Minja Dunđerski: Čovek koji živi rokenrol

Minja Dunđerski: Čovek koji živi rokenrol

Minja Dunđerski je odmalena veliki zaljubljenik u muziku čemu svedoči i kolekcija od oko 7.000 originalnih diskova. Na novosadskoj muzičkoj sceni bivstvuje dugi niz godina. Počeo je kao rok novinar, a spontano, iz lične, ali i potrebe ljudi oko sebe, počinje da se bavi organizovanjem koncerata i prevoza na svirke. U novosadskim klubovima s vremena na vreme pušta muziku pod pseudonimom Dee Jay Minya Ramone iza kojeg stoji zanimljiva priča.

Pre svega te molim da se predstaviš. Reci nam nešto o svom detinjstvu i odrastanju.

- Imao sam bezbrižnije detinjstvo u odnosu na današnja vremena. Uži centar mi je bio jako blizu jer sam ceo život proveo u Ulici Maksima Gorkog. Stalno sam bio u gradu i pratio šta se dešava. Kao klinac sam voleo da idem u bioskop. Ove godine sam imao priliku da budem na otvaranju FEST-a gde sam video čoveka koji me oduševio, Pavela Lungina (ruski režiser). Da nastavim, svoje najbolje znanje stekao sam u osnovnoj školi "Đorđe Natošević" koja je imala prefiks ogledna jer je planirano da u tu školu idu samo vanprosečni klinci koji su pokazivali određene rezultate u određenim oblastima. Međutim to nije zaživelo, ali naziv je ostao. Imao sam priliku da me uče izuzetno kvalitetni nastavnici, odlični pedagozi, da sazrevam uz raznorazne nauke koje su tada postojale u osnovnoj školi. Ide sad ta priča đak generacije, vukovac. Nije to klasična priča kao za nekog štrebera iz prostog razloga jer sam imao volju, želju, neki kolosek i jednostavno, sve me interesovalo. Kad sam otišao u srednju, shvatio sam da je osnovna škola bila bolja priča od srednje, koja je bila sve to, samo malo komplikovanije. Odmalena me strip jako fasnicirao. Deveta umetnost je jako lep način da se čovek izrazi i verovao sam da ću da se bavim crtanjem stripova, međutim, nije to baš tako ispalo. Taj moj uspeh u osnovnoj školi je uticao da izaberem nešto ozbiljnije. Kakva sad umetnička...?! I tako, završim u medicinskoj školi. Međutim, nisam se pronašao u toj školi tako da nisam ni upisao medicinu kao nauku kojom bih se bavio i dalje, nego sam otišao prvo u vojsku pa sam imao godinu dana pauze i tad sam se spremao za Likovnu akademiju. Bilo je jako komplikovano i skupo pa nisam ni pokušao da upišem Akademiju, i u pet do 12 ja upišem istoriju, nešto da studiram.

Gde si počeo svoju medijsku priču?

- U svet novinarstva ulazim sasvim slučajno početkom '94. Ljudi su videli da crtam, da nisam loš, pa su me pozvali da budem ilustrator u studentskom listu "Index". Za prvi broj sam uradio jednu ilustraciju, ali mi je urednik ponudio i da pišem ako hoću. Studenti su imali i svoj radio, i svoju televiziju, i ja to nekako spojim, dobijem pozive sa svih strana i za kratak period počnem da radim i kao novinar pisanih medija i kao novinar elektronskih medija. Televizijskim novinarstvom sam se bavio od ´95 do 2005. i tih desetak godina sam bio prilično aktivan. Na Televiziji Novi Sad (današnja RTV) sam imao jako čudan status. S jedne strane sam urednik emisija i voditelj, a s druge strane sam spoljni saradnik, neko ko svakog meseca potpisuje ugovor. Ne može neko da bude i saradnik i urednik, to je malo nonsense, ali kod nas je valjda sve moguće.

