Milorad Kapor, glumac: Ne treba niko da te vodi, za svaku laž, krađu, podlost, izađi i pobuni se!

Milorad Kapor, glumac: Ne treba niko da te vodi, za svaku laž, krađu, podlost, izađi i pobuni se!

On je glumac koji je, pored Akademije umetnosti u Novom Sadu, završio i Mašinski fakultet u Beogradu. Neustrašivo se suprotstavio Džejmsu Bondu u filmu "Skyfall" i, u umetničkom smislu, stao na "liniju" Danijelu Krejgu i Havijeru Bardemu. Naša publika ga zna i po brojnim ulogama u domaćim i stranim filmovima i serijama, dok sa Novosađanima razmenjuje energiju uživo kroz predstave Srpskog narodnog pozorišta, kao i na protestima, gde je redovan kao učesnik i govornik.

Milorad Kapor je rođen u Beogradu, ali je u stalnoj i intenzivnoj vezi sa Novim Sadom. Ovde je završio Akademiju umetnosti (odsek gluma) i već dugi niz godina je stalni član Drame Srpskog narodnog pozorišta, gde ga gledamo u predstavama "Tartif", "Duh koji hoda", "Gospođa ministarka", "Violinista na krovu", "Laža i paralaža", "Ženidba" i mnogim drugim. U popularnoj seriji "Žigosani u reketu" pripala mu je uloga košarkaša Ace Jovanovića kojoj je, možemo reći, savršeno "dorastao", s obzirom na to da je visok 198 cm.

Sa našim današnjim sagovornikom pričali smo o specifičnostima Novog Sada i svega novosadskog, "druženju" sa Bondom, stranim produkcijama, protestima protiv režima u kojima je aktivan još od devedesetih, kao i svemu onome što ovaj narod može i treba da učini da bi mu bilo bolje.


Konstantno si na relaciji Novi Sad – Beograd, a zaposlen si u SNP-u. Da li si uočio neke razlike između beogradske i novosadske publike?

Mentalitetska razlika je mnogo veća nego udaljenost u kilometrima ta dva grada. Bez obzira na to što se zbog događanja u našoj zemlji u poslednjih 30 godina struktura stanovništva promenila i Novosađani kažu da Novi Sad više nije kao što je nekad bio (baš kao što i Beograđani tvrde za Beograd), neke karakteristike svojstvene za te gradove su ostale. Novosađani su definitivno sporiji, manje ambiciozni, ne žure da sve dohvate. Poput građana Barselone su, a za njih važi da imaju sve što im treba. Tako Novosađani imaju svoju Frušku goru, svoj Dunav, svoju Vošu i to je dosta (smeh).

Beogradska publika je temperamentnija i emotivnija u smislu pokazivanja reakcija na predstavi. Znam neke Novosađane koji su pogledali puno beogradskih predstava, a nijednu novosadsku.

Tvrdim da je Srpsko narodno pozorište jedno od najboljih pozorišta u regionu, i po ansamblu, i po repertoaru.


Da li to znači da Novosađani više cene tuđe nego svoje?

Ima i tu malo i palanačkog. Povika na Beograd postoji, a opet sve što je "odonud"  bolje je od ovoga ovde. Ali, tome su krive i uprave novosadskih pozorišta, jer nikada nisu znale/htele da naprave zvezde od svojih glumaca. Beogradske uprave se trude da dodatno ispoliraju sjaj svojim medijski eksponiranim glumcima bazirajući repertoar na njima i time povećaju gledanost predstava. Normalno je da se publika veže za glumce koje gleda preko televizije ili u bioskopskim dvoranama. Oni, na neki način, postaju deo njihovih života i tada požele da ih gledaju i uživo na sceni. Naše uprave (jesu hrabrije što se tiče repertoarske politike, ali i to što su ispod radara vlasti) i ono malo medijskog proboja što naprave ovdašnji umetnici, ne potenciraju. Kao da, pored neznanja, postoji i neka zavist. U poslednje vreme, neki od "novosadskih" glumaca su napravili zapažene iskorake i u filmskoj i TV produkciji, ali i dalje to Novi Sad ne zna da prepozna i plasira. Sa druge strane, što se tiče ovdašnjih političara koji ulažu naše novce (vojvođanska filmska produkcija je praktično ništavna) u film o Svetozaru Miletiću, glavne, vodeće, pa čak i srednje uloge ne igra nijedan glumac potekao sa novosadske Akademije ili je član jednog od naših pozorišta!?!?!?

