Nataša Budisavljević: Kako je vino pobedilo brlju

Nataša Budisavljević mogla bi komotno da ponese titulu vinske prosvetiteljke Novog Sada, da takva titula postoji. Kakogod, svakoga juna na Trgu slobode Festival vina sabere Novosađane i brojne goste sa vinskim čašama da uživaju i "piću bogova". Novi Sad će i ovog juna od 18. do 20. dobiti novi vinski šmek, zahvaljujući ovoj dami, vinskom vitezu i pokretaču Festivala vina.

Udruženje Interfest čiji je osnivač Nataša Budisavljević zaslužna je za niz vinskih manifestacija u Novom Sadu, Beogradu, ali i na Kopaoniku. Sve te manifestacije imaju za cilj da vinsku kulturi približi građanima, a istovremeno i da se vinari upoznaju sa mogućnostima koje im se otvaraju kroz vinski turizam, ali i otvore nova tržišta u plasmanu svojih pitkih vrhunskih proizvoda.

Kao i većina lepih priča i ova vinska priča počela je slučajno, kada je Nataša odlučila da napusti posao direktorke marketinga na jednoj televiziji i postavila pitanje šta želi od života i posla kojim će se baviti. Odbila je niz veoma unosnih ponuda, i kako kaže za mojnovisad.com - nije se pokajala.

– Taj kratki period života u kojem sam se posvetila sebi na jedan potpuno drugačiji način, i danas smatram jednom od najboljih odluka, najboljom investicijom u sebe, i neću preterati ako kažem - trenutkom ličnog prosvetljenja. Bila sam čvrsto rešena da ubuduće posao neće birati mene, nego ću ja birati posao i da više ni dana neću potrošiti na nešto što me ne inspiriše. A kada nešto rešite, onako, iskreno i iz srca, onda se i svemir potrudi da vam u tome pomogne – kaže Nataša. 

Kako je nastala ideja za Festival vina? Kakva su Vaša prva iskustva i zbog ste se odlučili da u Novom Sadu nastavite ovu vinsku priču?
– U to vreme sam već počela da se zanimam za vino, dolazila su do mene neka vina koja se nisu mogla kupiti na jednostavan način, jer izbor vina po kafićima i restoranima je bio tragičan, ali još tragičnija od toga je bila vinska kultura. Najnormalnija scena poručivanja vina u restoranu je izgledala ovako - vi kažete konobaru da ste za vino, on vas pita belo ili crno, vi kažete belo i on se istog momenta okrene i ode. Onda ga zovete ponovo da se vrati i da vam kaže koja bela vina ima u ponudi, a on ode ponovo u šank jer ne zna, pročita recimo šardone, već vidno iznerviran. Onda ga vi ponovo vratite da pročita ko je proizvođač, on to uradi ali sad već ima prilično neprijateljski stav prema vama, jer je očigledno da ga maltretirate ni krivog ni dužnog. Na kraju vam donese vino u čaši za vodu. Znam da ovo sad zvuči kao da je bilo 1945. ali nije, događalo se u novom milenijumu u Srbiji i  stvarno je tako bilo. Ljubitelji vina nisu imali mnogo razloga za nervozu, jer čovek se nervira samo onda kada zna da može nešto da promeni. U ovoj situaciji ne bi ništa pomoglo da uvređeni promenite restoran, jer ista slika bi vas dočekala i u sledećem. Onda se desila jedna sasvim obična scena u kojoj dve sestre ćaskaju, dok sa TV-a dopire reklama za festival piva. Onda ona sestra koja voli vino kaže: - šteta što ovo neko ne napravi sa vinom, a druga sestra kaže: - pa što ne napraviš ti? I tada se desio taj "kvrc" u kojem sam videla sva ona vina koja nisu mogla tako jednostavno da se nabave, sve nervozne konobare, sve ljude koji su i dalje pili pivo, viskije i razne druge brlje, jer još nisu otkrili vino.. I najvažnije, to je bilo ono na šta sam strpljivo čekala da mi se desi ideja koja će me potpuno obuzeti. Od tog trenutka ideju o festivalu vina nisam više mogla da izbacim iz glave. Ceo koncept sam imala u glavi u roku od par sati, a odlučila sami da ga proverim tako što sam nazvala nekoliko direktora marketinga naših vinarija sa kojima sam sarađivala. Odgovori koje sam dobila glasili su skoro identično - to je dobra ideja, samo teško da će zaživeti jer mi nemamo ni kritičnu masu ljubitelja vina, ni dovoljno vinarija, pa samim tim, tržište vina kao da i ne postoji. Ti odgovori ne samo da me nisu obeshrabrili nego su mi jasno pokazali koliko sam na dobrom putu. 

