Nenad Pagonis: Poštuju me čak i mangupi sa Detelinare

Nenad Pagonis: Poštuju me čak i mangupi sa Detelinare

Čovek gvezdenih pesnica i mekog srca. Ovako bi u nakraćem mogli opisati Nenada Pagonisa. Šahista, gitarista, pevač, roker, bajker, sa osam titula svetskog prvaka u kik-boksu - četiri amaterske i četiri profesionalne svetske titule. Ali to nije sve, jer će 15. avgusta u Australiji imati prvi profesionalni meč u boksu. Naravno, kao i u svemu čega se dohvati - očekuje pobedu.

Pre toga se bavio košarkom i kažu da je bio dobar plejmejker KK Novi Sad, a stariji brat mu je bio bokser i kapiten reprezentacije Jugoslavije i šampion stare Jugoslavije. Sa 17 godina ušao je sramežljivo u ring, a postao najuspešniji borac u istoriji WAKO federacije

– Ja sam krenuo da treniram kik-boks 26. novembra 2004. godine. Tačno dve godine potom, 26. novembra 2006. godine sam postao seniorski prvak Evrope. Ali ja sebe ne smatram borcem. Ja sam muzičar, emotivac i u neku ruku i ne volim ovo što radim, jer je puno u ovom sportu muke, krvi i znoja. Jako puno bola... stresa pred mečeve. Mučno jeste, ali u isto vreme svestan sam činjenice da sve što sam danas dugujem kik-boksu – kaže Pagonis za mojnovisad.com. – Odrastao sam na staroj Detelinari i dosta često sam u mladosti imao fizičkih okršaja. Nikada nisam započinjao tuče, uvek sam branio nekoga, ali sam imao dobar skor u tim tučama, umeo sam dobro da eskiviram udarce. Tako da ispada da sam zapravo već u mladosti imao pripreme za ono što ću kasnije postati.

Kako ste gradili sebe i osvajali medalje, da li ste među mangupima sa Detelinare dobili na ceni? Da li im je bilo izazovno da se pokače sa vama ili ste imali njihovo poštovanje?

– Nekako sam imao sreće da zaobiđem tu fazu dokazivanja. Nisam nešto puno ni izlazio, jer sam mnogo vremena provodio na treningu i po koncertima i nisam sa takvim mangupima dolazio često u kontakt. Ali ima me u masi i gabaritu i znaju čime se bavim, tako da uživam respekt svih ljudi iz tog miljea. Oni baš poštuju borce i nije bilo provokacija ni neprijatnih situacija.

Danas ipak iza sebe imate uspešnu karijeru, svoj klub i sponzore, ali kako je bilo na početku?

– Bilo je jako teško, jer je ovaj sport na marginama u našoj zemlji. Ali, koliko god teško bilo na početku uvek se nekako završavalo dobro po mene. Čitavu karijeru imam osećaj da me neko vodi, neke stvari se jednostavno poklope i usmeravaju me u pravom pravcu. Kada sam imao 19 godina ostao sam bez oca i negde mislim da je on i danas uz mene i pomaže mi.

Uvek me je fasciniralo kako vrhunski sportisti mogu da se isključe u odsudnim momentima i potpuno ignorišu publiku i okolinu. Šta jednom višestrukom svetskom šampionu prolazi kroz glavu dok je u ringu?

– Imam nekoliko prekidača. Isključim zvuk, nekada uopšte ne obraćam pažnju na protivnika, da li gestikulira, smeje li se ili mi dobacije. Ja teram svoju priču. Ali istovremeno moram slušati šta mi trener govori. Kada mi kažu da je kik-boks sport za siledžije uvek odgovaram da to koliko meni mozak obradi informacija u deset sekundi meča, normalnom čoveku u mirovanju verovatno ne obradi tokom dana. U toku meča meni vreme bukvalno stane, sekunda mi traje kao sat i razmišljš šta ćeš da uradiš koji će udarac protivnik da napravi i kako da odgovorim na to, slušam trenera šta mi govori i procenjujem da li  je procena ili nije, pa slušam njegovog trenera koliko mogu da ga razumem, a sa strane deluje kao da reaguješ instinktivno. A taj potez je rezultat ogromnog broja informacija koje ti mozak obradi.

Koliko ste u dosadašnjoj karijeri imali poraza? Da li je bilo slučajeva da vas je neko u ringu baš namlatio?

