Mileta Poštić, umetnik i animator: Male su šanse da neko vrlo progresivan bude na odlučujućem mestu

Mileta Poštić, umetnik i animator: Male su šanse da neko vrlo progresivan bude na odlučujućem mestu

Novi Sad, Austrija, SAD, Engleska, Južna Koreja, Johanezburg, Tajland, je niz lokacija na kojima je duži period do sada živeo naš današnji sagovornik.

Obišao je Evropu, bio na Kubi, u Kini, često je u Japanu, družio se sa severnoameričkim Indijancima, sprema se za Madagaskar. Od rođenja 1970. godine, ostvario se kao umetnik, animator, ilustrator, strip crtač, slikar, univerzitetski profesor, predavač, menadžer, a i osnivač je prve u regionu Katedre za animaciju i vizuelne efekte na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, dva kreativna studija i kulturnog stecišta Novosađana "Izba". Gradska, ali i  svetska faca, Mileta Poštić.

− Završio sam osnovu "Đorđe Natošević", ali sam prva tri razreda išao u "Branko Radičević", s tim što sam jedno polugodište živeo u Austriji. Ćale je bio očni lekar, znao je puno jezika i iz fazona je na odmoru ušao u jednu austrijsku bolnicu da pita za posao. Odmah su ga primili, kako i ne bi kad je čovek doktorat na Sorboni odbranio. Rođen je 1928. u Beču, školovao se u Budimpešti. U Novi Sad su se doselili pred Drugi svetski rat, kad je deda sazidao kuću u Železničkoj ulici 4, otvorio sebi privatnu praksu, a i osnovao je očnu kliniku u Novom Sadu na poliklinici. Onda je došla 1942. i fašisti su ubili babine roditelje, a tata i stric su dva puta bili u redu za raciju, ali su preživeli. Prvi put je neki pacijent prepoznao dedu, a drugi put se vozač kamiona sažalio na decu i pustio ih pre dolaska na Kej. Tad se deda uplašio i poslao sinove u Peštu da završe školu, a kad se završio rat, komunisti su mu sve oduzeli i zabranili da radi privatno. Deda je umro pre nego što smo se brat i ja rodili – započeo je životnu priču Poštić.


Novi Sad je zaista tad bio višejezična sredina?

− Da, svi su znali mađarski i nemački, a tata je savršeno govorio i ruski, i francuski. Voleo je jezike, putovao je i učio ih. Obožavao je da priča sa ljudima na njihovom jeziku i nikad nisu znali da je stranac jer je imao dobar akcenat i naglasak. Nas dvojica smo ga obožavali, umro je kad smo imali 10 godina. Jako je voleo Novi Sad, imao je veliku biblioteku i mrzelo ga je da je seli, iako su ga često zvali u Nemačku da radi. Bio je veliki reakcionar, stalno je govorio protiv Tita i više je voleo da se druži s popovima, nego sa funkcionerima. Mama je odlično znala engleski jezik i čim se moglo izaći iz zemlje, već je 1957. otišla kao medicinska sestra na praksu u London. I stric je iste godine otišao u Ameriku, doktorirao je na Harvardu, bio je poznati virusolog. Bio je najveći stručnjak za AIDS kad se virus pojavio.

Kako je proteklo odrastanje?

− Novi Sad je bio super osamdesetih godina jer si klinac. Mada smo mi svaki letnji raspust od kada je tata umro provodili kod strica u Južnoj Karolini. Kasnije sa 17 godina odlazimo kod njega da živimo. Polazak tamo u školu bio je kulturološki šok. Toliko je sve bilo različito, da mi se u početku činilo da se svi foliraju. Niko nije pušio, svi su duvali (smeh). Časovi su drugačiji, iz engleskog su nas svaki dan drilovali, pa sam brzo naučio da čitam i pišem. U Novom Sadu smo bili slabi u fudbalu, ali smo u Americi bili dobri, pa smo to iskoristili. Davali smo puno golova jer smo igrali protiv raznih loših ekipa (smeh).

