Miloš Zubac, književnik i muzičar: Jedan grad ne čini samo arhitektura, čine ga želje, snovi, ali i košmari ljudi koji ga nastanjuju

Kada ga je, osamdesetih godina prošlog veka, otac Pero vodio u Televiziju Novi Sad, naš današnji sagovornik nije ni znao koliko će susret sa svim vrstama umetnosti koje je tamo zaticao oblikovati njegovu budućnost. Prirodnim sledom se i sam okrenuo stvaranju, ali tek pošto se, tokom bombardovanja 1999. godine, u njemu probudio bunt. Svoj specifični senzibilitet danas ispoljava kroz pisanu reč i muziku, često spojene u kantautorskim kompozicijama.

Miloš Zubac rođen je 1976. godine u Novom Sadu, gde se školovao i doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik. Objavio je osam knjiga, od kojih je pet pesničkih zbirki. Bezmalo dve decenije vodi muzičku grupu Prkos Drumski, sa kojom je objavio sedam albuma, a sarađuje i sa drugim kantautorima i bendovima. Jedan je od ljudi zaslužnih za nastajanje festivala regionalne autorske muzike "Poezika" i regionalnog muzičkog kolektiva Novi Odmetnici.

Podelio je sa nama odbleske svojih sećanja i otkrio nam interesantna aktuelna zapažanja. Razgovarali smo o novom albumu Manastiri za koji je uradio muziku na stihove Pere Zupca, o predstojećem koncertu, nastupima s ocem u Mostaru i Sarajevu, mogućnostima mladih kantautora, stanjem na novosadskoj muzičkoj i književnoj sceni, ali smo otplovili i u osamdesete godine prošlog veka, u Novi Sad iz Miloševog detinjstva...

Rođen si 1976. godine u Novom Sadu. U kom delu grada si odrastao i kako ga pamtiš?

– Rastao sam pokraj reke, najpre na Limanu 3, a potom na Limanu 2. Kada smo se doseljavali na Liman 2, praktično ga nije ni bilo – bio je to samo pesak pored vode. Pošto je u to vreme država obezbeđivala stanove ljudima, moj otac je mogao da bira gde ćemo živeti – na Avijaciji, u Tanurdžićevoj palati ili na Limanu 2, koji je tek imao da se izgradi. Moj stari razmišljao je ovako: ako bude na Avijaciji, biće blizu čoveka koga je beskrajno voleo, a to je Miroslav Antić. S druge strane, nije mu odgovarala udaljenost od posla, jer je radio u Televiziji Novi Sad, na Kameničkom putu. U Tanurdžićevu palatu nije želeo da ljudi ne bi pomislili kako se uzoholio. A i veliko mu je bilo to što su mu nudili. Stoga je odabrao nešto što je progresivno – ondašnju novogradnju, novi svet u nastajanju.

Danas bismo svi da imamo sve, a tada nismo imali mnogo izbora

Kakav je bio Novi Sad iz tvog detinjstva, a kakav je sad?

– Otac je brata i mene svakog vikenda vodio sa tog Limana 2, na drugu obalu, u Televiziju Novi Sad. Tamo smo zavoleli ne samo čaroliju televizijskog posla, nego i sve umetnosti koje su se onde ukrštale. Sretali smo vrlo interesantne ljude, jer osamdesetih godina je to bio jedan neuporediv, kreativni prostor. Vladimir je od tih iskustava napravio svoj duhovni zavičaj u fotografiji i slikarstvu, a ja u književnosti i muzici. Pritom, naši su zavičaji ostali bliski i korespodentni. Jedan grad ne čini samo arhitektura, čine ga želje, snovi, ali i košmari ljudi koji ga nastanjuju. Osamdesetih je unutrašnja fizionomija grada bila drugačija, jer su i ljudi živeli drugačije živote. Možda su sanjali drugačije, možda želeli nešto manje nego što žele sad. Danas bismo svi da imamo sve, a tada nismo imali mnogo izbora, jer nam se davalo otprilike svima podjednako. To će reći da je Novi Sad iz mog detinjstva posve drugi grad u odnosu na ovaj u kojem smo sada, jer su i ljudi drugačiji. Bilo je više šarma i jednog relaksiranog odnosa prema životu.

