Nataša Ilić Jovanović, TV voditeljka: Novi Sad više nije ono što je nekad bio, polako ga guta beton i saobraćajne gužve

Gledaoci je najpre pamte kao simpatično lice popularne "Muzičke kutije" sa kanala NS Plus, a kasnije je u njihove domove preko malih ekrana ulazila i kao voditeljka emisije "Jedna pesma, jedna želja" na RTS-u. Sada je, već deceniju, prepoznatljiva kao deo emisije "Neka pesma kaže" na RTV Vojvodina. Za svoj rad dobila je brojna priznanja, a gde god da ju je poslovni put naneo, ostajala je verna svom Novom Sadu.

Nataša Ilić Jovanović rođena je u Novom Sadu 70-tih godina prošlog veka. Još u Osnovnoj školi "Vasa Stajić" njena učiteljica Olga je prepoznala da se scena i Nataša nešto "pogledavaju", pa ju je pripremala za recitatorska takmičenja, gde je listom pobeđivala. Završila je Karlovačku gimnaziju, zaljubila se u stihove Branka Radičevića i Sremske Karlovce, gde se i mnogo godina kasnije udala za svog sadašnjeg supruga Sinišu. Početkom 90-tih počela je da radi na TV Novi Sad, a ubrzo potom na NS plus programu. U godinama koje su usledile put ju je odveo u centar medijskih dešavanja, u Beograd. Radila je na Pink-u, RTS-u, TV Happy, u međuvremenu i na mnogim TV stanicama u Srbiji i okruženju (TV Jesenjin, RTRS, BN), da bi se pre desetak godina vratila svom gradu i RTV-u, gde je i danas. Mnogo televizijskih i medijskih kilometara je u Natašinim "nogama". Imala je tu sreću da zanat uči od najboljih i na tome je zahvalna. Dobila je brojna priznanja za svoj autorsko-voditeljski rad. U međuvremenu je završila fakultet i masterirala na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, na šta je ponosna, jer pored posla, porodice i obaveza, izgledalo je kao "nemoguća misija". Dokazala je da se sve može kad se hoće! Majka je ćerke Katarine, koja je fotograf po struci, svira gitaru i na majku je umetnička i kreativna duša.

U kom delu Novog Sada ste odrastali i kakve uspomene Vas vežu za detinjstvo?

– Naselje Grbavica, Koruška ulica, crkva preko puta kuće, livadica, parkić, Caja, Lola, Zoka – sve su to slike koje su se duboko urezale u moje sećanje. Imala sam divno detinjstvo. Odrastala sam uz školice, lastiš i žmurke! Bicikl Poni sam vozila do besvesti sa društvom po Limanu, i danas je "živ", kod tate u garaži, kao uspomena na detinjstvo. Čini mi se da današnji klinci i ne znaju šta je to – to me malo plaši. Posmatram ih u grupicama, kao druže se, a u stvari svako zadubljen u svoj telefon sa slušalicama u ušima. Eventualno, ako slikaju selfi, to je vrhunac komunikacije. A ja i danas čujem glas svojih roditelja koji sa kapije dovikuju mene i sestru oderanih kolena, uprljanih od trave, ringlova i kajsija iz komšiluka, rumenih obraza, nasmejane, zdravog i bistrog pogleda, da uđemo u kuću jer pada mrak. Roditelji su bili strogi, ali pravični, pravila su postojala i poštovala su se. Bilo je to, čini mi se, i neko zdravije vreme za vaspitavanje i odrastanje generalno. Pored mame i tate, baka Irena je umnogome uticala na razvoj moje ličnosti i samostalnosti. Od nje sam nasledila osećaj za scenu i želju za eksponiranjem (pošto je i sama glumila u amaterskom pozorištu). Nikada neću zaboraviti kada su mama i tata doneli iz porodilišta moju, sedam godina mlađu sestru Mirjanu. Kao lutku da sam dobila na dar. Dugo sam je tako i tretirala, dok nisam postala svesna da ona nije igračka.

Muzika i umetnost privlačili su Vas odmalena?