KRATKA BIOGRAFIJA Minja Dunđerski je pisao za "Index", "YU Rock Magazin", "Nezavisni", "Bravo", "Dnevnik", uređivao je i vodio radio i TV emisije "Garažni Sokak", "90 Decibela", "Top Plus", "Let's Go"... Koproducent je CD kompilacije "Neki noviji klinci". Organizovao je nastupe mnogih bendova i izvođača, a izdvojićemo The Vibrators, Zounds, Bassholes, Toasters, Neno Belan & Fiumens, Hladno pivo, Električni orgazam, Čikine Bombone, KBO, Veliki prezir...

Tvoja veza sa muzikom. Gde si prvi put počeo da puštaš muziku? Kako si počeo da se baviš organizovanjem svirki?

- Veliki sam zaljubljenik u muziku, kolekcionarski prilično jak i muzički pristojno potkovan. Počeo sam da puštam muziku iz ljubavi, a paralelno s tim je došla i organizacija koncerata. Jednostavno sam ušao u to jer niko drugi nije hteo da se bavi tim nezahvalnim poslom. Kad sam počeo da se bavim organizovanjem koncerata, bio sam mlad i imao višak vremena, pa je to moglo nekako da funkcioniše. Sad entuzijazam naglo popušta. Muziku sam počeo da puštam u klubu "Underground life" na Novom naselju. Ekipa koja je otvorila klub zamislila je da tu non-stop budu svirke i trebao im je čovek poput mene koji će da popunjava muzički program kad niko nije na bini. Ubrzo su mi ponudili da i sam dovedem neke bendove. Međutim, taj klub je vrlo brzo prestao sa radom iz raznoraznih razloga. Ipak, tu sam stekao prvo iskustvo. Kasnije sam, ličnim entuzijazmom, krenuo u realizaciju nekih drugih stvari u nekim drugim prostorima sa nekim drugim ljudima. Vremenom se to popelo na neke sumanute cifre od par stotina koncerata. Trenutno pripremam jednu malu svirku 13. septembra sa nekoliko zanimljivih bendova. Prošle godine je krenuo "Summer's End Mini Fest" u klubu "Firchie Think Tank Studio" na kojem su svirali i momci iz benda Mac Tire. Gledao sam njihov nastup i pošto se znamo iz nekih drugih priča, glavni čovek iz tog benda Vuk, Maretov sin (Marinko Vukmanović iz Pekinške patke) me zamolio da im pomognem oko organizovanja koncerta. Ime benda Mac Tire na keltskom ili ne znam kojem jeziku znači vuk. Volim da se igram s rečima, pa sam se setio meni dragih bendova: Psi iz Beograda i 3 mačke 100 godina iz Zrenjanina. Mačke, psi, vukovi, svi zajedno životnjsko cartvo (smeh). Ima smisla jer su sva tri benda vredna pažnje. Vuk je još ubacio jednu devojku (Nadja) koja će sama na gitari da otvori festival. Da, i ja ću da nastupam kao Dee Jay Minja Ramone.

Zašto Dee Jay Minja Ramone?

