto monstruozno. Među nevinim žrtvama bio je i Janoš Tot koji je pobio pet sinova Jelene Jovandić. Vlast nije htela da revidira spisak i pod pritiskom javnosti spomenik nije podignut do danas, a sve to traje od 2016. Zna se ko su članovi komisije za podizanje spomenika, zna se ko je glasao za taj spisak…

Kako se izrodila ideja za film "Novosadsko sećanje"?

− Relja i ja se znamo ceo život i oboje se bavimo istim temama, ali nismo imali ideju da snimimo film. Jednog dana me je nazvao Teodor Kovač, tada je imao 98 godina, da odemo na Jevrejsko groblje i da mi ispriča sve što zna o ljudima koji su tu sahranjeni jer je on bio poslednji koji je to znao. Bilo mi je glupo da snimam telefonom i pozvala sam Relju zbog snimatelja. Toliko je ispalo dobro, da je Relja rekao da moramo snimiti film. I onda je zapravo išao sa mnom i snimao sve šta radim. Tri godine smo snimali, a deca su sve vreme prisutna, što i jeste poenta. Film je priča o Novosadskoj raciji iz ugla pojedinca koji se tim bavi. I onda film dobija zaplet koji nismo planirali i odjednom se borimo protiv spornog spomenika.

Da li je u planu nova knjiga ili možda predstava?

− Imam ideju da napišem knjigu "Četiri kaputa", a možda bi mogla da se izrodi predstava od nje. Pričala sam o tome sa Filipom Grujićem koji je isto moj đak. Kaput je te krvave zime na -25 stepeni Celzijusa nekom spašavao život, a neko ga gubio zbog njega. Pojavljuju se priče u Đurđevu, Novom Sadu, Beogradu, Čurugu…Jedna devojčica je preživela jer je majka molila vojnika da je pusti da ode po kaput. Kad se vratila, na Trgu slobode više nikog nije bilo. U Čurugu je streljana trudna žena, a druga je sa nje uzela kaput i tako sa sve rupama od metaka ga nosila. Svi su sklanjali pogled od nje. Direktor škole u Đurđevu koji je bio Nemac pokušao je da zaustavi raciju i ubijen je. Njegov kaput servirka je odnela svom mužu. U selu niko nije hteo da priča sa njima jer su skinuli kaput sa leša. Ti kaputi koji kruže sa tim nesrećama bi mogla biti neka moja sledeća priča.

Novi Sad nekad i sad?

− Ruiniran, razrušen, ponižen, uprljan, uništen gradnjom. Ubijaju ga prekomernom gradnjom. U starom jezgru podižu višespratnice, betoniraju sve što stignu i onda se svi čude što je napukla Katedrala, što klizi Tanurdžićeva palata, što je oštećena Banovina. Trpela sam ozbiljne kritike od svog okruženja što sam se gurala sa obezbeđenjem protiv usvajanja GUP-a. Tada se o svemu tome odlučivalo, a gde ste vi bili Novosađani? Najveća korist od tih protesta je što su se ljudi oslobodili straha. Ne možemo biti taoci straha. Kao ljudi neće da se bave politikom, a ona je pun kontejner, slobodno mesto u vrtiću, zagađen vazduh… Novi Sad će se bukvalno urušiti. Investitori nam projektuju grad, a znamo ko su oni i kakav novac obrću. U svetu se čuva svaki kamen koji ima istoriju i tradiciju, a mi čekamo da se sruši centar grada i nikne nova zgrada. Ne znamo razliku između vrednog i skupog.

Dejan Ignjić