– Zbog živahnog temperamenta i viška energije, roditelji su me kao šestogodišnjakinju upisali na folklor u KUD "Svetozar Marković", sa kojim sam godinama kasnije, kao član najboljeg izvođačkog sastava, obišla svet. Paralelno sam pohađala nižu Muzičku školu "Isidor Bajić", smer harmonika, koju i danas zasviram, tek da se prsti ne ulenje, doduše klasičnu muziku. Zarekla sam se da ću naučiti da sviram i kolce (al’ pošto mora mnoogo da se vežba, to odlažem već godinama). Kao člana kvarteta harmonika, profesor Malenica me je vodio na mnoga takmičenja, pa i međunarodna, gde smo osvajali nagrade.

Kakva sećanja Vas vežu za prve izlaske, koja mesta su to bila?

– Čuvena "Đava" i "Točak". Da sam tada znala kako je mladost kratka i lepa, uživala bih više!

Kako je došlo do toga da počnete da se bavite novinarstvom?

– Sasvim slučajno. Sudbini ne možete pobeći. Neko teško vreme nas je zadesilo početkom 90-tih i ja sam, u želji da nešto radim i malo zaradim, kako bih roditeljima olakšala bar svoj deo potreba kao student, između ostalih poslova slučajno saznala da TV Novi Sad organizuje audiciju za najavljivačice programa honorarno. I eto, otišla sam na audiciju i primiše me. Munjevitom brzinom me povukoše na tada eksperimentalni kanal NS Plus i tako je sve krenulo. Inače je moja mama radila do penzije u računovodstvu na televiziji i nije želela da se bavim javnim poslom. Mnogo kasnije mi je bilo i jasno zašto. Televizija je kao kakav virus. Zaraženi istim, nekada izgubite životni kompas. Starije i iskusnije kolege umeju da kažu: "Televizija je divna, ako prepoznate momenat kada treba da odete! Ako niste sigurni da to možete i ne počinjite."

Oprobala sam se u svim žanrovima i radila toliko toga, ali jeste istina da su zabavno-muzičke emisije obeležile moju karijeru i najviše se pamte

Novosađani Vas pamte kao autorku i voditeljku tada izuzetno popularne "Muzičke kutije" na NS Plus televiziji, u jedno veoma teško vreme. Ispričajte nam kako je to bilo iz Vaše perspektive?

– NS Plus program je sam po sebi čudnovata epizoda, kako nas koji smo direktno u njoj učestvovali, tako i gledalaca kojima smo priuštili nešto drugačije, novo i skrenuli im misli sa sumorne stvarnosti. Za mene lično je, tek sad to mogu da sagledam, to bilo utočište u tim ratnim godinama. Beskrajno sam zahvalna univerzumu što nam ga je podario. Elem, pošto je uredništvo znalo da igram folklor, sviram harmoniku i da sam pohađala muzičku školu koja me je u tom smislu opismenila, bila sam idealan kandidat da osmislim i vodim emisiju narodne muzike koja je tada bila potrebna medijskom tržištu. Bar sam tako želela da vidim. Istina je da to niko nije želeo da radi. Bio je to "vruć krompir". Naučila sam tada nešto jako važno: Kad ti život da limun, a ti napravi limunadu! Nisam mnogo poznavala narodnu muziku (bar ne onu aktuelnu), ali sam prihvatila izazov i tako je nastala "Muzička kutija", koja se pamti i dan-danas. Zahvaljujući njoj sam zapravo upoznala mnoge ljude bitne za estradu i ovaj posao. Možete zamisliti kako mi je bilo kada me je, potpuno nenadano, (jer sam taj posao radila honorarno, uz studije) zatekla popularnost koju, ne da nisam očekivala, već je nisam, iskreno, ni priželjkivala. Emisija je za kratko vreme doživela enormnu gledanost, dobijala sam bezbroj pisama. Prosto sam se dobro snašla u datom momentu. To mi jeste promenilo život i usmerilo ga u, očito, već predodređenom pravcu, kog sam tek kasnije postala svesna. Oprobala sam se u svim TV žanrovima i radila toliko toga, ali jeste istina da su zabavno-muzičke emisije obeležile moju karijeru i najviše se pamte. Tu pripadam, to publika oseti i to je definitivno format koji odgovara mom senzibilitetu.

Kasnije ste radili i na TV Pink. Kakvo iskustvo odatle nosite?