- Veliki sam fan Ramonesa, ali nije to jedini razlog zašto sam sebi prišio taj nadimak. U klubu "Piping", 2003. godine, sasvim spontano kreće serijal koncerata čiji sam organizator. Bio je neki februar, a u međuvremenu su članovi Ramonesa počeli brzinom svetlosti da umiru. Kao velik fan, morao sam da napravim i veče Ramonesa. Odem u klub "Piping" da vidim da li su zainteresovani da urade tribute to veče. Dali su mi sredu. Organizujem za taj februar četiri tribute to srede - Ramones, AC/DC, Rolling Stones i Bob Marley, četiri žanrovski različite stvari, da privučem što više ljudi. Iz kluba su tražili da organizujem još takvih dešavanja jer su videli da je to čarobna formula. Povežem se s ljudima iz Beograda koji su radili iste stvari i nastavim tu priču. Kada sam ponovio Ramonese, jedini bend koji je bio ponovljen, u tom periodu je baš bila godišnjica Joey Ramonea. Štampali smo plakat sa logom benda, kao i 20 majica, ali sam umesto originalnih članova benda ubacio imena ljudi koji sviraju na tom tribute to koncertu - Mića, Goran, Marko, pa reko kad sam njih ubacio, ubaciću i sebe kao nekog ko je bio intermeco, kao Dee Jay Minja Ramone. Par godina kasnije u Novi Sad dolazi australijski bend Ramonettes. Trio iz Australije koji svira malo svoje, malo tuđe. Tuđe su naravno Ramonesi. To me je malo zagolicalo pa sam preuzeo da budem organizator koncerta u Novom Sadu, jer su prvenstveno dolazili u Beograd. Konačno dobijem subotu, a taj dan ceo Novi Sad na nekim besplatnim koncertima koje je Exit organizovao povodom predstojećih izbora. Imao sam takvu konkurenciju to veče da je to bilo strašno, ali izgurali smo i to nekako. Gitaristkinja iz benda, Suzy Ramone mi je pokazivala australijski pasoš u kojem piše Suzy Ramone. Pošto je snimala road movie, pitala me da li bih mogao nešto da kažem u kameru. Da, ja sam za tu priliku obukao tu majicu "Tribute to Ramones", na kojoj je između ostalog pisalo i Dee Jay Minja Ramone. Pita ona mene u kameru kako se ti zoveš. Pa reko Minja. Kako se prezivaš? Dunđerski. Ma ne, kako se prezivaš? Pa reko Dunđerski. Ne, kako se prezivaš? Nisam shvatio šta pita dok nije prstom počela da pokazuje na majicu, pa ukapiram i kažem Ramone. Ali tu nije kraj priče o nadimku Dee Jay Minja Ramone. Nakon filma te Australijanke počinjem da se apostrofiram kao Dee Jay Minja Ramone. Kad sam poželeo češće da puštam muziku, da se više posvetim tome, shvatio sam da moram da imam neko umetničko ime. Minja mi je bilo nedovoljno, a i hteo sam da imam neki pseudonim, alter ego. Pošto Ramonesi imaju članove benda koji se simpatično zovu, jedan se zove Dee Dee, drugi se zove C. Jay pa je kombinacija Dee Jay super došla. I logo sam stavio kao slova koja koriste Ramonesi.

DJ KO? Pre nego što je prelomio da mu to bude umetničko ime, Minja za mojnovisad.com otkriva da je koristio raznorazne pseudonime: "Stalno sam izmišljao nešto, najviše na tim tribute to koncertima. Kad su svirali "Tribute to RHCP", nastupao sam kao podrška DJ Paprika. Kad je bio "Tribute to AZRA", DJ Johnny, "Tribute to Blondie", Dj Atomic. Ljudi misle da je to ne znam ko, a uvek budem ja".

Za vreme tvog odrastanja nije bilo interneta, te je teže bilo otkriti neke nove izvođače. Kako si ti rešavao ovu prepreku?

- Kad je krenula ta euforija s muzikom, kupovao sam uglavnom kasete jer su bile praktičnije, ali sam uzimao i ploče, najčešće na berzi koja se održavala u bioskopu Arena. Ako si hteo nešto da imaš, presnimiš sa ploče na kasetu ili sa kasete na kasetu. Kad su se pojavili diskovi, takođe smo presnimavali na kasetu i to je trajalo do kraja 90ih kada kreće priča s piratima, odnosno Made in Bulgaria diskovima. Kada su piratski diskovi preplavili naše tržište, odlučio sam da u kolekciju ne ubrajam narezane, snimljene i te piratske, bugarske diskove, nego samo originale. Kad kažem 7.000 diskova, mislim samo na originale.

Kako je počela i koliko dugo traje priča oko organizovanja prevoza na rok dešavanja?

