Miloš Pušić, reditelj: Kultura je postala nepotreban trošak

Miloš Pušić, reditelj: Kultura je postala nepotreban trošak

Naš ovonedeljni sagovornik nije junak iz stripa, ali ima potrebu da stalno isteruje neku pravdu. Umesto žuto-zelenih zgrada, danas gradi jedan bolji svet ispredanjem filmskih priča koje nas bude iz učmalosti, otvarajući nam pregršt pitanja.

Otkrijte kako iz kadra Miloša Pušića izgledaju večite dileme koje su nam svima zajedničke – poput onih ostati ili otići, hipnotisano gledati TV ili ga sebi ukinuti, kukati ili uzeti stvar u svoje ruke.

Jednom si izjavio da se režijom baviš jer uspeva da objedini tvoja različita interesovanja – prema književnosti, muzici, slikarstvu, pozorištu. Gde pronalaziš okidače za svoje stvaralaštvo? Koliko i na koji način te inspiriše Novi Sad?

- Pošto su u mojoj porodici građevina i arhitektura relativno tradicija, pošao sam u srednju školu za to, u nadi da ću jednog dana da pravim zgrade kakve zamišljam i da slažem stvari kako se meni čini da treba, a onda sam se predomislio. Kad sam završio srednju, 1999. godine, desio se taj tranzicioni period, rušenje, menjanje, dolazak puno ljudi, pretvaranje Novog Sada u ovo što je sada, pa sam shvatio da od tog građenja kakvo mene zanima nema ništa. Sve se svodi na to da ti dođe neki investitor, često polupismen, ali s parama, i kaže da hoće žuto-zelenu zgradu i pravi žuto-zelenu zgradu na kojoj on može da zaradi mnogo. Onda sam shvatio da to mene ne zanima više uopšte. Puno sam čitao romane, a još kao dečak naročito sam čitao stripove. Možda baš zbog toga imam potrebu da stalno isterujem neku pravdu. Slušao sam muziku, išao na koncerte Obojenog programa, Brejkersa, posećivao sam izložbe… i to mi je bio logičan spoj. Onda sam u srednjoj otkrio Aleksandra Tišmu i poludeo skroz. Zapitao sam se da li je moguće da neko ko živi u komšiluku tako piše. To je za mene bio veliki šok. Potom sam progutao sve što je ikad napisao. Tu sam prvi put pomislio da je moguće i u ovom gradu raditi nešto što je dobro i važno, što nadilazi ovu sredinu.

Pripovetka "Škola bezbožništva" Aleksandra Tišme inspirisala te je da snimiš svoj prvi kratki film – "Uspavanka za dečaka", koji je "prošetao" mnogim festivalima širom sveta, pobravši dobre kritike. Kako je uopšte došlo do toga da baš tu priču odabereš za svoj diplomski rad? 

- Pošto režija nije bila te godine kad sam završavao srednju, godinu dana sam izgubio na Građevinskom fakultetu, otpadao tamo da mi se roditelji ne bi brinuli. Nakon toga uspeo sam da upišem Akademiju. Na drugoj godini profesor Radoslav Lazić, koji je tad predavao Istoriju i estetiku režije, zadao nam je zadatak da napravimo intervju sa umetnikom, nešto kao video-esej. Omah mi je palo na pamet kako bih to mogao da uradim sa Aleksandrom Tišmom. Čovek pristane i dočeka me srdačno, toplo, i zakaže mi da se vidimo. Ja ponovo pročitam sve što je napisao, počnem da hvatam beleške. I sad imam knjige sa gomilom beležaka i pitanja. Uradio sam ogroman, dugačak intervju za koji se ispostavilo da je poslednji koji je on nekome dao. Još nije objavljen. Baš je iscrpan i bavi se njegovim životom od perioda kad je bio klinac kao ja, pa negde zaključno sa objavljivanjem dnevnika. Potpuno me je oduševo taj čovek koji je za mene veliki uzor, i koji nikako, što je jako važno, ne mistifikuje stvari. Imao sam jako veliku tremu pred prvi sastanak, međutim, sve je prošlo sjajno. Nikad ovaj grad nije imao nekog toliko važnog u kontekstu književnosti, umetnosti. Mislim da je on po svemu evropski pisac.