– Nakon nekog vremena sam imala utisak da "tapkam u mestu" i otišla sam dalje. Bilo je neminovno. Željko Mitrović me je pozvao da pređem na TV Pink i prenesem "Muzičku kutiju", što sam i učinila. Emisija je, sećam se, išla nedeljom u podne i bila je baš gledana. Beograd prepoznaje kvalitetne ljude, neguje ih, poštuje i nagradi. Vrlo poslovan, konkretan, direktan, ponekad surov, ali pravedan! Naučio me je i nekim pravilima igre u ovom poslu, kao i da moraš biti hrabar i ponekad iskoračiti iz "zone komfora", ne uljuljkati se, što nije lako. Ja jesam koristila svoje prilike i vremenom izgradila i ime i karijeru. Naravno, zahvaljujući pre svega šansi na domaćem "terenu" i na tome sam beskrajno zahvalna Televiziji Novi Sad.

Dug period ste proveli i na RTS-u, u emisiji "Jedna pesma, jedna želja". To vreme opisujete kao jedno od najlepših u Vašoj karijeri?

– Nakon više godina i divnih projekata koje sam radila u beogradskim medijima, stekla sam puno dragih prijatelja i to ostaje za ceo zivot. Beograd mi je uvek širom otvarao vrata i zahvalna sam. No, sinteza svega pomalo se desila u "Jednoj pesmi..." , ekipa je disala isto, uživali smo u svom poslu i, zahvaljujući tome, bili najgledanija emisija RTS-a u zemlji i dijaspori (u tom žanru) u tom periodu. Zahvalna sam i urednici i autorki emisije Erni Perić, od koje sam puno naučila i to znanje primenjujem i danas u svojim autorskim projektima.

 Napraviti zabavno-muzičku emisiju ovog žanra, biti gledan, a ostati u granicama dobrog ukusa, nije lako

"Neka pesma kaže" na RTV Vojvodina traje već preko deceniju. Kakvi su dalji planovi?

– Zanimljivo je da se u ovoj medijskoj gunguli, poplavi svega i u eri rejtinga, "Neka pesma kaže" gleda itekako! Izgleda baš zato što je drugačija i što ne prati trendove po svaku cenu. Publika je željna "normalnih", kulturnih, a opet pitkih sadržaja. Meni je, pre svega, cilj da napravim emisiju koja neguje tradiciju, da ugostim pevače vrhunskog glasa, i mlađe i starije generacije, ugledne kompozitore i tekstopisce, kao i persone koje se bave javnim poslom, a imaju šta da kažu. Napraviti zabavno-muzičku emisiju ovog žanra, biti gledan, a ostati u granicama dobrog ukusa, nije lako. Da mi je izazov, jeste. Priprema ovakve emisije je vrlo složen proces. I kada mi gledaoci kažu da emisija u etru tako pitko teče, to mi je najveći kompliment! Svakog gosta i pesmu biram pažljivo, svaku ilustraciju takođe. Čast mi je sarađivati sa vrhunskim umetnicima i orkestrima narodnim i tamburaškim naše medijske kuće.

Ko su najinteresantnije osobe sa estrade sa kojom ste sarađivali?

– Estrada je sama po sebi zanimljiva iz više uglova, te i svako koga sam pozvala i ugostila u svojim emisijama poseduje nešto specifično i ima svoju priču. Bilo bi štivo predugačko kad bih krenula na tu temu. Ipak, izdvojila bih posebnost jednog čoveka, barda naše tamburaške muzike, koji mi je učinio zadovoljstvo i čast koja se rečima ne može opisati. Gospodin, u svakom smislu, Zvonko Bogdan, je pred kraj prošle TV sezone, izrazio želju da mi pokloni koncert, samo za mene, u mojoj emisiji, uz najbolje tamburaše koje imamo (Veliki tamburaški orkestar RTV-a i najbolje subotičke tamburaše). Rekao mi je da želi da me gledaoci vide u scenografiji i kako samo meni peva. Kada sam pitala zašto to čini za mene, rekao mi je da sam to zaslužila svojim davanjem svih ovih godina. Rasplakao me je uistinu. Dušu mi je milinom i zahvalnošću ispunio. Dobila sam brojne nagrade za svoj rad, ali sam ovo doživela kao posebnu. Mislim da u istoriji naše televizije nije bilo toliko dobrih tamburaša na jednom mestu. Zahvalna sam mu beskrajno na tom doživljaju. To je zaista bilo nešto posebno, zabeleženo za buduće generacije i za pamćenje.

