Nikola Marić: Odbojka nije uspela da se izbori za status koji joj pripada

Odbojkaški klub Vojvodina ove godine zabeležio je jedan od najvećih uspeha u svojoj istoriji i istoriji srpske odborjke odvajanjem Kupa izazivača, a aktuelni su pobednici Kupa Srbije. Iza ovog uspeha stoji predani rad i sistem koji je građen decenijama. Jedan od šrafova u toj mašini je i Nikola Marić, koji je obeležio 25 godina rada na mestu sportskog direktora Voše i uticao na to da Novi Sad bude odbojkaški grad.

Trofejna soba sa desetinama pehara na policama dočekuje nas u konferencijskoj sali Odbojkaškog klba Vojvodina. Ali, ova scenografija i nije slučajna za priču sa Nikolom Marićem jer je njegovo ime i rad vezano za svaki od pehara osvojenih u protekle četiri decenije koliko traje njegova veza sa Vojvodinom.

– Što se tiče odbojkaškog sporta ili odbojke, to sam upražnjavao kao mlad u rodnoj Gornjoj Rogatici (kod Bačke Topole). Tamo je osim fudbala bila i odbojka, koja je bila dopunski sport. Postojala je tamo tradicija da se igra odbojka i ja sam bio jedan od tih momaka, dečaka koji su dosta dobro to radili i s obzirom na to da sam išao srednju školu u Suboticu, a Spartak je u to vreme bio prvak države, 1973. godine su se stvari podudarile. Jako sam dobro odigrao na srednjoškolskom takmičenju, oni su me videli, pozvali da treniram sa njima. U toj mojoj borbi sa fudbalom, koji sam jako voleo i igrao centarfora, prelaskom da živim u Novi Sad, prevagnula je odbojka – kaže Marić za portal mojnovisad.com.

Prelaskom u Novi Sad zaigrali ste za Vojvodinu?
– Godine 1973. došao sam u Vojvodinu, ali sam imao određenih zdravstvenih problema tako da sam bio odvojen od sporta dve godine. Profesor Darko Kalajdžić me je 1975. godine vratio odbojkaškom sportu. Ubedio me je da iako već imam 21, 22 godine mogu da napravim sportsku karijeru i tako je krenulo. U početku je to bilo amaterski, jer sam uporedo sa igranjem u Vojvodini dobio radno mesto u fabrici Elektroporcelan u Novom Sadu, gde sam radio ozbiljan posao i to 14 godina, 10 kao referent, a poslednjih godina i kao šef prodaje jedne ozbijne fabrike od 350 radnika. Istovremeno sam se bavio svojom ljubavlju odbojkom što je sad nezamislivo, jer je odbojka danas profesionalni sport. Uspevao sam da putujem autobusom iz Veternika, gde sam stanovao, na posao svako jutro, a popodne na trening. Nisu bili baš neki uslovi za bavljenje sportom, ali sam uspeo 10 sezona da igram u Vojvodini i jednu godinu 1985. da provedem kao profesionalac u Belgiji. Belgiju posebnio ističem, zato što sam potpuno promenio svoj pogled na odbojkaški sport. Sve mi je tada bio drugačije. Proveo sam jednu fenomenalnu godinu što se života tiče, ali su me ljudi i njihovi stavovi naveli da razmišljam na jedan potpuno drugačiji način kada je u pitanju odbojka. To mi je kasnije puno koristilo, posebno kada sam se opredeljivao do kraja osamdesetih godina za posao sportskog direktora. Sama karijera je bila dobra, uspešna. Mogla je biti bolja, ali s obzirom na to da sam i radio i trenirao četiri puta nedeljno, ipak sam učestvovao u stvaranju istorije Vojvodine

Prvi trofeji Vojvodine su vezani za vašu igračku karijeru...
– Osvojili smo kup 1977. godine u januaru. Igrali smo 1983. finale Kupa kupova u gde smo osvojili treće mesto. Tri, četiri puta smo bili vicešampioni države, jer je bilo nezamislivo da budemo šampioni. U to vreme, u Zagrebu je postojao jedan fenomenalan sportski kolektiv - Mladost, šestostruki uzastopni prvaci velike države, a bili su već i evropski i svetski šampioni. Praktično je čitava reprezenacija igrala u tom sportskom kolektivu i taj klub je bio uzor OK Vojvodine, da razmišljamo na jedan drugačiji način. Veliki Rajko Kijac je u to vreme doveo poljskog trenera Doroša Velšeka 1986. godine i tada je Vojvodina krenula jednom uzlaznom putanjom, stvoren je jedan izvanredan tim mladih igrača moje generacije. Dragan Nišić, Brane Terzin sa pokojnim Žarkom Petrovićem, Rašom Dabićem, Veskom Ivanovićem, Perom Stanićem, izuzetno potencijalnim igračima, Novom Sadu su doneli titulu i dobre utakmice. U kupu šampiona Vojvodina je u sezoni 1988/89. takođe osvojila treće i četvrto mesto u ligi prvaka. 