Logična pretpostavka bila bi da si talenat za pisanje nasledio od svog oca Pere. Koliki je bio njegov uticaj na tvoje današnje stvaralaštvo i koliko tvoje pesme liče (ili ne liče) na njegove?

– Pero Zubac je pesnik kakav se retko rađa; nekolicina takvih se dogodi u jednoj epohi. Ja nisam pesnik kao on, niti to mogu biti. On je poput pesničkog okeana, a ja sam jedna dobra reka. Prirodno je da je uticao na mene, zaista sam voleo da čitam njegove knjige. Dobro je što voli i on da čita moje. Na jednom našem zajedničkom nastupu u Sarajevu, na isto pitanje odgovorio sam ovako: da je nekim čudesnim vremenskim preokretom moj otac sada onaj gimnazijalac u Širokom Brijegu i da može da čita poeziju svoga sina, ta bi poezija njega kao pesnika formirala. To je najveći domet koji sam ja mogao da ostvarim. Dakle, volimo da se čitamo. Čovek sam koji nema problem s velikim nasleđem i poznatim imenom i radujem se svemu što je moj otac ostvario u poeziji. Kada mi ljudi priđu i pozdrave ga preko mene, rado prenesem te pozdrave.

Čovek sam koji nema problem s velikim nasleđem i poznatim imenom svog oca

Kakav je Pero kao otac? Koje uspomene iz detinjstva su se najdublje urezale u tvoju memoriju?

– Bio je prisutan, a nevidljiv. Mnogo je radio, nije provodio puno vremena kod kuće. Ali zato nas je i vodio na posao, da budemo više zajedno. Imao je pisaću mašinu u kancelariji i voleo sam da pišem na njoj. Bilo ga je taman koliko treba, a bio je dovoljno nenametljiv. Nije se mnogo mešao, posmatrao je kako mu se deca razvijaju i dao nam je slobodu da postanemo ljudi kakvi smo danas. Majka je imala drugačiju ulogu, ona je bila ta koja mora da zateže i suspreže. Bili su dobri kao roditelji, onoliko koliko su mogli. U hodu smo nalazili neku vrstu zajedničke, porodične alhemije. Sa ocem sam temeljno upoznao sve što je u njegovoj slavi dobro i ono što je manje dobro. A upoznao sam se i s bazičnim zlom, po pravilu u vidu zajedljivosti, zavidljivosti i zamerljivosti, koje su pojedini ljudi u pojedinim vremenima ispoljavali prema njemu.

Da li te danas savetuje oko tvog rada?

– Ne, nema tu potrebu. Raduje se svakoj knjizi koju napišem i svakom albumu koji snimim, a poslednjih godina dešava se i da zajedno odlazimo na put i nastupamo – ja uz gitaru, on uz svoje stihove.

Sećaš li se kada si napisao prvu pesmu?

– Kao dete napisao sam nekoliko pesama, od kojih je jedna bila objavljena u školskom časopisu. Potom dugo nisam pisao i mislio sam da neću, sve do 1999. godine. Kada su bombe padale po našem gradu, tada sam počeo da pišem poeziju. Kao dečak sam se više interesovao za stripove koje sam pravio zajedno s drugarom Dušanom Ječmenicom. Ja sam pisao tekstove, a on je crtao. U osnovnoj školi sam sa Dimitrijem Banjcem, koji je sada uveliko poznat kao gospodin Čvarkov, snimao kviz-emisije na kasetofonu. One su bile toliko popularne u našoj osnovnoj školi "Jovan Popović", da su ih deca iznajmljivala kao da smo neka audioteka i samo su se prepričavale dosetke iz naših emisija. Videlo se tada da će Dimitrije postati prepoznatljiva ličnost i da ima mnogo dara da zabavi ljude. Još uvek negde čuvam te kasete.

Videlo se već tada da će Dimitrije Banjac postati prepoznatljiva ličnost i da ima mnogo dara da zabavi ljude

Dakle, tek te je bombardovanje pomerilo toliko da te je nagnalo da počneš ozbiljnije da pišeš?