Amerika, obećana zemlja?

− Ljudi imaju pogrešnu predstavu o Americi. Većina stranaca druži se sa strancima, pa je fenomenalno da upoznaš ljude iz celog sveta, što je najveća prednost boravka tamo. Imao sam bliske ljude svih mogućih profila, opredeljenja, obrazovanja. Sistem školovanja im je dobar. Podstiče te i motiviše da radiš. Kad sam video da mogu biti dobar student, popalio sam se i završio studije godinu dana ranije (smeh). Čak sam dobio i stipendiju, pa upao u odabrani razred gde imaš specijalizovane predmete poput francuska renesansna književnost, postmodernizam u filmu, zoološki vrtovi, pa i Native american spirituality što nam je predavao indijanski vrač. Išli smo i kod njega kući, prošli indijanske rituale, inicijaciju kao duhovnu disciplinu, pa recimo u saunu koja je tri puta toplija od ovih finskih, sediš i moraš da indijanski pevaš-cheating. To je primer jednog časa.

Svi ljudi su originalni, ali nisu svesni toga i hoće da liče na druge...

 


Koliko vam je tamo prijala ta raznolikost nacija?

− Išao sam posle u New Meksiko i Arizonu, istraživao Navaho, Apače i druge Pueblo Indijance. Imam dosta drugara Amerikanaca, ali nikad nisam pomišljao da ostanem tamo. Studirao sam umetnost, a nje tamo nije bilo. Delimično sam odrastao u Južnoj Karolini, što je provincija, kao ovde neko selo na jugu Srbije. Bliska mi je američka kultura, ali me nije privlačilo da se tamo i nastanim. Boravak tamo je dobar iz profesionalnog ugla. Naučio sam sistem i sad 30 godina pratim kako se rasprostire svuda po svetu.

Ipak vas je američki kontinent formirao kao ličnost?

− Ja sad ne znam kakav bih bio da nisam bio tamo, kao što ne znam kako je biti jedinac jer imam brata blizanca. Ljudi obično pitaju što si se vratio iz Amerike i to samo oni koji nisu bili tamo. Ovi što su bili nikad to pitati neće. Ne mogu reći da je ne volim. Najviše zbog te prirode i Indijanaca. Kad menjaš prostor, to je velika promena, a kad menjaš vreme promena je još veća. Hilandar mi je zato zanimljiv jer kao da si vremeplovom otišao u prošlost.

Da li se beli čovek iskupio Indijancima u punoj meri?

− Sve je to išlo postepeno, kao kod nas restitucija. Evo, ja još čekam da mi vrate neku zemlju od pradede. Sve stoji, iako je pravno čisto. Da sam Indijanac, ne bih razumeo zašto treba biti vlasnik zemlje i da to može (smeh). Oni su materijalno bili skroz zajedno, a duhovno odvojeno. Kod belog čoveka je obrnuto. Svi imaju isto mišljenje i svako svoj račun u banci.

Ljudi obično pitaju što si se vratio iz Amerike i to samo oni koji nisu bili tamo. Ovi što su bili nikad to pitati neće...


Zbog čega ste odabrali Akademiju umetnosti?

− Pred kraj osamdesetih sam se vratio iz Amerike da odslužim JNA. Hteo sam da upišem arhitekturu u Beogradu, ali je počeo građanski rat, zivkali su me da idem u Vukovar, pa sam se vratio u Južnu Karolinu i tamo diplomirao. Uvek sam voleo crtane filmove, a i crtanje ravnih linija i pravih uglova mi je malo dosadilo, pa sam počeo da ih krivim (smeh). Imao sam na fakultetu klasičnu animaciju, sa onim svetlećim stolovima, a kompjuteri stižu tek kasnije. Sve je tad bilo pionirski i od početka sam bio u tome. Čak sam se 1995. prijavio u "Dizni" za praksu, ali su me odbili jer tad nisam imao dovoljno dobrih radova. Ne znam da li je to bilo dobro ili loše za mene, ali mladima je potrebno da u CV-u imaju neko zvučno ime jer samo se to gleda. Površni su jako. Marlboro, suzuki, koka kola i odmah vau (smeh).