Da li je festival doprineo širenju vinske kulture među Novosađanima, a koliko ste i vi sami, konkretno, po pitanju vinske kulture i poznavanja vina od toga imali koristi?
– Apsolutno da, i ne samo u Novom Sadu nego i šire jer se vest o festivalu brzo proširila po celoj zemlji. Prve godine se na festival prijavilo svega 24 vinarije. U našoj zemlji su tada retki proizvodili vino, a problem je bio što polovina nije flaširala svoja vina nego su vino prodavali u rinfuzi. Kriterijum je bio da promovišemo samo flaširana vina tako da je izbor bio veoma oskudan i zato smo odlučili da festivalu damo dimenziju međunarodnog kako bi ljubitelji vina imali što veći i bolji izbor. Pozvali smo i vinarije iz regiona. Prvi festival smo smestili na divno mesto – Ribarsko ostrvo u Novom Sadu, na samu obalu Dunava. Mediji su savršeno uradili svoj deo posla, katalog festivala je bio prava mala knjiga koja je sadržala sve bitne informacije vezane za čuvanje, posluživanje i degustaciju vina. Našlo se tu mnogo korisnih informcija od istorije vina do vina na stolu. I sve bi bilo dobro da je došlo više ljudi, ali nije. Zahvaljujući medijima svi su čuli da se festival održava ali samo vino tada nije moglo da privuče ljude da dođu na Ribarac. Došli su samo retki ljubitelji iz tog vremena, među njima i novosadski zlatar Janković kojeg nisam poznavala, a koji mi je na poklon doneo zlatni medaljon ručne izrade sa motivom grozda, kao izraz zahvalnosti što sam Novosađanima priredila takav događaj. Sledeće godine rešili smo da festival po principu kada neće breg Muhamedu - prebacimo u centar Novog Sada, na Trg slobode. U narednim godinama posetioce smo privlačili i animirali na različite načine – dobrim koncertima, nagradnim igrama, emisijama o vinu, sve sa ciljem stvaranja prave vinske publike. Taj proces je trajao nekoliko godina, traje i danas ali slika iz 2004. i 2015. jednostvno nije za poređenje. Danas je vino jedini razlog zbog kojeg na Interfest dolaze hiljade ljudi. Ti ljudi su razlog zbog kojeg je vino u restoranima dobilo mesto i tretman kakav zaslužuje, jer nije isto kada u restoranu imate jednog nezadovoljnog gosta koji gunđa zbog slabe ponude i lošeg servisa vina i kada se ta situacija ponavlja sa raznim gostima iz dana u dan. Mnogo nezadovoljnih gostiju je nateralo ugostitelje na promene.   

