Nikola Škorić, "Državni posao": U Novom Sadu je previše onih koji znaju kako ne treba, ali ne znaju šta treba

Nikola Škorić, "Državni posao": U Novom Sadu je previše onih koji znaju kako ne treba, ali ne znaju šta treba

Rođen je 4. maja 1976. godine, četiri godine pre smrti doživotnog predsednika Jugoslavije, ratnog komandanta i jednog od osnivača i čelnika Pokreta nesvrstanih. Jedan je od trojice arhivatora koji u kancelariji nepostojeće firme, sa istaknutom kartom bivše Jugoslavije, inteligentnim i duhovitim opaskama ukazuju na aktualne političke situacije, kao i teme iz oblasti sporta, zabave i filma, ali i žale za starim dobrim vremenima.

Nikola Škorić, rođeni Riječanin, početkom devedesetih došao je u Novi Sad i ovde pustio korenje. Istoričar po profesiji, poznatiji je Novosađanima kao glumac iz serijala "Državni posao" – koji se i dalje sa uspehom emituje i sve je bliži  hiljaditoj epizodi – odnosno, kao Dragan (Jove) Torbica – "dođoš" iz Bosne koji je pritisnut kreditima i zahtevima uže i šire porodice.

Škora, kako ga obično zovu drugari i saradnici, idealan je sagovornik za rubriku Gradske face jer je zahvaljujući trudu i radu, a prvenstveno talentu, izgradio karijeru uspešnog komičara. U razgovoru za portal mojnovisad.com Nikola nam otkriva kako se snašao u Novom Sadu, zašto sebe ne doživljava kao glumca, ima li "Državni posao" konkurenciju...



Rođeni ste u Rijeci. Kako se sećate detinjstva i dela mladosti koje ste proveli tamo?

- Detinjstvo mi je bilo bezbrižno. Imam stariju sestru koja me uvek volela i štitila, pa sam kao dete bio malo razmažen. Živeo sam u Rijeci, u predgrađu lučkog grada na moru, te sam imao sve benefite gradske i prigradske sredine. Bili smo mnogo slobodniji nego naši drugari iz centra grada, što sam mnogo kasnije shvatio. Družili smo se na i košarkaškom terenu u kvartu. Super detinjstvo sa lepim uspomenama, velikim društvom. Išao sam u OŠ “Srdoči”, kako se zvao i deo grada u kojem sam živeo, odakle je čuveni glumac Milan Srdoč.

"Devedesetih više niko nije hteo da bude partizan"


- Blizu je bilo more, pa kada smo bili malo veći, trebalo nam je 20 minuta do prve plaže koja nije bila baš najčistija ali nas nije bilo briga. Tada sam more uzimao zdravo za gotovo, sad me često nostalgija uhvati za njim. Blizu nam je bio i Trst na čemu nam je zavidelo pola Jugoslavije. E, da, igrali smo se partizana i Nemaca u šumi, sve što su radili pioniri širom Jugoslavije, a onda smo, devedesetih, mi postali “četnici”, hteli ili ne hteli, Nemci su postali super, a niko nije hteo da bude partizan (smeh). Uspomene do rata su mi lepe. Rijeka je otvoren grad, nikad tamo nisu neke ekstremne struje preovladavale, osim u tom periodu. Išao sam s tatom na utakmice Partizana, to mu je ljubav iz detinjstva. Ja sam na prvom mestu bio navijač Rijeke, nekako mi je taj lokal patriotizam važan.


Izbegli ste u Srbiju 1992. godine. Vaši roditelji su uspeli da zamene riječki stan za sličan na Limanu. Kako ste se snašli u Novom Sadu s obzirom na drugačiji način života, mentalitet, akcenat?

- Kao i svaki početak, teško. Bio sam usred puberteta i mislio sam da je meni najteže na svetu. Nisam odmah upisao školu već sam prvih šest, sedam meseci proveo gledajući filmove i čitajući knjige, bez društva. Išao sam samo na kurseve engleskog, što se posle pokazalo kao vrlo korisno. Brzo sam našao druge izbeglice (smeh). Danas mi je jedan od tih ljudi koje sam upoznao kum, takođe izbegao iz Rijeke. Novosađani su dosta zatvoreni, ne volim da generalizujem, ali mislim da je Novi Sad teška sredina za same Novosađane, a kamoli za ljude koji dođu sa strane. Previše je hejtera u Novom Sadu. Previše imamo onih koji znaju kako ne treba, ali ne znaju šta treba. Što je super uloga, volim i ja da pljujem, čovek se tad ugodno oseća, ali to je jalovo, nema ništa od toga.

