Milan Inić Yasserstain: Fanovi nas ponekad tretiraju kao da smo pokemoni

Upoznajte izbliza mladog Novosađanina kog vaša deca obožavaju.

Milan Inić je dvadesetdvogodišnji momak iz Novog Sada, koji se među decom i omladinom širom zemlje i regiona proslavio kao zvezda Jutjuba Yasserstain. Osim toga, ovaj naš sugrađanin je i student montaže na novosadskog Akademiji umetnosti, kao i bivši đak Karlovačke gimnazije, što uvek s ponosom ističe.

Iza njegovog kanala Yasserstain krije se mnošto klipova, skečeva i muzičkih spotova sa milionskim pregledima. Počeo je da se bavi snimanjem 2008. godine, da bi, devet godina kasnije, ekipu Yasserstaina pored Milana činili i Leni, Dex, Singer, Petar i Irina.

Ova družina se potpuno posvetila mlađim generacijama. Biti jutjuber u današnje vreme, iako je popularno, “zanimanje” je koje ume da se nađe i u negativnom kontekstu, ali ovi mladi ljudi, predvođeni Milanom, rešeni su da na zabavan način edukuju dečake i devojčice i pokažu im da je okej biti drugačiji.

Naš ovonedeljni sagovornik se kroz svoje skečeve trudi da deci na interesantan način približi sistem vrednosti uz koji je on odrastao i uz koji bi voleo da jednog dana njegova deca odrastaju. Često imaju nastupe uživo, gde se druže sa decom i kroz muziku i razgovor pokušavaju da im prenesu svoje poruke. Uspevši da sačuva ono “dečije” u sebi kroz svoj alter ego Yasserstain, ovaj 22-godišnjak mnogima je postao uzor, i na taj način pokušao da objasni neke stvari koje možda, od drugih ne bi hteli da čuju.

U kom delu Novog Sada si odrastao i kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

 - Ja, u stvari, nikad nisam živeo u svom kvartu, jer u mom kvartu nisu bili moji vršnjaci ili istomišljenici. Uvek sam išao u neki drugi komšiluk, jer moji porodični prijatelji su živeli u različitim delovima Novog Sada, tako da sam više boravio u njihovom komšiluku, oko Limana. Liman je, u stvari, moja druga kuća, zato sam uvek u svojim snimcima spominjao Liman, tamo je uglavnom moje društvo. Odrastao sam uz porodične prijatelje, nisam ih ja lično upoznao kroz svoje detinjstvo, nego njihovi roditelji znaju moje roditelje i onda, vremenom, kako smo išli svako u svoju osnovnu škole, sa sve više i više obaveza, nismo se više toliko družili, te sam poslednjih godina osnovne škole bio all alone with video games. 

"U Karlovačkoj gimnaziji bio sam veoma stidljiv i čudan"

- I, onda sam došao u Karlovačku gimnaziju, gde sam bio veoma, veoma stidljiv i čudan. Čudno sam prihvatio to da me drugi ljudi ne kritikuju zbog mog izgleda ili ponašanja. Ta škola je jako otvorena po pitanju svega, i do pre neki dan nisam ni jednom čuo da je u njoj bilo nasilja. Nažalost, i to se skoro desilo, ali ja tog učenika ne smatram đakom Karlovačke gimnazije. Sve u svemu, veoma lep period. Žalim što nisam iskoristio celo srednjoškolsko iskustvo, nego sam se više bavio Jutjubom i bio u nekom svom zatvorenom svetu. Tek kad sam išao na matursko veče, onda sam malo drmnuo glavom i video – Milane, ti nisi živeo svoj srednjoškolski život, sad ideš na fakultet, a hoćeš da ga živiš.

Koliko je Karlovačka gimnazija uticala na tvoj profesionalni put, budući da je tamo sve počelo?

- Ta škola me je izuzetno definisala. Bio sam jedan od retkih koji se nije žalio na svoju srednju školu – sem kad dođe pismeni ili kontrolni, ali to se prevaziđe – dok su se svi ostali vršnjaci žalili. Krajem osnovne sam krenuo da snimam, i moja misija je bila da niko iz srednje škole ne sazna da ja to radim. Sedeli smo na času informatike i moj drugar Igor kaže, “E, kako ide Yasserstain?”. Onda su svi to videli i pričali kako je to slatko. Slatko? To je najbolji komentar koji sam ikada dobio. Bili su mi velika moralna podrška. Kad pogledam na sve te snimke, uvek se hvatam za glavu, hvatam se za glavu i kad pogledam neki snimak od pre mesec dana, ali bili su mi veliki “boost” samopouzdanja, kada nisam dobijao kritike, već više iskrena tumaćenja. Ne lažnu potporu, već iskrena tumačenja.
 