Za 12 godina sigurno ima mnogo zanimljivosti o kojima bi se moglo govoriti, ali ima li neka anegdota vezana za festival koju biste posebno mogli istaći?
– Ima ih, naravno, mnogo ali jedna se još uvek prepričava među beogradskim novinarima i neki dan su mi je ponovo prepričavali. Grupa beogradskih novinara je došla na Interfest te večeri, a na prepunom trgu je pevao Kemal Monteno. I sve je bilo divno dok nije krenula takva provala oblaka da nikakav kišobran nije mogao da vas zaštiti da u roku od 5 minuta ne budete mokri do gole kože. Kiša nije padala, nego je lila u potocima. Čim je počelo to nevreme, očekivala sam da će ljudi da pobegnu u kafiće ali niko se nije pomerio sa trga. Gledajući sa strane, slika je izgledala nadrealno – kiša pljušti, Kemal ne prekida koncert, hiljade ljudi mokri, sa čašama u rukama pevaju i plešu kao u transu. Trg je plivao u vodi pa sam u panici javila električarima da isključe struju na štandovima, a momcima iz organizacije rekla da dok se struja ne isključi da trče od štanda do štanda i obaveste ljude da se udalje od kablova. Jedan dečko je došao na štand na kojem su bili novinari i upozorio ih ali niko nije reagovao. Vladala je potpuna euforija pa je dečko viknuo jače: Sklonite se od kablova, poginućete! Na to mu je neki od novinara potpuno oduševljen atmosferom koja je vladala, odgovorio: "Neka poginemo"!  (smeh)

Niste se zaustavili samo na vinskom festivalu. U Novom Sadu u hodnicima Petrovaradinske tvrđave organizovali ste i Vinski lavirint u dva navrata. Zbog čega te manifestacije nema?
– To je bila zaista divna manifestacija, potpuno drugačija od svega viđenog do tada. Noć vina u podzemnim vojnim galerijma Petrovaradinske tvrđave koje se prostiru kilometrima ispod zemlje u više nivoa. Mi smo na jednoj takvoj deonici dugoj 1.200 metara organizovali dve godine zaredom vinski festival koji je ujedno imao za cilj i promociju tog prostora koji pripada Muzeju grada Novog Sada. S obzirom da je manifestciju finansirao grad sa ciljem promocije podzemnih vojnih galerija, sa završetkom promocije je prestao i festival, jer zbog nedostatka sredstava nismo mogli da ga nastavimo. Nadam se ipak da će doći neka bolja vremena i da ćemo taj festival vratiti Novosađanima.

Postali ste prva žena sa titulom vinskog viteza. Kako ste se osećali u tom društvu?
– Sasvim normalno, jer biti vitez mi je prirodna uloga. Šalim se, naravno, a celu priču oko primanja u red vitezova smatram onakvom kakva ona u svojoj suštini i jeste – promocijom vina na kostimiran način.

Godinama se družite sa vinarima. Da li imaju neku zajedničku osobinu, karakteristiku, specifičnost po kojoj se ističu od ostalih zanimanja i poziva?
– Iako je ceo posao oko proizvodnje vina zapravo poljoprivredni posao, ovi poljoprivrednici su ujedno i umetnici, jer ni jedan drugi proizvod ne traži od čoveka toliko kreativnosti i umetničkog dara kao vino. Vinari su ujedno i veliki hedonisti i veseljaci.

Da li vam je drago što se Festival vina "zapatio" u Novom Sadu i postao neizostavan deo turističke ponude grada?
– Naravno da mi je drago. U priču oko festivala sam ušla iz svojih ličnih potreba i motiva i radila bih ga i dalje i da nije ostvario takav uspeh, jer me taj posao ispunjava, ali kada se uz sve desi i da festival postane manifestacija od značaja i kao takva prepoznta i od strane posetilaca, i od vinara, i od zvaničnih nadležnih institucija, onda je to razlog za veliku radost.

Hoce li Festivala vina biti i ubuduće?
– Da sam sad na onom početku, okružena vrlo malim brojem istomišljenika i entuzijasta, rekla bih: "Biće ga sve dok bude trajala moja ljubav prema vinu", ali Interfest je odavno prevazišao moje lične planove i želje. O njegovoj sudbini pre svih, odlučuju vinari i posetioci, a kako stvari stoje, rekla bih da će ga biti još dugo.