- Totalno neplanirano. Moj brat je 2001. u svom stanu držao kafić koji se zvao "Gajba". To je bilo hit mesto par godina, jako puno ljudi je tuda prodefilovalo. Uglavnom, te 2001. posle bombardovanja, počeli su napokon i koncerti da se dešavaju. Prvi veći koncert je bio nastup Stereo MC's u Beogradu i redovna ekipa iz "Gajbe" je htela da idu svi zajedno na koncert. Konobar spomene turističku agenciju, koja se nalazi u njegovoj zgradi, preko koje može da iznajmi autobus za odlazak na koncert. Krene priča da se skuplja novac za ulaznice i prevoz. Buraz i konobar su napravili neku matematiku koliko šta košta, dogovorili autobus. Dva dana pred koncert, zove mene brat i kaže da ih je lik koji im je obećao karte ispalio, pa ne znaju šta da rade. U to vreme sam uveliko radio kao novinar na televiziji i novinama, poznavao sam sve ljude koji se bave tim. Nazovem Dragana Ambrozića koji je bio glavni za taj koncert i sredim sve – dan pred koncert sam išao u Beograd da odnesem novac i preuzmem karte. Silom prilike, da bih pomogao ljudima, ušao sam u priču oko organizacije prevoza. Autobus kreće, konobar i burazer u svojim svetovima, a ja kao neko poluodgovorno lice s tim kartama, spiskom, podelim ljudima ulaznice. Valjda se ljudima dopalo da neko brine o njima, pa su nakon tog koncerta počeli da me zovu i pitaju da li radim koncert Manu Chao na stadionu Tašmajdan. S obzirom da ne vozim, nemam položeno i imam problem kako otići na koncert, značilo mi je da organizovano negde odem pa sam nastavio to da radim. Iz nekog totalno spontanog momenta to se pretvorilo u nekih sad već 16 godina. U međuvremenu smo proputovali dosta. Pokušao sam da izračunam. Nedavno sam pohranio bus kartice u prozirne fascikle, kolekcionarski. Neću pogrešiti ako kažem da ima sigurno do 500 različitih koncerata za koje sam organizovao prevoz. Od minijatura, kad ode samo jedno auto, do deset autobusa, kad je bio AC/DC u Beogradu.

Da li je bilo nekih ideja za odlazak na koncert, a da jednostavno nije bilo mogućnosti organizovati sve bez problema? I ispričaj neku anegdotu za naše čitaoce.

- Najčešće ljudi sami sebi naprave problem. Najveći problem su svakako te granice, ta čekanja, pa moramo izmišljati alternativne puteve, uzeti u obzir sve moguće putanje, jer nekad se satima stoji pa se ljudi unervoze. Što se tiče anegdote, sećam se jednog koncerta na koji nisam otišao, nego sam poslao svoje ljude da to završe. Bio je neki metal festival. Sutradan me zovu ljudi, zahvaljuju mi se. Ja u šoku, ne znam šta se dešava jer nisam ni bio prisutan. Redari su mislili da su bus kartice koje štampam neke akreditacije i oni su upali u backstage i fantastično se proveli. Fotkali se i družili sa svojim ljubimcima, dobili autograme, jeli, pili, samo zahvaljujući tim bus karticama.

Bio si na mnogo koncerata, zato bih želela da uporediš inostranu publiku sa novosadskom publikom koju dosta muzičara opisuje kao nezainteresovanu, pasivnu, tešku?

- Generalno ne volim da upoređujem. Sve je to stvar trenutka. Kao organizator, sa istim bendom sam prolazio totalno dijametralno različito. Bend koji razvali sa posetom, posle mesec dana nula bodova, dve-tri karte. Zaista nema pravila. To nema veze s Novim Sadom toliko, ima veze s nekim okolnostima – da li je pala kiša ili se još nešto dešava u tom trenutku. Najbolji primer su te Ramonettes iz Australije koje sam spomenuo ranije. Predgrupa im je bio novosadski bend NS Pistols u klubu Dablin u Petrovaradinu. Limitirali smo prostor na 100 ljudi, karta je koštala 300 dinara. U Novom Sadu je taj dan bilo puno besplatnih koncerata te smo prodali nekih 50 karata, sasvim dovoljno da bude prijatno unutra, ali nedovoljno da se pokriju troškovi.

