Miroslav Majkić, umetnik: Dobri duh Novog Sada se nije izgubio, možda se samo povukao

Miroslav Majkić, umetnik: Dobri duh Novog Sada se nije izgubio, možda se samo povukao

"Postoje dva čoveka u jednom umetniku, pesnik i majstor. Jedan je rođen kao pesnik, drugi postaje majstor". Reči su francuskog naturaliste.

Naš današnji sagovornik je i pesnik, i majstor zvuka, i poeta, i muzičar, ali i slikar, i ribolovac, i kulinar, i video znalac… Jednom rečju umetnik.

DJ Staljin, Zdenko Bambulić, Gos'n Bandar, Horor Piknik su samo neka od imena iza kojih se krije njegov rad odnosno alter ego. Miroslav Majkić je odrastao na Detelinari kod Tozine škole i kao klinac hvatao krastave žabe po barama koje su kasnije izrasle u Novo naselje. Nikad nije imao nadimak i uvek su ga zvali Majkić. To mu nije prijalo, pa je sebi smišljao umetničko ime odnosno nadimak. On je novosadska faca.

– Ulica Janka Čmelika je u vreme mog odrastanja, većim delom bila neasfaltirana. Kad pogledaš šta se sve izgradilo u međuvremenu, shvatiš da smo matori (smeh). Imao sam lepo i bezbrižno detinjstvo i srećan sam što sam živeo u to, drugačije vreme. Tad se poslednji put osetio taj duh radničkog naselja, što je stara Detelinara bila. Silom prilika sam završio Hemijsku školu jer nisam imao neki zavidan uspeh. Možda loš primer ostavljam deci, ali škola me nije zanimala. Oduvek sam bio izvan svega, u svojim nekim mislima. Na granicu s Veternikom se selim 2000. godine gde i danas živim. Ta kuća je trebalo da bude ćaletova radionica, ali u međuvremenu sam se oženio i prepravili smo je u kuću. Imam dva sina od 14 i 19 godina. Sve sam na vreme uradio  –  započeo je priču Majkić.

 


Oduvek sam bio izvan svega, u svojim nekim mislima


Kao klinca, šta te je najviše zanimalo?

– Stripove sam gutao, crtane filmove obožavao, privlačili su me svi oblici audio-video umetnosti, a pred kraj osnovne škole, otkrivam muziku. Tetka mi je poklonila gramofon i počinjem da nabavljam ploče, Iron Maiden, AC/DC… Tad se pojavio treš metal, pa i elektronska muzika je uzela veliki zamah. Odrastali smo u to doba noviteta i novih struja u muzici. Plakao sam dok mi ćale nije kupio kasetaš kako bih snimao albume sa gramofona. To su ta vremena, kad nismo imali nikakvih informacija iz sveta dok ne čujemo da je neko nešto otkrio ili nabavio. E, onda smo otkrili Stiva, gitaristu Pergamenta koji je radio na Najlonu.

Ti si zapravo metalac sa Detelinare?

– Tačno da je bilo dosta metalaca na Detošu i furao se taj stil. U srednjoj školi sam uplivao u taj metal, takvo mi okruženje bilo, ali imao sam i drugare pankere. Zapravo, najviše sam voleo hard core. Iz tog perioda i dan danas mi je najbolja grupa S.O.D, voleo sam Slayer, a to nije klasičan metal. Ljudi imaju potrebu da muziku svrstavaju u kategorije, ali ne znam koliko to baš ima smisla. Bila je to nova, generalno žestoka muzika i bila mi je interesantna, jako čudna jer do tad se to nije nikad čulo. Nabavljao sam i druge ploče, Futluz, Talking Heads, Kraftwerk, Sigue Sigue Sputnik…

Kad si shvatio da te muzika zanima više od samog konzumiranja?

– U srednjoj sam prelomio, znao sam šta me interesuje. Neka dublja kreativnost… Stalno sam pravio mikseve na kasetofonu, snimao razgovore, pa vadio iz konteksta. Ista priča je bila i sa video rekorderom. Počeo sam da sviram bubanj, pa i gitaru. Svi su tad hteli da se bave muzikom, probali nešto, ali nije bilo instrumenata. Jedina radnja je bio "Muzički magazin" u Dunavskoj gde si mogao da kupiš "Takton" bubnjeve i "Jolana" gitare, ali su bili ekstremno skupi, pa smo od kantica sklapali bubanj. I onda čoveka ta oskudnost dublje veže i više želi da se bavi muzikom. U današnje vreme je sve previše dostupno, pa su ljudi postali malo letargični, ne nadaju se ničemu. Pokušavaju preko noći da postignu uspeh, ali ne ide to tako jer mora da se gaji to stremljenje.

 

U današnje vreme je sve previše dostupno, pa su ljudi postali malo letargični, ne nadaju se ničemu...

 

Oprobao si se i u drugim granama umetnosti?

– Pisao sam pesme, izdao sam i knjigu, objavljivao priče u fanzinima. Imao sam gomilu bendova, verovatno manje poznatih. Fat mama sex, Happy day, Total shit projekat, ima to negde zabeleženo, a i održali smo po koju svirkicu. I svirao u mnogim grupama bas, gitaru ili bubanj. Pržilo se u “Atrijumu”, "Rokoteci", "Mašincu", "Akvarijusu" odnosno "Linei". Družili se i kavge nismo pravili. Jedino što su skinsi sa Limana hteli da se tuku s nama jer smo bili "smrdljivi kosoši" (smeh). Na "Mašincu" je baš bilo frke. A, obožavao sam i GBH, Exploited, Dead Kennedys. Nikad nisam imao muzičkih ograničenja. Sve čime sam se bavio bilo je vezano za umetnost.


Zatim se u celu priču uključuje elektronika?

– Kad je krenula digitalija, prvo sam kupio Commodore 64, ali ga je buraz preuzeo za igrice. Dobro i ja sam ih igrao (smeh). Nakon toga uzimam Atari, klavijature i počinjem da pravim muziku. Semplovao sam svoj glas, pa ga modifikovao uz tonove sa klavijature. Tada je jedino mini CD bila digitalna stvar, ali nije zaživeo kao nosač zvuka. Tad su i nastale pesme "Miš, puž i ker" i "O da", ali tek pojavom interneta počinju da se dele, dopiru do ljudi i stiču veliku popularnost. Pojavom PC-a, stvari se menjaju.

I kasnije sve to objavljuješ pod imenom Piknik?

– Piknik je nastao još 1995. godine. Nisam imao ideju i potrebu da pravim bend, već sam sebi pravio muziku. Ja sam one man artist, volim da učestvujem u pravljenju pesama. Kupio sam karticu, počeo da snimam uz ritam mašinu i kompilaciju svojih pesama narežem na CD. Prijatelji iz SKC-a su me ubedili da to izdam, a oni su taman pokrenuli izdavaštvo. I onda je stigla promocija na koju su me takođe nagovorili. Pokupio sam Bišketa i drugara Nešu i "Ara" je bila krcata. Ja sam svirao gitaru i pevao i prvi put sam tad izvodio pesme uživo. Zatim sledi poziv za Exit.  

 


Nije da niste bili koncertno aktivni?

– Uhvatili smo zamajac, svirali, putovali i bilo je lepo. U životu se nikad nikome nisam nudio, uvek su to bili pozivi. Zato sam i svirao jer su me ljudi tražili i zvali. Da je bilo drugačije verovatno ne bih ni svirao. Basista je dobio blizance, klavijaturista otišao na brod, pa smo polako odustajali od svirki i na kraju prekinuli. Nikad mi nije bilo do benda. Svirao sam na velikom i malom stejdžu, proputovao dosta, znam šta je to, ali nikad suština mog bića nije bila da budem performer. Više volim da stvaram iza zatvorenih vrata i u svojoj samoći budem kreativan. To je ono što me najviše ispunjava.

Piknik kao švedski sto
Piknik Studio je u vlasništvu Gos'n Bandara. Studio postoji od 2007. godine i profesionalno se bavi audio i video snimanjem.

– Održavao se neki pank piknik, pa mi je to ime bilo zanimljivo. Sećam se onih crteža iz detinjstva, kako porodica sedi na raširenoj posteljini, i to na suncu, a pored korpa sa sendvičima. To je meni bilo sumanuto i smešno (smeh). S druge strane kad dođeš na piknik, probaš od svega pomalo. Tako da to dobro oslikava različite muzičke pravce kojima sam se bavio. Volim da snimam i akustiku, i tamburaše, i uvek nešto novo, meni je sve to interesantno. Da se studio ne zove Piknik, možda bi se zvao Švedski sto  ̶  objasnio je Majkić


Stigla je pandemija i zatvorio si se u studio?

̶  Kako je krenuo Kovid-19 kapiram da ništa nisam propustio jer je sad nemoguće svirati. Pre pandemije sam već zarađivao od studija i od toga sam mogao da živim, ali i da radim ono što volim. I dalje mogu da pravim svoju muziku, a i snimam druge bendove. I danas to traje, doduše slabije, ali nisam morao da se zaposlim u fabriku (smeh). U studiju sam se prvih pet godina bavio sobom i snimao, da bi negde od 2008. godine počeo da snimam i druge. Otkad znam za sebe, imao sam svoj kućni studio. Želeo sam da sviram i sve to lepo zabeležim, a ne da koristim ritam mašinu. Uložio sam neke novce i vremenom kupovao opremu, a ujedno i učio sve oko snimanja. Na početku sam pomagao prijateljima i snimao im materijal, da bi posle sve krenulo svojim tokom.

Kakva je situacija na muzičkoj sceni Novog Sada?

̶  Ima bendova, rade ljudi, ali to su sve veterani. Ne vidim baš smenu generacije ili bar ja nisam primetio. Srbija je uvek imala odličnu scenu jer postoji neki specifičan prizvuk. Nekad su svi hteli da se bave muzikom, muzika je bila stil života, ljudi su se deklarisali po vrsti muzike koju slušaju. Toga danas nema, prati se trend.

Sve se vrti u krug. Sad je među klincima popularan disko osamdesetih, tako da će se i rokenrol vratiti.

Posle svega, na red je došlo slikarstvo?

̶  Kad smo prestali sa svirkama doživeo sam autorsku krizu u tom mediju. Malo su mi dosadile socijalne teme. Došao sam do tačke da se ponavljam i da nema neke svežine. Više nisam hteo da stojim iza toga i srećan sam što sam to sam primetio. Bio sam u vakuumu jedno vreme, ali sam i dalje imao potrebu da se izražavam. Preko noći mi je dunulo da se bavim slikanjem, sanjao sam to. Ujutru sam otišao do radnje, kupio tempere i dečiji blok 5. Brzo sam prešao na vodene boje. Poklopilo se s početkom pandemije, pa sam tako pažnju usmerio na slikanje.


Preko noći mi je dunulo da se bavim slikanjem, sanjao sam to


Na tvojim akvarelima su samo pejzaži?

̶  Volim pejzaže jer u tim slikama osetim stara dobra vremena i lepu emociju. Za sada se tako osećam, ali možda se nešto i promeni. Nisam ranije imao dodira sa slikarstvom, ali sad me je potpuno okupiralo. Mentalno sam živ i zdrav i mogu reći da me je slikarstvo spasilo. Duboko sam ušao u celu priču, počeo sam da pravim boje, čisto da bih shvatio strukturu. Igram se sa tim, a meni je život igrica (smeh). Akvarel je takav da ide u dahu. Glavnicu uradim u cugu, pa posle doterujem detalje. Nekad mi se svidi neki motiv, nekad iz glave nacrtam…Slikarstvo mi je super stvar. Zauzet sam i studijskim poslom, uslužno sviram bubanj, ali lična muzička kreativnost je na pauzi.

Može se reći da uspešno prodaješ svoje slike?

̶  Imam veliku sreću da jako dobro prodajem slike. Deca su me nagovorila da otvorim Instagram profil i sad ga koristim samo za slike. Formirao sam cenu uz pomoć drugara slikara. Relativno jeftino ih prodajem s obzirom kako se kreću cene u svetu, a opet s druge strane nisam nezadovoljan s obzirom na naše uslove. Prodavanje mi je omogućilo da kupim vrhunski materijal koji uopšte nije jeftin. Razni ljudi kupuju slike od mene, od onih koji vole određenu tematiku preko umetnika do domaćica koje uklapaju boju sa visećim elementom.

Koliko si dela do sada naslikao?

– Možda 300, a kod kuće imam 50 slika. Neke sam ostavio sebi, a puno sam ih i poklonio prijateljima. Akvarel scena kod nas i nije nešto zaživela, ali je ima. Recimo, u Beogradu živi jedan svetski čuven akvarelista. Ako osetim želju i potrebu, probaću i drugu tehniku. Negde sam između impresionizma i realizma, ali to treba da kaže rok kritičar u slikarstvu jer ja to ne znam. Za 1,5 godinu sam napredovao kao neko možda za četiri jer kad me nešto uhvati, sve vreme sam u tome. Bitno mi je samo da slikam jer volim to da radim. Srećan sam što slikam.


Znači, aktivan si na društvenim mrežama?

– Na Instagramu pratim samo slikare, svetsku akvarel scenu, izložbe i ujutru uz kafu uživam u slikama. Mi matorci smo na Fejsbuku, a klinci na Instagramu. Volim društvene mreže jer sam tako u toku, a i mogu odmah da prikažem svoj rad. Ali te rasprave i neko palamuđenje, iskazivanje stava o fundamentalnim pitanjima me ne interesuju uopšte, niti ulazim u te priče. Primećujem samo da ljudi dolaze u konflikte i da je ekstremni radikalizam sve zastupljeniji. Mogu samo da gledam šta ljudi objavljuju i pišu, pa procenjujem koliko je ko prso. Izvesno je da je puno njih puklo.

Tako je i krenuo serijal "Kad naš brod plovi"?

̶  Volim prirodu i snimao sam drugarska, kulinarska okupljanja i izlaske na vodu. Onda se javio drugar, basista Brkova, inače novinar. Radio je za HRT, video moje snimke i odlučio je da da otkaz, kako bi pokrenuli emisiju "Kad naš brod plovi". Njegova kuća na Lošinju nam je bila baza i za dve godine smo obišli ceo Jadran i snimili 50 emisija. Vrtelo se to na hrvatskim televizijama, ali čak i u Slovačkoj i Rusiji. Sve je bila naša produkcija, ali se nije isplatilo jer sam jedva pokrio račune i pri tom zapostavio studio. Nadali smo se da će se pojaviti sponzor, pa da otputujemo negde dalje. Bilo je to jedno lepo životno iskustvo. Video sam svašta, pecao, jeo morske specijalitete…

 


Pecanje ti je dakle usađeno u DNK?

̶  Ne posećujem festivale, retko idem u grad i na svirke, ali imam jako dobru ekipu sa svih strana i svi smo prirodnjaci. Sednemo u čamac, odemo negde, kampujemo, pecamo… Što dalje u divljinu, to bolje. Oduvek sam to radio, a što sam stariji sve više i više. Grabim svaku priliku da budem pored vode. Deda me je naučio da pecam i kao malom napravio pecaljku od starog bambusa. Baš radosno detinjstvo sam proveo kod babe i dede u Despotovu. Vruća lepinja, masti i aleve paprike, fudbal na livadi, "Povratak otpisanih" na TV-u… Otkad znam za sebe idem na pecanje, to je sastavni deo mog života. Dovoljno je da osetim vetar. Ako je severni ne idem jer tad baš i ne radi riba. Ako je dan lep i južni vetar, čak i ako imam obaveza, potrudim se da ih nekako izbegnem (smeh).

Koji tereni se obilaze?

̶  Uglavnom Dunav. Futog mi je najbliži, a drugari su smuđaroši, pa često idem s njima. Drugu ekipu imam na Kamenjaru, pa odemo i do Šangaja nekad. S Nikolom Vranjkovićem leti sam na njegovom brodiću "Skituljko". Ćale mi je iz Bođana, pa i tamo imam nekoliko drugara za ribolov. Na mlađeg klinca sam uspeo da prenesem ljubav i baš je strastveni pecaroš. Svu ribu pecamo, i belu na plovak, i na varalicu, i na soma idemo. Ako radi štuka ne mogu da spavam, ni dočekam jutro. Često odem na vodu samo pecanja radi i puštam ribu. Ako ulovim dovoljno da napravim obrok, nosim kući, a ako ne sve puštam. Smuđa preko kilu uvek ponesem. Kad riba radi, sve je zanimljivo (smeh).


Pretpostavljam da i voliš da jedeš ribu?

– Podjednako volim i morsku i rečnu ribu. Inače sam i kulinar, to mi je veliki hobi. U vojsci sam se primio jer sam bio glavni kuvar šest meseci, a imao sam dobrog majstora Hasana Memeladžiju iz Travnika koji me je naučio cake. Najviše volim da kuvam na veliko, a posebna je draž da napravim riblju čorbu od onoga što smo upecali. Svaki dan kuvam klincima, pošto je žena u svom frizerskom salonu. Jednostavno volim da pripremam hranu, pa se često okupi i društvo. Imam i sač, talandaru, kotlić, i roštilj. Sve volim da kuvam i uvek eksperimentišem. Gde nema kreativnosti, tu mene nema. Nikad nisam merio koliko čega ću staviti, intuicija me vodi jer nemam puno logike u sebi (smeh).

Ni prema mesu nisi ravnodušan?

̶  Deda mi je bio mesar, zanat je učio od Švaba pre Drugog svetskog rata. Dan Republike je bio rezervisan za svinjokolj, klasična vojvođanska tradicija. I dan danas obožavam slaninu, to je najbolja moguća hrana. Boli me uvo ako Ameri i Kinezi zarate, kad imam četiri table slanine u pušnici (smeh). Pokušavam da se separatišem od ovog sistema, koliko je to i da li je moguće. Imam bogatsvo u Bođanima gde ćale živi na salašu i tamo ću se jednog dana preseliti.

Kako si se pokazao na polju vaspitanja dece?

̶  Otkud znam da li sam uspeo u tome. Klinci su dobri, ne moji, nego inače. Sigurno im je teže nego što je bilo nama, ali se oni ne žale, već matorci stalno spominju stara vremena i kukaju. Malci ne znaju za bolje, ali su puni želje za životom i snage. Gledaju da plivaju u novom vremenu, bore se za svoj status, ali moraju da prate šta je trend. To je sad da budu lepo razvijeni. Možda je selfi negativna stvar toga, ali je dobro što se bave sportom i trude da vode zdrav život. Nema ovde puno debelih klinaca kao u Americi. Mi ne treba da im solimo pamet, već kao roditelji samo da ih naučimo da razlikuju dobro od lošeg, da donese dobre odluke u životu. Njihovo vreme dolazi, a kakvo će biti mi ne znamo.

Biške – komšija, prijatelj, drugar…
Gradska faca Goran Biševac Biške je za našeg današnjeg sagovornika rekao da se znaju 30 godina i svakodnevno druže. Stoga smo i Majkića upitali za njegovog komšu.




Biške i ja samo se upoznali preko muzike još početkom devedesetih godina prošlog veka. Basista iz Fat mama sex je bio sa mnom u vojsci, a Biške je bio drugar njegovog mlađeg brata i onda je često dolazio na naše probe, pa ga je posle Fiš pokupio da peva u Pero Defformero. Kako sve to deluje antologijski i daleko, baš smo matori (smeh). Njega više zanima vizuelna umetnost dok mu je audio kao igračka, pa se taman poklopilo da zajedničkim snagama pravimo neke uratke. Mi smo komšije, prijatelji, drugari, znamo se odvajkada  ̶  rekao je Majkić.

Novi Sad, nekad i sad?

̶  Volim Novi Sad, poznajem puno ljudi, tu sam odrastao. Uvek mi je bio dovoljno velik da ima sve, a dovoljno mali da ne prelazi u teški razvrat. Bilo je nečeg što je jedinstveno za Novi Sad i to sam počeo da primećujem bolje kad sam počeo da putujem, pogotovo u Hrvatsku. Poznat je po tome da ima neku kulturu i tradiciju i apsolutno sam siguran da je ima, ali nisam baš siguran da je i dalje održiva. Možemo samo da se nadamo da će doći neka lepša vremena i vratiti stare dobre vrednosti. Ne mora da znači da se stari duh Novog Sada izgubio, možda se povukao i možda će ponovo isplivati jer ipak ljudi koji su bili deo tog duha grada, imaju priliku da vaspitavaju svoju decu na isti način. Srećan sam što sam ovde rođen.

Razgovarao i zabeležio: Dejan Ignjić

Oceni vest:
36
3

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Jem

    pre 320 dana i 17 sati

    Sjajan tip!

    Oceni komentar:
    3
    17
  • mi

    pre 320 dana i 5 sati

    odlican covek! bravo za napredak i istrazivanje na sebi i u sebi

    Oceni komentar:
    3
    15
  • kewa

    pre 320 dana i 5 sati

    Umetnik u pravom smislu reci. Malo nam je Bandara!
    svaka cast..

    Oceni komentar:
    3
    17
  • Poda

    pre 320 dana i 2 sata

    ...brao Majkane...uzhivo sam chitajuchi ovo...;-)

    Oceni komentar:
    1
    11
  • Нинџа

    pre 319 dana i 15 sati

    какав цар,гос'н бандар,бишке...

    Oceni komentar:
    2
    5
  • bzzz

    pre 310 dana i 23 sata

    Odlican gari! Puno pozdrava od daždevnjaka Steve iz Koste Racine...

    Oceni komentar:
    0
    1