Odrastao si na Detelinari. Tamo je smeštena i radnja tvog prvog dugometražnog filma "Jesen u mojoj ulici". Kako danas vidiš taj kraj? Šta se promenilo?

- Promenilo se svašta, čitav jedan deo je srušen. Na Detelinari je oduvek moja porodica. Tamo sam išao u školu, tamo su mi svi najdraži prijatelji. Volim taj deo grada, iako ga se neki boje, neki misle da je opasan. To je radničko predgrađe koje je živo, raskošno u svojoj lepoti i prljavosti. Meni deluje mnogo lepše od svih ovih novodozidanih delova. Moj prvi dugometražni film postao je dokument neke druge stvarnosti, jer pola tih stvari, lokacija gde smo snimali, više ne postoji. Dosta ljudi se doselilo u nove zgrade, a kuće – poput one gde su živeli moji baka i deda – gde sam odrastao, sada su sravnjene sa zemljom. I dalje često idem tamo. Tamo su mi i roditelji. Nervira me što se ulaže samo u tri ulice u centru. Okej, one treba da budu reprezentativne, ali treba pomoći i periferijskim naseljima da ožive. Sad je bio Festival uličnih svirača i to je bilo super, fino za gradić, ali kad to prođe, zaboravi se odmah na sve. A grad ustvari oživljava kad razvijaš ta "sporedna" mesta, drugi krug. Film "Jesen u mojoj ulici" je stvarno jesen u mojoj ulici. Prolazi voz ljudima pored prozora, ne ide nikud, ne zna se kad će nešto da se uradi povodom toga… Ti ljudi čekaju da uklone tu prugu nekih 30-40 godina, stalno se priča kao sad će to da sklone, pa će tu biti nešto, ali, zapravo, neće biti ništa. Pomislih kako je baš ta Detelinara zanimljivo mesto jer je sklop puno naših doživljaja. Nešto je izmišljeno, nešto dodato, nešto stvarno, ali od toga je napravljen scenario koji je snimljen na autentičnim mestima, gde smo mi kao klinci stvarno sedeli i pili pivo.

Koliko ti je bilo teško da snimiš prvi film?

- Da to nismo tad uradili, mislio bih da je nemoguće. Ne bi bilo moguće bez prijatelja i porodice koji te tu podržavaju. Ta podrška je jako važna pošto ja sto puta dođem u krizu kada se pitam da li to treba da radim uopšte, da li imam snage da radim, zašto radim. Sam sa sobom imam psihičke pripreme pre snimanja filma. Za bilo koji film jako je važna dobra priprema, da predvidiš probleme, da ti se kad krene snimanje što manje njih desi, da bi mogao da se koncentrišeš na rad. Stvar se još više iskomplikovala kada sam odlučio da ga produciram sam. U to vreme nisam imao nikoga na tom polju kome bih verovao, ko bi mogao da izgura to sve. Onda prolazim kroz te psihoseanse sam sa sobom, kojima ubedim sebe da je tako i tako to moguće uraditi. Ako imaš dobru ekipu oko sebe, onda još bolje. Kad imaš neki scenario ili priču koja te drži, onda te ona čuva da ne padneš, da ne sklizneš. Zato sam i krenuo od te Tišmine priče. Iz ove perspektive mi ne deluje teško, ali tad je to bio veliki posao. Mi smo tad imali 27 godina. Pola ljudi čeka u Srbiji da nešto krene sa 40. Valjda sam nestrpljiv po prirodi, pa uzmem i uradim sam. Od tog čekanja i kukanja da nemamo para, da nemamo uslova, prođe ti život.

Jedan si od retkih mladih režisera koji ima kontinuitet u snimanju. Koliko je tebi i tvojim kolegama iz generacije komplikovano da se bavite filmom u našoj državi? Na koje prepreke nailazite?