Onda je sve krenulo da se odvija kao pokretna slika?

− Master studije sam završio u Engleskoj, pa neko vreme i predavao tamo. Vraćam se u Novi Sad 2000, kad otvaramo "Izbu", pa je tri godine kasnije izdajemo. 2003. godine osnovao sam Katedru za animaciju i vizuelne efekte i bio pet godina na Akademiji, pa dve godine živim i radim u Južnoj Koreji, zatim tri u Južnoafričkoj republici i godinu dana na Tajlandu. Jedno vreme sam predavao i na Fakultetu tehničkih nauka, ali i držim radionice u Sloveniji, Jermeniji, Kini, Francuskoj… Osnovao sam studio "Furuna" kojeg su kasnije kupili stranci, pa sam radio i za njih. Sad s partnerom držim kreativni studio "Aimi", a radimo i u "Ilbe", imamo dosta međunarodnih projekata i animiranih filmova.  


...Uvek sam voleo crtane filmove, a i crtanje ravnih linija i pravih uglova mi je malo dosadilo, pa sam počeo da ih krivim...

Otkud ideja za otvaranjem novog smera na Akademiji?

− Već se ranije dogovaralo za tu realizaciju. Dekan je bio Nenad Ostojić, Siniša Bokan na montaži, Dragan Štiglić zadužen za vizuelne efekte, ja za animaciju… Bilo je boljih i iskusnijih animatora od mene, ali su imali nula škole. Drugi su imali puno škole, ali nisu radili animacije. Onda sam ja sa delimičnom školom i delimičnim znanjem bio jedini kandidat da vodim Katedru.

Bili ste dve godine i na čelu Galerije likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića?

− Kad sam se vratio s Tajlanda nisam imao drugo šta da radim i zvali su me u Galeriju. Nemam ništa pametnije i dublje da kažem. Ali sam ponosan što sam zasadio pet bagremova i nekoliko dudova.

Sad ste i savetnik u Ministarstvu kulture i informisanja?

− Savetnik sam za audio-video medije i međunarodnu saradnju. Odlučuje se i o stripu i animaciji, što bi neka strategija trebala da reši i ja pokušavam da pomognem oko toga. Ponekad nešto treba pomoći i Filmskom centru Srbije, ali moram priznati da se nisam bavio igranim filmom. Nisam neki važan lik u ministarstvu, ali imam osećaj dužnosti da pomognem zemlji ako mogu.

Dobili ste i Orden za zasluge sa zlatnim vencem predsednika Republike Srbije?

− To je bilo ove godine i vezano je za doprinos umetnosti, ali više za moj prosvetni rad u animaciji. Velika mi je čast što sam se našao među uspešnim ljudima iz važnih institucija. I deda, i tata su dobili sličan orden za zasluge, ako ne i isti.

Smatrate sebe dobrim pedagogom?

− Ne mogu da ocenim kakav sam pedagog, ali mi je zanimljivo da otkrijem nove talente i lepo je upoznati pametne ljude. Velika je konkurencija na dizajnu video igara, animaciji i vizuelnim efektima i to su jako pametna deca. Milina je raditi s njima, dobiješ motiv, što je jako lepo iskustvo.

Nisam neki važan lik u ministarstvu, ali imam osećaj dužnosti da pomognem zemlji ako mogu...


Šta najviše volite da crtate?

− Volim likove da crtam, a i portreti su mi bitni i obožavam da ih radim. Volim kad je o iskupljenju reč. Čak krajnost, da od totalnog negativca postane pozitivac. Verujem u preobraćenje, metanoju, redemption, zanimljivo mi je kad neko kroz to prođe. Upravo film “The Whale" mi se svideo jer glavni glumac je ograničen prostorom i vremenom, a doživi taj redemption.