“Slatko? To je najbolji komentar koji sam ikada dobio”

 
Koji ti je omiljeni skeč?

- Uglavnom je odgovor – najskoriji skeč koji sam napravio, pošto se ja u pedeset posto svojih skečeva obraćam kameri i više je do tog mog tumačenja samog sebe, ali i dalje sam jako ponosan na snimak “Kako NE učiti”, koji sam snimao kad sam bio druga ili treća godina srednje škole. Čak sam ga i upotrebio za svoj prijemni ispit na Akademiji. Imali smo zadatak da nešto snimamo tada, ali ja sam njima pokazao snimak koji sam radio pre dve godine, i to sam im otkrio tek kad sam prošao.

Koliko je vremena trebalo da se tvoji snimci primete, u kom trenutku ste postali popularni?

- U trenutku kad sam na jednom času od drugarice čuo, “E, al’ ti je dobar onaj snimak, umrla sam od smeha”. Kada sam počeo da čujem pozitivne komentare od svojih vršnjaka. To je možda bila neka druga ili treća godina srednje škole, sa serijalom “Stvari koje niko ne izgovara”. Onda je taj serijal bio prevaziđen, a bio je popularan “5 stvari koje mrzim kod..”, pa “Nemoj biti taj L1K” – više kao kulturno-edukativni sadržaj za mlađe generacije, kao neki bonton kako se ponašati u situacijama poput bioskopa, nečijeg rođendana. Gledam da sad ono što radim uglavnom vezujem za to, za serijal “Nemoj biti taj L1K” i za muzičke spotove. To je ono što sam oduvek hteo da radim, ali nisam uopšte talentovan za muziku.

“Uopšte nisam talentovan za muziku”

Kao podršku često vidimo i tvoje prijatelje iz osnovne, koji ti pomažu u prodaji majica ili kao statisti u skečevima?

- S njima sam počeo da se družim na kraju osnovne, tako i sa nekim ljudima kao što je Leni počeo sam da se družim kad sam završio srednju školu. Ali najveća podrška mi je moja sestra. Uvek me savetuje jer sam dosta blag u nekim situacijama, na primer, sa ljudima – puštam da me vozaju, a ona mi govori da presečem. Više mi je ta neka desna ruka, koja je mnogo stroža.

Koliko je bitno da zadržimo to “dečije” u sebi čak i kad više i nismo deca?

- Jako. Evo, na primer, današnja situacija. Imam dva psa – Čarlija, šnaucera, i njegovog sina koji ima par meseci. Kad obojicu šetaš, vuku na sve strane, ja sam se dosta iznervirao, kipeo sam. Prolazi dečak iz komšiluka, javlja se, “Ćao, Yasser”, ima pet, šest godina. Igrao se s njima, pričao mi o našem kanalu i to mi je bilo jako slatko. Sećam se kad sam ja prilazio psima na ulici, kada me nisu me nervirali u tako nekim situacijama. Setio sam se kako je to kad bezbrižno, iskreno, priđeš nekom psu. To me vrati u neke nostalgične momente. Zapravo, čudno je da u ovim godinama pričam o nostalgijii – neko bi to tumačio kao besmisleno, ali taj osećaj me dosta vraća u detinjstvo.

Ekipa Yasserstaina je stalno na putu, kako se slažete kao kolektiv?

- Mi smo međusobno dosta različiti. Ja sam nekad vršio svoje male eksperimente, nisam ništa organizovao nego sam davao njima da se organizuju. To bude raspad sistema. Treba uvek staviti svoj privatni život na prvo mesto, ali Leni će nekad stati na prvo, drugo, treće, četvto, peto, šesto mesto, pa njoj treba izlaziti u susret. Dex je dosta stariji, pa želi da napravi nešto “jače”, te mu kažem da to nije baš u tonu našeg kanala. Petar i Singer su stidljiviji, šta god da im daš, oni prvo kažu, “Ja to ne mogu”, pa tek onda počnu da rade. Treba se prilagoditi svakom rasporedu predavanja, časova, radnog rasporeda... Irina je iz Šimanovaca, Leni iz Bačkog Jarka, Singer iz Sremskih Karlovaca, pa se ti prilagodi svakome.