– Da, to je bio moj odgovor na ono što nam se tada događalo. Prethodile su godine koje su bile prilično teške za mene, ponajviše zato što nisam stvarao. Bio sam dete koje mnogo upija i akumulira, ali mi je srednjoškolski period bio mučan, jer nisam još bio posvećen u stvaranje. Počeo sam da pišem 1999. godine i to je, uz roditeljstvo koje je takođe elementarni stvaralački čin, jedan od najvrednijih događaja u mom životu, budući da od tada pa do danas – nikada više nisam stao. Zacrtao sam da ću napisati 33 pesme za svoju prvu zbirku i ritualno sam ih beležio, u začudnom uverenju da će se, kada napišem i poslednju, 33. pesmu, to što nam se događa završiti. Jako sam verovao u to. Desilo se da je bombardovanje prestalo kada sam napisao 33. pesmu. Taj prvi ciklus pesama bio je vapaj, molitva, krik i spas. Završio je u mojoj prvoj, mladalačkoj zbirci "Vilindar".

Da li je muzika od samog početka išla paralelno uz tvoje pisanje, ili si ih tek kasnije sklopio u savršenu celinu?

– Kao dečak, slušao sam muziku koja dopire iz sobe mog brata Vladimira. Bila je to "šminkerska" muzika, on bi uveče seo na motor i otišao na "Đavu", a hitovi koji su se tada tamo slušali danas su nama kao evergrin. Ali, važnije je bilo nešto drugo. Vladimir je obožavao Bitlse, dakle bend iz druge epohe. Imao je sve njihove ploče i vodio je jedan dnevnik u koji je lepio sve što je pronalazio o njima. Zapravo, slušajući Bitlse, ja sam se kao dete inficirao muzikom. Kada sam počeo ozbiljno da pišem, to je spontano krenulo analogno, uz muziku. Dok sam beležio pesme za moju prvu knjigu "Vilindar", kao jedan čin molitvenog odgovora na ono što nam se događa, pronašao sam staru očevu gitaru s kojom sam počeo da se upoznajem. Veoma brzo sam svojim stihovima počeo da pridružujem muziku.

Za muzički pravac se ne mogu vezati jer sam čovek sav od ukrštaja pravaca, oblika i senzibiliteta

Kroz tvoju muziku se prepliću bluz, šansona, tradicionalne muzika, rokenrol... Koji ti je pravac, ipak, najbliskiji? Šta privatno slušaš i koje izvođače ceniš?

– Umem da kažem da je muzika koju pravim "Serbikana". Naravno, aluzija na Amerikanu s kojom ima sličnosti, s tim što ja dosledno insistiram na srpskom jeziku. A najviše volim da slušam muziku ljudi s kojima sarađujem, kao što su Milan Korać, Nemanja Nešić, Tomislav Zorić iz Zagreba, Novi Odmetnici... Ne samo što ih slušam, nego s njima blisko drugujem. Ipak, moj najdraži kantautor u poslednjih nekoliko godina jeste čovek za koga malo ko zna, Human Samii, vrdnički lekar srpsko-iranskog porekla. Nije snimio nijednu pesmu, niti jedan album, ali imam tu sreću da smo prijatelji, i njegove pesme su meni naročito dragocene. Volim da pridajem pažnju onome što nije poznato, za šta ljudi ne znaju i biram da budem promoter takvih vrednosti koje treba da postanu makar malo poznatije. Za muzički pravac se ne mogu vezati jer sam čovek sav od ukrštaja pravaca, oblika i senzibiliteta. Danas ću rado slušati Sibelijusove simfonije, sutra bluz, prekosutra dobru rok pesmu... Tako da tu kraja nema.

S obzirom na to da imaš takvu širinu, da li si iskusio i kafansku muziku?