- Film pojeftinjuje jer pojeftinjuje tehnika. Međutim, kako god da okreneš, film je skupa zabava. Puno ljudi napiše scenario koji košta dva miliona evra. I sad, izađeš sa Akademije, i čekaš da ti neko da tih dva miliona ili milion evra da snimiš film. Vidi, ja u tom periodu prvi sam sebi ne bih dao milion evra da snimim film. Znaš, mlad si, a mladi umetnici preskaču jedan važan korak, a to je kratki film. Jer, ako imaš dobru priču, kratki film možeš napraviti s pet prijatelja za tri dana. I to ti posle služi kao "lična karta". Sve što radiš kasnije u dugometražnom filmu, možeš da pokažeš u kratkom. Tu ljudi mogu da vide da ti umeš da ispričaš priču, da znaš da radiš sa glumcima, da znaš da kadriraš... Ljudi preskoče to i u fazonu su "jao, ja imam super projekat, koji košta jako puno i meni to niko neće da da, pa je to zavera protiv mene, pa ovi imaju lobi, pa ovo, pa ono". Dok su čekali i kukali, prošlo je vreme. To je jedna stvar, a druga je ta moja upornost i racionalnost. Prvi film jeste sniman na Detelinari, jer sam ja odatle, jer su odatle sve moje priče, ali mogao sam da smislim neki scenario da se radnja odvija, šta ja znam, na svemirskom brodu, koji nikad ne bih snimio. Moraš se kretati u svojim okvirima. Tako je to krenulo. Te godine to je bio jedini srpski film na Sarajevskom festivalu, pa su me posle toga Bane Trifunović i Dule Spasojević, producent i scenarista "Odumiranja", zvali da radim s njima. Mislim da je stvarno bio dobar taj scenario, pun dobre energije, i snimili smo ga jako brzo. Odmah smo dobili novac.

Imam kontinuitet u odnosu na neke druge autore, ali, pazi – između svih tih filmova imaš tri i po do četiri godine pauze. Nije da se to dešava baš tako, na klik. Jeste to dug proces, ali bi moglo da ide brže od ovoga. Bilo bi idealno, što se mene tiče, na dve godine da snimiš film; to bi bilo super.

Nakon filma "Jesen u mojoj ulici" usledio je drugi – "Odumiranje". Naizgled, čini se da oni govore o dva različita sveta, naročito ako se uzme u obzir da je jedan snimljen u urbanoj džungli, a drugi u planinskom selu. Različiti konteksti, šta ih vezuje? Šta je zajedničko tvojim sudbinom išibanim likovima sa margine?

- Postavlja se pitanje kako si sad ti, kao neko ko živi u gradu, mogao da snimiš film koji se dešava na selu i da, kao, sad veruješ u to. Ne znam, da li bih morao prvo da imam sidu kad bih snimao film o nekom ko ima sidu? Bitnije je da razumeš ljude i njihove probleme gde god da su. Osnovni ljudski problemi su svuda isti, briga za budućnost, ljubav, strah od smrti, želja za životom. To su stvari koje svi ljudi koji sede sad u ovoj kafani, ti i ja, osećamo na različite načine. Ne mora da znači da neko ko živi na različitim krajevima sveta ne može da na sličan način razmišlja o ljubavi. To se pokazalo tačnim kad smo se s filmom pojavili na brojnim festivalima. Odem u Tokio na projekciju i ljudi sve razumeju, iako nikad nisu videli srpsko selo i ne znaju gde je Srbija, al’ i oni imaju majku koja brine za njih i oni hoće neki bolji i drugačiji život, i to je to sa čime se poistovetiš. Ne moraš da budeš u tome i da živiš to, nego samo da razumeš ljude. Nisu ni svi pisci i režiseri proživeli sve što se dešava u njihovim delima.

Interesantno je da, pre hvatanja u koštac sa "Odumiranjem", nisi odgledao istoimenu predstavu u režiji Egona Savina. Kako i zašto si odoleo tome?