Gospodin, u svakom smislu, Zvonko Bogdan, je pred kraj prošle TV sezone, izrazio želju da mi pokloni koncert, samo za mene, u mojoj emisiji, uz najbolje tamburaše koje imamo

Da li se sa nekima od poznatih i privatno družite?

– Pa, retko. Imam zaista puno poslovnih poznanika, ali je zbog nedostatka vremena teško steći pravog prijatelja, jer se takvi odnosi produbljuju i grade, pa sve ostane na nekom površnom nivou. Upoznala sam mnogo sjajnih i kvalitetnih ljudi i žao mi je što u večitoj jurnjavi ne stižemo da takvim poznanstvima damo i neki dublji smisao.

Dobili ste i brojne nagrade za svoj profesionalni rad. Koje bi bile najznačajnije?

– Da, i sve ih brižljivo čuvam, svaka mi znači i podstiče me da budem još bolja. Ipak, izdvajam "Estradno-muzičku nagradu Srbije" i "Zlatnu pticu" od Saveza estradno muzičkih umetnika Srbije i "Zlatnu značku" od Kulturno prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture.

Šta je najlepše, a šta najteže u Vašem poslu?

– Najlepša je činjenica da volim svoj posao i svesna sam da je prava sreća i dar od Boga kada radite što volite, u čemu uživate a istovremeno od toga i živite. Ne kažem da stresa nema, kao i u svakom ozbiljnom poslu, ali sam sa istim naučila da se borim. Intervju sa izuzetno teškim sagovornicima mi je, na primer, stres, nakon takve emisije se oporavljam dva dana. Ipak, javni je posao specifičan. Uzleti su munjeviti, zveydani, bajkoviti, ali su zato padovi žestoki, teški i vrlo bolni. Ta činjenica neminovno nosi teoriju o "dve strane medalje"! Kada sam to shvatila davnih dana, kako bih ostala u balansu i normali, počela sam da vežbam jogu i meditiram povremeno.

Još od perioda "Muzičke kutije", gledaoci su zavoleli Vašu spontanost i srdačnost, kao i Vaš prepoznatljiv osmeh. Kakva je Nataša privatno?

– Pa, verovatno me drugi bolje vide nego ja sebe samu i srećna sam ako pozitivno delujem na ljude. Ko voli mrzovoljne, večito namrgođene osobe koje negativno zrače? Prvoj meni ne prijaju i izbegavam ih. Nikada se ne smejem "na silu", to sam prosto ja. Kada mi do toga nije, delujem tužnjikavo, pa me svi pitaju da l’ sam dobro. Sreća pa mi se takvi trenuci dešavaju retko i brzo me prođu. Ne smejem se kada gubim u kartama ili komuniciram sa nekom osobom koja moj osmeh nije zaslužila!

Koju vrstu muzike slušate za svoju dušu?

– Ipak, imam dva uha – jedan za posao, drugi za "svoj gušt". Kvalitetan zvuk mi ne promiče koji god žanr da je u pitanju, pop, rok, džez, klasika, narodna ili tamburaška muzika. Nekako je muzički žanr emisija koje godinama radim kao autor i voditelj pronašao mene, a ne ja njega. Međutim, naučila sam mnoge lepe narodne izvorne, komponovane i etno pesme uz posao. Ipak, odrastala sam uz tamburaše Janike Balaža, koji su u komšiluku vežbali skoro svakodnevno, pa sam sedeći na pragu svoje kuće, slušajući ih, naučila puno tamburaških pesama. Tako da tamburaše obožavam i itekako u dobrom društvu i atmosferi volim da čujem "Verka kaluđerka", "Stanite dani, stanite noći", "Ciganka sam mala", "Moja mala nema mane"... Žanrovski sam pomalo haotična kad je muzika u pitanju. Volim Stinga, Šade, Santanu, Aleksandru Radović, Plavi Orkestar, Ninu Badrić, Dženifer Lopez, Riblju čorbu, Crvenu jabuku... Slušam šta mi prija u datom momentu. A, volim i da zapevam!