Stižete li uopšte da stvarate ilustracije, likove…?

− Što sam stariji udaljavam se od samog rada konkretno, ali to ne može da se izbegne. Malo ko je sposoban da totalno sam izgura delo, a pritom može biti hermetičko, nekomunikativno, nemaš motiv da ga završiš kad nemaš rok. Druga krajnost isto ne valja jer onda crtaš kao neki robot i zato se traži kompromis. Intenzivno sam 10 godina radio kao frilenser i najviše voleo da radim zanimljivije, slobodnije stvari za nevladine organizacije, festivale… Imaš honorar, rok, instrukcije, a tema je zanimljiva, pa možeš da se izraziš. Najuzbudljivije je kad sam mogu nešto da istražujem, ali ne smeta mi ni kad radim u grupama.

Ipak, uspeli ste da objavite dve knjige “Recepti za ekstremno srećan život”?

− Uvek sam obožavao dobre crtaće i crtače, sve što je vešto nacrtano, zanimljive i smešne likove. Objavio sam dve knjige ilustracija za "Recepte", pa i strip o Urošu Prediću, sve je to nekako povezano. Volim da crtam, satiru, apsurd i paradoks. Naleteo sam na najčudniju knjigu sa najluđim temama i to me je inspirisalo, da pravim parodiju na račun tih gurua koji bolje nego ti znaju šta je za tebe bolje. Ideja je bila da to obesmislim. Da nekim iracionalnim odgovorom malo izbacim ljude iz uvreženog načina razmišljanja, da se zapitaju.

...Inspirisalo me je da pravim parodiju na račun tih gurua koji bolje nego ti znaju šta je za tebe bolje. Ideja je bila da to obesmislim...

Novi Sad je postao i bastion stripa?

− Imamo dosta razvijenu stripovsku scenu. Ljudi ovde konzumiraju strip, više nego u većini zemalja Evrope. Velika je potražnja. U okruženju smo sigurno najjači. Teško je stići Francusku i Belgiju, ali smo jaki. Imamo dosta kvalitetnih crtača, a tu je i tradicija "Dnevnika" i "Foruma". Uvek pojedinci stoje iza takvog fenomena.

Izba je odslužila svoju svrhu

Kultni novosadski klub i kafe-galerija "Izba" zatvorila se pre dve godine.

− Kad smo brat i ja, 2000. godine otvorili “Izbu”- knjižaru i galeriju bili smo začuđeni da je brzo postala toliko popularna. Očigledno je takvo mesto bilo jako potrebno ljudima. Teško je sada zamisliti ono vreme kada stvarno ništa nije bilo u gradu. Imali smo više kulturnih događaja, nego u celom gradu zajedno sa sve Kulturnim centrom Novog Sada. Momak koji ju je posle tri godine iznajmio mnogo više se bavio muzikom, ali izdao je monografiju 10 godina "Izbe". On se svakako zasitio i zapustio celu priču, pa je došlo do nekog kraja, samo po sebi. Postala je samo kafana. Od toga da uopšte nije kafana, postala je upravo to i mi smo je prestali izdavati. Sam prostor je propao, nije renoviran, a i promenio se stil života. Tada je bilo potrebe za Izbom, sada je više nema. U gradu se sad stalno nešto dešava, ima i mesta, i događanja. Mi smo imali knjige u lokalu, nije bilo interneta, sve je bilo potpuno drugačije. Svet se promenio, a mesto nije išlo u korak s njim. To zbog čega je nastala, "Izba" je odslužila, čak malo i više, postojala je pet ili 10 godina duže nego što je trebalo. Prostor se trenutno izdaje. Nemam ništa protiv da opet bude kafić, ali bih voleo da ako mogu izbegnem kafanu. Kod "Izbe" sam najponosniji što sam zasadio tri drveta koja su sad džinovska – objasnio je naš sagovornik.