IGRA REČIMA Minja je mnogim bendovima kumovao s imenom, pa je krstio bend NS Pistols – Novosađani koji sviraju Sex Pistolse. Čuveni Komandant Adam iz Kamenice je nakon raspada njegovog rockabilly benda Adam i kometa, povremeno svirao sa muzičarima iz benda DMT. Nisu imali ime, pa su ih fanovi prekrstili u Komandant Adam i Rockabilly sahrana. Kad im je Minja organizovao svirku, nije mogao na plakat da stavi rockabilly sahrana. Pošto je sa Adamom svirala ekipa iz benda DMT, umesto Rockabilly sahrana Minja je stavio Komandant Adam i Rockabilly DinaMiT. Kad je Tamara, Minjina žena, koja je bila član udruženja dizajnera UPIDIV, organizovala izložbu, Minja je pozvao neku session ekipu (gitara, kontrabas i bubanj) koja je svirala rockabilly muziku. Kada su došli novinari i pitali kako se bend zove, preneli su Minjin naziv benda - Rockabilly pa videli.

Bio si i koscenarista filma Bilo jednom.... Kako je došlo do saradnje sa Jovanom Đerićem i snimanja filma? Koja je tvoja uloga bila u njegovoj realizaciji?

- Splet nekih okolnosti. Jovan i ja smo se znali iz viđenja. Pitao me da li bih bio scenarista filma o novosadskoj rock sceni, a ideja je da Aleksadnar Davić bude režiser. Super. Pristanem iako nisam imao neko veliko iskustvo s filmom, ali, pošto se radilo o dokumentarcu, novinarsko iskustvo mi je dozvoljavalo da mogu da uradim tu priču. Vremenom, da li je Jovan shvatio da bi bilo bolje da on bude autor filma, pa je na kraju ispalo da to bude kombinacija. Potpisan sam kao stručni saradnik, mada je možda preciznije koscenarista. Pomogao sam mu da nađe sagovornike, kontakte, video materijal. Premijera filma je bila u bisokopu Arena. Kada je naslov u pitanju, veliki sam filmofil i patim od dobrog naslova. Dok sam radio kao novinar, tekst mi nije bio gotov dok nisam imao dobar naslov. Mozgao sam i stavili smo prvo što mi je palo na pamet – Bilo jednom u Vojvodini. Pošto se radnja filma ne dešava baš u Vojvodini, nego u Novom Sadu, to "u Vojvodini" je otpalo, pa je ostao kraći naziv Bilo jednom.... Film je uspeo da uhvati neke momente koji su obično neuhvatljivi. U pet do 12, na moju inicijativu, dobili smo zeleno svetlo da uđemo na Exit da snimamo i da nismo ušli ne bi imali zanimljive kadrove. Bubnjarka Marta (ex Zbogom Brus Li) je bila u prvim redovima na štakama, padala je sa tih štaka i mi smo to zabeležili, to su genijalne scene. Sagovornike smo snimali na nekim autentičnim mestima koja su vezana za njih. Zbog toga je Boban iz Ritma nereda snimam kako tetovira. Slavka iz grupe Zbogom Brus Li, koji radi u Izvršnom veću Vojvodine, snimili smo na krovu.

Spomenuo si da skupljaš diskove, bus kartice. Imaš li još neki hobi?

- Veliki sam kolekcionar, prvo kaseta i ploča, pa kad je došao CD onda je to krenulo da se multiplicira u neviđenim ciframa. Trenutno mislim da imam preko 7.000 diskova i pokušavam da smanjim kolekciju jer nemam gde da ih držim. Jednom mesečno se skupljamo na berzi, ali umesto da smanjim cifru samo je povećavam – prodam pet diskova, kupim deset. Kolekcija stripova je takođe u jednom trenutku bila enormno velika, pa se enormno smanjila, pa se povećavala, pa smanjivala... Ulaskom u zrelije godine, rešio sam da svedem stripove na neku normalnu količinu i čuvam one koji su srcu jako bitni. Devedesetih smo bili totalno desetkovani kada je strip u pitanju. "Dnevnik" i "Forum" su prestali da štampaju. Pojavili su se pirati. Današnja produkcija je toliko velika. Poslednjih petnaestak godina postoji jako puno malih izdavača sa malim tiražima. Pre je tiraž bio desetine hiljada, danas se sveo na par stotina, ali izdavači uspevaju da naprave pogodbe sa velikim autorima, kućama i kod nas se pojavljuje jako puno kvalitetnih stripova. Međutim, nemoguće je sve imati i morao sam napraviti selekciju. Velika ljubav su mi i albumi sa sličicama. Nabavio sam album iz Španije sa sličicama najvećih svetskih umetničkih dela. Pošto sam filmofil, najviše volim albume koji su rađeni po nekom filmu, sa insertima iz filmova. Najgore je kad nabaviš album u inostranstvu pa ovde nemaš gde da kupiš sličice. Kad je izašao poslednji film Indijana Jones, drug i ja smo poručili preko interneta album i 70 kesica sa sličicama. Na 70 poručenih, dobili smo i bonus, još 7 kesica. Na kraju mi je falila samo jedna sličica. Posle nekog vremena mi se javi prijatelj iz Beograda. On skuplja kesice, i otvorene i zatvorene, kao uzorak, kao suvenir. Ispričam mu za album i sličice. Njemu je drug iz Londona poslao jednu kesicu sličica Indijana Jones i sličica, koja mi je falila, nalazila se baš u toj kesici.