Imate li još neke hobije i interesovanja?

– U detinjstvu sam, uz mamu, sakupljala značke i salvete. U tinejdž periodu sam, nećete verovati, sa bakom, radila Vilerove goblene, a danas obožavam šetnje u prirodi, našu brvnaru na Fruškoj gori, dobre filmove i knjige. Čitam više nego ikad i beskrajno uživam u tome.

Verujem da biste se mogli setiti nekih anegdota sa snimanja?

– Joj... anegdota i lapsusa je na pretek. Poznat je onaj s početka karijere, kada sam, oduzeta od treme, u direktnom prenosu, prepun stadion u Subotici pozdravila sa "Dobro veče dragi Crvenčani", jer smo nekoliko dana ranije imali prepun stadion i u tom gradiću, pa mi se sve pobrkalo. E, to je lapsus i blam za pamćenje! Prosili su me u programu, padala je scenografija, nestajalo je struje, gost je opsovao drugog gosta... Šta god da se dešava u programu, profesionalac voditelj se ponaša kao da je sve u najboljem redu, to je stara, dobra lekcija koju poštujem.

U jednom periodu borili ste se i sa podmuklom bolešću i uspeli da izađete kao pobednik?

– Pokušavam da zaboravim tu životnu epizodu i guram dalje kao da se ništa nije dogodilo. Živim u ubeđenju da se sve što nam se dešava u životu dešava za naše najveće dobro, samo je bitno da umemo da prepoznamo šta je Bog hteo da nam kaže, izvučemo pouku i idemo dalje, bez osvrtanja.

Koji delovi Novog Sada su Vam omiljeni? Gde volite da šetate, gde da popijete kafu, a gde da izađete na muziku?

– Rođena na Grbavici, odrastala na Limanu, živela na Novom Naselju, trenutno na Detelinari... Svaki deo mog grada ima za mene neku posebnu energiju, ali moram priznati da mi srce brže zalupa kad prolazim ulicom svog detinjstva (sada Kolo srpskih sestara). Volim Petrovaradinsku tvrđavu, šetnju po Keju i novosadski Štrand, letnju vrevu u centru grada i Zmaj Jovinoj, Dunavsku ulicu koja je jedna od retkih koja odiše energijom Srpske Atine... Kada me prijatelji koji nisu iz Novog Sada pitaju za savet gde da odu na dobru klopu, piće ili muziku, uvek preporučim restoran "Fontana" u centru grada, gde i sama često zađem.

Koja je razlika između Novosađana i Beograđana, s obzirom na to da ste dosta radili i u prestonici?

Pa, nekada bih lakše odgovorila na ovo pitanje, jer je razlika u dinamici bila malčice veća. Beograd je užurban, ponekad čak haotičan, dinamičan, a moj Novi Sad onako lalinski i natenane. Taj spoj mi je savršeno odgovarao i nikada nisam razmišljala o preseljenju, mada sam tamo puno radila. Kako završim posao, sednem u kola i vratim se u moj Novi Sad, šta mi teško.

Zašto volite naš grad?

– Rođena sam Novosađanka i naravno da volim svoj grad najviše na svetu. Kud god pođem, pa se vratim, on mi da zagrljaj dobrodošlice kući i osećaj pripadnosti.

Šta Vam se ne sviđa u Novom Sadu i šta bi trebalo promeniti?

– Moja ulica je, u doba mog odrastanja, bila kao stvorena za zdravo odrastanje, lastiš, jurcanje i razne igrarije. Na žalost, ona više nije kao nekad, kao ni mnoge druge ulice. Nikle su zgrade umesto kuća, prodavnice mesto ringlova iz komšiluka. Čak se i drugačije zove. Kad god prođem tuda, vrate mi se slike i osetim teskobu u grudima. Prosto osećam da moj Novi Sad više nije ono što je nekada bio. Čini mi se da ga polako guta beton i saobraćajne gužve.

Koja bi bila Vaša poruka za Novosađane?

– Uvek nađite razlog za osmeh. Dan bez osmeha je izgubljen dan! Uživajte u svakom trenutku i šetajte, kad god vremena nađete, divnim novosadskim šorovima i parkovima. Ima ih još uvek, samo ih potražite!