- Predstava "Odumiranje" je bila jako uspešna. Igrala se dosta dugo pre nego što je snimljen film. Dosta je izdržala. Pred sam početak snimanja sam se lomio hoću li ili neću da odgledam predstavu. Bio sam na ivici da sednem u kola i da odem u Beograd, ali onda sam pomislio da će me to možda povući u nekom smeru koji ne želim. I onda sam odlučio – ne, neću, i ostao sam pri tome i nije mi ni žao. Drago mi je da niko posle toga nije imao utisak da smo napravili snimljenu predstavu. Komad se dešava u tri kuće – tri kutije na sceni, a u filmu je planina Zlatibor postala novi lik. Drugačije je tretiran i njihov život i prostor i muzika.

"Odumiranje" je, između ostalog, film o gašenju srpskih sela i napuštanju ognjišta u potrazi za boljim sutra. Da li si i sam u nekim trenucima pomislio da samo odeš i napustiš sve? Može li se odlaskom nešto rešiti?

- Padalo mi je na pamet, pada mi i sada na pamet. U stvari, taj film i jeste neka moja introspekcija, ostati ili otići. Nema odgovora na to, ali razumem ljude koji odlaze, ali i ljude koji ostaju. Tu sam i pokušavam nešto da uradim i da se izborim. Neko sa strane bi rekao da imam neki kontinuitet u snimanju filmova, ali nemam utisak da mi je sad lakše nego pre. Naprotiv. Znam da imam poverenje kod glumaca, kod mojih prijatelja, kod saradnika, što je super, ali sa finansijske strane nije ništa jednostavnije. Malobrojni su ti koji imaju to zagarantovano, ti privilegovani u Srbiji. Ne isključujem tu mogućnost, možda se jedan dan pokupim i odem. Meni je genijalno kako je Milan Mumin u jednom trenutku otišao da vozi taksi u Njujorku, i u potpunosti to razumem. Promenio je ritam života, ne kao klinac, već kao zreo čovek koji zna šta radi. Tako da to ne treba isključiti kao opciju. Jeste da bi malo ljudi to uradilo, ali on to dobro nosi.

Shvatio sam u nekom trenutku da svi mladi ljudi koje poznajem razmišljaju o odlasku, neki aktivnije neki pasivnije, neki kroz kukanje, neki kroz šalu, ali to je nešto što se redovno javlja kao motiv. Kako i ne bi. Ti sad završavaš škole, učiš, radiš, a gledaš ove starlete koje su glavne u Srbiji, političare, kriminalce koji vladaju... ako nećeš da igraš tu igru, da se negde učlanjuješ, da budeš deo nekog krda... A nemaju svi snage da se bore, u jednom trenutku možeš da kažeš da je bolje da odeš negde gde se tvoj rad ceni.

Kako vidiš stanje u kulturi danas? Gde ne škripi?

- Jako davno sam ukinuo sebi TV program i kablovsku. Gledam samo filmove koje sam odaberem. Trudim se da budem što manje u toku s tim šta se dešava, ali nisam potpuno anesteziran. Postoji net na kome saznaš sve, i šta treba i šta ne treba. Mislim da je sad problem u višku informacija, u bombardovanju nepotrebnim informacijama.

Kada napravim svoj mali svet sa dragim prijateljima, saradnicima, meni je onda super. Kad kreneš da izlaziš iz tog sveta, nailaziš na tonu gadosti i problema.

Da mogu, ukinuli bi kulturu, to je nepotreban trošak. Sa druge strane, to ne možeš da učiniš, jer bi izbio veliki međunarodni skandal da neka zemlja u Evropi kaže da ne želi više kulturu. Uradili bi to bez problema, ali im ne treba takvo talasanje, pa se i kultura održava na aparatima. Sad, gde škripi, gde ne škripi… Bez kukanja, uzmeš, pa radiš. Kada sa studentima pričam o tome, o snimanju filmova, kažem im da uzmu telefon i snime film. Ako hoćeš nešto da uradiš, onda ćeš to i uraditi. Ne znam kako to može da se promeni. Da li možda da dođe neko moćan kome je igrom slučaja stalo do kulture i filma. U Titovo vreme film je cvetao. On je bio filmofil, sigurno je da i to ima veze sa tolikom produkcijom.