Neki od "novosadskih" glumaca su napravili zapažene iskorake i u filmskoj i TV produkciji, ali i dalje to Novi Sad ne zna da prepozna i plasira

Šta ima Novi Sad što Beograd nema?

Jeftiniji taksi, mir, letargiju, Egzit, Zmajeve dečije igre, Festival uličnih svirača, Sterijino pozorje, kolegijalno-porodično-društvena okupljanja za praznike, kao što su raznorazna roštiljanja i kotlići.


Fotografija iz predstave "Tartif", fotograf: Siniša Trifunović za SNP

Koji projekti su ti u planu i na čemu trenutno radiš?

Nastavljam da radim "Žigosane u reketu", a uskoro snimam po jednu novu domaću i stranu seriju. Prošle godine sam završio snimanje dva filma koje će publika imati prilike da vidi ove godine, a to su "Ne igraj na Engleze" i "Jedini izlaz". Počinjem i na pripremi nove predstave u SNP-u, u režiji najboljeg reditelja mlađe generacije Igora Vuka Torbice i jedva čekam taj rad.

Nezaobilazno je da te pitam o čuvenom Bondu – tri stvari koje najviše pamtiš sa snimanja?

Izdvojiću ono čime sam bio ushićen: pripreme za set sa Danijelom Krejgom (nas dvojica smo jedan na drugog ostavili odličan utisak i postali smo jako dobri), zatim kad sam upoznao Džudi Denč i vrlo srdačno razgovarao sa njom, te radost čitave ekipe nakon završetka snimanja filma i provod povodom proslave "poslednje klape" u Turskoj.

Koliko se ta uloga odrazila na tvoju karijeru ovde? Da li je istina da poraste cena u očima naše publike?

Svakako da je uticala na karijeru. Ne pozivaju me da radim u jeftinim projektima i u produkcijskom, a i u umetničkom smislu, što je odlično.  A što se tiče naše publike, ipak se najviše  diže cena ako se igra u dobroj domaćoj produkciji.

 


Koji je tvoj komentar na to što naši glumci koji snimaju za strane produkcije uglavnom dobijaju uloge negativaca?

Trenutno naši glumci manje snimaju u stranim produkcijama, jer je fokus prebačen na događanja sa izbeglicama, terorizam, dešavanja u severnoj Africi i bliskom Istoku, pa su im sad oni zanimljiviji. Balkan je uglavnom tretiran kao podneblje ratova i kriminala, te su nas za takve uloge i zvali ili da, recimo, igramo neke loše Ruse. Ja ipak, još uvek odlično prolazim. Pored tela, glavni glumački alat je jezik, a nematernji  jezik zna da bude velika barijera. Ja baš dobro vladam engleskim jezikom, ali naš akcenat ume da izbije. Evo, na primer, Havijer Bardem je  jedan od najboljih svetskih glumaca, pa i on uvek igra neke likove latino porekla, upravo zbog akcenta. E sad, pošto je latino populacija u Americi velika i ne podrazumevaju je kao kriminogenu, on može da igra i advokata i zavodnika, a ne samo lošeg momka. Sa druge strane, nisu "strani" filmovi samo američki ili zapadnoevropski. Kada Rusi snimaju svoje politički-propagandne filmove nas tretiraju kao dobre momke. Tako to ide….


Balkan je uglavnom tretiran kao podneblje ratova i kriminala, te su nas za takve uloge i zvali ili da, recimo, igramo neke loše Ruse

Visok si tačno kao Majkl Džordan. Koliko ti visina pomaže ili odmaže u dobijanju uloga?