KAKO IZGLEDA SNIMANJE JEDNOG YASSERSTAIN KLIPA: “Dosta smo redovnijii nego što bi neko mislio. Bitno je jako držati taj neki tempo, ritam i da bude vedro na snimanju, da imamo neke svoje interne šale. S jedne strane da imamo neke svoje lične gegove, a, s druge strane, da naš snimatelj Stefan ne poludi koliko puta moramo da ponavljamo neki kadar. Isto tako, Stefan voli nekad da postavlja jedno svetlo tri sata. Potrebno je puno strpljenja. Zavisi i od lokacije,a najpraktičnije je kod mene u stanu, nema ljudi koje remete snimanje. Obično kad snimamo u nekoj školi, to je vikendom, kada nema časova. Snimamo i u Futoškom parku jer tamo nema toliko ljudi, a ranije smo u Dunavskom, sad je tamo krcato dosta. Zavisi od samog skeča, ali uvek gledam da se adaptiramo. To što snimamo za internet nam daje dosta slobode, ali opet gledamo i da ispoštujemo neke filmske i televizijske metode”, otkriva nam svoje male tajne Milan Inić.

Pesma “Milion” je pre nedelju dana dostigla milion pregleda. Jesi li očekivao takav odziv gledalaca na ovaj spot?

- Iskreno, jesam. “Milion” mi je jedna od dražih naših pesama, očekivali smo to. Proveravao sam par puta kad će da pređe milion, nisam proveravao preglede jedno par meseci, i taj dan sam video, to je bila slučajnost.

 
Budući da su ti deca ciljna grupa, koliko moraš da paziš na svoj govor i ponašanje u javnosti?

- Gledam da pravim materijal tako da odgovara onom šta sam ja hteo da čujem u tim godinama, ali isto tako i šta je ono što ja želim da moje buduće dete gleda u tim godinama. Nije sad da mi pravimo teletabise za predškolski uzrast, naravno da imamo publiku koja je preškolskog uzrasta kao i osnovna i srednja škola, čak i neki koji krišom gledaju u našim godinama. Gledaju, da li iz neke moralne podrške ili jer ih nešto zapravo interesuje. Gledam da je to nešto što i mene lično zanima, da ne bude, “okej, moram sad da se spustim na taj neki nivo”. Uvek se zapitam – ko animira Diznijeve filmove? Ko piše DreamWorks filmove? Ko je radio “Space Jam”?

“Deca su najbolja publika, ali treba mnogo toga i da im objasniš”

- Obično ljudi prilaze i kažu, “ah praviš za decu, tu uvek ima publike, roditelji tu uvek ulažu”, ali ja to stvarno ne gledam na taj način. Jednostavno, deca su najiskrenija publika, ali opet, njima treba mnogo toga i da objasniš, jer u dosta situacija oni ne razumeju neke stvari, i tu postoji ogromna opasnost od manipulacije publikom. Mnogi kreatori manipulišu publikom s frazama – mi smo jedna velika porodica, hvala na podršci, hvala na Lamborginiju, hvala na trećoj vili, hvala na svemu, vi ste sjajni. Ne želim da zloupotrebljavam publiku na takav način. Kad god nešto napravim, želim da dam mogućnost ljudima – pogledajte ako želite, i, ako želite, pretplatite se. A ne ono, “hajde da dođemo do milion lajkova”. Šta će tih milion lajkova uraditi? Da li je to milion lajkova za moj kanal ili za mene? Samo gledam da eskiviram prečice kojima se inače ljudi služe. Slično kao u svetu žurnalistike. Da li ću staviti ŠOK, SKANDALOZNO, FOTO, VIDEO, ili ću staviti naslov sa slikom koja je iskrena prema samom sadržaju.

Osećaš li neku vrstu odgovornosti jer si im uzor?

- Ogromnu odgovornost. Naravno, uvek imam dane kada mi se to ne radi, a to su mnogi dani. Nekad se, iako će zvučati kao kliše, setim susreta sa nekim detetom ili roditeljem gde me dotakla njihova priča, pa za njih pravim ovo. Dosta demotiviše to što sada i kada napraviš neki snimak, imaš milion komentara, na prvom mestu “aj’ me pozdraviš na sledećem videu”, i ljudi kad te sretnu na ulici i zamole za fotografiju, čisto se fotkaju i odu, i na okupljanjima tu su samo da se slikaju s nama, ali ne i da slušaju nas i naš nastup. To me nekad demotiviše, ali okej, nisu ni sva deca bila ista kao ja kad sam bio u tim godinama. Neću sad svakom da šapućem, “hej, ja sam hteo to i to da kažem u tom stihu” ili “ne, taj kadar označava ovo”. Želim nešto da izložim, i to je sad svačije, nije samo moje, idemo na sledeće i to je to.