Para ima, ali su lose raspoređene. Gradić propada, a Zmaj Jovinu raskopavaju svake dve godine i troše grdne milione da se to sredi. Onda se svi ponadaju, dođe novi ministar kulture, pa još bude iz struke, a na kraju se ispostavi –  nikom ništa. Tresla se gora, rodio se miš. Ne škripi kod ljudi koji uzmu sami pa nešto rade.

Pomenuo si da umetnost ne daje odgovore, nego da treba da postavlja pitanja. Koja pitanja su počela da ti se roje u glavi nakon gledanja nekog filma? Koji film si gledao, a da te je baš pomerio?

- Poslednje što sam gledao bio je film "Komuna" Tomasa Vinterberga, koji se bavi pitanjem zajedničkog života. To je nešto što mi se stalno vraća da su ljudi postali jako sebični i da su počeli da brinu samo za sebe, a zajedničko dobro – toga ima sve manje i manje. Taj film me je baš pokrenuo, par dana sam bio pod utiskom, što je sve ređe i ređe. Pokrene me kad neko ima energije da nešto uradi. Vidim neke mlade ljude po Novom Sadu, pokrenuli su inicijativu, sređuju Frušku goru, čiste je. Divno! To mi je dovoljno da pomislim da je dobar život moguć.

U ČUDNOJ ULOZI: "Od prošle godine radim na Akademiji sa mladim glumcima. Na vežbama taj rad se najviše svodi na glumu pred kamerom. Meni je jako zanimljivo. Znaš, male su grupe i možeš da ih ispratiš šta rade i kako rade. Čini mi se da je i njima to korisno – da se oslobode i vide šta je sad ta kamera. Neko tu stoji oko tebe, moraš da ponavljaš stvari sto puta… Na Akademiji sam dobio nešto što nisam očekivao – energiju mladih ljudi, koja je drugačija od svih koji su dugo u poslu, koji su profesionalno u tome. Oni su svi vrlo čisti i neiskvareni birokratijom, nemaštinom, svim tim stvarima zbog kojih ljudi odustaju, postaju besni i neraspoloženi. Čudna mi je ta uloga, da sad ja predajem, jer sam doskora bio tu, a sa druge strane kad pogledaš, prošlo je ipak desetak godina otkako sam i sam završio Akademiju", kaže naš sagovornik.

Projekat "Heroji radničke klase", koji radiš u saradnji sa Ivanom Kneževićem, našao se na Berlinskom festivalu u programu za razvoj scenarija. Da li si počeo sa njegovom realizacijom? Koje probleme pokušavaš da istražiš novim filmom? Hoće li se snimati opet u Novom Sadu?

- Sad snimamo u suludim, nemogućim uslovima. Trenutno smo na pola. Iako su "Heroji radničke klase" prošli u program za razvoj scenarija Berlinskog festivala, kod Filmskog centra Srbije nismo podržani. Dobili smo nešto novca od Sekretarijata za kulturu AP Vojvodine. Dvanaest scenarija iz celog sveta prolazi u taj program za razvoj u Berlinu, ali dobro, šta to ovde znači – ništa. I onda smo mi bili u fazonu da snimimo koliko možemo. Skupila se divna ekipa, koju uglavnom čine mladi ljudi koji su tek završili Akademiju, neki iskusni i stariji s kojima sam već sarađivao, i oni su me ubedili da uradimo sve. Pa se sad nadam da ćemo dotle i stići. Dešava se u Novom Sadu. Priča je o investitorima prevarantima koji su izmenili ovaj grad, koji su prevarili blizu šest hiljada ljudi za stanove u Novom Sadu. Dve hiljade porodica, kojima su stanovi preprodavani, a kuće rušene, nikada nisu dobili svoje stanove. Žive kao podstanari, neki nemaju ništa, i potpuno mi je neverovatno da je to prošlo tek tako. Poneko saslušanje, a, u stvari, niko nije odgovarao. Neki ljudi su jako bogati, neki su bez ičega. Uvek taj disbalans. Nepravda me strašno nervira. Iako sad nemam da dam odgovor, pokušavam da kroz to što radim prikažem kako jedan grad može da dopusti da mu se to desi. To je sklop tih privilegovanih kojima je sve dato, koji su u sprezi sa vlastima, korumpiranim državnim aparatom i, opet, nekih malih ljudi koji to sve rade, grade. Oni zidaju te nesrećne kuće koje ruže ovaj grad da bi preživeli, često bez plate, bez uslova, bez hrane, u baš teškim uslovima. To je druga linija priče, nesreće koje se dešavaju na gradilištima. Negde se pojavi vest, "poginuo radnik na gradilištu", ali to je vest na nivou "bila saobraćajka kod Budimpešte", šta se to nas tiče.