Bili smo i Evropska prestonica kulture?

− Oduševljen sam tom činjenicom i mislim da je titula bila značajna za grad. Naravno, svi prave greške, ali cela priča je pozitivno uticala na razne stvari i apsolutno se čulo za Novi Sad po svetu. Fizički je ostalo puno toga posle titularne godine, ali najvažnije je da se naučilo kako efikasno da se radi organizacija kulturnih manifestacija i nivo profesionalizma se dosta podigao za kratko vreme. I sad se u Novom Sadu svašta dešava, baš ima svega za čuti i videti.

Beležimo i ekspanziju IT sektora?

− Da, eksplozija. Stalno se otvaraju nova radna mesta. Svi predavači na Akademiji su u toj industriji, a i dosta njih ostane u Novom Sadu po završetku studija. U odnosu na broj stanovnika, Novi Sad je jako razvijen kad je reč o IT sektoru i gejmingu, a u poslednje vreme vidi se napredak i u animaciji i vizuelnim efektima. Više ne moraš da živiš negde drugde, sve možeš da radiš iz svog stana. Jako je unosno ući u svet kompjuterske animacije i digitalne umetnosti koja može da se upotrebi u tim industrijama zabave. Mnogi roditelji toga nisu još svesni.

Prati li država adekvatno taj razvoj?

− Birokratija, adminstracija i ti koji odlučuju, zaostaju malo za ovim stvarima. Bilo bi čudno da nije tako. Koje su šanse da se potrefi, da neko vrlo progresivan bude na nekom odlučujućem mestu? Desi se i to, ali retko. U Zagrebu je recimo pedesetih godina prošlog veka Džemal Bijedić napravio "Zagreb film", a bio je važan komunista. Moraju da se poklope stvari, pa je tako "Zagreb film" postao svetski poznat studio.

Imate li omiljene animirane likove, SF filmove…?

− Volim trikster likove i oni su često arhitip u crtaćima. Oduvek su mi zanimljivi bili. To su Duško Dugouško, Pera Detlić, Cat in the hat, Papa Legba, Hermes, kojot kod Indijanaca, neki pauk u prašumi… Kornjača Oogway iz “Kung fu pande” mi je super, ona je arhitip učitelja. Kao klinac voleo sam i Tarzana, posle Brus Lija. Volim samo one naučno fantastične filmove koji se dešavaju na zemlji. Obožavam “Blade Runner”, mogao bih da kažem da mi je omiljen film. “Dan mrmota” je među favoritima. Ne volim linearne filmove, ali “Apokalipto” je odličan. Kristofer Li je trikster u filmu “The Wicker man”. Da ne zaboravim Mijazakija i “Spirited Away”.

Da li vam putovanja pomažu za stvaranje novih likova?

− Trudim se da otkrijem nove karaktere na putovanjima ili bar pokušavam. Psihologija je užasno bitna za stvaranje lika i zanima me dramaturški za mikroportret, ali u teoriji mi nije zanimljiva.

Na koji način birate gde će predavati ili putovati?

− Nekako se po intuiciji poklope stvari. Nisam bio u Južnoj Americi, Rusiji, Indiji… Ima dosta država u kojima nisam bio, ali zato sam na dosta mesta živeo. Naročito mi je kao mlađem izazov bio, da odem u jako velik grad, gde nikog ne znam i probam da što više ostanem. Radio sam to više puta, Johanesburg, Busan, Čikago, a bilo je toga i u manjim mestima.

Kako se snalazite sa jezicima?

− Učio sam jako puno jezika. Od južnoafričkog kosa, do mandarinskog, korejskog, japanskog i tajlandskog jezika. Naučio sam najviše što sam mogao i u restoranima se savršeno snalazim (smeh). Pored jezika, volim i geografiju. Opsednut sam mapama i orijentacijom u prostoru. Izazovno mi je kad dođem u neki grad da ga što više upoznam. Pariz i Tokio znam isto kao Novi Sad. Nije da se nešto hvalim i nisam sigurno jedini, ali mi je to zanimljivo. Dosta lingvistički razmišljam. Volim da povezujem i upoređujem stvari kao što su fraze i sličnosti u jezicima. Tako na svim azijskim jezicima znam da kažem nema veze ili sit sam jer je to tamo jako važno da se izgovori (smeh).