– U kafani sam proveo formativne, važne godine s prijateljima i to je bilo jedno potrebno iskustvo. Naslušao sam se kafanske muzike iz devedesetih, valjalo je sve to proći. Zapravo, više sam posmatrao ponašanje ljudi u kafani, njihove mehanizme, jer tamo vole da gotovo programski piju, tuguju, vesele se. Zaboravljaju se. Ja se nisam zaboravljao. I sevdah doživljavam više antropološki, nego što se dajem u dert. Dalje, s vremenom sam napravio takvu konstelaciju s prijateljima da smo zajedno formirali čitav umetnički naraštaj – Nove Odmetnike, među kojima su moji drugovi iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Srbije, i pesme koje smo mi stvarali, postale su naši lični kafanski standardi. Jedna od njih zove se "Cvijetom cvjetaj, srce moje" i ona polako ulazi među ljude kao klasična vrednost.

Naslušao sam se kafanske muzike iz devedesetih, valjalo je sve to proći

Često sarađuješ i s novosadskim kantautorom Nemanjom Nešićem. Šta je najnovije što vas dvojica pripremate našim sugrađanima?

– Imaćemo jedan zajednički koncert, ni prvi ni poslednji, 20. novembra u kulturnoj stanici "Svilara". Nas dvojica volimo da radimo zajedno, sarađujemo na više nivoa. On je meni "pevidrug", kako je Laza Kostić zvao svog pobratima Zmaja. Naš treći pevidrug je Milan Korać, frontmen Šinobusa. Drugačiji smo žanrovski, ali senzibilitetom vrlo slični i ljudski veoma bliski. S Nemanjom rado provodim vreme na sceni, ne samo zato što volim ono što on ume da izvede, nego i zato što na bini, pored sviranja, nas dvojica i razgovaramo. I slušamo jedan drugoga. Tako animiramo i publiku da nas sluša, kada se već kultura slušanja prilično izgubila. Recimo, kada nastupamo na "Sterijinom pozorju" ili na nekom festivalu kao što je "Poezika", ljudi će slušati jer si ih stavio u takav prostor. Gotovo da si ih obavezao. Ali ako ih smestiš u neki klupski prostor, ljudi manje slušaju. Mi imamo mnoge muzičke svetove koje smo stvorili. Nemanja sada predstavlja knjigu "Sa druge strane oka", u koju je sabrao svoje pevane stihove, dok ja predstavljam album "Manastiri" koji je upravo objavljen. Deo koncerta biće posvećen novim izdanjima, deo pesnicima koje volimo, a deo je sasvim izvan bilo kakvog plana.

Album posvećen manastirima snimljen je za potrebe televizijskih emisija za RTV Vojvodina. Stihove potpisuje tvoj otac, Pero Zubac, a ti si zadužen za muziku, pevanje i gitaru. Tim povodom, imali ste prilike da posetite sve manastire u Vojvodini?

– Obišli smo celu Vojvodinu i sve manastire Bačke, Banata i Srema. Pesme koje su korišćene u televizijskoj emisiji, nalaze se na albumu. Jedan je od svoje vrste, jeste reč o primenjenoj muzici, ali ona može da živi i dug samostalan život. Dakle, te pesme o manastirima ‒ već imaju dva života.

Po tvojoj zbirci pesama "Poezika", nazvan je festival regionalne autorske muzike u Kulturnom centru Novog Sada. Takođe, jedan si od osnivača i aktera regionalnog kantautorskog i pesničkog kolektiva Novi Odmetnici. Kakav je položaj kantautora danas i koliko je Novi Sad otvoren u tom pogledu?

– Institucionalno gledano, ne mogu reći da nije otvoren. Zbog titule Evropske prestonice kulture, grad ima donekle i tu obavezu, pa se odvija mnogo toga gde se pronađe mesto i za kantautore. S druge strane, sve su to lične inicijative ljudi koji su vizionari i koji žele nešto dobro da učine za grad i za mlade. Nemanja je ove godine pokrenuo "Omladinski kantautorski festival", koji se desio na krovu "Promenade" i jedan je od najlepših muzičkih događaja kojima sam prisustvovao u poslednjih nekoliko godina. "Poezika" je pokrenuta pre sedam godina i ona još postoji. Tada je direktor Kulturnog centra grada bio Andrej Fajgelj, koji je uglavnom ostao upamćen po nekoliko nepotrebnih, čak detinjastih poteza, a sasvim se zanemaruje šta je to dobro učinio za grad. A učinio je najmanje toliko da je aktivirao jedan izuzetan internacionalan festival. Budući da nam svake godine stigne od 50 do 70 prijava, vidimo da mladih kantautora i te kako ima i tu smo da im pružimo mogućnost da izvedu svoje pesme. Internet je mnogo puteva otvorio za mlade, oni sada lakše nego ikada mogu snimiti nešto u svojoj sobi i postaviti na mrežu, ali je potrebno i da neko sazna za njih kako bi ih poslušao. Zato su važni oni festivali koji mogu da ih izvedu pred publiku.