Ali vas u toj šampionskoj generaciji ipak nije bilo?
– Prestao sam da igram pred prvu titulu što zanimjivo. Procenio sam da taj tim ima potencijal, i da bi ja kao kapiten trebalo da ponesem taj pehar. Međutim, poljski trener je tražio od trojice starijih igrača Nišića, Terzina i mene da treniramo dva puta dnevno. Mi to nismo mogli. On je sazvao upravu i rekao: „Oni više ne mogu da budu članovi Vojvodine“. Na tom sastanku sam rekao da mi je žao Nišića i Terzina, je oni su mladi sa 28, 29 godina, a meni je vreme. Hteo sam samo da ponesem taj pehar. Nisam se ljutio naravno. Rajko Kijac ga je pitao „hoćeš li ti osvojiti titulu bez njih?“, on je rekao: „naravno“ i zanimljivo, čovek je osvojio titulu bez poraza. To je jedina sezona u istoriji odbojke na ovim prostorima gde je jedan tim osvojio kup i prvenstvo bez ijednog poraza. I to u velikoj državi, u konkurenciji ne samo Mladosti iz Zagreba nego i Partizana i Bosne iz Sarajeva, koja je bila izuzetno kvalitetna ekipa. Tada sam prestao da igram odbojku. 

Ali, čini se da niste dugo izdržali van odbojke?
– Tri godine sam bio van odbojke, radio u Končaru ozbiljne poslove. Bila je to veoma uspešna fabrika, čak sam neko vreme bio i politički član Centralnog radničkog saveta što mi je omogućilo da dobro procenim situaciju i budućnost u ovoj zemlji, jer sam tu bio 1989. godine. Video sam da od toga nema ništa. Ponuda Rajka Kijca i Miše Potrana, mog saigrača, koji je bio direktor marketinga tada, da budem sportski direktor, došla je u pravo vreme. Vojvodina je pravila holding, a Kijac je imao mnogo ideja kako da se klub finansira na jedan drugačiji način. Nisam puno razmišljao, iako sam dostigao vrh u poslu u Elektroporcelanu, prihvatio sam ponudu. Tada su mi rekli mnogi da sam pogrešio, ali evo 25 godina sam tu. Izbor je pao 3. maja 1990. godine.

U kolekciji pehara nalaze se i prelazni pehar prvenstva SFRJ koji je ostao u trajnom vlasništvu, kao i prelazni pehar juniorskog turnira gradova. Na njemu je vidljiva rupa od gelera.
– Modriča je bila centar odbojke u bivšoj Jugoslaviji, bila šampion države, rasadnik talenata i imali su jako dobar rad u mlađim kategorijama i pred rat su osvojili Majski turnir i pehar je bio kod njih. Tokom rata sala u Modriči je bombardovana, i ove rupe rupe na peharu sveodče o tome. Kada je rat završen, ljudi su naravno hteli da obnove odbojku i obnovili Majski turnir i Novi Sad je osvojio taj prelazni pehar i ostao je kod nas. Pehar je bitan jer je taj turnir, ustvari, turnir bratstva i jedinstva. Posebna vrednost što se tiče i samih tragova je da je ovaj trofej svedok cepanja jedne države, ali mladi ostaju zajedno.

Te devedesete su najuspešnije po klub kada je Voša bila suvereni vladar lige, dva učesnik završnice Lige šampiona, kada je u Bolonji 1996. osvojeno treće mesto. A počelo je kada ste došli u klub i napravili, kasnije će se ispostaviti, dve vrlo važne odluke.
– Sačuvali smo trenera Zorana Gajića. To je bila kapitalna odluka za klub da stavimo jednog čoveka po meni, dokazano, najvećih svetskih trenera, i tu smo pogodili. To je bila jedna neverovatna stvar. Drugo, kada je Zoran postao trener, uradio je jednu dobru stvar na sastanku kada su se opredeljivali ko će da bude dizač u narednom periodu. Bila je to velika borba za Nikolu Grbića u staroj Jugoslaviji, jer je tu je bila i konkurenciji Mladost gde mu je brat Vladimir igrao, a tu su bili i Partizan i Crvena zvezda. Partizan je tada bio prvak i dosta dobro je plaćao igrače. Zoran je tada rekao da idemo sa mladim igračima, sa Nikolom Grbićem i Strahinjom Kozićem koji je već je bio u klubu. Sam dolazak Nikole Grbića je vezan za mene, jer je moj prvi transfer igrača iz dopunske selekcije. Sve to mnogo znači, posebno zbog toga šta je sve kasnije Nikola postigao. Sigurno da mi imponuje jer je tada bilo nekih dilema vezanih za Nikoline kvalitete.

Nikoli se uskoro pridružio i brat Vladimir. Kako ste se izborili za njega?
– Malo nam je na ruku išla i nesreća koja je zadesila državu. Vladimir je imao ugovor sa zagrepčanima na četiri godine. Kada je rat izbio dva igrača su iz Crvene zvezde prešli u Zagreb po nacionalnoj osnovi. Evropska federacija je dozvolila da se igrači u određenom vremenskom periodu, za dva-tri meseca, odluče šta će da urade bez obzira na ugovor. Vanja se odlučio za dolazak u Vojvodinu, a naravno i brat je bio tu. To je stvorilo izvanredan tim, koji je kratko trajao, ali smo osvojili titulu.

Te devedesete su bile u znako Voše. Onda je posle 2000. Vojvodina uzela dosta kupova, ali više nije bila toliko dominantna. Znajući da je novac važan ne samo za dovođenje kvatetnih igrača, već i očuvanje igračkog kadra i u situaciji da možete samo da ispratite vrhunske igrače u drugi klub, jer niste u stanju da ih zadržite, da li ste ikada, u toj neravnopravnoj borbi sa bogatijim klubovima, pomislili da dignete ruke od svega i napustite ovu poziciju?
- Takvu odluku sam doneo 1995. godine pre potpisivanja sponzorskog ugovora sa NIS-om, čak sam otišao kući i mesec dana nisam odlazio u klub. Mi smo napravili fenomenalan prelazni rok ali dva meseca iza toga sve je stalo a obećanja o finansijama su palr u vodu. Razočaran, otišao sam kući i brusio prozore. Onda je poosle mesec dana, generalni direktor došao sa mojim prijateljem da traže da se vratim, pa sam se vratio. Vojvodina je već tada imala 5 uzastopnih titula i imali smo tim za ono što se kasnije desilo u Bolonji, a nigde pomoći nije biulo. I onda je odluka da NIS bude generalni sponzir popravila stanje tako da je ta kriza prevaziđena. Inače, u poslednje vreme mi se to često javlja, ne zato što nemam želju da radim u odbojkaškom sportu, nego me prosto razdire to što odbojka kao sport nije uspela da se izbori za status. Priča se o odbojci, odbojka je uspešna, reprezentacija pravi rezultate... Neverovatno je da odbojkaši kod nas u Srbiji igraju od 300 do 500 do 800 evra mesečno. Toliko je to palo da smo mi potpuno postali autsajderi za zemlje iz okruženja. Ono što drži igrače kod nas u klubovima je mogućnost afirmacije. To smo i dokazali ove godine da smo mi neke igrače predstavili Evropi i njihova cena je porasla i tu oni vide svoju šansu. Inače, svaka želja kluba da uzadrži nekog igrača ne mora da bude izražena transferima koji su u Poljskoj, Rusiji, Turskoj ili Italiji. Ja se zalažem da nađemo neki finansijski potencijal da pariramo klubovima u Nemačkoj, Belgiji i mislim da možemo, jer to bi se kretalo po igraču negde 20-25 hiljada evra do 30.000 za najbolje, dok bi ostali mogli da budu u ovim okvirima i oni bi ostajali ovde bar do 25 godine. Najbolji igrači, mladi igrači Vojvodine su odlazili od 19. do 22. godine. To me zaista u poslednjih 4-5 godina pogađa svaki dan. Stvoriti jednog Stankovića nije jednostavno...

Dakle, ipak je prevagnula ljubav prema Vojvodini. Ako ne bude nepredviđenih okolnosti, dokle planirate još da budete u Voši?
– Ulazim u poslednji olimpijski ciklus jer imam 61 goidinu, i po nekom merilu do 65. godine ako bog da zdravlja i ako opstanem u ovim političlkim previranjima, jer i toga je bilo i ne jednom posle 2000. godine. Ne pripadam ni jednoj političkoj opciji, lokalpatriota sam i to mi je neka politička opcija i to veliki pogotovo u sportu i u mestu gde živim. Što se tiče statusa Statut kluba je promenjen i ingerencije sportskog direktora su malo smanjene. Ranije je to uradila prethodna uprava, pa sam posebnim odlukama dobio to nazad, od Upravnog odbora. Da ne bude da se žalim, ovo je javni posao i treba čovek da se bori i da je spreman na sve i uvek treba da se izbori kvalitetom rada.

 PEČAT RAJKA KIJCA: Vojvodina je bila amaterski klub do 1979. godine. Svaka godina je bila borba za goli život. Ispali smo iz lige 1979. godine sa 18 bodova, ali mi to nije bilo toliko tragično, jer je došao čovek koji je promenio svest u Vojvodini. Rajko Kijac je profesionalizovao klub i sačuvao tim koji je ispao u drugu ligu. Vojvodina je u drugoj ligi odigrala 22 utakmice, izgubila sam dva seta i 1980. godine smo se vratili u prvu ligu. Vratili smo naše igrače Vujasinovića i Nišića i osvojili smo vicešampionsku titulu i od tada do dana današnjeg Vojvodina igra za titulu prvaka. Imamo 13 titula, 14 kupova, 4 evropska trofeja, jedan super kup i to je to. Mislim da je Vojvodina od tada u kontinuitetu tim koji je pred očima Evrope i sveta.