Ima li uopšte razlike između ljudi, naroda…?

− Teško je to generalizovati, ali globalizacija ubrzano utiče da se narodi ne razlikuju. Samo u nekim zajednicama će ostati neke osobenosti. Problem zapadnog čoveka je što sa visine posmatra “inferiornije” ljude. Moraš imati poštovanje prema bilo kom čoveku i kulturi kako bi shvatio na koji način funkcionišu. Prvo moraš isprazniti svoj um, odbaciti predrasude, da bi dobio nešto novo.

Deluje da smo mi malo izgubili sopstveni identitet?

− Nas ne bi svrstao ni u zapadnog, ni u istočnog čoveka. Mi smo Balkanci, Vojvođani, srednjeevropski, južnoevropski, istočnoevropski, specifična mešavina. Mogu reći da smo se sami sebe odrekli. Zapostavili smo tradiciju, izgubili svetovnost u jeziku, običajima. Fenomenološki sam izučavao razne religije, od zena i budizma, do Indijanaca. I ništa nisam našao superiornije, a da ga nema u pravoslavnoj duhovnosti koja je nama i ovom prostoru savršeno prilagođena i nije inferiorna u odnosu na suši ili bizona. Za pravoslavnu duhovnosti dosta ljudi imaće banalne asocijacije na crnu mantiju ili crkvu.

Koliko je današnji čovek zapravo slobodan?

− Kad bi se vodili intuicijom, ne bi mogli da vas prevare. Sve je postalo površno i svet ide u tom pravcu. U glavi se može biti slobodan. Sloboda više nije vezana za mesto. Ima dosta eksperimenata u psihologiji koji dokazuju koliko smo ograničeni, nemamo želju i potrebu da izađemo iz tog balončića. I u umetnosti je sve manje slobode, iako joj je bliska jer pokušava da se oslobodi tih stega, socijalnih, društvenih, međunarodnih, domaćih, političkih, prikrivenih. Umetnost jako izbegava definiciju i klasifikaciju, ona je neka vrsta duhovnosti, potpuno neuhvatljiva.

Preselili smo život na društvene mreže?

− Tehnologija dosta toga menja, a s druge strane ne menja ništa. Suština ostaje ista. Kod nas se po manjim selima možete naići na čoveka koji za vas ima neograničeno puno vremena, strpljenja i ljubavi. Njemu je svejedno ako ti odeš za tri sekunde ili ostaneš tri sata da pričaš sa njim. On ima oduševljenje drugim čovekom i susretom. Što zalaziš u veći grad i bogatiju zemlju, toga je manje. 

Limfom mi je promenio život

− Imao sam limfom, rak krvi, ali sam ga izlečio. Medicina je napredovala i to se uglavnom rešava, osim ako nije akutna limfatična leukemija koja je jako agresivna i teško se leči. Jako sam se promenio, ne uzimam više život zdravo za gotovo. Istog sekunda kad sam dobio dijagnozu odlučio sam da ću sve da promenim, posao, vezu, čak i zemlju, grad, prestao sam da pušim. Imao sam sreće da prepoznam da je to opomena i upozorenje da se moraš promeniti. Odbacio sam loše navike – iskren je Poštić.

Smatrate sebe srećnim čovekom?

− Smatram, ali nije poenta biti srećan. Mnogi misle da je glavni cilj biti srećan čovek, a srećan je isto kao očešljan. Svi imaju isti izazov u životu, samo su neki svesniji toga i koliko si odmakao na tom ličnom putu je merilo tvog života. Radi se o nekoj vrsti požrtvovanja, za zajednicu, za sebe, za neku vrstu misije. Svi su super originalni, ali nisu toga svesni i hoće da liče na druge. Svaki put si ti jedini i prvi koji je provalio taj put. Čim se uhvatiš za neku definicuju već je propalo (smeh). Mir je jako bitna reč, a sreća ne.