– Do sada sam imao šest poraza. Četiri na početku karijere i dva kasnije.  A što se batina tiče... Danjo Ilunga, on je bio šampion u Šoutajmu i Glori kategoriji. Ali ja sam ga tukao ceo meč. Međutim holandski trener mi je namotao bandaže koji su teški 300 do 350 grama. To je kao teg na rukama koji kad pogodi obara. Poređenja radi, moji bandaži koje namotam su 25 do 30 grama. Ja sam tada imao 95 kilograma i sa tom težinom na rukama to je bio za mene šok. Odsekla su mi se ramena, i stao sam u gard i razmišljao šta mi se dešava. Ilunga me je u tom trenutku tako nokautirao da se 90 odsto boraca ne bi podiglo sa poda, ali ja jesam i krenuo sam na njega. Onda je on mene dohvatio još jednu seriju i sudija je prekinuo meč. Pošto mi je sudio meč pre u kome sam pobedio svetskog prvaka u toj kategoriji, četiri puta sam ga slao na pod, očigledno sam dobio njegovu naklonost i nije hteo da dozvoli da meč ne završim na nogama.

Srećom, nije bilo baš mnogo tih trenutaka za pamćenja u šest poraza. Ali, da li ste sebi posle takvih poraza i batina postavili pitanje - čemu sve ovo?

– Svaki meč ja to radim. To je takav stres sa kojim se suočavam pred svaki meč. Uvek sebi postavljam pitanje - što nisam postao, pekar, lekar ili nešto drugo, a ne ovde da se borim u ringu. Ali kod mene onda proradi taj ponos da ne smem sad da se predomislim, jer nisam kukavica. I kad uđeš u ring - nema odustajanja. A kad pobediš... To su trenuci neizmerne sreće koje neko ne doživi za ceo život. I nema veze da li si prvak Vojvodine ili prvak sveta, ali pobeda je osećaj koji se ne može opisati rečima. Osećaš se uzvišeno, kao da si prosvetljen. I to te tera dalje. A kad izgubiš, opet ne želiš da ti to bude poslednji meč i želiš da se vratiš kao pobednik. Sve je to začarani krug.

Ali istovremeno ste i muzičar u bendu Jurrasic rock. Gitarista i pevač. Otkada ste počeli da se družite sa gitarom?

– Gitaru sam počeo da sviram sa 15 godina. Drugar mi je pokazao tri akorda, pa sam posle nastavio da unapređujem znanje. Odmah sam počeo i da pevam rokerske klasike i kako je to zvučalo najbolje znaju moji roditelji. Nisam pevao, ja sam vrištao. Majka nije mogla da me sluša, a otac on je bio roker ali nije mogao da svari sve što sam svirao i pevao. Ali bio sam uporan i popravio sam pevanje. Negde sam sebi vizuelizovao da pevam kao Brajan Džonson (pevač grupe AC/DC) i vrištim kao Rob Halford (Judas Priest) i uspeo sam da uđem u tu ulogu. Điđi Jankelić, bibnjar Bijelog dugmeta kad je čuo kako pevam AC/DC rekao mi je: „jaro, ja ovo u životu nisam čuo da neko tako peva“.

Nekako sport i rokenrol ne idu zajedno, ako ništa drugo, ono zbog satnice. Jer sport zahteva rano ustajanje, a rokenrol leganje u vreme kad sportisti ustaju. Kako ste uspeli to da uskladite?

– Ja sam probao da nađem zlatnu sredinu u svemu tome. kad se spremam za meč, onda ako tada ima svirki, to mora da bude do ponoći završeno kako bih mogao da se naspavam. U svakom slučaju za, sada ne trpi ni sport ni muzika. A radim ono što volim.

A šah? Čuo sam da ste dobri i u toj misaonoj disciplini...

– Šah upražnjavam tokom cele godine. Od sedme godine se bavim šahom, čak sam kao klinac tako zarađivao pare od toga. Sednem ispred ulaza i kako koji komšija prođe, ponudim mu da odigramo partiju u 10 dinara. I onda pobedim i zaradim. S tim da je tadašnjih 10 dinara kao današnjih 100.

A da li trenirate uz muziku?

– Obavezno. I to uz hard rok i hevi metal, pesme koje imaju emociju i neku priču koje te nose. Trenirao sam ja i uz drugu muziku, ali to prosto nije to. Nešto nedostaje. Da ne pominjem ovaj današnji turbo-folk. Ali šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine... to je bila muzika, jer je i vreme u kome se živelo bilo mnogo lepše i emotivnije, pametnije i samim tim tekstovi i muzika pravljeni su iz srca. A danas se sve naručuje i kupuje kao na pijaci.

Kad pričamo o srcu, uvek se rado odazivate na humanitarne akcije. Nedavno ste prodali pojas svetskog šampiona na humanitarnoj aukciji za devetogodišnju Nađu Novaković?