Kako bi nove generacije mladih kantautora ohrabrio da nastave to što rade?

– Kantautor ne može biti masovno praćen, jer je posredi jedna asketska muzičko-pesnička disciplina. Velika slušanost ne bi trebalo da bude među ciljevima. Dešavaju se, dabome, izuzeci koji su veoma vredni i to treba mladima da bude jedan uzgredni podsticaj. Na primer – Kralj Čačka, s godinama je odskočio na drugi nivo i sada već ima publiku na koju može da računa. Potom, Nikola Vranjković, koji je nedavno u knjižari "Bulevar Books" imao tri koncerta zaredom, čovek je koji može da napuni jednu ogromnu halu u Beogradu na osnovu svoje muzike koja nije komunikativna po definiciji. Kapitalne junake kao što su Đorđe Balašević i Arsen Dedić formiralo je neko drugo vreme i kao takvi, ne bi mogli da se razviju danas. Tada je postojao drugačiji vrednosni sistem, bilo je ljudi koji hoće da ulože u nešto što prepoznaju, a bilo je i cenzure. Danas živimo u vremenu kada je formalno ima a suštinski nema, sve je dozvoljeno, što otežava građenje postojanih kulturnih vrednosti.

Kantautor ne može biti masovno praćen, jer je posredi jedna asketska muzičko-pesnička disciplina

Hiperprodukcija vlada i u književnosti. Jednom prilikom izjavio si da se danas neuporedivo više piše nego što se čita. Svesni smo da vlada hiperprodukcija i na tom polju, kao i na muzičkom. Da li to znači da je danas mnogo teže isplivati kao književnik?

– Nikad lakše nije bilo objaviti knjigu, potrebno je samo da platiš. Mnogi izdavači pristaju da objave bilo kakav sadržaj. I to nije dobro. Nikad lakše objaviti, a nikad teže nešto s tom knjigom učiniti. Knjižarstvo i izdavaštvo su za mene fenomeni. Kada odeš na Sajam knjiga i vidiš koliko toga objavljujemo, shvatiš da je to zaista mnogo pretežnije od onoga koliko čitamo. Danas se mnogi bave umetničkom praksom, što ima svoju dobru i lošu stranu. Ljudi treba da se ispolje ukoliko imaju sposobnost i želju da nešto stvore, to je prelepo i to ne treba ustavljati u njima, već ih valja podržati. Ja ću uvek pomoći da neko ko ima istinsku stvaralačku potrebu u sebi, iznedri dobar ishod. S druge strane, nije dobro zato što s vremenom gotovo svako postane bezmalo bolestan od želje da ga drugi hvale i da to što je stvorio ljudi konzumiraju. Ako stvaralac može da pomireno prihvati da možda neće dohvatiti to što je poželeo, onda smo na dobrom i čistom terenu. Divno je što smo nešto stvorili i ne tražimo da to ima uspeh među ljudima. Međutim, ljudi gore da ih neko voli.

Gde si imao najupečatljiviji nastup?