MUZIČKI SUVENIRI "Pre par godina sam počeo da skupljam muzičke memorabilije – set liste, trzalice, autograme… Skoro sam bio u Zrenjaninu na koncertu Električnog orgazma pa sam pokupio njihovu set listu. Svirali su uglavnom pesme sa njihovog najpoplarnijeg albuma Distorzija, od čijeg objavljivanja je prošlo 30 godina, te će neki period nastupati s tom listom. Kad su na Exitu bili Sex Pistolsi, Hives i ostali, bio sam u prvim redovima. Gitarista iz bend Hives je non-stop bacao trzalice. Padne mi jedna pored noge, taman da se sagnem i neka klinka je pokupi meni ispred nosa. Setim se drugara koji radi na glavnoj bini. Pošaljem mu poruku da mi donese neku trzalicu ukoliko je pronađe. Sutradan mi je doneo punu šaku trzalica od raznih izvođača i onda krenem skupljati i trzalice. Imam kolekciju od oko 50 trzalica. Recimo od Patti Smith imam autogram. Taj isti drugar koji mi je dao trzalice, Damir, poklonio mi je uramljen autogram Patti Smith. Ne znam koliko bih toga imao da sam se setio mnogo ranije da skupljam muzičke suvenire" ne staje Minja sa nabrajanjem svojih kolekcija.

Ko su ti omiljeni crtači? Upoznaj nas sa tri rado čitana strip autora!

- Uvek volim da imam nešto autentično, ovdašnje. (Branislav) Bane Kerac mi je idol od malih nogu. Volim njegov crtež i humor i kako on stripovski razmišlja i radi. On je jedan od Svete Trojice što se tiče stripa. Drugi crtač je Magnus, čovek koji je grafički uobličio jedan od najpopularnijih stripova na ovim prostorima Alan Ford. Crtao je svega prvih 75 epizoda i par specijalnih izdanja. Da se ne lažemo, ima bezbroj jako kvalitetnih, dobrih crtača. Crtež je meni na prvom mestu, naravno i priča je bitna, ali crtež me najviše privlači. Treći autor je Jordi Bernet koji je kreirao Torpedo, genijalan strip koji je kombinacija Alan Forda, Kuma i nekih akcionih filmova. Od njih skupljam sve, a od ostalih šta mi dođe pod ruku.

Imao si "Klub ljubitelja stripa". Možeš li nam nešto više reći o tome?