Imate vremena za neki hobi?

− Priznaću vam, što još nisam nikome, pa ni sebi. Geopolitika mi je hobi, puno čitam o tome. Jednostavno me odmara. Često je jako bombastično napisano, a i obožavam teorije zavere. Davno sam prestao da ih posmatram u kontekstu da li je istina ili ne, nego samo koliko mi je zabavno. Sve bi to povezao sa umetnošću i mislim da bi bilo zanimljivo. Kao kad iz pedesetih godina prošlog veka posmatraš futurizam. Ništa se nije ostvarilo, ali je interesantno. Domaću politiku ne pratim i ne znam mnogo. Mi smo jako mali, ovde se promene mogu desiti samo nekim domino efektom.


Prijaju vam na čestim putovanjima sve te svetske kuhinje?

− Gurman sam i obožavam egzotičnu hranu. Ne ekstreme kao mozak od živog majmuna, fetus od pileta ili psa, što su mi u Koreji i nudili. Ima u Aziji dosta jela koje gotivim. Đige-supa od soje, kenji-list od susama, suši samo ako je kvalitetan. Nije nužno da je najskuplji da bi bio najkvalitetniji, čak ni u Japanu nema puno mesta sa dobrim sušijem. Na Tajlandu moraš reći "mai ped" da ne bude jako ljuto. I u Americi sam išao u egzotične restorane. Mek mi je fenomenalan dva puta godišnje da ga pojedem, čim je češće ne valja (smeh). Kineska kuhinja ima najviše varijacije. Sve kao srpska, pa puta sto. Kad sam duže na istoku, po povratku dugo jedem našu jaku hranu. Kad sam prvi put bio u Japanu, teško mi je bilo da ceo mesec svaki dan jedem pirinač. Volim i domaću kuhinju, riblji paprikaš, smuđ, kečiga. Zapravo najviše volim da jedem povrće, ribu i morske plodove. I grčka kuhinja je savršena, moram priznati.

Kako vam danas deluje Novi Sad?

− Infrastruktura i saobraćaj su napredovali. Izgradilo se puteva, a imamo i voz do Beograda. Nedavne oluje su nam uništile trećinu drveća, a ne vidim da se sadi novo. Ako u Novom Sadu ima pola miliona stavnovnika, treba zasaditi milion stabala. Potrebno je i više parkova. Mora neko pokrenuti inicijativu, ne može se samo biti pohlepan i gurati komercijalne stvari.

Dejan Ignjić

Oceni vest:
39
5

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Mjari

    pre 116 dana i 18 sati

    "Ko sam Ja? Sveta ili Mileta?"

    Oceni komentar:
    2
    32
  • Djole

    pre 116 dana i 17 sati

    Zašto niste pomenuli da je savetnik Maje Gojković, džaba mu što je video sveta kad se zalepio za njen naopako koncept sveta.

    Oceni komentar:
    14
    39
  • Aleksandra Postic Mihailovic

    pre 116 dana i 15 sati

    Oceni komentar:
    8
    3
  • Miroslav

    pre 116 dana i 11 sati

    Izba je bila najbolje okupljalište MeinstremAndergraunda u gradu. Fenomenalni ljudi su mogli tamo da se sretnu skoro svaki dan; Oreško, Bora Vitorac, Vilček, Tišme , Špira, Toma fotograf,Bata, Gaga Vrisak, Matić i Piškorić, Ray Bane, Pera Božin, Babić, Leka, Kebra i Obojeni, Raškovići, Originalni organizatori Exita, Vanjus, Sloba Misailović(Ćobica), slikari, muzičari, režiseri, glumci, fotografi, dizajneri....to zlatno doba Izbe je trajalo otprilike negde do 2010...tada je pukla i postala kafana