– U Sarajevu i Mostaru, možda delom zato što je Perina svetlost tamo i dalje izražena i ljudi mu se raduju, ali delom i zbog toga što su izuzetno reagovali na ono što sam mogao da im pružim. U Sarajevo se uvek rado vraćam, naročito na poziv Gorana Mikulića, ali jednako imam prijatelje i u Zagrebu i Dalmaciji, gde doživljavam najlepše koncertne trenutke. Pogotovo u jednom gradiću koji se zove Vrgorac, rodnom mestu Tina Ujevića. Tamo se bezmalo svake godine okupljamo i sviramo. Tu je živeo Ivica Stanković, moj nezaboravni prijatelj koji nas je sve povezao i koji je bio odgovoran za formiranje Novih Odmetnika – čitave subkulturne muzičke scene na tlu nekadašnje Jugoslavije. On nas je u Vrgorac prvi put doveo, potom se sklonio u neku drugu stvarnost, a mi smo nastavili da se okupljamo i slavimo njegov život i naše prijateljstvo. Još jedno posebno mesto: kada sam s Milanom Koraćem putovao u italijanski grad Asizi, sveti grad Franje Asiškog, gde smo na hiljadugodišnjem trgu izvodili naš koncertni repertoar na srpskom jeziku i gde je publika bila božanstvena. Iako ništa nisu razumeli, sve su osećali.

Bezumlje se u međuvremenu lukavo prilagodilo, pa ga danas teže definišemo

Kakvo je, prema tvom mišljenju, stanje na novosadskoj muzičkoj sceni?

– To što moji prijatelji i ja radimo u Novom Sadu dosta je retko i samim tim je vrednije. Bitno je negovati stvari kojih nema mnogo. S druge strane, kada je reč o muzičkim sastavima, Novi Sad je potentan grad. Uvek je bio. Devedesetih je to bilo izraženije jer su ljudi kreativno reagovali na jednu tešku, iscrpljujuću deceniju, tako što su se udruživali, odlazili u lagume i stvarali podzemnu subkulturu, kao odgovor na političko bezumlje. To bezumlje se u međuvremenu lukavo prilagodilo, pa ga danas teže definišemo. Od početka stoleća, naovamo, sve se promenilo i uopšte ne možemo da uhvatimo fizionomiju muzičke scene u proteklih dvadeset godina, što zbog polivalentnosti oblika, što zbog mnogostrukih mogućnosti, zbog interneta... a najvažnije od svega, ne postoji dovoljno opipljiv front koji će u tebi izazvati snažan stvaralački odgovor. U opasnom smo vremenu u kojem sve može da prođe.

Otac si dve devojčice. Verujem da i one rastu uz književnost, kao što si i ti. Da li se, možda, već nazire neki talent za pisanje i kod njih?

– One rastu uz umetnost, baš kao što sam i ja rastao. Moja starija kćerka, Milena, sada je u onom dobu kada se deca porede s drugima i onda umem da je podsetim, pošto je ona jedno mudro biće i u mnogo čemu meni učitelj, da kao dete ima neka iskustva koja mnoga deca ne mogu da imaju i da je to jako vredno. Recimo, kreativna komunikacija s divnim umetnicima koji formiraju lepotu i vrednost za budućnost. Mogućnost da joj neko posveti pesmu na koncertu. Mogućnost da sama, pošto piše pesmice, izvede svoju pesmu u pratnji mog druga, kao što je učinila u Vrgorcu s Robertom Vodanovićem Čoporom, zadarskim konceptualnim umetnikom. Mogućnost da stvara i da već uveliko nastupa. Mlađa, Mej, veoma se raduje Nemanjinom i mom koncertu jer dete zna – ne samo što će dobiti pesmu koju joj je Nemanja posvetio, nego će ona tamo i da pleše. Dakle, starije dete piše, slika i peva, a mlađe crta, pleše i peva.

Jedna od tvojih knjiga nosi naziv "Rezervna kultura", i govori o čitavoj jednoj generaciji kantautora. Da li rezervna kultura može da izvuče stanje na globalnoj muzičkoj sceni?

– Rezervna kultura je uvek moguća dominantna kultura sutrašnjice. Oni koji je stvaraju, oni koji seju, neće biti oni koji će požnjeti plodove. Ja sam sa svojim drugovima i drugovima mojih drugova možda napravio nevidljiva leđa na kojima će neka mladost moći da stoji u budućnosti. I ta mladost biće uspešna.

Razgovarala: Svetlana Bogićević
Foto: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Miloša Zupca (Gavrilo Grujić, Ivan Gligorijević, Marina Pešić)