I jedno i drugo. Negde držim monopol za neke uloge, a negde bih štrčao. Sreća je da izgledam ovako kako izgledam, pa ne igram ljubavnike. Teško bi bilo naći partnerku sa kojom treba da se ljubim, a da ona ne mora da se penje na neku hoklicu, ili ja da kleknem (smeh).

 


Najupečatljivije glumačko i životno iskustvo?

Za sada, glumačko, rad na predstavama "Pešice", "The Pillowman" i" KNKNPNKN", filmu "Skyfall", a životno, služenje armije za vreme NATO bombardovanja.

Šta ti oduzima dah?

Volim susret sa lepotom. Lepota pokreta, lepota lica, lepota duše, lepota umetničkog dela... to me ushiti.

 


Prisustvuješ protestima petkom u Novom Sadu, na prvih desetak si bio i govornik. Šta bi nam rekao o tome?

Uvek ću ići na proteste protiv lopovluka i raznih marifetluka, ko god da je na vlasti. Kad me neko pravi budalom, kad hoće da me pokrade, kad hoće da napravi štetu građanima – ja ću protestovati!  Svojim prisustvom i govorima hteo sam da pokažem lopovima da ima neko ko ih gleda, da im ta krađa ne prolazi nezapaženo i da će morati jako da se potrude da prestanem da se bunim. Suviše su se uzoholili, jer se narod "smorio", a svaka građanska inicijativa vremenom ubijena. Naš narod ima kolektivnu "upalu mišića" još od onog Vuka Draškovića, i njegovog devetomartovskog: "Ustani!", "Sedi!"...  I, sada, od tolike nagomilane mlečne kiseline u mišićima i ničega u glavama, narod se teško pomera.

Kao narod, ne znamo za individualnu borbu, nego večito kao stado ovaca tražimo ovna predvodnika koji će nas voditi

Da li zbog toga protesti nisu masovniji?

Naš narod koji je ostao u Srbiji je nezreo (jeste njihova krivica) i uglavnom slabo obrazovan (nije samo njihova krivica), a takvi se slabo bune. Ovi ljudi koji šetaju su poslednji bastion odbrane normalne i sistemski uređene Srbije, te su kao, ipak, obrazovaniji deo populacije uvideli da su ovi što se otimaju oko govornice ili nesposobni ili ucenjeni. Kao narod, ne znamo za individualnu borbu, nego večito kao stado ovaca tražimo ovna predvodnika koji će nas voditi. Nema šta da te neko vodi, za svaku krađu, laž, podlost, ubistvo, za svaki atak na slobodu i zdrav razum, izađi i pobuni se protiv! Dok se ne stvore nezavisne institucije koje će to činiti!

 


Da li može da nas spasi određena partija, pojedinac ili nešto treće?
Gde vidiš izlaz?

Nema nama spasa, dok ne sazrimo kao narod. A što se tiče konkretnih promena, nažalost, nikad ih ovde nije ni bilo bez stranog uticaja. Strogo kontrolisanim medijima, hipnotizirana glasačka masa čeka da li će trenutna vladajuća garnitura da završi što je obećala Zapadu, pa kada potom Rusi odrede jednoga, a Ameri drugoga kandidata, a strukture državne bezbednosti trećeg, razapeti građanin Srbije će izabrati onog koji se marketinški bolje pokaže. Ali neće izlaz biti tamo gde nam ON pokaže. Jedini izlaz je u nama samima, u svakodnevnom ličnom obrazovno-samosvesnom-etičkom napretku svakog pojedinca. I ne treba mi da izmišljamo toplu vodu. Samo treba da prenesemo i primenimo iskustva i znanja, ali onih uređenih zemalja u koje glavom bez obzira beže naši mladi, vredni i obrazovani.

Da li je izlazak na ulicu neminovni način da se dođe do željenih promena?