    Oceni komentar:
    4
    22
  • kiza

    pre 116 dana i 4 sata

    Mi ostali što živimo "normalno" tj uobičajenim ritmom se posle ovog teksta osećamo malko nesposobni i deprimirani... ovaj čovek je proživeo 10 života...mora da postoji neka kvaka ;)
    Ipak, možda bolje ovako, sa mirom u glavi ;)
    Ne idem u Izbu...namerno! :)

    Oceni komentar:
    2
    9
  • Deda Mraz

    pre 116 dana i 2 sata

    Ne poznajem čoveka, ali impresivna mu je sudbina.
    Veliki plus što je sada u Srbiji, ali i to je valjda deo sudbine.

    Oceni komentar:
    6
    16
  • Gari

    pre 115 dana i 21 sat

    @Djole
    Probaj da pročitaš tekst pre komentara. Mogli bi s tobom sledeći intervju odraditi, s obzirom da si detaljan i produktivan. ????

    Oceni komentar:
    7
    6
  • svetlana momcilovic

    pre 115 dana i 19 sati

    Veliko postovanje za potomke porodice Postic. Novonovosadjanima da kazem: deda ovoga gospodina je bio posle Drugog svetskog rata najcuveniji ocni lekar u Jugoslaviji, cuveni dr Postic iz Novog Sada. Njegov sin, bio je nas voljeni profesor oftalmologije Postic na Medicinskom fakultetu, cijim predavanjima smo se odusevljavali zbog njegovog duha. Za Novi Sad je cast da ga krase ovakvi ljudi, umetnici sirokog obrazovanja i duha, koji zive jedan visoki intelektualni nivo, daleko iznad gliba politike.

    Oceni komentar:
    7
    26
  • vladimir

    pre 113 dana i 1 sat

    ... Maje Gojković... ???
    O NE, NE, ... zaboga miloga!!!

    Oceni komentar:
    1
    18
  • Tukša

    pre 110 dana i 13 sati

    Sad se svi čude što je član partije. Pa zar ste mislili da može da se bude direktor galerije ili da se osnivaju katedre a da niste član partije? Uspeh u javnom sektoru je moguć jedino ako imate partijsku knjižicu.

    Oceni komentar:
    4
    17
  • I posle komunista.... ***isti...

    pre 110 dana i 1 sat

    Posle komunizma, odnosno socijalizma koji je od svih nazivan komunizmom,
    na ovim prostorima sada hara jači komunizam nego ikada.
    Pređašnji komunisti su bili veoma naivni i imali bar neke pokušaje demokratije.
    Ovo sada, partijski komunizam je ono na F....***izam, što nam ne dozvoljavaju da napišemo.
    Po definiciji, to je kada mala grupa ljudi preuzme sve odluke na sebe i koja ne dozvoljava uticaj sa strane, makar to bila i volja naroda.

    Oceni komentar:
    2
    9
  • Goks

    pre 95 dana i 6 sati

    Posle svakakvih komentara, mislim da će ponovo krenuti putem sveta... Promenuo se Novi Sad...

    Oceni komentar:
    2
    2
  • Pera

    pre 73 dana i 3 sata

    Jedan od 2000?

    Oceni komentar:
    0
    11
  • Mišica

    pre 36 dana i 6 sati

    Avanturista iz bogate porodice,školovao se i video sveta što je uobičajeno svugde sem u raspaloj državi.Prodaje muda za bubrege jer to je najkurentnije i od toga se lepo živi pogotovo kada se utališ s političarima! I to je i svetski recept lako ostvarljiv u bogatom svetu. Jedino vredno hvale je zalaganje za zeleniji Novi Sad i ako ga toliko voli neka preusmeri ljubav u akciju i iz tih toliko uspešnih fondova kupi sadnice i uloži u nešto konkretno! Stripova ima i onako previše za ove opismenjene.

    Oceni komentar:
    1
    6