– Tako sam odgajan. Pogotovo otkakao mi je otac umro posvetio sam se čitanju duhovnog štiva i shvatio sam da duhovno rasteš kroz pomaganje drugima. Najveća radost je pomoći nekome. A na decu sam posebno osetljiv. Kada treba neka pomoć, probudi se neki alarm u meni - jednostavno moram da reagujem. S obzirom na autoritet u ovom društvu koji imam, onda pozovem druge da se uključe ili dam od svojih para. Da sam milioner, ni jedno dete u ovoj zemlji ne bi bilo bolesno. Novak Đoković igra svaki turnir za dva do tri miliona evra, da sam u toj poziciji ja bih od svakog turnira donira 50 odsto deci, jer šta će ti više od milion evra? Ja sam odrastao u skromnoj porodici u radničkom naselju i vaspitan sam da vrednost nije u materijalnim stvarima, ne u onome što imaš, već što daješ.

Imate još jednu strast - motori...

– Vozio sam motore od 15. godine, a sa 20 godina sam kupio svoj i to skuter. Onda sam kupio nešto da mi traje do kraja života – suzuki „Intruder“ sa 1.800 kubika, 125 konjskih snaga i 400 kilograma. Ali da nemam motor i da živim u neko drugo vreme, sigurno bih imao konja i jahao ga. Jahanje stimuliše nervni sistem, a u odsustvu konja tu je zvuk motora koji je imitacija konjskog galopa. I kad si nervozan, sedneš na motor provozaš se i opustiš. Ali ne volim da zagađujem životnu sredinu pa uglavnom vozim bicikl, ako prilike dozvoljavaju.

SAMO NA POBEDU: U kik-boksu sam osvojio sve što se osvojiti moglo. osam puta sam bio prvak sveta, tri puta prvak Evrope. Što se kik-boksa tiče nastupaću za reprezentaciju na evropskom i svetskom prvenstvu jer želim da promovišem ovaj sport. A mislim da sam proteklih 10 godina dosta doprineo promociji kik-boksa i širenju pozitivnog stava o kik-bokserima. Nikad u životu nisam išao na poraz, samo me pobede interesuju, pa tako očekujem i u ovoj bokserskoj profesionalnoj karijeri. A do sada mi je išlo onako kako sam zamislio.

U vašoj biografiji ističe se da ste srpski bokser grčkog porekla. Da li ste pratili događaje u Grčkoj i šta mislite o ishodu referenduma u kojoj je pobedilo OXI (ne)?

– Jako sam zadovoljan ishodom referenduma. Jer Evropska unija je, ispostavilo se, jedno veliko zlo koje uništava druge države. Tako su uradili i sa Jugoslavijom. U Hrvatskoj je uspostavljen robovlasnički sistem, društvo se totalno izmenilo, ljudi gledaju samo sebe. Mi smo se uvek borili protiv toga i ovo što su Grci uradili i rekli ne takvim uslovima kreditora pokazuje borbeni duh. A ja ima grčke korene i očigledno i taj borbeni duh vučem i sa te strane.

Razmišljate li o tome šta ćete kada završite sportsku karijeru?

– Verovatno ću se posvetiti muzici i praviti svoje pesme. 

USPOSTAVLJENE VEZE: Moj deda je došao ovde posle Drugog svetskog rata. Bio je major u Narodno oslobodilačkoj vojsci Grčke vrlo blizak generalu Markosu. U građanskom ratu njemu su ubili ženu i dete i on je pobegao ovde, a brat mu je ostao u Grčkoj. On je ovde zasnovao novu porodicu, a njegov brat je tamo takođe zasnovao porodicu. Moj deda je umro 1980. godine a njegov rođeni brat čak 1956. godine, tako da od tog vremena su se pogubili kontakti između nas. Međutim, pre nekoliko godina unuk od dedinog brata, moj brat od strica me je kontaktirao preko intereneta. Obnovili smo kontakte i odlazimo kod strica u Grčku. Ja znam malo grčkog, ali moja sestra ga govori odlično. Sad mi je plan da ga bolje naučim. 

 

Oceni vest:
25
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Nemanja

    pre 1465 dana i 17 sati

    Svaka cast za clanak i za momka, samo napred i srecno.

    Oceni komentar:
    0
    21
  • vlado

    pre 1454 dana i 6 minuta

    Odlican prilog.Lepo je kad promovisete ovakve ljude.Plemenite ,uzorne ,divne sugradjane.Eh da da ih je vise.Sve pohvale za ovog divnog coveka.

    Oceni komentar:
    0
    16
  • lucha

    pre 1412 dana i 21 sat

    Dobar članak, dobar čovek

    Oceni komentar:
    1
    14
gradsko groblje bez vode detelinara javno komunalno preduzeće vodovod i kanalizacija servisne informacije horoskopski znaci Elektrodistribucija Novi Sad bebe nevreme raspored sahrana novi sad klinika za ginekologiju i akušerstvo Isključenje struje isključenje vode Republički hidrometeorološki zavod isključenja struje vlada srbije JKP Vodovod i kanalizacija sahrane novosađani jkp lisje betanija Vreme u Novom Sadu elektrovojvodina jkp novosadska toplana horoskop bez struje matičar novi sad servisne informacije novi sad novosadsko porodilište novorođenčad