Budući da si radio spotove za mnoge novosadske bendove, možeš li da izdvojiš neki kojim si posebno zadovoljan kako je na kraju ispao?

- Kada sam, kao student, shvatio da ako hoćeš da zaradiš pare, moraš da radiš spotove za narodnjake, što se meni nikad nije radilo, onda sam počeo da snimam spotove samo prijateljima, drugarima koji su iz Novog Sada, kojima verujem. Ako bih morao da izdvojim neki spot, to bi bio jedan koji je jako, jako jednostavan, a koji je u stvari ispao super. To je spot za pesmu "Očiju mi". Ja to zovem anti-spot, jer svi očekuju sad u spotu neka ludila, čudesa… a pošto poznajem Keckeca dugo, znao sam da on to može da odigra. Retko postoje muzičari koji mogu da ti i odglume nešto u spotu. Međutim, on se super snašao jer zna te tipove o kojima peva, tekst je dobar... Za moje jako dobre drugare iz benda Don’t touch anything sad sam snimio isto spot u jednom kadru. Problem sa spotovima kod nas jeste u tome što se ljudi često, pogotovo mladi bendovi, nagledaju nekih spotova na internetu koji koštaju kao kuće svih njih u bendu, i onda bi oni baš takav spot. Onda kažu, "ti imaš kameru, snimi nam jedan takav spot". Ja to preokrenem i snimam spotove onako kako mislim da treba i može u ovim uslovima. Spot kao Keckecov uopšte nije lako uraditi, jer tu nemaš pravo na grešku, tu je potrebna velika koncentracija, i njegova i naša, i da se sve nekako složi kako treba.

Šuška se da pišeš scenario za jednu TV seriju. O čemu se radi?

- Pišem nešto sa Ivanom Kneževićem, s kojim baš puno radim. Za scenario mi je to najbolja kombinacija, da sa nekim radim, jer onda on mene vuče u to, onda ja njega vučem u to, zadamo sebi zadatke, pa pišemo, onda iskomentarišemo, iskritikujemo, zabranimo – ovo je glupo, ovo je super, to je jako dobro. Ivan je nedavno bio na radionicama za razvoj scenarija za TV seriju "Glicerin", HBO Europe možda pokreće neku regionalnu produkciju. Ovo je bilo usmereno na istočnu Evropu, pa je bilo 6-7 scenarija. Naš scenario je prošao prvi krug, pa ćemo videti kako dalje ide, ali to nam je baš velika stvar, uključeni su super mentori s kojima radiš na scenariu i to dalje razvijaš. Zanimljivo je što se to negde vezuje za ovo što smo pričali o spotovima, jer se bavi muzičarima koji bi ponovo da sastave svoj bend. Ima puno toga inspirisanog stvarnim događajima. Zove se "Glicerin". To je ime imaginarnog benda. Ovo je prvi put da radimo čistu komediju. Pošto smo pod uticajem serija koje gledamo – sad traje taj bum – onda smo hteli da napravimo seriju kakvu bismo i sami voleli da gledamo. Ne znam da li uopšte ima neku ozbiljnu budućnost u Srbiji, ali nije ni bitno, jako uživamo dok to pišemo. TV je strašno moćan medij, ja ne bih imao ništa protiv da radim seriju za TV. Mislim da su kriterijumi za TV kod nas jako niski. Ljudi ga po navici gledaju i šta god im pustiš kao hipnotisani to prate. Izmeniće se to s novom generacijom koja je odrasla na internetu. Mislim da su klinci danas skoncentrisani tek toliko da nešto lajkuju, stisnu, skroluju. Menja im se koncentracija, ja to i kod sebe primećujem.

Radiš i na dugometražnom filmu o legendi našeg fudbala – Draganu Stojkoviću Piksiju. Otkud ovakav izbor? Navikli smo od tebe da se baviš nekim "težim" temama.

- Piksi je jako velika zvezda, a pritom je privatno jako zanimljiv tip. Ima život koji je, u najmanju ruku, filmski. Želeo bih da to bude motivacioni film. To za mene nije samo film o fudbalu, nego film o dečaku koji ima čudesan talenat, koji radom i trudom dolazi do nečega što je skoro nadljudski. To je film o uzorima. Skroz se promenio pogled na svet: od toga kako je super biti vrhunski sportista do toga kako je super imati dobra kola i Staniju. Znaš, to je kao nebo i zemlja. Film će delom biti o fudbalu, ali pre svega o čoveku koji vredno radi. On je prvi na treningu, poslednji sa treninga. Bez obzira da li je napolju kiša, sneg ili led, on ćuti i radi. To je potpuno isto za bilo šta, za pisanje, film, za sport – šta god radiš, uradi to pošteno.

Koje delove Novog Sada smatraš naročito filmičnim?

- Meni se dopada kako sada izgleda Novo naselje, možda mi deluje kao jedno od najprijatnijih delova za život u gradu. Volim taj deo gde sad stanujem, koji je, recimo, između centra i Spensa, te ulice Mike Antića, Pavla Simića, Vase Stajića... Međutim, mislim da je Novi Sad postao prilično neprijatno mesto za život. Više ne misle ni o čemu sem da zarade pare, mislim na urbaniste i investitore zajedno. Bitno je samo da se digne zgrada, a da li će biti parkinga, da li će biti mesta za dete i kolica, to nikom nije važno. Sve ono što ne donosi evro po kvadratnom metru ne zanima nikog. Mi smo sad u periodu koji bi se mogao nazvati prvobitna akumulacija kapitala, i dok ti željni para ne skupe dovoljno da kupe sve stanove, jahte, vikendice i vile, dotle će to da traje. Volim i taj Gradić. Tokom snimanja novog filma tamo smo imali kancelariju. To je kao da si negde u drugom gradu, skroz zaboravljen u vremenu i prostoru. Jako zanimljiv deo grada, gotovo magičan. Neki normalan grad bi od tako nečeg napravio čudo, ali ja mislim da ovi naši nisu našli način kako da uzmu procenat od svega toga. Moglo bi bar da bude čisto, da postave klupe.

Tekst: Katarina Trifunović
Foto-portreti: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
26
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Dragica Ivanović

    pre 259 dana i 3 sata

    Odavno sam u jednom intervjuu izjavila da je "poezija luksuz", a evo došli smo i do toga da je kultura postala "nepotreban trošak". Imamo sjajne ljude, što potvrđuje i reditelj Pušić, ali ne i one koji bi ulagali u kulturu.

    Oceni komentar:
    0
    4
  • Dzoanna

    pre 256 dana i 18 sati

    Legenda, jedan od najkvalitetnijih ljudi koje poznjem.

    Oceni komentar:
    0
    6
novorođenčad betanija grad novi sad bebe prognoza vremena kiša u novom sadu nenad stević liman Vreme u Srbiji nevreme bez struje Vreme u Novom Sadu detelinara isključenja struje vremenska prognoza novosađani grmljavina i kiša oluja novosadsko porodilište otmica RHMZ gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević porodilje Isključenje struje matičar elektrovojvodina klinika za ginekologiju i akušerstvo novosađanin Božidar Bosnić JKP Vodovod i kanalizacija