- Miša Sekulić, koji je držao "Klub ljubitelja stripa" desetak godina, došao je u probleme što se tiče opstanka samog Kluba. Posustala je ta tražnja, prestali su iznajmljivati stripove. Nisu postojala sredstva da se pokriju troškovi Kluba te mu je bio potreban partner. Meni je to mesto bilo simpatično i drago i mislio sam da može da funkcioniše ako se i uključim. Razmišljao sam da ću preko Kluba moći da rasprodam neke zanimljive stvari koje sam imao u svom vlasništvu. I mislio sam da ćemo moći da budemo u nekom plusu, bar pomoću šanka u Klubu. Petkom i subotom smo organizovali neki program, dođe puno ljudi, napravimo neki pazar preko šanka, ali se na kraju sve svede da jedno veče pokrije dva dana, sledeće veče pokrije sledeća dva dana. Preko dana jako slabo ko dolazi, neko zaluta pre ili posle posla, popije po neko pivo, prelista neki strip. Tamo sam provodio sate ali sam posle šest meseci video da je matematika totalno loša. Da li je tu trebalo da se ulaže, možda mesto nije bilo odgovarajuće, a i malo je internet bio u celoj toj priči. Valjda i ta neka sveopšta otuđenost ljudi. Skupimo se petak i subotu, a ostale dane nikome ništa. Posle su uletele neke mlađe snage, tamo su napravili klub "Crna ovca", ali vidim da su i oni posustali posle određenog vremena.

Kojeg izvođača si slušao više puta?

- Meni je Iggy Pop broj jedan. Njega sam gledao deset puta. Godinama sam žudeo da dođem do dvocifrene cifre i ove godine sam konačno uspeo sa dva koncerta. U maju sam išao u Berlin, u junu u Beč. Posle njega je Marky Ramone – osam puta.

Koje tri svirke ne bismo smeli da propustimo u budućem periodu?

- Pomenuo sam tu lokalnu priču 13. septembar, ulaz je 200 dinara. Ono što je egzotično i treba videti do kraja godine, u novembru u Beč dolazi čovek koji, mislim, nikad nije držao turneje i koncerte, ili ako drži to je u nekom manjem broju. John Carpenter, režiser koji je komponovao muziku za većinu svojih filmova konačno dolazi u Evropu na turneju i to je ljuta ekskluziva. Video sam spisak pesama Noć veštica, Napad na policijsku stanicu 13, gomila njegovih filmova. To je sad i nikad više. Ko voli film, ko voli muziku, idealana kombinacija. Jedan bend koji je zagolicao ljude sa ovih prostora, Killing Joke (17. novembar) dolazi takođe u Beč. Najviše ljudi se interesuje za The Cure koji dolazi 27. oktobra u Budimpeštu. Posle nekoliko godina ponovo su krenuli da rade, a skoro deset godina nismo imali priliku nigde da ih čujemo i vidimo.

Gde bi odveo prijatelje iz inostranstva koji su došli prvi put u Novi Sad?

- To bi zavisilo od senzibiliteta tih ljudi, šta vole, šta ne vole. Novi Sad ima neku ponudu koja je ograničena, a postoji potencijal da se konstantno nešto dešava, samo kad bi se neka infrastruktura dovela do nekog nivoa. Da ne moramo mi stalno da idemo negde, nego da imamo nešto u svom gradu. To nije nemoguće. Neki bendovi sviraju pred publikom od par stotina ljudi. To može svako da ima, samo treba ući u priču oko toga, ali nema interesa. Zicer je naravno ta Tvrđava, tu ima i pogled i neka priča iz prošlosti. Ja volim centar i uglavnom se krećem u rokenrol krugovima pa bih prijatelje vodio na neka, ako uopšte postoje, rokenrol mesta.

Tekst: Biljana Banović
Foto: Aleksandar Jovanović/Privatna arhiva
Oceni vest:
29
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Drakac

    pre 171 dan i 8 sati

    Bravo majstore! A Pistolsi...bolje od originala!!!

    Oceni komentar:
    1
    6
  • Milan

    pre 155 dana i 12 sati

    Zanimljiv intervju. U dahu procitano.

    Oceni komentar:
    0
    3
psihologija korupcije Dom zdravlja Novi Sad novorođenčad antikoruptivne pilule kandidatura IZBORI 2017 prognoza vremena znanje je moć novosađani predsednički izbori vojvodina ns seme stop korupciji ozelenjavanje elektrovojvodina JKP Gradsko zelenilo tomislav nikolić betanija Dragana Mitrić - Aćimović OK Vojvodina Isključenje struje isključenja struje Spens RHMZ jkp novosadska toplana Vreme u Novom Sadu bebe vremenska prognoza korupcija Vreme u Srbiji Aleksandar Vučić