"Novi Sad je teška sredina i za same Novosađane, a kamoli za ljude koji dođu sa strane"

 

Nastavili ste školovanje u Gimnaziji “Svetozar Marković”, a kasnij ste upisali Filozofski fakultet. Kako ste se uopšte odlučili da studirate istoriju?

- Zapravo sam hteo da budem arheolog jer sam bio očaran likom Indijane Džonsa. Međutim, ništa nije kao u američkom filmu. Na arheologiji u Beogradu su primali, čini mi se, njih troje, a ni finansijski mi nije bilo izvodivo, pa je istorija bila rezervna varijanta koju sam svejedno voleo i dobro mi je išla. Relativno brzo sam došao do četvrte godine, tu sam malo stao, dosta dugo zapravo (smeh). Razočarao sam se u tu katedru, nekoliko je profesora bilo super – Čedomir Popov, Branko Bešlin, Duško Kovačević – ljudi zbog kojih sam na kraju i završio taj fakultet. Vreme studiranja je bilo vreme studentskog protesta, šta će biti s Kosovom, bombardovanja, obaranja režima Slobodana Miloševića. Imali smo i previše te istorije. Što je govorio Čerčil, Balkan ima više istorije nego što može da svari. Za vreme bombardovanja neki su oblačili uniforme, kao oni su vojnici u rezervi pa su mislili da će lakše položiti ispite. Sad kad gledam, bilo je zanimljivo, ali tad nije bilo baš tako. Bilo je i straha i nade u bolje sutra. Sećam se te energije studentskog protesta, polet, entuzijazam, drago mi je da sam bio deo toga. Bilo je jasnije na kojoj si strani, sad to više nije tako jasno. Studenti se češće bune za još jedan ispitni rok, a ne za bitnije stvari.



Zbog nemogućnosti zaposlenja u struci, jedno vreme ste držali časove i predavali engleski jezik u privatnoj školi, a 2008. godine postali honorarni saradnik na RTV.

- Počeo sam da radim u školi engleskog jezika “New vision”, gde sam položio proficiency ispit, vrlo mlad, sa 20 godina. Oni su me obučili metodici nastave. Radio sam tu skoro 10 godina sa nekim prekidima, imao dramske sekcije, volonterski, družio se s decom i dan danas mi se javljaju đaci na šta sam vrlo ponosan. Imam i nekoliko koji su mi bili omiljeni (smeh). Radio sam i u gimnaziji “Laza Kostić” kao zamena. Pozvao me moj bivši, omiljeni profesor, koji je posle postao direktor, Vukašin Lazović, da radim umesto jedne profesorke. To mi je bila jedina epizoda kada sam baš radio u struci. Radili smo rimska osvajanja, pa sam iskopirao strip Asteriksa, pa su đaci pisali dijaloge između Rimljana i Gala. Istorija je u suštini pričanje priča, trebala bi biti jedan od najzanimljivih predmeta, ali u našim školama je često jedan od dosadnijih. Mislim, znamo kakav nam je školski sistem. Veliki problem je i kadar koji je kao i u svakoj državnoj firmi, imaš ljude koji rade i one koji otaljavaju i ne rade ništa. S druge strane, kad su štrajkovi prosvetara, ponašamo se kao da nas, roditelje, to nije briga, a deca nam svakodnevno provode po pet-šest sati u školama. Ispašće da mračim samo (smeh), ali ima i svetlih primera kao što su olimpijci matematičari.

"Istorija bi trebala biti jedan od najzanimljivih predmeta, ali u našim školama je često jedan od dosadnijih"

 

Kako je istoričar donio tako ozbiljnu odluku da postane komičar? Podsetite nas i kako je nastao “Državni posao”.

- Desilo se sasvim slučajno. Uvek me to zanimalo. Slučajno smo se našli, Dejan i ja prvo, počeli smo da radimo na RTV kao honorarci 2008. godine. Tadašnji urednik nas je pitao da radimo neku emisiju, pa smo počeli sa “Noćnom smenom” koja je trebala da bude neki tok-šou, koji je dosta bio jadan u izvedbi, pošto nismo znali s gostima. Za dobar intervju treba veština, treba znati s ljudima, a mi smo tu bili slabi. Malo po malo pa smo izbacili goste, imali smo onda rubrike, pa je došao Dimitrije, koji je tada bio u sportskoj redakciji i počeli smo da radimo skečeve. To je bio nastavak “Noćne smene”. Posle smo prešli na B92 gde smo radili emisiju “Velika Srbija” koja je bila “Noćna smena” samo sa drugim nazivom. Hteli smo da u televizijskom programu B92 piše “Velika Srbija”, nama je to zvučalo smešno, tako je nastalo ime. S obzirom da nam nisu plaćali na B92, prekinuli smo s “Velikom Srbijom”, te se vratili na RTV kada je direktor programa postao Slobodan Arežina koji je tražio da pišemo scenario za neku kratku formu. Prvenstveno je emisija trebala da bude dijalog noćnog čuvara sa zlatnom ribiciom, koji radi u štampariji, čita novine, čita šta se dešavalo juče, prekjuče. To nije išlo pa je Stojčetu Stoleskom, našem režiseru, palo na pamet da to bude kancelarija gde tri lika sede i ništa ne rade. Seli smo, raspisali se i tako se rodio “Državni posao”.



- Nas je četvorica scenarista, pored nas trojice tu je Mladen Urdarević. Naporno je svaki dan nešto smisliti. To ide u talasima, nekad je brzo, nekad prođe dana dok nešto smisliš, kreativni posao je takav. Ali radimo mi i pod pritiskom, kad moramo nešto da isporučimo, isporučimo, mora da bude. Sva sreća ne oskudevamo sa idejama. Još uvek se smejemo, to je najvažnije.


Koliko vas humor iscrpi? Koliko vas breme javne ličnosti nervira ili nekad to okrenete u vašu korist? Smeta li vam popularnost?

- Ne možeš biti drzak, bezobrazan, mada nekad bi trebalo. Sa svakim od ljudi koji ti priđu razmeniš koju reč, a ta količina ljudi je velika. Razmena tih energija iscrpljuje. Zato se zalažem da profesori, vaspitači, svi koji rade s ljudima, imaju beneficirani radni staž (smeh). Prosto je to neminovni deo ovog posla. Ne opterećuje me to toliko, čak mi je i drago, ali iscrpi pogotovo kad si neraspoložen, onda mi to ne pada lako. Kad smo bili u Banja Luci, prišao mi je čovek koji se preziva Torbica, rekao da pričekam. Čovek otišao kući, doneo knjigu “Torbice u Novom Sadu”, koja je štampana u Novom Sadu, da mi pokloni. Objasnio sam mu da sam Škorić, a da je Torbica lik koji glumim. On je ćutke uzeo knjigu i otišao razočaran, maltene se naljutio. S jednim čovekom sam se ispričao, dok sam čekao kod lekara. Pita me “Šta ti je profesor Torbica”, reko “Nisam ja od tih Torbica, moji su od tamo”, potpuno sam nastavio, mrzelo me da objašnjavam, bilo mi lakše tako.


Može li se živeti od humora?

- Može, samo je to mukotrpan rad jer moraš ići na deset strana, tražiti sponzore, dobar honorar. Ne živimo loše ali radimo mnogo stvari. Radimo predstavu, radimo s Ivanom Ivanovićem. U idealnoj zemlji, u nekoj Austriji bi radili bez razmišljanja, ali ovde je prosto tako kako je. Kao i svima, tako i nama.


Ipak, bar imate potpunu slobodu stvaranja?

- Imamo slobodu. Do sad nismo imali neke pritiske ili cenzure. Mi smo igrana struktura, više se pojavama bavimo nego samim ličnostima. Tako smo radili i “Noćnu smenu” dok je bila prethodna vlast. Ali teško je medijima danas, em tržište, em pritisci, ali celo društvo je takvo. Apatija i osećaj nepromenjivosti situacije su opšte prisutni, što je s jedne strane razumljivo nakon svega što se dogodilo. S druge strane – šta je izbor? Treba se boriti da ti bude bolje.


Spomenuli ste predstavu. Možete li podeliti utiske, gde ste sve bili, kako publika reaguje? Imate li tremu?

- Uvek imam tremu, dok ne izađem na binu. Do susreta s publikom sam uvek malo nervozan. Prvo smo igrali predstavu “Propast arhivatora” u Pozorištu mladih, a “Državni posao – Uživo sa televizije” već dve i po godine igramo samostalno. Svuda smo bili, kako da to kažem, od Niša do Osla (smeh). Po celoj Srbiji nas ljudi dočekuju, pune su nam sale, dobra publika, zdrava atmosfera. Letos smo išli u Minhen, Oslo, Beč. Dolaze naši ljudi, uglavnom svežija imigracija, puno je ljudi otišlo vani u zadnjih desetak godina. I dobra je ta razmena energije na sceni, potpuno drugi doživljaj od snimanja. Osećaš tu bliskost.



Iako niste profesionalni glumac, doživljavate li sebe tako nakon “Noćne smene”, “Velike Srbije”, a naročito tokom i nakon uspeha “Državnog posla”?

- Ne, voleo bih da nas zovu komičarima. Nismo, niti nam je bila prvobitna namera da budemo glumci. Iako smo igrali razne likove dok je bila “Noćna smena” i “Velika Srbija”. Najviše se smejemo kad pišemo scenarije i na snimanjima bude lupetanja. Nikad nismo glumili nešto što nije naš tekst, moj ili njihov, zajednički proizvod. Voleo bih samo da se komedijom bavim, nemam nikakve pretenzije za nekom glumačkom karijerom, niti me to inspiriše.

"Zvuči bahato, ali nemamo konkurenciju"


Koga smatrate ozbiljnom konkurencijom u poslu kojim se bavite? Ili su konkurencije izvori novih ideja?

- Nemamo konkurenciju. Zvuči bahato, ali nemamo. Možda u gledanosti. U nekoj skeč komediji nemamo konkurenciju još uvek, niti ima nečeg sličnog na našim televizijama. Fali kvalitetne komedije, pogotovo igrane, ali prosto toga nema.

POENTA VICA: “Odrasli smo na humoru Nadrealista, Monti Pajtona, verovatno podsvesno to malo izbija iz nas. Volimo apsurde, bizarnosti i toga na momente ima u 'Državnom poslu', uklopili smo, pomirili više tih slojeva. Imamo za svakog po nešto, ali nam nije bila namera da podilazimo nekome, da li visoko intelektualnom ili nekom prizemnom. Ne volim te klasifikacije humora, elitizam u humoru je isto malo upitan i problematičan. Ne mislim da nešto treba da bude treš i izbanalizovano do kraja, ali često je vic o prdežu smešan a ne znaš zašto (smeh)”, odgovara Nikola u šaljivom maniru na pitanje koliko mu prija poređenje sa drugim domaćim i stranim skeč-komedijama.


Čini li vam se da je satira postala jedini način kritičkog govora o svakodnevnim dešavanjima ili je samo prečica do pažnje gledalaca?

- Često je to čista opservacija, izvrnuta stvar u ogledalu. Nije misija humora samo da kritikuje, prvenstveno treba da ljude nasmeje, zabavi, ako nema toga ni ta kritika neće biti uspešna. Dobro je što i tužne i ozbiljne stvari kroz humor mogu da se kažu, može da se izvuče poruka. Ali nemamo taj pritisak u glavi da moramo tako, nekad se to namesti, a nekad prosto samo treba da bude smešno.


Omiljena epizoda “Državnog posla”?

- Sva su mi deca draga (smeh). Toliko smo ih snimili, sve mi se meša u glavi.


Kako je krenula saradnja s Ivanom Ivanovićem?

- Zvao nas je da gostujemo u njegovoj emisiji, s njim je tad radio Dušan Bulić, naš dobar drugar. Počeli smo to druženje koje je rezultovalo saradnjom. Ni on nema konkurenciju, jedini ima taj late night show koji je pristojan, ima nekog duha. Ljudi ne znaju koliko je teško trajati. Ni Kesić nema konkurenciju, jedini je koji se bavi društvenim dešavanjima i političkom satirom. To su Kesić i Njuzovci, ta simbioza se pokazala kao dobitna kombinacija, jedno bez drugog ne ide.

NAJPOZNATIJI SLOGAN: Dimitrije i Dejan rade na RTV, a Nikola je zaposlen kod prijatelja u dizajnerskom studiju “Piter Gregson”, bavi se kopirajtingom, smišlja slogane. Malo ko zna da je zaslužan za slogan brenda "Bakina Tajna" – “Bakina tajna – Tajna koja se deli sa svima”, čija je ambalaža dobitnik nagrade "WorldStar 2013" kao najbolja na planeti.



Imate dvoje dece – Pavla i Dunju. Na koji način vam je njihov dolazak na svet promenio život? Čime vas deca najviše oduševljavaju u ovom uzrastu?

- Supruga i ja smo 20 godina zajedno, nekako se ta naša veza stalno nadograđuje nečim. Niti se desilo slučajno, niti je to bio neki šok, plodovi ljubavi (smeh). Oboje smo to želeli. Imaš druga bića za koja si vezan za veke vekova ako si normalan. To je kao u “Malom princu”, pripitomio sam te pa sam odgovoran za tebe, parafraziram. Ako si se svesno odlučio na taj korak, nema tu pauze.
A deca me oduševljavaju svime. Ponašanjem. Dunja je krenula u prvi razred, Pavle je treći. Oduševljava me što Dunja obožava školu, ide kao vojnik, a Pavle hvata krivine. Različiti su karakteri. Svaki životni period ima nešto, nekad te i nerviraju. Volim decu, voleo sam ih i dok sam radio u školi, samo što sad imam manje živaca. Treba decu na vreme dobiti. Lakše je da kad sa 24, 25 dobiješ prvo dete, nego sa 30 i nešto. Savet za one koji planiraju porodicu (smeh).

"U vaspitanju naše dece sve ide u pravcu da prvenstveno budu dobri ljudi"


Kako provodite vreme s decom? Koje aktivnosti praktikujete s njima? Koliko je Novi Sad u kom odrastaju vaši mališani drugačiji od onog grada u koji ste došli?

- Ja sam ježurka, volim svoj dom i trudim se da što više budem kod kuće, sa decom. To mi je najvažnija stvar u životu. Nervira me robovanje aktivnostima, stalno nešto moraš smišljati. To je uslovljeno i načinom života. Mi imamo dvorište i puno dece u komšiluku, Pavle i Dunja imaju slobodu igranja, ne mora im sve biti isplanirano. Volim da skačem s njima, puštam muziku, gledamo crtane, budemo blesavi. S druge strane, moja supruga provodi više vremena s njima. Vaspitavati decu i biti s njima full time, posao je koji nije lak, nema pauze. Možemo pričati u frazama, “kad se voli nije teško”, ali nije baš tako i svi koji imaju decu to znaju. Trudimo se da podstičemo pozitivne stvari, u vaspitanju naše dece sve ide u pravcu da prvenstveno budu dobri ljudi.



- Novi Sad je mnogo drugačiji, ali sa druge strane ti te promene ne vidiš. Moje i njihovo odrastanje su nebo i zemlja. Od polu-diktatorskog ali bezbrižnog društva, danas živimo u nekom polu-haosu gde je neizvesnost velika. To je ta osnovna i velika razlika. Deca su uvek ista, vremena su drugačija. Kako se bore sa izazovima tog vremena, to će biti na njima. Greška je deci uskraćivati tu životnu borbu. Ne valja im sve dati. Danas su izazovi drugačiji, ta moderna tehnologija, mislim da je njima mnogo teže nego što je nama bilo. Izgubile su se te socijalne vrednosti i porodica je u krizi generalno.

Kako ste se upoznali s vašom suprugom? Koliko vam je važna njena podrška u poslu kojim se bavite?

- Upoznali smo se u crkvi, na njenom krštenju. Poznavao sam njenu braću. Njena krštena kuma je moja drugarica i ona je tu provodadžisala. Htela je da se upoznamo. Malo po malo i sledeće godine će biti dvadeset godina da smo zajedno. U, je****, dvadeset godina (smeh). Inače, Gordana je psiholog koji pravi vrhunske, za mene najbolje, torte i kolače.
Bez međusobne podrške ne bismo mogli funkcionisati. Za sve bitne stvari se konsultujem sa njom. Podržava me, nekada i previše. Takav sam karakter pa bez toga ne bih mogao. Dobar deo ovoga što radimo je zahvaljujući i njoj.



Kako provodite vreme kada niste Dragan Jove Torbica? Banjac je veliki fan FK Vimbldon, Ćirjaković svira u bendu Tripcycle, koji je vaš hobi? Možda basket?

- Sin mi trenira košarku, a ja basket ne mogu više da igram, imam diskus herniju. Slobodno vreme provodim s decom, čitam. Volim epsku fantastiku. Tu se s Dimitrijem slažem. Volim stand up komedije. Nemam ni puno slobodnog vremena. Imam dosta prijatelja pa se međusobno obilazimo. Kad već negde treba da trošim, odem u restoran "Cubo" jer tamo radi brat moje žene, Branislav Zakić. Idem u Bulevar Books zato što su to moji drugari iz srednje škole. Od kad su oni to otvorili nisam kupio knjigu nigde drugde. Skoro sam pročitao autobiografiju Džona Kliza. Po Pekićevoj knjizi “Odbrana i poslednji dani”, koju sam takođe nedavno pročitao, trebala bi se snimiti komedija, a odlična je i “Kako upokojiti vampira”. Dimitrije mi je preporučio britansku humorističku seriju “Toast of London”. Uvek se vraćam seriji “Seinfeld”, a u kolima slušam Ričarda Prajora, pionira stand up komedije u Americi.


Život u Srbiji vam je kroz “Državni posao” nepresušan izvor inspiracije, kao i teme u dnevnim novinama. Čije tekstove pratite, koje emisije ne propuštate?

- Nešto slabo gledam televiziju, informišem se najviše preko portala i dnevne štampe. Volim da čitam NIN i Nedeljnik, relativno često ih i kupujem. Pogledam Kesićevu emisiju na Jutjubu, Ivanovića, a čitam Zorana Panovića, Svetislava Basaru, Dražu Petrovića i iznad svih njih, koji nije odavde, Viktora Ivančića, jednog od osnivača čuvenog splitskog, danas nažalost “pokojnog” magazina, “Feral Tribune”. Cela ekipa “Feral Tribune” mi je odlična, ali on je po mom senzibilitetu, pogotovo “Bilježnica Robija K.” koja je pravi primer satire.



Šta Novi Sad izdvaja od ostalih gradova u zemlji?

- Pa... zaista nema mnogo gradova na svetu koji mogu da se pohvale takvom raznolikošću stanovništva kao što je Novi Sad, od toliko nacija do različitih mentaliteta većinskog stanovništva. To je malo čudo. Novi Sad smatram svojim domom i mislim, želim da mislim, da ima mnogo pozitivnih stvari, koje bi trebalo više isticati. Treba voleti svoj grad i dati mu ono što možeš. Mi iz “Državnog posla” volimo da istaknemo da smo iz Novog Sada. Pogotovo kad idemo u BG (smeh).


Ko je za vas Gradska faca?

- Tišma je ozbiljna gradska faca, Bane Zakić, genije kuhinje, koji, po meni, nema konkurenciju u svojoj profesiji, Đorđe Balašević, Novosađanin koji je verovatno najviše kritikovan u svojoj sredini, da ne govorim o njegovim pesmama, ali njegovi nastupi između pesama na koncertima su preteča stand up komedije na ovim prostorima. Otac Branko Ćurčin, sveštenik koji je spiritus movens centra za odvikavanje od narkomanije “Zemlja živih” i bori se protiv narkomanije uz svoju službu sve ove godine. Ne znam... imamo dosta sugrađana na koje možemo biti ponosni.

 


Razgovarala:
Biljana Banović
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Nikole Škorića

Oceni vest:
30
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

klinika za ginekologiju i akušerstvo betanija porodilje novosađani trg slobode Isključenje struje servisne informacije novi sad RHMZ Vreme u Novom Sadu Republički hidrometeorološki zavod Vreme u Srbiji bebe Hitna pomoć horoskopski znaci bez struje vojvodina ns seme matičar JKP Vodovod i kanalizacija Spens isključenja struje elektrovojvodina novorođenčad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević vremenska prognoza fk vojvodina novosadsko porodilište horoskop novosađanin prognoza vremena isključenje vode