Pa, kada su nam do temelja uništeni i sistem i institucije, nažalost, samo ulica nam i preostaje. Sve što nije destrukcija, lom, sve što je civilizovano je dobar način. Vlast ide na to da nas pusti da se izmorimo. Neka se ne zanose da smo se izmorili. Izlazak na ulice ima svoju svrhu. Izlazak na ulice je i neizlazak na ovakve izbore.


Da je sudbina ovog naroda u tvojim rukama, šta bi promenio?

Kao i kod starih Grka, unapredio bih najurgentnije: školstvo i zdravstvo. U savremenom kontekstu, između ostalog, to podrazumeva proveru svih diploma, licenci privatnih fakulteta, zaoštravanje kriterijuma pri upisu na sve  fakultete, ukidanje bilo kakvih privilegija pri zapošljavanju prosvetnih radnika, stroga kontrola psihointelektualnih sposobnosti i moralno-etičkih karakteristika predavača, počev od predškolskih ustanova, te mnogo veće ulaganje u prosvetni kadar. Što se zdravstva tiče, kad si dao diplomu medicinskom radniku na "mufte, ti si mu dao oružje u ruke. A to se dešava. Beskompromisno ulaganje u zdravstvene radnike i uslove u kojima leče i neguju građane.

Poslednjih trideset godina naša politika je dominantno populistička i navijače koristi kao svoje oruđe

Apsolutno bih izbacio državna ulaganja, i uopšte državu i politiku iz profesionalnog sporta, prevashodno iz fudbala! Poslednjih trideset godina naša politika je dominantno populistička i navijače koristi kao svoje oruđe. Sport ne sme biti leglo kriminala, marifetluka, nazadnog političkog agitovanja, finansijskih malverzacija! Sport predstavlja viteško nadigravanje i fizički razvoj za učesnike, a razonodu za publiku.

 


Kako vidiš sliku kulture u Srbiji?

Jako loše, zato što su ulaganja u umetnost među najmanjima u Evropi. Kad su Čerčila pitali za vreme Drugog svetskog rata da li da se smanje fondovi ulaganja u kulturu zarad pojačanja odbrambene moći Engleske, on je pitao: "A šta ćemo u tom slučaju da branimo?". Danas se kultura svesno gura na poslednje mesto, jer se konzumiranjem kulture izoštrava kritička svest, a to političarima i politici ne odgovara. Umetnici jako slabo žive kod nas i da bi došli do ma kakvih sredstava za ostvarivanje svojih dela, ta dela moraju da idu niz dlaku politici i političarima. Evo, recimo, u Beogradu trenutno jedva da postoji  i jedna institucionalna predstava koja otvara ozbiljna aktuelna pitanja na žestok način, sem ona opšta kao što su brak, porodica, problem narkomanije... a i to je na nekom benignom nivou (u Beogradu čast vaninstitucionalnoj predstavi  "Vox Dei"  Zlatka Pakovića, kod nas nekim čudom još uvek neskinutim predstavama "Tartuffe" i  "Duh koji hoda" u SNP-u). Umetnost ne trpi kompromise.

Kad su Čerčila pitali za vreme Drugog svetskog rata da li da se smanje ulaganja u kulturu zarad pojačanja odbrambene moći Engleske, on je pitao: "A, šta ćemo u tom slučaju da branimo?"

PORUKA ZA NOVOSAĐANE:
Novosađani, pobunite se kad vam naprave "radijator-hotel" u centru ili recimo onaj mastodont na početku Železničke, kad se ruše sportski objekti kod Spensa i pravi ….ono... Pobunite se protiv bruke, dok ne bude kasno zbog užasnog vođenja projekta Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2021! Volite svoj grad, jer niko ne može da voli grad kao ljudi koji žive u njemu. Volite Srpsko narodno pozorište jer je jedno od najboljih pozorišta u regionu. Provereno, ja garantujem. Verujte meni.

 
Razgovarala: Svetlana Bogićević
Foto: Aleksandar Jovanović, Siniša Trifunović i privatna arhiva sagovornika

 

Oceni vest:
28
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan