Miša Blizanac, profesor, pevač i humanista: Deci moramo objasniti sve, a na njima je da sami biraju svoju budućnost

Miša Blizanac, profesor, pevač i humanista: Deci moramo objasniti sve, a na njima je da sami biraju svoju budućnost

Kada pročitate čime se sve bavi naša ovonedeljna Gradska faca, pomislite da je nemoguće da to radi jedan čovek i zapitate se odakle mu snage, a onda dođete na probu hora Ison i sve vam je mnogo jasnije. Ipak, krenućemo od početka.

Sa Miodragom Mišom Blizancem, nastavnikom društvenih predmeta u ŠOSO "Milan Petrović", dirigentom inkluzivnog mešovitog hora Ison, osnivačem udruženja "Vera, ljubav, nada", fondacije "Filipus", istoimenog edukativnog salaša u Šajkašu, vokalnim solistom i pobednikom na brojnim festivalima, ocem troje dece, razgovarali smo o detinjstvu u Čurugu i Šajkašu, istorijskim događajima kojima je prisustvovao u mladosti i o svim fenomenalnim stvarima koje radi sa osobama sa invaliditetom, čineći njihov život ispunjenijim i lepšim. 


Reci nam nešto o svojim najranijim danima – gde si rođen, kako je proteklo tvoje detinjstvo...
 

– Rođen sam 8. maja, na Markovdan, 1969. godine, i to baš u Čurugu u porodiljskom, koje je postojalo zahvaljujući čuvenom dr Berislavu Beriću, ginekologu. Čurug je tada imao oko 15.000 stanovnika, bio je lepo i toplo starosedelačko mesto, sa dosta interesantnih istorijskih momenata za mene i za moj razvoj. Sad ima oko 10.000 meštana, mnogi su otišli, selo je pretrpelo velike migracije. Moj otac Dušan je bio sveštenik, oba roditelja su mi iz starih čuruških porodica, preci su bili obrazovani ali su se zbog smutnih vremena povukli i živeli više nekim paorskim životom pošto nisu hteli nikom da služe. Kad su došli komunisti, tek onda su se povukli i ostali na selu.

"Ljude su u Čurugu bukvalno skupljali posle liturgije, vodili i bacali pod led"


– U vreme kada sam se rodio, tata je završio bogosloviju i otišao u vojsku, još uvek nije radio. Nakon odsluženog vojnog roka, dobio je parohiju u Šajkašu, a ja sam ostao kod babe i dede u Čurugu te sam prve godine proveo tamo, dok su roditelji sređivali kuću. Šajkaš je tad bio selo bez sveštenika, i tata je morao da "zaore" ispočetka. Za Čurug me vežu najlepše uspomene iz detinjstva, mada danas to nije isti Čurug kakav je nekad bio. U vreme mog najranijeg detinjstva tamo su živeli ljudi, neki stari svet koji je podneo teške trenutke od Racije, kada su ljude bukvalno skupljali posle liturgije, vodili i bacali pod led. Oni su odlazili bez puno "roptanja" – to je ta srpska "Šajkaška". Eto, tu sam rođen. U zabavište sam išao malo u Šajkašu, malo u Čurugu.



– Značajan trenutak za Čurug je stvaranje Bogomoljačkog pokreta za vreme Nikolaja Velimirovića, kao centra ujedinjenja srpske porodice. Vladika Irinej Ćirić i Jovan Ćulum, predsednik novosadske crkvene opštine, su za vreme Drugog svetskog rata spasili oko 3.000 dece iz mađarskih logora i rasporedili ih po srpskim porodicama u našoj eparhiji, da tu dočekaju roditelje. Moj deda i pradeda su, kao i mnogi Čuružani, u našu kuću primili decu iz mađarskog logora Šarvar. To je bio taj bački ponos, gajio se humanistički srpski duh. U selu je bilo i Nemaca i Mađara i postojala je tolerancija, ali se dolaskom fašističke Nemačke i Mađarske javila netrpeljivost te je više od polovine srpskog dela sela stradalo. O tome se nije mnogo pričalo nakon rata, a selo je živelo sa dubokom ranom koja nikad nije odbolovana. Poslednjih godina učestvujem u pravljenju spiskova svih stradalih Srba ubijenih u Šajkaškoj na čijoj teritoriji je ubijeno je preko 18.000 Srba, Jevreja i Roma. Sad vidim sa kojom ranom je moj Čurug krenuo i ja sam jedan od onih koji je ostao da spasava leptu. Lepta znači voleti svoje selo, govoriti istinu o suštinskim stvarima i promenama.


"Bio sam prilično šikaniran jer sam bio sveštenički sin"


– Naseljavanje srpskog življa iz Bosne i Hercegovine posle Drugog svetskog rata je opet nekako na pozitivan način ojačalo srpsko selo, ali se Čurug, kao i većina sela koja su daleko od grada i zbog te loše politike prema selu, gasi. Tatina služba, koja je bila u komunističko vreme, na mene je uticala na način da me vodi taj humanističko-pravoslavni hrišćanski put što u to vreme nije bilo na ceni te sam bio van zakona i sistema. U Čurugu je bilo dugačije nego u Šajkašu, tu je bilo mnogo hrišćanskih sveštenika, vladika, važnih pravoslavnih ljudi od imena, a među njima je bio i moj otac, čovek koji je mnogo doprineo novosadskoj istoriji od sedamdesetih pa nadalje, pogotovo u vreme kada se narod masovno vraćao u pravoslavlje. Iz Šajkaške su i Lazar Paču, Petar Konjović, koji su rođeni u Čurugu, Laza Kostić u Kovilju, Svetozar Miletić i Isidora Sekulić, koji su iz Mošorina. Mnogo je tu interesantnih likova, ljudi od nacionalnog značaja, koji mogu da nam budu uzor. Ja sam tada bio prilično šikaniran jer sam bio sveštenički sin. S druge strane, živimo u jednom multikulturalnom evropskom gradu, divan je takav kakav je, ne bih ga menjao. Ja sam terao neku svoju priču i sad tako vaspitavam svoju decu, mislim da treba biti poseban.
 

U GROB BEZ OPELA PO NAREĐENJU UDBE: "Sećam se da se krajem sedamdesetih desila velika saobraćajna nesreća kada je stradao deo tima fudbalskog kluba ’Borac’ iz Šajkaša. Neke od porodica su tražile sveštenika da sahrane decu, ali je došla UDBA i zabranila mom ocu da izađe iz kuće. Tek posle nekoliko nedelja je tata izašao na njihove grobove, ali ništa nije smelo javno da se radi. Sad smo iz tog tajnog hrišćanstva krenuli u javno i opet nemamo meru. Mnogi moji drugari su preživeli taj sopstveni prevrat. Možda je ključni deo mog života što sam doživeo da se ljudi vraćaju, s moje tačke gledišta, pravim vrednostima" –  naš ovonedeljni sagovornik se priseća doba "samoupravnog socijalizma".


Ideš li redovno u crkvu s porodicom?

– Nije stvar u redovnosti, više je u poštovanju porodice, stvar je u našim molitvama koje iskazujemo, mi smo u crkvi u našoj kući. Važno mi je da moja deca dožive sve te običaje koje smo gajili u porodici generacijama, kao što su Materice, Očevi, Detinci, korinđanje, poštovanje odraslih,... Želim da im pružim pravo objašnjenje i da im ne uskratim ništa što se nudi u društvu. Ja moram da im objasnim sve, a na njima je da sami da biraju svoju budućnost. Oni su još mali, Sofija ima pet i po godina, Filip sedam i po, a Dušan devet.

"Svojoj deci želim da pružim pravo objašnjenje i da im ne uskratim ništa što se nudi u društvu" 


U tvojoj porodici je bilo šest generacija popova?

– U porodici je uvek bilo učitelja, trgovaca, sveštenika, ali smo se dobrovoljno povlačili u taj seljački duh jer je to bio neki naš iskon. Nismo se stideli toga, mi smo neka srednja klasa srpskog društva Vojvodine. Bilo mi je veoma interesantno kada su me moj profesor Slavko Gavrilović i još neki sa istorije uputili u rodoslove moje porodice. Saznao sam da smo poslednjih 1.000 godina u Vojvodini i bio sam zatečen svojim neznanjem. Mi smo deo autohtonog srpskog stanovništva. Nisu svi Srbi otišli u Crnu Goru, u Hercegovinu i Bosnu, neki su i ostali. To mi jako imponuje jer dokazujemo neki nacionalni kontinuitet u Vojvodini svih nas koji živimo ovde.

 


Vratimo se tvom školovanju, u zabavište si išao u Čurugu i u Šajkašu, a koju osnovnu školu si završio?

– Osnovna škola je bila zajednička za Šajkaš i Mošorin. Kad sam je upisao zvala se "Ivo Lola Ribar", pa je u međuvremenu vraćen stari naziv – "Isidora Sekulić". Tata je dobio službu u Novom Sadu kad sam bio sedmi razred ali sam ipak ostao tamo da završim osnovnu školu. Kuća u Šajkašu nam je ostala kao neka vikendica. Srednju školu zajedničke osnove, tzv. deveti i deseti razred, pohađao sam u gimnaziji "Svetozar Marković", a treći i četvrti sam ostao u istoj zgradi – pedagoška, učiteljsko-vaspitačka škola, pa sam uporedo išao i u nižu muzičku školu na smeru harmonika, a srednju sam išao na glas. U to vreme sam, uz oca, držao veronauku u crkvi, jer sam još 1979. ušao u crkvenu hirotesiju (hijerarhiju) sa činom šteca. Svaki dan sam bio sa tatom u crkvi, od malena sam pevao. U Čurugu je cela crkva pojala, dok nas je u Šajkašu bilo samo nekoliko. Početkom devedesetih se dogodio preokret, ljudi su se polako vraćali, krštavali svoju decu. Tata je krštavao dosta i sedamdesetih i osamdesetih, ali često pod imenom NN da ljudi ne bi izgubili posao.

"Početkom devedestih se dogodio preokret, ljudi su se polako vraćali crkvi, krštavali svoju decu..."


Znači, pevanje je krenulo u crkvi...

– Negde u trećem, četvrtom osnovne, kod nas je banula komisija za muzičko, mi smo bili jedno od oko 150 oglednih odeljenja u Jugoslaviji tada. Posle 20 godina, kad sam ušao u prosvetu, sreo sam inspektora koji je rekao da su tada već znali da ću uraditi nešto u životu, bio sam "klinac koji obećava". Kad je došao na čas i pitao ko će da otpeva svoju omiljenu pesmu, ja sam otpevao "Bože pravde". Pitali su čiji sam, pa kad su saznali ko su mi deda i otac, sve im je bilo jasno. Ali sam, s druge strane, već kao mali zbog svog glasa pevao na svim priredbama i stajao na svim zadružnim prikolicama. Kad su me izabrali da nosim štafetu – od jedne bandere do druge – pohvalio sam se dedi. On je rekao, "dobro, nemoj sledeći vikend dolaziti, nisam tu". Mislio sam da deda negde ide, ali to se ponovilo i sledeće nedelje. Kad sam pitao babu šta je sa dedom, rekla je da neću više moći da jašem konja ako budem nosio Titovu štafetu. Ja nisam ništa razumeo, smatrao sam da je to čast i pitao sam zašto, ona je rekla da "to nije naše". Pošto cele godine jašem konje, a štafetu sam trebao da nosim tri minuta, dao sam izjavu da ne mogu da nosim štafetu jer ne mogu da jašem konje. Opet se digla frka, i opet je deda bio "na tapetu".


– Bio sam Vukovac od početka do kraja škole, a imao sam problem kad sam došao u Novi Sad jer je otac je počeo da služi u Sabornoj crkvi i upisao me je u Jovinu gimnaziju. Nisam imao s kim da se družim, svi su mi bili nepoznati, "gradske face", a ja sam došao sa sela. Onda su me prebacili u Svetinu gimnaziju u kojoj je bilo i dece sa sela, čak nekoliko njih iz Čuruga i bolje sam se osećao. Svetina je toplija, dušnija, porodičnija, novosadskija od Jovine koja je "utegnuta". Mene je u toj školi "izvukla" gitara, znao sam da je sviram, a posebno kad sam nakon desetog razreda upisao "žensku" školu gde nas je bilo samo dvojica momaka u razredu. Uživali smo među devojkama iako su mi one prvenstveno bile drugarice. Posle srednje škole sam upisao Istoriju. U to vreme sam počeo i da sviram po kafićima i tako zarađujem "neki svoj novac". Svirao sam u "Kazablanki", u Hotelu "Novi Sad", u kafićima "Igrač više" (u Lasla Gala), "Friends" (ispod tribine stadiona Vojvodine), u "Dejkiju", "Makijatu", "Stingu". Tata se nije bunio ali mi je stavio do znanja da moram da budem u crkvi i to mi nije predstavljalo problem.


"Nisam imao s kim da se družim, svi su mi bili nepoznati –  'gradske face', a ja došao sa sela"


Učestvovao si i u osnivanju nekih crkvenih horova u Novom Sadu…

– Dok sam bio u srednjoj školi, došlo je do osnivanja prvih omladinskih crkvenih horova u gradu. Prvi je pokušao da napravi 1984. prota Dušan Petrović u Uspenskoj crkvi ali to nije uspelo jer je pritisak bio užasan. A onda je 1985/86. napravljen neki prvi inicijalni hor koji je posle nazvan "Stefan Dečanski", prvobitno od nas petnaestak momaka koji smo sa sveštenicima pevali u pevnici. Kasnije je pozvan i Bogdan Đaković, kao student akademije i Podbarac, koji je bio usmeren na liturgiju i zbog toga preporučen mom ocu. Nakon njega, imali smo nekoliko dirigenata, ali što je najvažnije, opstali smo. Pevali smo liturgije – prvu smo otpevali kao hor, 1986. u Vladičanskom dvoru, 14 januara. Posle proslave 300-godišnjice Seobe srba u Sent Andreji, hor se podelio na dva dela, na Sveti Stefan Dečanski i Sveti Georgije, po meni, dva nova kvaliteta. Svako je mogao da izabere način rada koji mu više odgovara i meni je to bilo okej pa sam pevao u oba.


– Dok sam studirao istoriju, uporedo sam radio i na svom glasu želeći da formiram sopstveni stil. Gostovao sam u "Prvom beogradskom pevačkom društvu", u "Obiliću" i u VDS-u ("Beogradsko versko dobrotvorno starateljstvo") sa kojim sam putovao po Evropi. Mi smo koncertirali i prenosili kulturološku priču i tu sam osetio novi duh koji je preovladao u meni, a to je pripadnost srpskom narodu. Među nama je bilo puno sveštenika, duhovnika, a preko njih sam upoznao Vladetu Jerotića, Lazu Rakića, Lazara Milina i druge, za mene veoma značajne istorijske ličnosti. S druge strane sam živeo "normalan" život u Novom Sadu, izlazio, svirao, ali sam subotom i nedeljom obavezno bio sa ocem u crkvi. Noćni život mi je davao neku samostalnost kroz te pesme. Kad danas pričam čime se sve bavim, shvatam da je sve počelo u tim godinama kad sam pokušavao razne stvari ali sam mnogo i razgovarao sa roditeljima. Nikad se nisam napio, nisam učestvovao u tučama, svađama...

"Nikad se nisam napio, nisam učestvovao u tučama, svađama..." 


Čega se još sećaš iz "ludih" devedesetih?

– U to vreme nas je "uhvatio" taj nacionalizam, buđenje srpske ideje, povratak crkvi, tata je imao mnogo posla, ljudi su se masovno krštavali. Pomagao sam mu kad je sahranjivao decu poginulu u Sloveniji, sahranjivali smo ljude koji su plutali po Dunavu nakon Vukovara. Na našem groblju ima oko 1.000 tih NN grobova.

– Tata mi je bio veliki uzor, on je obeležio moje detinjstvo, kao i deo novosadske istorije.  Devedesetih godina sam pratio osnivanje SPO-a u Novom Sadu i u Srbiji, učestvovao sam u prenošenju spomenika Draži Mihajloviću iz Čuruga na Ravnu Goru, u prenošenju moštiju Kneza Lazara, cara Uroša iz Beograda u Jazak, Dučića iz Amerike ovamo, pa dovođenje kralja u Srbiju. U našoj kući su spavali princ Tomislav i Linda, kroz nju su prošli i Matija Bećković, ceo Krunski savet. Moj otac im je bio zanimljiva ličnost, u to vreme, veoma uticajna. Bio je saborni i okružni prota za južnu Bačku, markantan, rečit, direktan. Zagovarao je objedinjenu priču povratka imovine crkvi. 

 


– Bio sam deo i Studentskih nemira devedesetih, a shvatio sam da ne pripadam nijednoj političkoj opciji već da je pravoslavlje suština mog postojanja. Zanimali su me kulturološki standardi srpskog naroda i pravoslavlja. Naš narod zaslužuje da bude kulturološki narod. Mi smo toliko toga dali svetu ali nismo sami sebi. Ogrešili smo se o sebe. Imao sam veliku čast da budem na hirotoniji patrijarha Pavla, da odem s njim u Pećku patrijaršiju na to ustoličenje, da prisustvujem njegovoj sahrani, to su neki istorijski događaji vezani samo za to vreme. Bio sam na sahrani Tomislava Karađorđevića, tu sam pevao i učestvovao u protokolima, nisam bio neki važan lik, ali to su stvari koje imaju istorijsku dubinu i prosto mi je nestvarno što sam bio njihov učesnik.


"Shvatio sam da ne pripadam nijednoj političkoj opciji već da je pravoslavlje suština mog postojanja"


– Tih godina su krenule crkvene akademije po crkvama i manastirima Jošanica, Studenica, Žiča, Manasija, Soko Grad, Tvrdoš, kasnije i Karlovci. Interes je bio da učestvujemo kao pokretači i da se već sledeće godine sklonimo da bi došli novi, mladi ljudi. Tamo smo stvarali raznolike muzičke stilove crkvene, duhovne i stare srpske muzike koja je trebala da zaživi kroz razne centre po Srbiji, da se ožive naši manastiri kao duhovne sveće koje bi trebale da nastave da gore, da se vezujemo pesmom, kulturom i znanjem. Jedno vreme sam u Sabornoj crkvi predavao veronauku ljudima i porodicama koji su duboko u sebi držali tu tradiciju. Tada sam na spisku imao više od 500 dece, raznog uzrasta te sam ih mogao deliti i po generacijama. Vodio sam i dramsko-igrokaznu i muzičku priču veronauke na tim časovima. Tada je nastala i ova čuvena "Molitva" koja je postala simbol hora Ison. Napravio sam je za  porodicu, da bismo mogli sa gitarom da izađemo u javnost, da nije previše crkveno i da je blisko svima. To je pesma posvećena deci kojoj sam držao veronauku, deci koja su prosila ispred crkve. Kada sam počeo da radim u osnovnoj školi "Jovan Popović" pa onda i u ŠOSO "Milan Petrović", sreo sam ih sve tu i oni su me dobro prihvatili jer su me poznavali.


Kako je došlo do toga da si nakon "redovne", počeo da radiš u školi "Milan Petrović"? 

– To je posebna priča i do toga je došlo zbog mog brata Bore koji je osoba sa invaliditetom. Zbog njega sam upisao i Defektologiju, položio razliku u ispitima i posle počeo da radim u ovoj školi a ne u nekoj gimnaziji. On ne čuje i ne vidi dobro, teško se uklapa u neku socijalnu sredinu. Radeći sa ovom decom, tražio sam ključeve kako da funkcionišem sa Borom i to je možda glavni motiv zašto sve to radim i zašto sam ovakav. On živi u jednom delu kuće u Šajkašu a drugi deo sam posvetio deci sa invaliditetom, na neki način sam mu i doveo društvo i on učestvuje u svim našim akcijama.


Šta se dešava u vašoj kući u Šajkašu?
 

– U toj kući sam napravio centar koji je prvobitno trebalo da bude jedna kućno-porodična priča, a prerasla je u fondaciju "Filipus" u okviru koje smo napravili Konjički klub a potom i sodaru koja je sad mala fabrika vode. Predviđeno je da u njoj radi tridesetak ljudi sa invaliditetom, ne samo da bi bili radno angažovani već i da bi mogli nešto da zarade van onog što je dodatak države. Pravimo neku vrstu socijalnog preduzeća, oni dobijaju novac po učinku, dolaze dva-tri puta nedeljno. Današnji mladi nisu navikli da rade jer su uglavnom zaštićeni, ali svima im prija da, kad obave posao, dobiju novac i da mogu sebi nešto da priušte. Pokušao sam da radno angažujem njihovo slobodno vreme koje je bilo otpadanje i lutanje po gradu. Ja bih želeo da mladi sa invaliditetom budu angažovani na poslovima a da njihovi roditelji mogu da odu negde da rade i da se međusobno zažele jer imaju prilično tenzičan život. Kad se uveče sretnu, onda mogu da se ispričaju na miru. Deca su tu bez njih ali imaju stručnu pomoć.



Koliko vas učestvuje u tom "programu"?
 

– Ima nas oko 300 na mesečnom nivou, vezano za socijalno preduzeće i udruženje. Odraslih je tridesetak, ima majki, očeva, edukatora, pedagoga, psihologa. Svi smo volonteri. Pokušavam da napravim prostor u kom će "moja deca" biti domaćini. Ja ih zovem decom ali neki od njih imaju i 30-40 godina i nekad je potrebno više rada i strpljenja da se svi uklopimo. 


Šta oni rade kada dođu na salaš?
 

– Pokušavamo da ih animiramo na razne načine. Neko peva, neko recituje, jašu konje, rade, druže se, imamo radionice sa glinom u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Jedna od njih je npr. Eko papir gde se kuva stari papir pa oni prave rinfuzno plakate, reciklirani papir. Pokušavamo da budemo inovativni i da ne pravimo stvari koje prave drugi.


Šta je prethodilo osnivanju hora Ison?

– Ison je osnovan 2004. godine na Svetog Aranđela, 21. novembra, tada smo imali prvu probu i spremali smo program za Svetog Savu naredne godine. Pre njega je nastala dramska trupa – Teatar dobrih vibracija (2001). Kada sam posle osam godina rada u "Jovan Popović", gde sam bio profesor istorije, prešao u "Milan Petrović", oni su želeli da te moje dramske programe radim i u ovoj školi. Završio sam i jedan interesantan kurs "Drama u nastavi". Deci je istorija bila potpuno apstraktna a meni veoma bliska i onda sam počeo da pišem male komade koje sam prilagođavao svakom od likova da bih im ga približio. To sam radio zajedno sa starijom koleginicom Melanijom Zivlak od koje sam puno naučio o defektologiji i sa profesorkom književnosti Gordanom Staneković. Bili smo dobar tim i godinama smo to radili. One su sad u penziji ali su i dalje deo tog tima.


"Deca iz ŠOSO 'Milan Petrović' se i dalje stide da napišu koju su školu završili, pa pišu da su završili tehničku, frizersku ili neku treću"

– Dva puta smo bili pobednici Svetinog Pozorja, koje je inače takmičenje pozorišnih trupa redovnih škola, i oba puta smo sa decom sa invaliditetom pobedili redovne gimnazije. Smatram da je to velika stvar ali da smo taj uspeh dosegnuli svojim radom. Naime, predstavu koju smo radili prošle godine smo spremali dve i po godine da bi izašli sa njom da se takmičimo. Predstavlja nam ogromnu satisfakciju to što su deca iz "DRMPŠ" (nekadašnja žargonska skraćenica za "Doktor Milan Petrović škola" – prim.aut.) kako su nas neki zvali, dobila jedan respekt. Nije važno što smo iz DRMPŠ jer nismo za potcenjivanje pošto smo ostavili iza sebe neke jake škole i prestali su da nas zovu "DRMPŠ". Tada je došlo do jedne međugeneracijske i međuškolske saradnje, počeli su da razmenjuju telefonske brojeve, postali su prijatelji na društvenim mrežama. To je jedan ogroman cilj – stvoriti od deteta ime i prezime. Oni se i dalje stide da napišu koju su školu završili, pa pišu da su završili tehničku, frizersku ili neku treću. Žao mi je jer ih je još uvek sramota. Međutim, naša škola sad postiže ozbiljne rezultate, ima jako dobrih profesora koji se takmiče sa srednjim školama i to uopšte nije naivno.


Koliko je teško raditi u takvoj školi i koliko se "dajete" za taj posao?

– Mnogi se "daju" mnogo više od mene. Ne može svako da radi u ovoj školi. Kod nas su mnogi defektolozi otišli posle godinu dana, shvativši da su završili pogrešan fakultet, jednostavno "puknu" ljudi. Jedno je želja da učiš i završiš fakultet, a drugo je kad živo dete staviš pred sebe i počneš da primenjuješ šta si naučio i ako shvatiš da nemaš ništa zajedničko s njim, onda možda ovaj posao nije za tebe. Od deset kolega, troje ih napusti posao. Jedini način da od deteta izvučeš najdublje je da se maksimalno trudiš i daješ, drugačije ne vredi. A kad kreneš tako, "gotov si". Mi se tu nekad postavljamo kao roditelji, ali smo ipak profesionalna lica i ne smemo da zaboravimo da nismo zamena za mame i tate, a ta naša profesionalnost mora da ide u ispitivanje njihovih mogućnosti. Postoji hiljadu stvari zbog kojih moramo paziti i zbog kojih smo pod prismotrom i pritiskom ali, pored svega toga, treba da budeš i razredni starešina tom detetu i da ga utešiš kad ga neko povredi, znači, ne možeš da zameniš roditelje ali si u tom trenutku na njihovom mestu. Ako, na primer, imaju problema kod kuće, oni nekad očekuju da ih posavetuješ, ti ne znaš uvek šta je najpametnije, nemaš ni prava da to radiš, a oni to traže od nas jer nemaju rešenje.


"Kod nas su mnogi defektolozi otišli posle godinu dana shvativši da su završili pogrešan fakultet, jednostavno 'puknu' ljudi"


Kako je pozorišna trupa "Teatar dobrih vibracija" prerasla u inkluzivni hor ison?

– Iz trupe sam napravio jednu muzičku grupu koja nam je trebala za potrebe predstave i ja sam 2004. godine osnovao jedan mali hor čiji su članovi bili par kolega i par klinaca i to je bilo super. Onda su se javila još neka deca koja nisu primljena u školski hor a želeli su da pevaju, da učestvuju u našem radu i da se svi zajedno družimo. U to vreme u školi su postojala tri hora različitog uzrasta – mali, srednji i veći. Ison je okupljao sve uzraste, a u njemu su bila dobrodošla i deca koja nemaju sluha.


Koliko ste nastupa imali do sad?

– Hor je došao do toga da ima iza sebe 1.900 koncerata za 15 godina postojanja, mi smo sad nacionalni hor Srbije i prvi tj. najstariji ovakav inkluzivni hor u svetu. Početko maja, putovali smo u Rusiju i pevali na velikom festivalu "Zvuci Moskve" na kom je nastupalo oko 350 horova od kojih je naš bio jedini inkluzivni. Najavljeni smo kao  "vrlo interesantan i neverovatan hor iz Srbije".

 

Spominje se i neka Unicefova nagrada koja ima veze sa vama

– Nas su primetili na nastupu kad je u Novi Sad došao Nik Vujičić i prišao nam je Mirko Rudić, novinar "Vremena" koji se čudio kako do tada nije čuo za nas. Napravio je film o Isonu, poslao ga je na konkurs i jedan prilog iz tog filma je dobio nagradu Unicefa.

 


Zanimljivo je što pored duhovnih pesama, često pevate i zabavne pa i rokenrol pesme, pevate Balaševićeve, pesmu iz filma "Zaboravljeni" i iz predstave "Plava ptica"...

– "Plavu pticu" ne pevamo više jer je dečak Boris Sertić koji ju je pevao umro, bio je slep, imao je 17 godina i 17 operacija na glavi. On je bio jedna od ikona hora. Nažalost, Boris nije jedini član hora koji nas je napustio, za 15 godina, umrlo je dvadesetak članova. Repertoara što se tiče, imamo duhovne, zabavne, strane, pevamo na engleskom, srpskom, japanskom... Ja tačno znam šta je aktuelno i važno određene godine i onda za te datume izaberem pesme koje bi najbliže odgovarale datoj temi. Ako nas pozovu da pevamo negde, mi već imamo spremne pesme sa kojima možemo da nastupimo na tom događaju. Jedino ne pevamo narodnjake. Naravno da su tamburaši i izvorna srpska narodna pesma okej, one su deo našeg nacionalnog bića…

PATRIJARH PAVLE I ISON: "Jedna od posebnih stvari za mene je bila izjava Patrijarha Pavla, kom smo takođe pevali i koji je rekao da 'ovo nisu deca sa posebnim potrebama već sa posebnim blagoslovom'. Ta poruka nam daje širinu da deca sa invaliditetom uvek budu pod blagoslovom svih nas koji živimo sa njima, a u to ime i sva naša 'tipična' deca koji će jednog dana zauzeti naše mesto će biti pod posebnim blagoslovom ako budu imali ljubavi, ako ih prihvate i ako budu odrastali i ravnopravno živeli i radili sa njima. Rekao je i 'blago vama , deco, vi vaš invaliditet znate, mi naš ne znamo, mi se našminkamo, glumimo, vi ne glumite ništa, vi ste direktni, neposredni, da mi živimo kao vi, naš svet bi bio mnogo bolji i sretniji'. To su neke lepe misli koje nas prate." – priča  Blizanac o rečima podrške horu Ison.


Kaži nam nešto o pesmi "Molitva"

 – Pesmu "Molitva" sam ja napisao i pevamo je na mnogo jezika, plus gestovnim koji smo naučili. Naši se koncerti često zovu koncerti tišine jer gestovnim govorom održimo pola koncerta. Pokušavam da napravim tenziju, da ljudi ne aplaudiraju i da koncerti protiču u nekoj svečanoj tišini. To je neka nova dimenzija u kojoj se svi osećamo drugačije. Svaku probu počinjemo "Svakodnevnom molitvom Filareta moskovskog" a zatim izgovaramo i muslimansku molitvu iz poštovanja prema članovima muslimanske veroispovesti. Želim da se i na taj način upoznamo i da i pravoslavna i muslimanska molitva budu ravnopravne, da ispoštujemo jedni druge. To je u stvari suština Novog Sada. Deca muslimanske veroispovesti su ulazila u pravoslavne crkve čitajući "Filareta", a kada smo bili u Novom Pazaru ceo hor je u džamiji izgovarao njihovu molitvu. Hodža je "pao u nesvest". Mislim da smo takvim postupcima uradili neku dobru stvar i da time nismo ništa izgubili već naprotiv, dobili smo, a to su sve bile ideje "moje dece" iz hora.

"Naši se koncerti često zovu koncerti tišine jer gestovnim govorom održimo pola koncerta"


Šta ako neka deca nisu religiozna?
 

– Imamo čak i varijantu za njih – minut tišine na početku svake probe, kao vrsta meditacije, zena, da izađemo iz frke, spoljašnje buke, da se fokusiramo, da iz spoljašnjeg, uđemo u naš svet. Deca se smire kroz taj minut tišine i kroz molitve.

 

VEROM, LJUBAVLJU I NADOM DO SVETSKOG REKORDA: "Kad smo videli da možemo da konkurišemo na nekim projektima, shvatili smo da moramo imati neku organizaciju, a ime koje nam je najviše odgovaralo je 'Vera, ljubav, nada', mi smo to bili suštinski. Napravili smo nevladinu organizaciju koja je nosilac hora Ison, dramske sekcije, konjičkog kluba, radionice 'Dar', sodare, orijentiring ekipe 'Vujketove veverice'... Mi smo prvaci Evrope u orijentiringu. Raša, dete s cerebralnom paralizom, popeo se na Kopaonik, protiv svih pravila, čak je postigao i svetski rekord jer se samo uz pomoć guralice popeo na 2.000 metara" – Miša nam objašnjava način funkcionisanja udruženja čiji je osnivač.

 
Novosađani i Vojvođani znaju te i kao nagrađivanog pevača starogradske muzike...

– To je muzika moje kuće, na svakoj proslavi od kad znam za sebe se pevalo, politika je kod nas bila zabranjena, poenta našeg odmora i okupljanja su uvek bila deca i porodica. Kad se tata razboleo, ja sam se malo udaljio od crkve da bih bio uz njega a bili smo i pod nekim pritiskom tih godina. Čika Joca Adamov me je pozvao i rekao da bih mogao da pevam te godine na "Zlatnoj tamburici". Boban Dževerdanović je napisao veoma zahtevnu pesmu "Da još jednom vidim Vojvodinu" i ja sam te 2004. pobedio, pored Merime Njegomir, Zvonka Bogdana, Cuneta Gojkovića, Aljoše Vučkovića koji su takođe nastupali.

 
– Iste godine sam na radijskom festivalu "Zlatne žice" pevao "Ljubicu" koja je takođe pobedila. To je bila pesma posvećena mojoj tetki, napisao ju je takođe Dževerdanović, i tekst i muziku.  Sledeće pesma su bile "Ovde sam rođen" pa "Čuruška zvona", zatim "Ruža od satena" pa "Konji vrani" pa "Enga kumovska", "Pismo ocu", "Vojvodina", "Prodao sam konje vrane"...Ja sam voleo da dajem ideje za pesme, a Boban me je ispoštovao u tom smislu. Želeo sam da bude ispevana pesma o velikom čuruškom zvonu od 5,5 tona, da iskažem svoju sreću što sam rođen u Čurugu, što živim na Podbari, Salajki, u tom svom okruženju koje mi je jako važno. Hteo sam da te pesme budu, ne samo otpevane, kao narodnjaci, na brzaka, nego da imaju i taj malo Balaševićev stil. Otpevaš jedanput i shvatiš suštinu pesme, a da tekst ima težinu. Boban je tu stvarno bio divan, a Cicko i Mulić koji su pratili aranžmanski, umeli su da urade. Pa čak i "ekskurzija" s Maksom Mudrinićem uz gajde "Ovde sam rođen" je fantastično prihvaćena. Bora Otić me je zvao pre neki dan u svoju emisiju samo da otpevam tu pesmu. Poslednjih godina, pesme mi pišu Blagoje Baković, Tode Nikoletić, a veliku zahvalnost dugujem i mojoj velikoj prijateljici Ljubici Ilić, koja je i sama komponovala neke pesme. Kao muzička pratnja, učestvovao sam u promocijama knjiga Dejana Tomića, Zorana Kneževa i izdavača "Tiski cvet" Sime Matića.


"Starogradska pesma je za mene odraz našeg kulturnog života, našeg izraza kao naroda koji ju je pevao"


Zašto starogradska pesma?

– Mislim da građanska starogradska vojvođanska, novosadska pesma ima književno-kulturološku priču. Od raznih pesama koje se tu pevaju, a pevao sam mnoge, shvatiš kako se razvijalo naše pesništvo i taj kulturni gradski život srednjeg sloja. Starogradska pesma je za mene odraz našeg kulturnog života, našeg izraza kao naroda koji ju je pevao. Mi smo tu bili u borbi između ruske romanse, mađarske pesme, srpskih frula i plivali smo stilski, stvarajući tu novu tamburašku muziku. Hrvati takođe imaju tamburašku muziku ali je drugačija od naše. Od te 2004. do danas, i sa desetak pobeda na raznim festivalima u Pljevljima, Banjaluci, u Novom Sadu, pa to što sam bio promoter velikog tamburaškog festivala par godina, osećam se nekako kao deo te velike priče. 

ISON "JAČI" I OD NIKA VUJIČIĆA: "Pevali smo na otvaranju Tekelijanuma, 2008. smo putovali u Grčku, bili smo gosti Hilandara i tu smo upoznali Novaka Đokovića. Pevali smo na koncertu povodom 1.700 godina hrišćanstva u Nišu gde smo predstavljali Srbiju. Tu smo bili u društvu zaista značajnih svetskih horova kao što su Glinka, neki američki gospel horovi, jedan kineski hor. Kada sam ih pitao da li je nama tu mesto, organizatori su izjavili da smo mi upravo dubina koja im treba. I zaista su nam nakon nastupa učesnici oduševljeno prilazili, ljubili deci ruke, plakali, taj emotivni doživljaj koji mi dajemo je nešto što je nedoživljeno i to možeš da osetiš samo s njima. Pevali smo u Skopju na 'Danima muzike',  bili smo kod Nika Vujičića koji je rekao da je naša priča jača od njegove, jer nas je više, a on je samo jedan" – ističe naš ovonedeljni sagovornik.

 
Porodica, troje dece šest horova, nekoliko zanimanja... Kako uspevaš sve i ko tu najviše trpi?

– Moja porodica... Kad sam se ženio, odnosno, kad je moja supruga Vesna bila trudna, deca su rekla, "E, profo, ti ćeš sad nas ostaviti, mi ćemo za tebe biti projekat, pa ćeš, kao i svi koji dođu i podele emocije, otići od nas". Obećao sam im da ih neću ostaviti iako su oni govorili da je normalno da se posvetim svojoj porodici. Meni je to bilo strašno jer smo zaista takvi – uzmemo od njih ono najtoplije i onda se sklonimo a oni ostanu sami. Nisam ih ostavio, samo sam postao još "luđi", krenuo sam u neko širenje jer mi je bio i ostao cilj da napravim kulturno-umetničko društvo za osobe sa invaliditetom na nivou grada. Znam da možda nije pošteno prema mojoj porodici, ali neka od ove dece nemaju nikog drugog i ne bi bilo u redu da im okrenem leđa.


Razgovarala:
Jovana Brkić
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Miodraga Blizanca

Oceni vest:
49
81

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Дејан

    pre 178 dana i 4 sata

    Бог нам дао оваквог човјека. Привилегија је имати га.
    Родитељ.

    Oceni komentar:
    68
    23
  • Milan Pisarić

    pre 177 dana i 17 sati

    Divan intervju sa divnim čovekom! Hvala vam.

    A hvala i Miši, čoveku koga je stvarno privilegija poznavati i biti mu savremenik - jer sve ove priče koje je tako skromno, samo ovlaš spomenuo, su katkad motivacija, podsetnik i vodilja i svima nama ostalima - koji prema rečima pateijarha Pavla nismo svesni našeg (ne)postojećeg blagoslova od Boga. Od prvog puta kada sam iz pomenute gimnazije ušetao u SOŠO, naučio sam mnogo toga neizrečivog - a Miša je ipak za to najzaslužniji!

    Oceni komentar:
    63
    16
  • B

    pre 176 dana i 17 sati

    Miša Blizanac humanista? Mora da se šalite.

    Oceni komentar:
    9
    69
  • vera

    pre 175 dana i 23 sata

    Svaka čast. Bila sam na koncertu Isona. Tu energiju i emociju treba doživeti.

    Oceni komentar:
    22
    12
  • Rade

    pre 175 dana i 2 sata

    Miša? Otac mu je raspopljen, a on nikada nije završio defektologiju. Proverite malo šta objavljujete.

    Oceni komentar:
    12
    60
  • Jaca

    pre 168 dana i 18 sati

    Čovek je Genijalac. Pozitivan, uman ....Sve naj, naj.Vrstan u svemu što radi!

    Oceni komentar:
    51
    8
isključenje vode policija bebe novosadsko porodilište gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević Isključenje struje isključenja struje RHMZ Vreme u Novom Sadu Republički hidrometeorološki zavod novorođenčad horoskopski znaci raspored sahrana i ispraćaja bez vode matičar novi sad betanija bez struje mup novi sad jkp lisje crna hronika novosađani horoskop JKP Vodovod i kanalizacija vremenska prognoza novi sad raspored sahrana novi sad klinika za ginekologiju i akušerstvo dnevni horoskop novosadska policija sahrane novi sad servisne informacije novi sad