"Nikad ne bih za sebe rekao da ću raditi nešto pred velikom publikom"

Iz ovog tvog projekta se izrodilo još dosta toga, pomenimo samo kampanje za Telenor i Fantu. Takođe, Leni i Dex sad vode emisiju Tubesday. Koji su vam dalji planovi – zajednički i odvojeni?

- Imam plan koji će se realizovati za manje od dvadeset dana i na njemu radim osam meseci, ali o tome još ne smem da pričam. Sve u svemu, gledam da radimo na našim nastupima uživo, da priredimo nešto za te mlađe generacije, a i za naše. Gledamo da se izveštimo u našem repertoaru, imamo Irinu koja ima tek 14 godina i ultratalentovana je devojka. Dex radi muziku, gleda da se izvežba u toj sferi. Ja volim nastupe uživo, ne zato što volim da sam na bini –nikad ne bih za sebe rekao da ću da radim nešto pred velikom publikom – ali volim taj osećaj, ne da “upijam energiju publike”, nego kada vidim da je nekom stalo do nekog materijala, do nekog sadržaja. I volim da iznesem taj sadržaj publici. Nekada krišom stavimo neku poruku, a nekada baš namenski, kao u pesmi “Drugačija”. Sada sam na Akademiji i gledam da kroz kinematografiju budim ljudske emocije. Inače, idem tri puta nedeljno u bioskop, nebitno da li je film dobar ili loš, gledaću ga. Ne mislim na ljudske emocije u smislu da im krenu suze, nego treba znati, na primer, pravilno napraviti neki komičan film ili dramsku scenu. Mene uče na Akademiji kako da montiram, tj. kako su ranije montažeri montirali, ali ne uče me kako i da osetim to nešto, već ja to vremenom, kroz iskustvo, čitanje i gledanje filmova, pozorišnih predstava i muziku doživljavam.

OD DŽEZA DO PANKA – BEZ NARODNJAKA: “Slušam sve i svašta, samo nekako ne može da me ponese narodna muzika, ne mogu da uživam u njoj. Nisam osoba koja će da kaže, “jao, ne, gasite ovo”, ali okej. Kroz svoje društvo sam zavoleo pank muziku, uživam i volim da igram uz ska, neki dobar džez, bluz. Volim i indi muziku i odrastao sam uz neke pop pevačice pošto živim sa starijom sestrom”, otkriva nam mlada Jutjub zvezda svoj muzički ukus.

Zaustavljaju li deca kad ideš ulicom? Kako prolaziš pored McDonaldsa?

- Postoje dve putanje do Akademije Umetnosti, duža i kraća. Idem dužom, pošto tu eskviram McDonalds i ekskurzije. Par puta sam kasnio na predavanje. Nekad sam kasnio na predavanje nevezano za to, ali kažem da je zbog toga. Jednom samo rekao da neću da se slikam, na prošlom Sajmu knjiga u Beogradu. Svi su došli kao mravinjak, ja sam rekao da može grupna fotografija sa celim odeljenjem, pošto sad uživam sa svojim drugarima iz srednje škole. Međutim, počeli su da se guraju i da me snimaju i prate kroz ceo sajam i da guraju štandove i starije osobe. Rekao sam im da je sa tim dosta i nisu reagovali. Onda sam samo stajao dok se masa nije razišla, i ostalo je njih desetoro koji su zapravo hteli da prčaju sa nama, a ne samo da se slikaju, i sa njima sam pričao. Ne tretiraju te kao osobu, tretiraju te kao pokemona. Na primer, s jednom osobom sam se slikao na sajmu i pitao ga kako mu je ovde, a on je pitao, “Šta?”. Objasnio sam mu da se nalazi na Sajmu knjiga, a on je pitao, “Stvarno?” Kada sam ga pitao zašto je on ovde, rekao je – da bi se slikao sa jutjuberima.

Koliko često improvizujete u vašim skečevima?

- Veoma često. Uglavnom osoba koja glumi ili ne može to nešto da izvede, ili mu nešto drugo sine pa odemo u skroz nekom drugom smeru. Ono što mi radimo jeste insert scena, jer ako bismo radili nešto filmski, izbacivali bismo klipove četiri puta godišnje. 

Omiljeno mesto u Novom Sadu?

- “Faraon”, dragstor na kraju Laze Telečkog, jer se tamo stalno nalazimo. Šalim se, Dunavski park.

Razgovarala: Tamara Mladenović
Foto: Aleksandar Jovanović